Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
  1. Iulianus

    Iulianus

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од JESSY,
      30.01.2020. • 18:12 Srbija Danas/Telegraf DA LI SRBIJI PRETI EPIDEMIJA? Deca od 5 do 14 godina su najviše ugrožena!
      Foto: Srbija Danas U istoj nedelji zabeleženo je 13449 oboljenja sličnih gripu i to najviše među decom od pet do 14 godina   Virus gripa u Srbiji pojačao je svoj intenzitet, a najnoviji podaci Instituta za javno zdravlje Srbije "Dr Milan Jovanović Batut" koji će tek sutra biti objavljeni, pokazuju da njegov intezitet više nije nizak već srednji i da je široko geografski rasprostranjen. Samo od 20. do 26. janura virus gripa je potvrđen laboratorijski kod 92 osobe u Srbiji.
      - U četvrtoj nedelji nadzora od 20. do 26. januara testirane su 172 osobe, a grip je potvrđen kod 92 - kažu za Telegraf.rs u Institutu "Batut".
      U istoj nedelji zabeleženo je 13449 oboljenja sličnih gripu i to najviše među decom od pet do 14 godina.
      - U cirkulaciji su sva tri virusa gripa AH1pdm09, AH3 i tip B - navode u Institutu Batut.
      Da podsetimo, muškarac star 82 godine preminuo je od komplikacija sezonskog gripa u Nišu prošle subote. Reč je o virusu gripa podtip B.
      Nišlija, koji je inače bio dugogodišnji bubrežni bolesnik, primljen je na Infektivnu kliniku u veoma lošem stanju.
      Za većinu ljudi, grip predstavlja nekoliko dana osećaja malaksalosti, ali za jedan deo populacije koju čine mala deca i stariji ljudi, grip može biti opasan po život.
      Grip može biti okidač za pogoršanje hroničnih stanja, ali i novih koji, u određenim slučajevima mogu dovesti do smrti. Jedno od tih stanja je pneumonija - grip izaziva povećanje tečnosti u plućima i smanjivanje kiseonika što dovodi do otkazivanja ostalih organa.
      Ujedno grip kod dece može dovesti do febrilnih napada, odnosno neuroloških oštećenja koja karakterišu konvulzije ili brzi trzaji. To je uobičajeno kod telesne temperature iznad 39 i obično ne ostavljaju dalje posledice.
    • Од Милан Ракић,
      Dušanova majka se obesila, progonjena traumom koju nije mogla da prevaziđe, otac se teško razboleo, postao invalid i preminuo, sestra ostala da živi sa uspomenom i tugom, dok postoji...

      Iskrsne mi pred ovim danom jedan razgovor. Kao i svaki roditelj, teme smrti sam morao da se neminovno dotaknem pred ozbiljnim pubertetskim pitanjem izazvanim odlaskom bliske osobe: „Šta osećaju ljudi dok umiru?“. Dugo sam tražio odgovor, „ne znam“, rekao sam, „valjda zavisi od toga kako umiru, gde, od čega, koliko su stari kad se to desi…
      Mislim da najveći broj ljudi ne zna ili ne želi da prihvati da upravo umire“. Izgovarajući te reči, znao sam da ne zadovoljavam tinejdžersku dilemu pred tako ogromnom temom. Setim ih se danas, kad mogu da to pitanje proširim: a tek kad umire dete, pod batinama, na trotoaru, napadnuto od čopora malo starijih dečaka, šta oseća to dete…
      Čist strah? Tugu? Samo bol? Jel ima uopšte te mašte koja to može sebi da predstavi ikako?
      Udarac boli. Puno udaraca donosi mnogo patnje. A smrt od batina je strašna, ponižavajuća, najgora moguća. Skoro da ne postoji mučniji način umiranja od izdisaja na pločniku, pod šutiranjem i batinama. I još kad si dete, od tek 13 godina, nevino, nedužno.

      Još uvek mogu da se dobro setim oktobra 1997. godine. Šta sam radio u to vreme, gde sam išao, s kim… Bila je to neka tek malo bolja godina u toj previše lošoj deceniji, rat u Bosni se završio, huškačka histerija kroz medije se kao bila slegla, na beogradskim ulicama više nije bilo svakakvih uniformi i oružja, delovalo je da je jedna ogromna teskoba ostala negde iza nas… Kako smo naivni bili samo.
      Radeći u kancelariji na Vračaru, često sam pešačio Njegoševom i dobro se sećam radnje na ćošku sa Beogradskom. Zapamtio sam je, između ostalog, što je radila i noću jer se često dešavalo da na poslu ostanem dugo i onda bih tu svratio za poneku sitnicu u vreme kad sve drugo usput nije bilo otvoreno, ali, i zbog ekipe koja je tu često gluvarila.
      Skins klinaca koji su često uveče stajali ispred, pili pivo i posmatrali prolaznike. Nisam ih nikad percipirao kao neku opasnost niti čak neprijatnost, nisam razumeo da nose neku opasnost u sebi, čak ni na nivou ulične čarke.

