Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Paradoksologija

Svi lažemo: Gugl otkriva naše mračne tajne

Оцени ову тему

Recommended Posts

Fascinantan članak iz koga je teško izdvojiti bitne delove jer se ceo odnosi na 90% vrućih tema koje imamo na forumu.

Objavljeni rezultati velikog istraživanja guglovih big data: iz knjige Everybody Lies: What the Internet Can Tell Us About Who We Really Are, Seth Stephens-Davidowitz, Bloomsbury.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 8 минута, Paradoksologija рече

rezultati velikog istraživanja guglovih big data

Најслађе су ове лажи о величини пениса:) Има озбиљних теоретичара који тврде да је на увеличавању пениса настала цјелокупна савремена култура.

Иначе, добро је што ово показујуе да никаквом идеологијом не можеш повећати проценат гејева, односно, да нећемо бити сви содомизирани, како тврде морални паничари.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 минута, Страле рече

Да ли ће наша дежурна шекспиролошкиња удостојити форум превода?

Ukupno 12 strana u wordu usred ispitnog roka? Neće, ali može da prepriča, ako je to prihvatljiva alternativa :)

пре 1 минут, александар живаљев рече

Иначе, добро је што ово показујуе да никаквом идеологијом не можеш повећати проценат гејева

Upravo tako. Ali ni smanjiti.

Share this post


Link to post
Share on other sites
1 hour ago, Paradoksologija рече

Ukupno 12 strana u wordu usred ispitnog roka?

Ако је така ситуација, могу само да кажем срећно на испиту и уз Божју помоћ да га положиш.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 9 минута, Страле рече

Ако је така ситуација, могу само да кажем срећно на испиту и уз Божју помоћ да га положиш.

Pa ona je valjda završila studije?

Share this post


Link to post
Share on other sites
Управо сада, Страле рече

Ако је така ситуација, могу само да кажем срећно на испиту и уз Божју помоћ да га положиш.

Kamo sreće da polažem, nego pregledam pismene i ispitujem usmeno i sabiram poene i unosim u sistem i odgovaram na 587 mejlova sa bitnim i hitnim pitanjima :0426_feel:

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 8 минута, Страле рече

Извините, нисам знао да је  (Пара)Доксологија професорка, чим сам чуо испитни рок, помислих студенткиња.

Аааа...па тако би свак рекао, док не испита мало боље. ;)

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 7 минута, Paradoksologija рече

De me nađe? Ja sam više ova:

 

:smeh1: 

Ајде, не причај тако. Када сам те упознала, било ми жао што нисам повела 18- шњу ћерку, да имаш са ким да се дружиш . :)))

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Милан Ракић,
      Зимус смо на страницама нашег Форума објавили причу колеге Андреја Млакара о медијском аспекту приче о (могућем) обарању америчког бмбардера Б-2. Та тема је овде:
      Данас, на 20-ту годишњицу (наводног) обарања (20. мај 1999. године), Андреј се потрудио да своју анализу уреси још по којим податком...

      Ove godine 20. maja navršava se okrugla godišnjica “navodnog“ obaranja strateškog bombardera B-2A. Zašto navodnog pod znacima navodnika upitaće neko? Pa zato jer upravo priča o B-2 izazvala je najviše polemike i osporavanja, a bogami pljuštale su i uvrede.

      U poplavi raznih nestručnih, senzacionalističkih i paušalnih priča, izjava, jeftinih i komercijalnih istupa, prilika je da se upoznamo šta se stvrno te noći desilo iz pera stručnjaka, autora knjige koji ima pun mandat da zajedno sa svojim ratnim drugovima govori o tome. Oni su događaj stvorili i jedino oni ga mogu najvernije opisati.
      Priča o obaranju američkog strateškog bombardera B-2 na nebu Jugoslavije te ratne 1999. i dalje 20 godina kasnije ne jenjava. Priča koja i dalje budi maštu kako običnog sveta, tako i novinara, geopolitičara i analitičara dobila je status mita o kome se mnogo zna, ali malo ima konkretnih dokaza. Zato sam znatno ranije odlučio da ovu temu konačno rasvetlim i da na osnovu informacija i dokaza koji su ovde objavljeni sami čitaoci izvuku zaključak o tome šta se tačno desilo 20. maja 1999. u ranim jutarnjim časovima. Znatno pre ovog teksta prošle godine objavljen je sticajem okolnosti tekst o medijskom aspektu ove priče. Sada donosimo i ovu s čime će priča o događajima te ratne 1999. na nebu Srbije dobiti konačno celinu.
      Kroz kazivanja svojih ratnih drugova i svoje analitičke tekstove pukovnik Vojske Srbije Slaviša Golubović opisao je u prvom izdanju svoje knjige „Pad noćnog sokola“, situaciju koja se dešavala te noći na nebu šireg rejona Beograda. U poplavi raznih nestručnih, senzacionalističkih i paušalnih priča, izjava, jeftinih i komercijalnih istupa, prilika je da se upoznamo šta se stvrno te noći desilo iz pera stručnog lica, autora knjige koji ima pun mandat da zajedno sa svojim ratnim drugovima govori o tome. Oni su događaj stvorili i jedino oni ga mogu najvernije opisati.
      Treći raketni divizion 250. raketne brigade PVO VJ 19. maja te ratne 1999. godine nalazio se u rejonu sremskog sela Bečmen na vatrenom položaju. Tog dana dežurstvo na komandnom mestu 3. raketnog diviziona PVO preuzela je borbena posluga u sledećem sastavu: potpukovnik Đorđe Aničić rukovalac gađanja, potporučnik Miodrag Stojanović pomoćnik rukovaoca građanja, major Milorad Roksandić komandir raketne baterije, poručnik Tiosav Janković oficir za vođenje raketa, stariji vodnik Dejan Tiosavljević operator po praćenju F-1, zastavnik Dejan Matić, operator praćenja po F-2, vojnik Dejan Đorđević, poslužilac planšete, vojnik Slaviša Pavlović, poslužilac Odeljenja izvora napajanja, vodnik I klase Vladimir Ljubenković poslužilac na OASt, vojnik Vladimir Radovanović, poslužilac na OASt i vodnik Željko Jaćić poslužilac na IRZ.
      Divizion se nalazio u pripravnosti broj 3. Zbog jednodnevnog odsustva pojedinih pripadnika neki članovi borbene posluge dežurali su 24 časa. Dvadesetak minuta pre ponoći, divizion je sa Komandnog mesta raketne brigade PVO, po naređenju načelnika grupe za borbeno komandovanje, priveden u pripravnost broj 1. Nekoliko minuta posle ponoći 20. maja rukovalac gađanja potpukovnik Đorđe Aničić usmerio je pažnju borbene posluge na cilj koji se približavao na daljinu 16 do 17 kilometara, sa azimuta 170- 180 stepeni. Oficiri za vođenje raketa poručnik Tiosav Janković izveštava da je otkrio cilj, ubrzo sledi lansiranje dve rakete i njihov susret sa ciljem na daljini oko 11 kilometara.. Ono što je usledilo posle bilo je na šta su lansirane dve rakete i šta je to bilo pogođeno?!
      Članovi borbene posluge su ubeđeni da je pogođen avion, neki od njih su ubeđeni da je to strategijski bombarder B-2. Sve je ostalo na tome jer kako je vreme odmicalo tako su se izjave o ovom događaju menjale, misterija rasla u ovih 19 godina, a dokaza nigde. Stručna javnost se skoro nije ni oglašavala, ali zato jestu tabloidi i pojedini njuz portali, koji su od toga pravila naučnu fantastiku. Nedostatak opipljivih dokaza i verodostojnih svedoka celu priču su sveli na nivo mita i fantazije kao što je to slučaj sa bombardovanje aerodroma Tuzla u BiH i Rinas kod Tirane.
      Divizion je do te misteriozne noći lansirao ukupno sedam raketa i oborio dva neprijateljska aviona taktički bombarder F-117A i lovac F-16CG. Piloti oba aviona su se katapultirali, posle čega su spaseni. Iako uspešniji od ostalih raketnih diviziona brigade, starešine 3. raketnog je mučio problem nesipravnosti kanala druge rakete, koji je posle privremeno bio rešen zamenom odgovarajućeg bloka koordinatonog sistema..
      SVEDOČENJE DELA NEPOSREDNIH AKTERA GAĐANJA
      ” Pažljivo pratim kretanje odabranog cilja, koji kroz nekoliko okretaja antene dolazi na daljinu 17 do 18 kilometara. Odraz cilja je vrlo specifičan. Do sada sam u borbenom radu naučio kako na ekranu izgleda radarski mamac, kako izgleda vučeni mamac. Ovo je nešto drugo i prvi put vidim. Mnogo je veće i ima oblik nepotpunog tupog jednokrakog trougla. Komandujem ” Visoki” na daljini od 16 km i ” antena”. Za svega par sekundi oficir za vođenje raketa Janković pronalazi cilj, koji kreće u manevar, dovodi u presek markera. Predaje ga na praćenje operatorima koji ga uspešno prihvataju i stabilno prate. Već posle dve – tri sekunde komandujem: “Lansiraj, TT”;.
      Zaglušujući pisak, paljenje startnih motora i start prve rakete sa lansirne rampe, a posle pet sekundi i druge. Janković izveštava: “Parametar 4,4 km, visina 7, brzina 200m/s, a odmah i “; Prva lansirana, prva zahvaćena, druga lansirana, druga zahvaćena, vođenje normalno”. Tiosavljević komentariše: ” Šta je ovo?” Dok očekujem rezultat Janković izveštava: ” Prva eksplozija, druga eksplozija, daljina 13 km……Oni u vazduhu kao da znaju. Uskomešali su se i kompletazn nalet, najjači od početka rata kako sam ja u smeni ide na nas… Putem glasonogovorne veze naređujem komandiru odeljenja izvora napajanja, starijem vodniku Maletiću da izađe i proveri šta je sa lansirnom rampom, sa koje su lansirane rakete. Izveštava da je jedna raketa pala sa strele, da su avioni i dalje u vazduhu i da se jasno vide njihova navigaciona svetla. Aviona “milion”u vazduhu. Naleću u talasima na nas u tri pravca, od kojih jedna vodi kroz zonu zabrane 1.LR….“ , napisao je u svom svedočenju potpukovnik Đorđe Aničić, rukovalac gađanja koje je objavljeno u prvom izdanju knjige „Pad noćnog sokola“, autora pukovnika Slaviše Golubovića.
      “ Ušli smo već u novi dan kada je nekoliko minuta posle ponoći rukovalac gađanja nagovestio ulazak ciljeva u našu zonu uništenja…. Komande su mu jasne, nema dileme šta nam je činiti, a onda je sve išlo kao na filmu. Školski! Komandovanje za otkrivanje cilja, praćenje, lansiranje dve rakete, izveštaj o pogotku, upotreba imitatora zračenja… Rutinski kao da to radimo svaki dan…, piše u istoj knjizi pomoćnik rukovaoca gađanja rezervni poručnik Miodrag Stojanović.
      “Rakete se približavaju. U tačnu bazu ulazi prva i eksplodira u rejonu cilja na daljini od oko 11 km. Odraz eksplozije je veliki. Izveštavam, a brzo stiže i druga. Eksplodira i ona. Odraz eksplozije se širi oko cilja. Prizor je izuzetan… Nalet se nastavlja. Uglavnom dolaze sa juga. Iz nama nepoznatih razloga na prvoj lansiranoj rampi sa koje su odletele dve rakete, signalzacija pokazuje da nema preostale dve. Druga lansirna rampa za ovaj pravac je u zoni zabrane… U smeni smo ostali do narednog jutra, kada je u jedinicu došao i Komandant korpusa PVO, pokojni general Branislav Petrović. Čestitao nam je uspešno dejstvo i rekao koji je tip aviona pogođen. Sa terena tog jutra izostale su slike olupine aviona, tako da smo ostali uskraćeni za konačnu potvrdu da je srušen.
      Mnogo je podataka koji su išli u prilog različitim verzijama gađanja. Od mamaca aviona F-15 pa sve do aviona B-2. Kako je vreme prolazilo ostala je samo poslednja opcija, koja ima mnogo zagovornika i protivnika. Nismo našli delove pogođenog aviona, pa je i danas, kao i onda, podjednako nezahvalno i neprofesionalno tvrditi o kom je avionu reč. Ipak, priče o mamcu sam i tada smatrao besmislenima jer sam bio uveren da je reč o pravom cilju. Danas, sa više iskustva i nekoliko mirnodobskih bojevih gađanja, bez ikakve dileme, potpuno sam siguran da je gađan ” živ” cilj i da je pogođen sa dve rakete“, napisao je u istojimenovanoj knjizi pukovnik Tiosav Janković koji je danas na funkciji komandanta 250. raketne brigade, a to 20. maja bio je poručnik.
      “ U prvim minutama posle ponoći 20. 5. 1999. primljeno je nekoliko izveštaja sa terena o neobično jakoj buci u vazduhu, po opisu osmatrača, kao da je nešto pokvareno, krlja, guši se…, nisko je ne vidi se, ali se baš čuje.. Te informacije su bile sa područja zapadno od Beograda… Malo kasnije sam se čuo sa kolegom iz grupe za praćenje avioradio-saobraćaja u sastavu Republičke državne bezbednosti, koji mi je potvrdio da je aktivnost neprijatelja bila neuobičajena i da ” su se baš uzmuvali”. Radio-amateri iz Republike Srpske su uočili aktivnost SFOR-a i obavestili o prelasku grupe vozila iz Bosne i Hercegovine na teritoriju Hrvatske. Nešto neuobičajeno se dešavalo, ali preciznije informacije o mestu pada letelice nismo mogli da dobijemo.. Kao i u prethodnim slučajevima kada su oboreni avioni F- 117A i F-16 CG, registrovan je veći broj neprijateljskih letelica u vazduhu, način komunikacije i ponašanje naših osmatrača sa terena, ukazivali su na to da se desilo nešto izuzetno i različito od situacija koje su nastale nakon obaranja prethodna dva“, napisao je radio amater Dragan Antonić u prvom izdanju knjige Pad noćnog sokola .
      NEŠTO NEOBIČNO SE DESILO
      Rano ujutro 20. maja 1999. godine zamenik predsednika mesne zajednice Deč pitao je komandanta diviziona pukovnika Zoltana Danija: “Šta ste to radili noćas, videli smo gađanje, šta ste ono pogodili? Kad je to proletelo ovuda čulo se nešto neobično kao zvuk pokvarenog krunjača za kukuruz. Odlete prema Hrvatskoj!
      Takođe nekoliko pripadnika policijske stanice i jedan predstavnik Civilne zaštite u Vinkovcima navode: “Noćas je kod nas u Spačvanskoj šumi palo nešto ogromno. Vatrogasci su išli da gase požar. Kad su došli tamo ugledali su nešto nalik na leteći tanjir. Palo je kao da je spušteno odozgo, ali je izlomljeno. Liči na avion, ali ne zna se koji. Crn, ogroman, ravan, ima zaobljene ivice i nema ni jednu vertikalnu površinu. Za veoma kratko vreme došli su pripadnici SFOR iz Bosne i okružili ceo taj prostor. Nije više moglo da se priđe. Sledeća tri meseca u tu zonu su neprekidno ulazili i iz nje izlazili kamioni sa ceradom. Očigledno su nešto prevozili. Na kraju je odnet i čitav sloj zemlje, a na tom mestu je ostalo jezero.
      Inspektor u MUP-u R. Hrvatske koji je u to vreme radio u policijskoj stanici u Vukovaru, u razgovoru sa zastavnikom Milanom Barvalcem navodi: “Tokom te noći situacija u stanici se veoma uzburkala i bila je prava uzbuna. Šef specijalne jedinice je uputio jedinicu u Spačvansku šumu sa zadatkom da se ceo prostor opkoli i zabrani ulazak bilo kome. Govorilo se pao je avion i tamo niko ne sme da uđe. Prema atmosferi koja je vladala i ponašanju odgovornih siguran sam da je u tu šumu nešto važno palo“.
      Beogradski nedeljnik Ilustrovana politika u broju 2106 od 29. maja 1999. godine, u tekstu pod nazivom „Uhvaćen i nevidljivi duh” između ostalog konstatuje: „Direktan pogodak u kabinu američkog B-2A zauvek je okončao njegov let i osujetio nameru da već ranjenom Beogradu zada još teži udarac. Dim je kuljao, plameni jezici su gutali “nevidljivo” krilo. Crna ptičurina se strmoglavila ka zemlji, a ostale dve su već bežale ka bezbednim visinama, okrenuvši kljunove prema polaznim bazama.”
      Svoje pretpostavke o gađanju ovog bombardera iznosi i general-pukovnik Spasoje Smiljanić u svojoj knjizi Agresija NATO – Ratno vazduhoplovstvo i protivvazdušna odbrana u odbrani otadžbine:
      „Pričalo se i pisalo da je posle dejstva po objektima u rejonu Beograda, u Spačvanske šume (južno od Vinkovaca) pao jedan strategijski bombarder B-2A, te da je u vreme pada iz Tuzle pokrenuta specijalna američka jedinica. U toku agresije javljali su: služba osmatranja i obaveštavanja (OiO), radio-amateri, vizuelni osmatrači, prijatelji iz okruženja, a naveliko i sredstva informisanja javnosti…”
      OPRAVDANOST SUMNJE
      Dvadesetog maja 1999. godine borbena posluga 3. rd PVO je po svim pravilima borbenog rada i odredbama pravila gađanja izvršila uspešno dejstvo po cilju u vazdušnom prostoru. Ipak, dilema na šta su lansirane dve rakete i šta je i da li je pogođeno u prvim minutama 20. maja ni do današnjeg dana nije potpuno otklonjena! Članovi borbene posluge, potpuno uvereni u uspešno dejstvo i ohrabreni raznim „povoljnim ” vestima svih ovih godina, sigurni su da je pogođen avion. Neki od njih su i ubeđeni da je reč o strategijskom bombarderu B-2A.
      Stavovi pretpostavljenih starešina i komandi ovom događaju varirali su tokom vremena. Rano ujutro 20. maja, koji sat nakon izvršenog dejstva, general Branislav Petrović je prilikom svečane dodele odlikovanja i unapređenja pripadnicima Korpusa PVO u selu Bečmen, starešinama diviziona čestitao i uspešno dejstvo prethodne noći. Istakao je da su pripadnici diviziona ponovo osvetlali obraz našoj PVO pogodivši još jedan neprijateljski avion, ovog puta, po njegovim rečima, avion F-15. Ipak, bez delova i slika oborenog aviona, nekih drugih konkretnijih podataka il priznanja suprotne strane, takva potvrda uspešnog dejstva nije bila uverljiva.
      U tadašnjim analizama i izveštajima Komande brigade ovo gađanje je okvalifikovala kao uspešno. Komanda brigade je tokom rata rigorozno ocenjivala gađanja potčinjenih jedinica, tako da bez čvrstih dokaza i jasnih pokazatelja gađanja nisu kvalifikovana kako pogodak i uništenje cilja. Na ovaj način Komanda brigade je skoro sigurno umanjila svoje i rezultate svojih jedinica, ali je zarad objektivnosti sprečeno amatersko licitiranje o broju i vrsti uništenih ciljeva, navodi Golubović.