      Odrastajući u Beogradu osamdesetih i ranih devedesetih imao sam prilike da se više puta obrem u lošim situacijama i znao sam relativno pouzdano kako mogu da izgledaju oni sa kojima su šanse za problem prilično velike, i bio sam siguran da namrštene klince obrijane do glave ni u jednoj opciji ne vidim kao pretnju. Doduše, eto mene u to vreme sa 30-ak godina, 92 kilograma i već nekoliko godina u sali kik boks kluba gde se teško i ne baš pomirljivo vežbalo.
      Dušan Jovanović je imao 13 godina, bio je dete, mali detlić iz dvorišta u Beogradskoj.
      On nije bio velik, krupan, jak. Za njega je grupa ispred prodavnice značila opasnost. Smrtnu opasnost. U vreme dok sam ja sedeo i radio par ulica dalje, u sumrak tog 18. oktobra 1997, njega su sačekali i ubili, od batina, udarajući ga i gazeći tako malog. Dete. Tako, što je Rom. I onda su to malo telo iz koga je život već izašao kad mu je udarcem čizmom slomljen vratić, još tukli metalnim olukom odvaljenim sa susedne kuće, iz obesti, iz demonske strasti, iz nekog poriva koji normalni ljudi ne mogu da sebi predoče kao što ne mogu da predoče ni to šta misli i oseća onaj koji upravo umire, taj jedan dečačić, mali detlić iz obližnjeg dvorišta u Beogradskoj, umlaćen, prebijen, slomljen, zgažen. Jer je bio Rom. Te ogavne jesenje večeri pre dugih i davnih 22 godine.
      U 22 godine stane mnogo toga, prođu epohe, iščeznu imperije, stvore se nove, čitav svet se globalno promeni, u toliki period stane čitavo jedno poglavlje istorije. Pre 22 godine, nije bilo interneta, mreža, virtuelnog, govana raznih, nije bilo ko zna čega još sa čim se danas život čini nemogućim. Ali je bilo nasilja. Mnogo nasilja. Nasilje koje smo viđali godinama pre toga sa televizora bilo je ubilačko nasilje iz Vukovara, Gospića, Prijedora, Sarajeva, Mostara, iz tih nekih gradova gde su ljudi uzeli oružje i počeli besomučno da ubijaju one do sebe zato što su bili – „drugačiji“.
      "Drugačijost" je postala najopasnija osobina koju je neko u to zlo vreme na Balkanu mogao da ima.
      Biti drugačiji značilo je da ćeš opako nastradati prijatelju, samo kad bude tvoj red da naiđu oni od tebe drugačiji, da ih bude više, da budu uvereni u ispravnost svoje drugačijosti u odnosu na tvoju i da imaju konsenzus u toj formaciji da sa tobom i tvojom drugačijošću nešto treba da urade. Zlo i ubilačko, naravno. Bio ti civil iz Vukovara, vojnik JNA u Lori, žena iz sela u Bosni, ko god. Ili, tek i samo, mali Rom iz centra Beograda.
      Mnogo je smrti prošlo beogradskim ulicama i pre, i posebno posle, 18. oktobra 1997. godine, i od tad smo se nagledali svega. Smrt Dušana Jovanovića je imala svoj odjek tada kad se desila, mediji su izveštavali o tome, ubice su pronađene i procesuirane, i do sada su već odavno izašle iz zatvora.
      Zakon i sud su rekli da ih je bilo dvojica, iako je bilo puno tvrdnji da je čopor ubica brojao znatno više ruku i nogu koje su tukle, ko će ga znati, zemaljska pravda je zadovoljena, i to je to. Ništa dalje, ništa više. Ponekad se na godišnjicu pojavi neki tekst o samom događaju, kako je dete Dušan Jovanović izašao iz bezbednosti sobe i dvorišta u kome je živeo, da kupi „koka kolu“ u toj prodavnici na ćošku, mrestilištu velikih belih ajkula koje su stajale i čekale da rastrgnu plen, dete koje će vođeno željom da popije sok, nevino, sa očima izvan svake strave, zagaziti u smrtonosne vode.