      ŠTA JE ONDA ISTINA
      Stručna javnost se nerado oglašavala o ovom događaju, a u retkim prilikama kada se neko izjašnjavao, bili su to ili prepisani stavovi nekih članova posluge ili krajnje skeptične izjave, koje nisu ostavljale ni trunku verovatnoće da je takvo nešto uopšte moguće. Stalne polemike na pojedinim forumima, povremeni članci u novinama, kao i sporadični komentari pojedinih analitičara, daju za pravo da kažemo da je i šira javnost ostala uskraćena za istinu o ovom intrigantnom događaju.
      Nedostatak opipljivih dokaza i razumljivo ćutanje suprotne strane trajno su zamrznuli podeljene stavove, tako da su obe strane uvek mogle pronaći dovoljno argumenata za svoje mišljenja.
      Povremeno objavljivanje članaka o obaranju B-2 znalo je na trenutak da uzburka pažnju javnosti, rasplamsa sporenja na forumima, a već koji dan kasnije slučaj se kao nerešen privremeno arhivira. Razlozi za ovo su pre svega izostanak temeljne i stručne analize smatra autor.
      Imajući u vidu da su stelt bombarderi B-2A praktično otvorili vazdušnu kampanju u agresiji NATO-a na SRJ, da je za 78 dana rata šest aviona ostvarilo 34 leta (51 pilot) iz SAD u SRJ, da su 23. aprila 1999. godine sa osam bombi od po 907 kg srušili most na Dunavu u Novom Sadu, da su i raketni sistemi NEVA bili meta njihovih bombi , kao i da je 20. maj 1999. godine bio njihov poslednji dan leta u operaciji Allied Force, može se osnovano pretpostaviti da je te noći bombarder B-2A bio u vazdušnom prostoru šireg rejona Beograda i da je gađan od 3. rd PVO, navodi se u knjizi.
      ZAKLJUČAK
      Na kraju ovog teksta valja reći da postoji veliki broj pitanja koja su ostala bez odgovora, a dodatno pitanje da li je” vuk sit, a sve ovce na broju? i dalje ostaje otvoreno usled zaključanih vrata u kući najveće supersile Sjedinjenih Država. Istina je jedna da će se o ovome dok se ne pruže validni dokazi i dalje prepričavati po medijima i forumima, a silueta B-2 iscrtana na komandnoj kabini raketnog sistema ” Neva” biće pokazatalje za naredne generacije da utvrde šta se to tačno desilo na nebu Jugoslavije-Srbije tog 20.maja ratne 1999.
      Kao novinar, imao sam priliku da se upoznam tokom pisanja i sa rukopisom drugog izmenjenog i dopunjenog izdanja knjege „Pad noćnog sokola“ . Njen autor, pukovnik Slaviša Golubović, uspeo je posle godinu dana mukotrpnog istraživanja da dođe do novih saznanja i odgovori na mnoga pitanja. Odgovori će konačno u potpunosti rasvetliti šta se te noći desilo, a šta se dešavalo narednih devet godina kako bi se prikrio stvarni gubitak.
      https://vojnopolitickaosmatracnica.wordpress.com/2019/05/03/gadanje-pod-velom-tajne-obaranje-bombardera-b-2-od-mita-do-istine-20-godina-od-price-koja-je-podelila-srbiju/
    • Од александар живаљев,
      Pismo patrijarhu Irineju: SPC nije u vlasništvu SNS, a Vi ste poglavar čitave naše Crkve
      U nastavku prenosimo pismo Saveza za Srbiju upućeno patrijarhu Irineju, povodom njegovog jučerašnjeg obraćanja u Nišu na obeležavanju 20. godišnjice od početka NATO bombardovanja.
      ———————
      Vaša Svetosti,
      Veoma smo začuđeni Vašim jučerašnjim govorom u Nišu na obeležavanju 20. godišnjice od početka NATO bombardovanja SRJ. Nismo uopšte razumeli zašto su tim tragičnim povodom tema Vašeg obraćanja bili građanski protesti koji traju već četiri meseca širom Srbije.
      Patrijarh Pavle je u složenim i kriznim istorijskim situacijama uvek pozivao na dijalog i mirio zavađene strane u našem društvu i nije se mešao u dnevnu politiku. Setimo se njegove ogromne uloge u smirivanju društvenih tenzija i 1991, i 1997, i 2000. godine. Očekivali smo od Vas da ćete nastaviti tim putem i pozvati predstavnike vlasti da otvore dijalog sa opozicijom i organizatorima protesta, jer je to jedini način da se teške društveno-političke krize rešavaju mirnim putem.
      Ako je ukinuta parlamentarna debata, ako nema slobode medija, ako je partija na vlasti uzurpirala sve državne institucije, ako jedan čovek tajno pregovara o predaji Kosova i Metohije, ako nam sva deca odoše u inostranstvo zbog katastrofalne ekonomske situacije – onda nemamo izbora i moramo na ulice, moramo na proteste. Vaša javna negativna ocena o protestima je direktno mešanje u dnevno-politička pitanja i otvoreno stajanje na stranu vlasti, što neko na Vašem položaju nikako ne bi trebalo da čini, jer SPC nije u vlasništvu SNS, a Vi ste Poglavar čitave naše Crkve koju čine vernici različitih političkih opredeljenja, pa i opozicionih prema ovoj vlasti. Mnogi građani, a posebno vernici, koji učestvuju na protestima povređeni su Vašom reakcijom i nerazumevanjem naše mirne i nenasilne borbe za osnovne demokratske vrednosti koje su dovedene u pitanje. Vaše reči se tumače kao davanje podrške jednoj diktatorskoj i kriminalnoj vlasti, a to je neprimereno i sa mnogo nižeg položaja nego što je tron Svetog Save na kome se Vi nalazite.
      Duboko uvereni da ćete nakon upoznavanja sa drugom stranom i svim činjenicama ispraviti ovu svoju ocenu o stanju u kome se nalaze naše društvo i država pod ovom vlašću, stojimo Vam na raspolaganju za svaku vrstu razgovora i upoznavanja sa stavovima svih građana koji opravdano protestuju protiv aktuelne vlasti u više od 100 gradova i opština u Srbiji.
       