      Neposredno nakon zločina javnost je proključala ogorčenjem i besom, delovalo je da je surovo ubistvo deteta kap koja je prepunila čašu mnogih ljudi prethodno primoranih da punih sedam godina gledaju orgiju mržnje, pozivanja na nasilje i, na kraju, i samo nasilje, koje se do juče dešavalo tamo negde, preko Drine i Save, i koje je, odjednom, prikazalo svoje strašno lice na ćošku Njegoševe i Beogradske ulice, na Vračaru, tu, tik uz nas.
      O tome šta se posle dešavalo, o toj daljoj stravi koja se nije okončala ubistvom, povremeno su pisale novine, gotovo kao svojevrstan kuriozitet: majka deteta se obesila, progonjena traumom koju nije mogla da prevaziđe, otac se teško razboleo, postao invalid i preminuo, sestra ostala da živi sa uspomenom i tugom, dok postoji.

      Jedan od ubica je dao neki intervju, izrazio kajanje, ne znam, nikada nisam imao snage da to čitam, niti me je zanimalo šta je imao da kaže. Danas je to čovek od nekih četrdesetak godina, negde živi, možda ima decu, šta god, i to je to. Nikad nisam mogao da se stavim u ulogu sudije u ovom slučaju, i da pokušam da stvari „sagledam“ i „sklopim sliku“. Od sekunde kad je javljeno šta se desilo, da je tik do naše kancelarije ubijeno dete od batina na trotoaru, nisam do danas mogao da savladam tu činjenicu, tu stravu čopora koji batina i gazi dečkića do smrti jer je taman, jer je Rom, jer je, ne znam šta, drugačiji.
      Ono demonsko u tom zločinu me je paralisalo tada kao i što me danas parališe, posle toliko godina i dodatnog nasilja kome svedočimo gotovo svaki dan kroz monstruoznu nekrofiliju tabloida svaki put kad se nešto zlo desi. Zbog tog demonskog me nikada nije zanimalo šta je ubica imao da kaže, ni tad ni posle. Svoj sud sam odmah doneo i od mučnine te spoznaje mi dugo nije bilo dobro, kao što mi nije ni sad, dok prebiram po sećanjima na taj nepojamni užas.
      Ono o čemu je tek mali broj novinara pisao, kako je Tema posustajala pred novim dnevnim vestima, je to da su mesto zločina na kome su ljudi dolazili i palili sveće više puta bilo oskrnavljeno, da su po njemu pljuvali i crtali skaradnosti, dolazili noću i šutirali sveće i cveće. Onda su otkrivani novi detalji koji su sklapali piramidu nasilja na čijem vrhu je stajala smrt deteta, a u onom ogromnom nevidljivom delu, ispod površine fokusa javnosti, stajali ti neki nezanimljivi podaci, da je otac ubijenog deteta nekoliko dana ranije na istom mestu dobio batine od iste grupe, da su mu tu šamarali i majku, da je u noći kad je Dušan ubijen nedaleko odatle na Tašmajdanu bilo još jedno prebijanje „drugačijosti“, pa da je u toku tih meseci neposredno pred ubistvo i posle njega, po beogradskim ulicama od batina bilo povređeno još mnogo ljudi, iz istog razloga.
      Jer su imali tamniju boju kože.
      Sva ta svedočanstva i detaljne opise svedoka prikupljao je Evropski centar za prava Roma, ERRC (European Roma rights center) koji je nepunih godinu dana kasnije objavio izveštaj o nasilju koje je vladalo na beogradskim ulicama u nedeljama kada je ubijen Dušan Jovanović, i od čijeg čitanja i danas ne bude dobro, iako neki odbrambeni mehanizam u ljudskoj psihi, taj osigurač koji želi da zaštiti od onoga što se teško podnosi, neprestano pred tim redovima govori "ma to je bilo pre dvadeset i nešto godina, davno, toga više nema…“

      I možda zaista i nema, na taj način, tako eksplicitno i surovo. U međuvremenu smo se naučili mnogim stvarima, ratovi su konačno prestali, pozivi na mržnju i linč se strogo kažnjavaju iako tu i tamo iskoči poneki, lizne kao plamen odnekud, pa pred kažnjivošću odmah umine, kao siguran znak da i dalje ima loših misli i osećanja ali da je zakon možda uspeo da ih zauzda, koliko je to moguće.
      Strave i ubistva su postala lična, u porodici, među rođacima i komšijama, ili na parkinzima, eksplozivom, zbog mutnih poslova, čopori mladih ubica više ne idu i ne gaze drugačiju decu do smrti, ili bar tako mediji kažu, ne znam da li ERRC ili neka srodna monitoring organizacija ima neki svoj izveštaj sa drugačijim podacima, duboko se nadam da takvo nešto ne može da se danas i ovde sklopi.

      Na ćošku Beogradske i Njegoševe ulice već dugo nema one prodavnice, tu je odavno neka druga delatnost. Maloletne skinse takođe ne viđam po gradu već godinama, izgleda da je ta moda prošla ili se ugasila, ko zna. Nema ni malog Dušana. Tako, ne postoji više. Danas bi to bio čovek od 35 godina, imao bi svoju decu, neki posao, nečim bi se zanimao. Njegov sin bi iz tog dvorišta izlazio da kupi „koka kolu“ u supermarket na vrhu ulice, malo gore uzbrdo, i vraćao bi se uvek kući. Ispred tog supermarketa ne gluvari i ne pije pivo niko, kupci ulaze i izlaze, niko ih ne presreće i ne ubija batinama. I to je to.
      Jesen, oktobar…

    • Од Ronald,
      Naravno, Serafim Rouz je po nekim informacijama bio homosexualne orijentacije, veliki je podviznik bez obzirs na nenaucna lupetanja  a vjerovatno i mnogi drugi jer je to bio jedini nacin da ih ne kazne u ranijim vremenima. Vjerovatno su mnogi u tom trazenju postali velike askete, u Bogu i molitvi su nasli utjehu i smirenje. Ima ih na Svetoj Gori, jer kao sto kaze jedan monah, buduci dr teologije, vjerovatno i buduci pustinjak mom najboljem prijatelju( a njegov prijatelj jos iz tinejdzerskih dana) kad vide grci monasi uglavnom niski i ne bas lijepo gradjeni rusa monaha pojedu se od ljubomore jer su rusi visoki, lijepo gradjeni, haha:-)))Svi se bore sami sa sobom:-)  Na sajtu orthodoxandgay admin tog sajta je dugo godina sluzio u Crkvi, dr nauka, i njegovu pricu sam postavljao ovde, o njegovom duhovniku arhimandritu Atanasiju, vjerovatno svetitelju, i njegov odnos prema njegovoj orijentaciji i zelji da napusti sluzbu i vjenca se. Tekst pod nazivom The First duty of love is to listen:
      https://orthodoxandgay.com/the-first-duty-of-love-is-to-listen
    • Од Поуке.орг инфо,
      Sinhronizovana akcija, iza koje stoje strani obavještajci, planirana je za jesen, kada istovremno treba da krene hajka na Srpsku pravoslavnu crkvu u Beogradu i Podgorici, saznaje naš portal iz više bezbjednosnih izvora.
        Prema tom planu, u isto vrijeme, treba da krene akcija režima u Podgorici na Mitropoliju crnogorsku primorsku, ali i akcija stranih obavještajaca na SPC u Beogradu. Cilj je da se krene u isto vrijeme sa sinhronizovanim napadima, kako bi se ostavio što manji manevarski prostor za odbranu.
      “Jasno je da će Beograd i poglavari SPC stati u odbranu Mitropolije, a da će režim u Podgorici već na jesen krenuti u novi juriš na crkvenu imovinu. Zato je plan da strani obavještajci, preko svojih agenata, otvore neke goruće teme u samoj SPC, kako bi ih onemogućili da se bave Mitropolijom, već da moraju da rješavaju probleme koje će im oni konstruisati. Režim u Podgorici se neće zaustaviti u svom naumu, ali pošto je bio snažan odgovor druge strane, vezano za Crkvu, morali su sve da prolongiraju za jesen. Sve to je urađeno u koordinaciji da nekim stranim službama koje ovdje imaju svoje centre. Zvaničnu Srbiju očekuje paklena jesen vezano za status Kosova i Metohije, zato je plan da se u isto vrijeme otvori žarište u samoj SPC, gdje će se neke vladike, po nalogu sa strane početi buniti iz raznoraznih razloga, a da istovremeno Podgorica krene na Crkvu, ali i na sve ostalo što nosi srpski prefiks, otkriva naš sagovornik.
        Tako će se pokušati obezbijediti da se Srbija ne miješa u obračun režima u Podgorici sa Crkvom, jer će morati da rješava situaciju na Kosmetu koja će na jesen eskalirati.
      “Sve ovo što se dešava sa Haradinajem, najavom izbora na Kosovu za jesen, otvaranjem konflikta u samoj SPC, kao i dešavanjima sa Crkvom u Crnoj Gori su dio jednog istog plana i sve je to povezano. Jedna po jedna kockica će se uskoro početi slagati u mozaik koji su pripremili agenti više obavještajnih službi”, ističe naš sagovornik, inače visokopozicioniran u bezbjednosnim krugovima.

      https://borba.me/sinhronizovana-akcija-planirana-za-jesen-agenti-stranih-sluzbi-krecu-u-napad-na-spc-u-beogradu-i-podgorici/?fbclid=IwAR3U1MCgUfSc5EoCt8NKt5gTUztIi4U3Td_C-PnLNfPZS5TpiW0Jo47VXJk
×
×
  • Креирај ново...