      Savez za Srbiju
      Извор: https://savez-za-srbiju.rs/pismo-patrijarhu-irineju-spc-nije-u-vlasnistvu-sns-a-vi-ste-poglavar-citave-nase-crkve/#.XJkWpclKjX4
    • Од Милан Ракић,
      Predsednik Ruske Federacije Vladimir Putin stigao je juče u jednodnevnu zvaničnu posetu Srbiji.

      Ruski Il-96 13. januara na aerodromu ''Nikola Tesla'' kao prethodnica visoke ruske državne delegacije na čelu sa predsednikom Putinom / Foto: Zoran Tadic
      Na beogradski aerodrom ‘’Nikola Tesla’’ u 13:04  časova sleteo je specijalno opremljeni predsednički putnički avion Iljušin Il-96-300PU(M1) registracije RA-96022 , takozvani ‘’Борт номер один’’ najveći tip vazduhoplova u ruskoj floti za prevoz veoma važnih ličnosti (VIP). Prilikom ulaska u vazdušni prostor Srbije Putinov avion dočekala su tri lovca MiG-29 RV i PVO Vojske Srbije koji su ga pratili sve do sletanja.

      Ministarstvo odbrane je saopštilo da je u današnjoj misiji lovačke zaštite dolaska predsednika Rusije u vazduhu bilo 6 lovaca MiG-29.

      U kojoj je letelici Putin?
      Interesantno je da su na „Nikolu Teslu“ sletela sva tri Iljušina 96 predsedničke flote Ruske Federacije. Vladimir Putin bio je u drugoj letelici registracije RA-96022. Prvi je u 11:19 sleteo RA-96017. Drugi Iljušin bio je praćen od strane tri lovca MiG-29 (jednog dvoseda i dva jednoseda), trećeg su pratila dva.

      Sve tri letelice mogle su da se prate preko komercijalnog servisa za praćenje letova Flightradar24 osim kada je u jednom trenutku praćenje drugog aviona u kojem je bio Putin bilo isključeno. Većina klasičnih medija je greškom javila da je predsednik Ruske Federacije sleteo u prvom avionu.
      Prvi je sleteo „17“ sa prethodnicom delegacije. Razlikuje se od druge dve letelice po izostanku komunikaciione GPS i GLONNAS antene na „leđima“ letelice / Foto: Tango Six „22“ u kojem je sleteo Putin / Foto: Tango Six Trećeg Iljušina pratile su samo dva MiG-a 29 / Foto: Dragan Trifunović, Tango Six Prethodnicu velike ruske delegacije dovezla su 14. januara dva teška transportna aviona Il-76MD Državne aviokompanije 224. letačka jedinica a u njima su se nalazila specijalna vozila kao i pripadnici ruskih bezbednosnih službi. Ova jedinica zadužena je između ostalog, i za prevoz tereta i opreme koju koriste visoke državne delegacije prilikom putovanja, kako na domaćim linijama tako i u inostranstvu. Još ranije, 12. januara na Teslu je sleteo i Il-96 koji se već sutradan vratio u Rusiju.
      Rusija za potrebe prevoza predsednika i visokih državnih delegacija trenutno koristi tri aviona Il-96-300PU(M1) / Foto. UAC Rusija poseduje jednu od najvećih vazduhoplovnih flota za prevoz veoma važnih ličnosti odnosno samog državnog vrha. Njihova glavna baza jeste aerodrom Vnukovo tj. njegov specijalni državni terminal Vnukovo-2. Svi vazduhoplovi nalaze se u sastavu Specijalne letačke jedinice ‘’Rusija’’ (poznata i kao ФГБУ СЛО ‘’Россия’’) koja poseduje čak 67 aviona i helikoptera, pretežno ruske proizvodnje, od kojih se za prevoz predsednika upotrebljava 8-12 aviona i oko 9helikoptera. Ova jedinica nalazi se pod upravom Administracije predsednika Ruske Federacije a do 31. januara 2009. bila je deo aviokompanije ‘’Rusija’’. Zanimljivo da se određeni broj aviona može iznajmiti.
      Njen najveći vazduhoplov jeste četoromotorni putnički avion Il-96 kojih ima čak 11 od kojih 10 Il-96-300 i jedan Il-96-400. Od 10 aviona varijante -300 pet predstavljaju posebno opremljene Il-96-300PU(M) (ПУ – Пункт Управления) koji su ujedno i leteća komandna mesta. Prvi Il-96-300PU isporučen je još 1995. za tadašnjeg predsednika Borisa Jeljcina i u toj nameni zamenio je avion tipa Il-62. Drugi avion Il-96-300PU, namenjenog predsedniku Putinu poleteo je aprila 2003.
      Dokumentarni film televizije “Rusija 1“ o predsedničkom avionu:

      Luksuzni enterijer aviona koji je rađen u podružnici austrijske kompanije Diamond Aircraft u Engleskoj, sastoji se između ostalog od pozlaćenih sanitarija kupatila, unutrašnjih oplata obloženih svilom, mermernih podova. U avionu se nalaze tri bara, teretana, kuhinja, dnevni boravak, spavaća soba, radni kabinet površine 10 m2. Maja 2010. naručena su još dva aviona Il-96-300PU(M1), prvi je isporučen decembra 2012. a drugi krajem januara 2014. Potom je aprila 2013. potpisan ugovor za još jedan Il-96-300PU(M1) koji je isporučen jula 2016. Od 2014. godine dva starija Il-96-300PU(M) se nalaze u rezervi dok se aktvino koriste tri novija aviona. Osim prevoza predsednika i najviših političkih i vojnih delegacija, u slučaju neposredne ratne opasnosti ili nuklearnog sukoba ovi avioni postaju mesta odakle se komanduje oružanim snagama. Osim što su luksuzno uređeni, za komandovanje vojskom ovi avioni poseduju specijalnu opremom za komununikaciju, navigaciju i identifikaciju a tu su i sistemi samozaštite od mogućeg napada na sam vazduhoplov. Postoji i podatak da avion poseduje i kapsulu za spasavanje.
      Leteće komandno mesto Tu-214PU. Drugi važan vazduhoplov u floti Specijalne letačke jedinice ‘’Rusija’’, ujedno i najbrojniji, jeste familija Tu-204 i Tu-214 (Tu-204-200). U upotrebi je čak 20aviona od kojih 4 pripadaju administraciji predsednika. To su dva leteća komandna mesta Tu-214PU (ПУ – Пункт Управления) i dva rezervna aviona Tu-214SUS(СУС – Самолёт-Узел Связи) koja predstavljaju leteća komunikaciona čvorišta. Ostatak flote čini 5 Tu-214SR (СР – самолёт-ретранслятор, avion repetitor), jedan Tu-214VPU (ВПУ – воздушный командный пункт, koristi ga i Federalna služba bezbednosti – FSB), 4 Tu-214, jedan Tu-204-100 i 5 Tu-204-300.
      Suhoj Superjet 100 Dassault Falcon 7X. Novije nabavke aviona uključuju 6 putničkih An-148-100EA, dva Suhoj Superdžet 100 (prvi predat na upotrebu krajem juna 2016.), a iz inostranstva su kupljena dva Airbus A319-115 i dva poslovna Falcon 7X. Od starije garde još uvek se koriste tri laka putnička Jak-40, dva Tu-134A-3 i dva Tu-154M. Što se tiče helikoptera glavninu flote čine srednji transportni Mi-8 sa ukupno 20primeraka, pretežno u podverzijama salonske varijante Mi-8PS. Osim njih tu su i 4 AW139.
      224. letačka jedinica prvobitno je formirana 1979. kao 224. samostalna transportna aviojedinica koja je bila namenjena pre svega za obezbeđivanje transporta tokom sovjetske vojne intervencije u Avganistanu. Formalno jedinica je bila potčinjena Ministarstvu civilne avijacije SSSR i letela je na avionima An-12. U skladu sa dekretom predsednika Rusije današnja Državna aviokompanija ‘’224. letačka jedinica’’ osnovana je 15. januara 1993. za potrebe vazdušnog saobraćaja po nalozima predsednika države, vlade i Ministarstva odbrane.
      Dolazak dva aviona Il-76MD 224. letačke jedinice na aerodrom “Nikola tesla“ 14. januara:

      Iste godine jedinica je započela letove na teškim transportnim avionima Il-76 i An-124 preuzetim od 12. divizije vojno-transportne avijacije Vojno vazdušnih snaga (VVS) i svojom delatnošću počela da donosi prihode koji su donekle poboljšali finansijski položaj vojnog vazduhoplovstva. 2008. godine je u okviru vojnih reformi ova aviokompanija postala Otvoreno akcionarsko društvo (OAO) ‘’Oboronoservis’’ u stopostotnom vlasništvu države koju zastupa podružnica Ministarstva odbrane OAO ‘’Aviaremont’’. 224. letačka jedinica koristi avione koji su deo inventara VVS/VKS i nalazi se u sastavu 6955. vazduhoplovne baze. Flotu jedinice čini 18 Il-76MD i 8 An-124, avioni Il-76MD koriste se za potrebe Administracije predsednika države i njima se, osim drugih različitih tereta, prevozi i vozni park koji koristi predsednik i visoke državne delegacije, kako u Rusiji tako i u inostranstvu. Iljušini 76 baziraju na aerodromima Migalovo, Taganrog-Centralni i Orenburg-2. Avioni An-124 čija je matična baza Sešća obavljaju širok spektar prevoza veoma teškog i gabaritnog tereta širom sveta. Između ostalog ovi avioni su leteli i za SAD a izvršavali su i prevoze za potrebe NATO snaga u Avganistanu kao i francuske vojske stacionirane u Maliju.
      Živojin BANKOVIĆ

      (druga i četvrta foto-MORS: treća РИА НОВОСТИ)
       
    • Од kopitar,
      Koliko se molimo i radimo da se ostvari Isusova "posljednja" želja, "da svi budu jedno"? (Iv 17,22)
      Za sve koji danas slave Božić želim:
      Mir Božji Hristos se rodi!!!
    • Од Милан Ракић,
      Koliko se puta čulo za ovih 27 godina samo da je JNA reagovala u pravom trenutku Jugoslavija bi bila spasena, odnosno ne baš, možda bi se i raspala, ali ne u krvi i bratoubilačkom ratu kako se zaista dogodilo da su akteri krize bili pohapšeni. Osnovi preduslov za to bio je puč, koji je trebao da se dogodi i koji su visoki oficiri armije trebali da izvedu. Da li je postojala neodlučnost vojnog vrha i da li je oklevanje koštalo JNA gubitka države o kojoj je trebalo da brinu i čija su kičma bili? To su pitanja koja i dan danas nemaju odgovor. Jedino istina je da armija koja je bila uljuljkana u karijerizam i privilegije, kao i osećaj nadmoćnosti i prestiža, postala lak plen modernih političkih predatora od 1990-tih pa do dana današnjeg.

      Šta bi bilo da je vojska uzela stvar u svoje ruke? Verovatno ništa. Istorija je imala svoj put i čak i da su u tome uspeli, da su uzeli stvar u svoje ruke, veliko je pitanje da li bi išta i ostalo. A da su imali nameru, to jesu, mada o tome preživeli akteri vrlo retko govore čak i posle distance od 27 godina. Jedna od retkih izjava su navodi sada već pokojnog generala Živote Panića, koji je bio načelnik Generalštaba tokom 1992. i 1993. godine. On je, komentarišući mogućnosti izvođenja puča, izjavio da je „u vrhu JNA postojao plan da se izvede vojni udar, ali da pripreme nisu bile nikakve, tako da do njegove realizacije nije moglo ni doći“.
      Svoju verziju događaja ima i tadašnji savezni sekretar za narodnu odbranu (SSNO) Veljko Kadijević. Kadijević u svojoj knjizi „Kontraudar. Moj pogled na raspad Jugoslavije“ navodi kako su bivši predsednik Predsedništva SFRJ Stipe Mesić i nekadašnji predsednik Savezne vlade Ante Marković nameravali da uz pomoć armije svrgnu Franju Tuđmana i Slobodana Miloševića.
      „Mesić je hteo da preko tadašnjeg predsednika Saveznog izvršnog veća Ante Markovića uvuče mene i armiju u svrgavanje Tuđmana, koji je, po njegovom mišljenju, bio apsolutista, i da na čelo Hrvatske postavi sebe. Mislim da ne treba posebno objašnjavati, znajući aktivnosti JNA i moju poziciju, zašto je taj pokušaj Markovića ostao bez rezultata“, piše bivši savezni sekretar za narodnu odbranu tvrdeći da je Marković u maju 1991. u Karađorđevu pokušao da ga ubedi da će, „ako svrgnemo Miloševića i Tuđmana, svi problemi u Jugoslaviji biti rešeni“.
      Čitava stvar zapravo počinje znatno ranije, tačnije već sredinom 1990. godine kada kontraobaveštajci JNA nailaze na informaciju o nelegalnom naoružavanju Hrvatske. Posle nekoliko meseci napornog rada uspevaju da snime više desetina sati video materijala i audio zapisa na kojima su zabeleženi istupi Martina Špegelja, ministra odbrane Hrvatske, i Josipa Boljkovca, ministra unutrašnjih poslova. Akcija se zvala „Štit“. Film je pušten u javnost 25. januara 1991. godine. Namera je bila da se šokira političko rukovodstvo Hrvatske, da se uvede u strah i paranoju i da se na taj način utiče na njih da promene politiku. Tuđman je bio na sastanku u Palati federacije sa najužim rukovodstvom SFRJ kada je film pušten na TV. Gledali su ga zajedno, dok je u holu njegovo obezbeđenje razmenjivalo mrke poglede sa pripadnicima vojne policije koji su se tu nalazili u broju većem od uobičajenog. Na spratu za trenutak se činilo da je film dao rezultat, Tuđman popušta, govori da te ljude treba procesuirati, zalaže se za redefinisanje federalnog modela i opstanak države… Tenzije padaju. Veljko Kadijević i Blagoje Adžić zadovoljni izlaze sa sastanka, Tuđman odlazi u Zagreb i odmah sutradan menja svoj pogled na događaje od prethodne noći.
      Stvari se, naravno, nisu odvijale onako kako je vojni vrh želeo, pa se tako 12. marta 1991. godine organizuje sastanak Predsedništva SFRJ u Beogradu. Namera im je bila da Predsedništvo donese odluku o uvođenju vanrednog stanja i da vojska preuzme kontrolu nad zemljom. Svi članovi Predsedništva, njih osam, smešteno je u vojni autobus i odvezeno na komandno mesto pod izgovorom da na takvom mestu imaju sve uslove za rad, mape i sve ostalo što će biti korisno da bi se donela odluka. Držani su u sali u kojoj nije bilo grejanja pa su članovima Predsedništva podeljeni vojni šinjeli. Bio je to još jedan od načina da moćna JNA demonstrira silu. Međutim, iz dva puta nisu uspeli da dobiju potreban broj glasova da donesu odluku o proglašenju vanrednog stanja, a takođe nisu smeli da pohapse članove Predsedništva iako su pojedini to očekivali. Ali takođe, pojedini su očekivali i da dođe do vojnog udara. Npr. Borisav Jović, koji o tome piše u svojim memoarima navodeći da je Kadijević njemu i Slobodanu Miloševiću saopštio da vojska odustaje od koncepta vojnog udara. Razočaranje je bilo obostrano. Da li je postojao plan po kome bi se u jednom trenutku pohapsili svi lideri republika, niko nije mogao da potvrdi sa apsolutnom sigurnošću, mada i oni koji su bili akteri pomenutih događaja veruju da je to zaista tako bilo. Objašnjenja zašto se plan nije realizovao su različita. Mada kao jedina zajednička tačka se ističe neodlučnost vojnog vrha.
      S proleća 1991. sukobi u Hrvatskoj između Srba i hrvatske policije su eskalirali, najpre “ krvavi Uskrs“ na Plitvicama, a onda i Pakrac gde se JNA našla kao “ tampon zona“ između sukobljenih strana. Maja meseca koji je bio ključni došlo je do okršaja u Borovom Selu kada je ubijeno 12 hrvatskih policajaca posle pokušaja iznenadnog upada u ovo slavonsko selo. Ubrzo kriza je eskalirala do tačke usijanja. Prekretnica, kada su kola otišla nizbrdo zapravo bila je Slovenija, koja 26. juna 1991. proglašava samostalnost, a jednice JNA kreću u akciju koja je planirana u generalštabu JNA. Prema nekim izvorima operaciju su planirali Blagoje Adžić i Milan Ružinovski, Makedonac, general, koji je bio načelnik operativnog sektora. Oni su formirali jedinu od 1.900 -2020 ljudi sastavljenu od jedinica iz pet korpusa koji su pripadali 5. Vojnoj oblasti koja je pokrivala celu Sloveniju, polovinu Hrvatske i deo BiH.
      Planeri su smatrali da će to biti jedna udobna šetnja, demonstracija sile slična onoj tokom 1980 tih na Kosovu i Metohiji kada su albanski separatisti prekinuli demonstracije, kad su se tenkovi, borbena vozila pešadije i oklopni transporteri pojavili na ulicama. Verovalo se da će tako biti i u Sloveniji, da će vojnici bez ikakvih problema izaći na severnu granicu SFRJ i tamo zaposesti karaule koje nisu bile pod kontrolom vojske, i granične prelaze koji su trebali da budu pod kontrolom savezne uprave carina. Međutim, slovenačka Teritorijalna odbrana TO otpočela je iznenadni otpor. Teritorijalci su prvo oborili helikopter u Ljubljani. Pilot koji je poginuo bio je Slovenac Toni Mrlak. Kolone jedinica koje su se kretale prema zacrtanim granicama nailazili su se na prepreke i otpor. Jedinice vojske koje su krenule u disciplonovanje Slovenije su bile bez logističke podrške, opkoljene na svim karaulama. JNA se suočila sa prvim mrtvima, ranjenima. Čitave jedinice koje su bile male, neobučene, vojnici bez završene osnovne obuke poslati su kao glineni golubovi…
      Mrtvi, ranjeni i zarobljeni vojnici su se pojavljivali svakodnevno na TV ekranima, uništena tehnika, podignuta bela zastava veoma je deprimirajuće delovala na pripadnike JNA u ostalom delu države. Veliki broj oficira koji su polagali vojnu geografiju znali su da tenkovi na kanalisanim putevima nemaju šta da traže bez podrške pešadije ispred i zaštite iz vazduha. U planinskom ambijentu kakva je Slovenija oklopno-mehanizovane jedinice tada su predstavljale lak plen za laka sredstva za protivoklopnu borbu, kojima je bila naoružana slovenačka TO. Za neuspeh JNA iza pogrešno angažovanje OMJ vojnici su krivili Kadijevića i Broveta.

      Videvši snimke pogođenih tenkova, ranjenu vojsku i neodlučnost vojnog vrha da Sloveniju bojno sravni sa zemljom, specijalci iz sastava čete Vojne policije za protivteroristička dejstva gardijske motorizovane brigade početkom jula 1991. godine, pripadnici Gardijske brigade traže smenu saveznog sekretara Veljka Kadijevića i planiraju da na to mesto dovedu načelnika Generalštaba, generala Blagoja Adžića.
      U samoj Gardijskoj brigadi deo oficira i podoficira sa ovom idejom upoznali su komandanta pukovnika Mileta Mrkšića, tadašnjeg komandanta Gardijske brigade. Oficir su od njega tražili da im se priključi u iznošenju zahteva za smenu Kadijevića i Broveta što je on prihvatio i specijalna jedinica je jednog popodneva ušla u krug SSNO-a. Oficir su otišli u kabinet generala Adžića, i tražili su da ih primi da mu prenesu zahteve. Zahtev je bio: smena Kadijevića i Broveta, dolazak Adžića na čelo vojske, upućivanje gardijske brigade u Sloveniju da se oslobode zarobljeni vojnici, udar ratnog vazduhoplovstva po vitalnim vojnim ciljevima u znak odmazde za poginulim vojnicima, izvlačenje JNA sa celokupnom tehnikom na granice buduće Jugoslavije. Inače kasnije se ispostavilo prema rečima samih aktera da je u zahtev sa granicama buduće Jugoslavije u spisak ubacio tada general Vuk Obradović.

      Prema rečima jednog od aktera koji je prisustvovao sastanku razgovor sa načelnikom GŠ general pukovnikom Blagojem Adžićem nije tekao u tonu koji je planiran jer je u kabinetu bio i Stane Brovet, inače Kadijevićev zamenik. Pre samog razgovora sa generalom Adžićem sa oficirma je razgovarao i Vuk Obradović, kome su oficiri usmeno u razgovoru preneli svoje stavove. General Vuk Obradović je kod generala Adžića prema rečima samog učesnika isto ušao u Adžićev kabinet i preneo zahteve oficira, ali ne u izvornoj verziji, već je to preformulisao u podršku vojnom vrhu da se okonča drama u Sloveniji. Ispalo je da je garda došla da podrži vojni vrh… Adžić je slušao i prihvatio objašnjenje generala Vuka Obradovića o razlogu dolaska oficira garde, ali je odbio da smeni Saveznog sekretara za narodnu odbranu Veljka Kadijevića i zauzme njegovo mesto. Istog dana general Adžić je posetio Gardijsku brigadu i pred prepunom salom oficira izjavio da će JNA adekvatno reagovati po vojnim ciljevima u Sloveniji, što su okupljeni oficiri pozdravili gromoglasnim aplauzom. Međutim od masovnog udara vazduhoplovstva nije bilo ništa, a JNA se pod ponižavajućim uslovima ipak povukla iz Slovenije. Adžić, kojem se verovalo zbog činjenice da je u Drugom svetskom ratu od strane ustaša pobijeno 49 članova porodice, nije ispunio obećanje dato najelitnijoj jedinici tadašnje JNA.
      Kratkotrajni rat u Sloveniji je bio završen. JNA je potpisivanjem Brionske deklaracije bila primorana da se povuče kako zna i ume iz Slovenije. U to vreme već počinju i prve blokade kasarni u Hrvatskoj, pre svega u Dalmaciji i istočnoj Slavoniji, a jedna od najtežih je bila blokada vukovarske kasarne u kojoj se nalazila mala jedinca 14. pontonirski bataljon koji sa svim pomoćnim jedinicama nije imao više od 400-500 vojnika i oficira JNA.
      U istočnoj Slavoniji već se nalazio veliki broj jednica JNA iz 12. Novosaskog korpusa. Garadijska brigada je već polovinom septembra završila mobilizaciju i znala je da ide u Vukovar na zadatak da deblokira kasarnu. Negde u to vreme desilo se raketiranje kolone artiljerijskog diviziona sa haubicama “ NORA“ kod Tovarnika od strane našeg ratnog vazduhoplovstva. Prema podacima kojima su raspolagali oficiri Gardijske brigade, pilot je u dva, tri navrata nadletao kolonu i tražio pozitivnu identifkaciju cilja od strane Operativnog centra 1. Armije, pri čemu je obavestio OC da kolona ide iz pravca Šida ka Vukovaru. Iz Operativnog centra 1. Armije su to deklarisali kao da se radi o hrvatskim snagama koje su se obukle u uniforme JNA i načelnik štaba Prve armije general Silić izdao je naređenje da se raketira kolona. Prilikom raketiranja kolone divizion je gotovo uništen, a komandant diviziona po činu major je smrtno stradao. U javnosti su kolale i priče da general Anton Tus inače bivši komandant RV i PVO koji je već stupio u Zbor narodne garde i kako su tvrdili odneo operatine planove i organizacijsku strukturu RV i PVO i pri tome svečano ispraćen u Zagreb. Inače svi ti događaji, raketiranje, preletanje, stavljalo se na teret njegovom zameniku generalu Zvonku Jurjeviću kao aktivnom komandantu vazduhoplovstva. Takođe su dobijali informacije da avioni RV i PVO kojim su pilotirali Hrvati bacaju bombe u Dunav, i da se dešavalo da tuku po jedinicama JNA koje su uveliko dejstovale u okolini Vukovara. Sve ovo uticalo je ponovo na oficire Gardijske brigade da se pokrenu i da pokušaju da izvrše puč i spasu što se spasiti može.

      Početak drugog puča
      Tog 27. septembra 1991. komandant brigade pukovnik Mile Mrkšić saopštava manjem broju oficira da je donesena odluka da se smeni Kadijević, Brovet, Spirkovski, Silić i Jurjević, i da će oni to uraditi. Za akciju su angažovane dve čete Vojne policije sa oklopnim vozilima BOV M86. Jedna grupa specijalaca upućena je u zgrade SSNO po Kadijevića i Broveta, a jedna četa Vojne policije sa oklopnim transporterima za Spirkovskog i Silića,  i generala Jurjevića.
      Kapetan I klase Šušić i kapetana Božić, koji su bili sa dve čete vojne policije oklopnih transportera u kasarni na Dedinju dobili su naređenje da se spreme za taj zadatak. I to tako da Šušić sa jednom četom bude u pripravnosti i zauzme komandu Prve armije, a da Božić sa drugom četom zauzme komandu ratnog vazduhoplovstva i dovede generala Jurjevića. Kapetan Bećirović koji je bio pomoćnik za službe Vojne policije komandovao je rezervom u kojoj je u tom trenutku bila i jedna četa vojne policije i saobraćajna četa i oni su bili smešteni u kasarni na Dedinju. Tog 27. septembra oko 22 časa uveče četa specijalaca munjevito je zauzela sve izlaze iz SSNO. Kadijević je u to vreme bio u kabinetu. Pukovnik Mrkšić se uputio kod njega. Mrkšić je odbio pratnju specijalaca i sam je otišao u kabinet. E sad, tu počinju spekulacije i misterija celog događaja. U istom danu pukla je vest da se i na VMA bune protiv Kadijevića, Broveta. Šuškalo se, ali pripadnici Gardijske brigade nisu ima imali ta saznanja. Takođe pričalo se da ima određenih pobuna i u samoj komandi RV i PVO. Postojala je predpostavka i da je komanda Garde koordinirala sa nekim iz komande RV i PVO, jer bi bilo apsurdno da se upute transporteri, a da ih tamo sačeka vojna policija RV i da dođe do međusobnog okršaja. Bilo je priča da su digli delove 63. padobranske brigade da brane komandu ratnog vazduhoplovstva.
      Sa dva vojnička voda čete VP za protivteroristička dejstva, preuzete su sve prijavnice i stražarska mesta oko zgrade Generalštaba i SSNO. To obezbeđenje je vršio bataljon za obezebeđenje iz sastava Garde kojim je komandovao kapetan I klase Andrijevski Vlado. Predaja obezbeđenja je urađena veoma brzo i bez ikakvih sukoba. Saveznog sekretara je obezbeđivalo jedno odeljenje podoficira iz sastava Prvog voda čete voda Vojne policije za protivteroristička dejstva. Veći deo njih nije bio u zgradi SSNO već kod kuće. Mrkšić odlazi u kabinet Kadijevića, kratko se zadržava i vraća i pita: Je l’ ne odustajemo? Odgovorili su: Ne odustajemo. Dva, tri puta je išao gore u kabinet i vraćao se… U jednom momentu Mrkiš dolazi iz kabineta i kaže: uspećemo, i VMA se pobunila i na našoj je strani. Nastalo je oduševljenje. U jednom trenutku Mrkšić se vraća iz kabineta Kadijevića i kaže: Pogrešili smo. Oni su patriote. Oni su Jugosloveni, izdala nas je Srbija i Milošević. Daje se signal „sunce“ i jedinica se vraća u kasarnu. Za pojedince je usledio šok. Među specijalce su pre povratka došli general major Aca Vasiljević, i pukovnik Vuleta Vuletić i počeli su da ubeđuju vodnike da odustanu od puča. To je bila jedna opšta zbrka. U međuvremenu dolaze podoficir koji su čuvali Kadijevića i staju na stranu pučista.

      Neki od učesnika u puču su tokom razgovora sa generalom Vasiljevićem su videli da nešto tu nije u redu i čudili se zašto je načelnik bezbednosti protiv toga što specijalci žele da spase Jugoslaviju. To je bila dilema koju nisu uspeli da razreše. Tada je jedan stariji vodnik rekao: Daj da ih pobijemo i završimo posao. Jedan od oficira pitao ga je : “ Ko će na čelo vojske. Nije ovo Afrika u kojoj narednici vrše državni vojni puč. Napašće nas sutra tenkovi, znaš šta je bilo u Rusiji, kazaće da je grupa antijugoslovenskih ili prohrvatski usmerenih oficira pokušala puč, a tenkovi su to sprečili, Ili ćemo celog života biti izdajnici ili ćemo izgubiti glavu“. Akteri neuspelog puča posle ovog razgovora preko motorole izdaju naređenje podčinjeima da postupe po signalu “ sunce“. Pučisti zajedno sa vojnicima odlaze iz centra Beograda, blokada SSNO je prekinuta, a četa Vojne policije za protivteroristička dejstva se vraća u kasarnu na Dedinje. Pukovnik Mrkšić je po povratku u kasarnu naredio da se okupe starešine iz čete za protivteroristička dejstva i ponovio: „Mi smo tu pogrešili, oni su patriote i Jugosloveni“, nije bilo ništa tu da se pita. Mi idemo u Vukovar da deblokiramo kasarnu i vraćamo se najkasnije za sedam dana. To je bilo 28. ujutro, a 30. septembra jedinica je krenula put Vukovara.
      Tog 28. septembra Kadijević je posle odlaska pučista zatražio hitan sastanak, sa delom predsedništva SFRJ. Sastanku su osim Kadijevića prisustvovali: Slobodan Milošević, Momir Bulatović, Borisav Jović, Branko Kostić i general Blagoje Adžić. Na tom sastanku Kadijević je izneo ocenu situacije na ratištu. Kadijević se osvrnuo i na stanje u samoj vojsci i na propali puč:
      Kako je u svojoj knjizi “ Poslednji dani SFRJ“ član predsedništva SFRJ Borisav Jović naveo Kadijević je rekao:
      “ Da postoji organizovani rad na razbijanju vojske i da je sada najaktivniji udar od strane srpskih opozicionih snaga. Kadijević je naveo da je upad u SSNO bio treći pokušaj puča za tri dana. Prvi je bio prema njegovim navodima u komandi JRV; drugi na VMA i treći u Gardijskoj brigadi.
      Na sastanku je takođe razmatran loš odziv na mobilizaciju rezervista, a odlučeno je i da svi oni koji su učestvovali u puču budu momentalno poslati u Vukovar. General armije Veljko Kadijević je tek januara 1992. podneo ostavku na mesto sekretara za narodnu odbranu, a na njegovo mesto došao je general pukovnik Blagoje Adžić koji je smenjen u čistki 42 generala JNA maja 1992.
      Zaključak
      Uvučena u prljavi obaveštajno-politički rat, JNA se nije snašla. Nakon operacija u Vukovaru i Hrvatskoj koje su bile potpuno, sa vojnog stanovišta, nerazumne, uz privremena povlačenja u BiH, na kraju se svela na teritoriju Srbije i Crne Gore i ubrzo je 1992. godine prestala da postoji kao takva. Neki od aktera puča s ove ili s one strane su unapređeni, neki su ubrzo isterani iz službe i marginalizovani. Istina se nikada nije saznala, a mitovi su se na takvo tle lako primali. Puč u kojem je JNA trebala da pohapsi političare i spase državu postao je urbana legenda iako su činjenice govorile drugačije a reči pravih aktera ostajale su van domašaja javnosti. Prava istina je da taj puč osim entuzijazma nekolicine i ambicije još nekolicine nije imao drugih aspiracija. Neki su bili spremni da poginu za ideale, a drugi opet da trguju za unapređenja, činove i sve što s tim ide.
      Ali ipak poražavajuće u celoj ovoj stvari je to što je CIA još 1988. godine u svom izveštaju o mogućnostima vojnog udara imala informacije da je to nemoguće izvesti upravo zbog ambicije vojnog rukovodstva da paktira sa političkim elitama. Jednostavno, nisu imali šanse.
      Andrej MLAKAR
      https://vojnopolitickaosmatracnica.wordpress.com/2018/10/24/jna-i-svi-njeni-pucevi-koji-su-trebali-da-se-dese-a-nisu-kako-je-vojni-udar-protiv-vrha-vojske-postao-udar-podrske/
×
×
  • Create New...