Jump to content
Претражи у
  • Још опција
Прикажи резултате који садрже
Прикажи резулте из
Милан Ракић

U HRVATSKOJ REŠILI DA TALOG DRUŠTVA STAVE NA JEDNO MJESTO: Mrzoljubi - stranica na kojoj možete prijaviti idiote s Facebooka

Оцени ову тему

Recommended Posts

ЧЛАН

Zavidnu kolekciju budala svih vrsta skupila je stranica www.mrzoljubi.com, osnovana s ciljem da na jednom mjestu registrira Facebook korisnike iz Hrvatske, kojima je silna ljubav prema domovini popila mozak.

slider_mrzoljubi_velika.jpg

"Mi smo skupina građana kojima je prekipjelo od ovakve situacije u našoj domovini", pišu o sebi autori stranice, na kojoj s nekoliko klikova možete prijaviti i ovjekovječiti govor nacionalističke mržnje.

Pravi domoljubi, pišu u opisu stranice autori, "ne zatvaraju oči pred svakim problemom, ako taj problem ima nalijepljenu hrvatsku zastavu na sebi".

Objave koje prikupljaju, napominju, "služe da bi naši sugrađani stekli uvid u narav ljudi koji nas okružuju".

"Mi želimo vjerovati da je to samo glasna manjina, a njihove objave koje postavljamo direktno se kose s načelima današnjih dosega civilizacije", pišu autori. Ciljevi autora stranice su "zatiranje šovinizma, fašizma, diskriminacije, mrzoljublja".

"Sve postove prikazane na ovim stranicama prijavili su anonimni korisnici, korisnici kojima je prekipjelo gledati šovinizam, nepravdu i diskriminaciju na Facebooku. Mi ništa ne objavljujemo, samo pružamo platformu drugim anonimnim korisnicima da prijave govor mržnje. Sve što je objavljeno na internetu javno je iskazano mišljenje. Ako ne želiš da tvoje šovinističko, fašističko ili diskriminatorno mišljenje bude javno, zadrži ga za sebe i ne objavljuj ga na društvenim mrežama", ističu autori.

Onima koji se eventualno požale jer je njihov mrzoljubni post završio na stranici mrzoljubi.com,autori poručuju ovako: "O tome si trebao razmišljati prije. Mi imamo stroge kriterije koje ćemo prijave objaviti, a koje ne. Jednom kad smo prijavu odobrili, gotovo je. Ne želiš da se prijava tvog posta nađe ovdje? Ne budi šovinist, ne budi fašist, ne diskriminiraj i siguran si. Želiš biti veliki 'domoljub', rvatina, fašist ili idiot? Izvoli, samo se nemoj poslije čuditi što si se našao ovdje izlistan."

mrz.jpg

Klikni na "Prijavi mrzoljuba" i ispuni svoju građansku dužnost, pozivaju autori stranice normalne Facebook korisnike.

Kako na početku rekosmo, autori stranice mrzoljubi.com do sada su već prikupili zavidnu kolekciju budala na svojoj stranici. Prijavili su ih drugi korisnici Facebooka, koji smatraju da autore mrzoljubnih objava treba javno predstaviti što većem broju ljudi.

Nije novost, ali zgodno je napomenuti, mrzoljubi su, kako to pokazuje i presjek do sada prijavljenih objava, uglavnom polupismeni. Takav je, recimo, stanoviti Tino Ćosić, koji piše ovako: "Nebojte s braco, pravi Hrvati i crnokošuljaši nikada s nekriju ili boje, samo jedva čekamo da opet s zakuha pa da ovo jebenu komunist vladu sruzimo, NDH!!!!".

Ili, recimo, Josef Blatancic, koji poručuje: "ako niste za dom spremni jesteli za drazu isrbijukoji absurd u vladi nek se srame sto se zovu hrvati."

Ili, recimo, Ivan Breški: "Dodjite picka vam materina mala ima vas manje nego u zgradi jednoj u HR dodjite po metke dobit cete metke u celo picka vam materina seljacka mala dodjite."

Ili, recimo, Mile Ivčević: "Cetnika treba stjerat i srbiju da vise ne rovari po Hrvatskoj akoje nevoli neka ide preko Drine u tri picke materine !"

I tako dalje i tako dalje.

Nemojte računati da će na brojne prijetnje smrću i gnjusne uvrede objavljene na Facebooku, a potom prijavljene stranici www.mrzoljubi.comreagirati policija. Snage reda i mira uglavnom čuvaju red i mir ljudi iz političkog vrha, odnosno na uvrede reagiraju ako su one upućene policijskim snagama.

Međutim, prijavite mrzoljuba. Lijepo ih je vidjeti sve na jednom mjestu. Napravimo presjek društvenog taloga Hrvatske. Dajmo da se mrzoljubni šljam druži na jednom mjestu.

lp_logo-cba1abe7ba582e321cc5b4315a0be1db

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Милан Ракић,
      Kako je juče preneo portal Obris, Hrvatska je započela proces nabavke američkih višenamenskih helikoptera Sikorsky UH-60M Black Hawk. Nakon što je američki State Department prethodnog dana odobrio moguću prodaju dva helikoptera ovog tipa Hrvatskoj, u početku nije bilo sasvim jasno da li se radi o početku sprovođenja realizacije američke donacije UH-60M koja je objavljena oktobra 2018. godine ili je u pitanju direktna nabavka ovih letelica.
      Zbog ove nedoumice, iz Obris-a su pokrenuli detaljnu proveru o čemu se tu radi i iz službenih američkih izvora im je potvrđeno da se zapravo radi o kupovini UH-60M preko linije FMS – Foreign Military Sales a nezavisno od donacije dva helikoptera koja je dogovorena ranije. Kako dalje navode isti izvori, Hrvatska je zahtev Sjedinjenim Državama za kupovinu dva UH-60M poslala još u julu ove godine. Hrvatski portal podsetio je i da je to deo plana da hrvatsko Ratno vazduhoplovstvo postepeno dobije ukupno 10 Crnih jastrebova.

      Obris takođe podseća da bi prva dva UH-60M koji će biti predmet donacije (vrednost od 53,2 miliona dolara u potpunosti pokrivaju SAD) i koji bi trebali da stignu sledeće godine, trebala biti u konfiguraciji za specijalne jedinice i iznosi informaciju da je ovoga puta reč o dva primerka u standardnoj varijanti. Kada je reč o vrednosti helikoptera koji se kupuju, navodi se da je procenjena vrednost čitavog paketa oko 115 miliona dolara od kojih se oko 38 miliona dolara odnosi na same helikoptere a ostatak na prateću opremu i rezervne delove.
      U prenošenju vesti da je američka Agencija za odbrambeno-bezbednosnu saradnju DSCA (Defence Security Cooperation Agency) objavila da je State Department odobrio moguću kupovinu dva helikoptera UH-60M, Obris je naveo i spisak dodatne opreme koja je navedena u saopštenju DSCA a koju je, pored dva helikoptera, Hrvatska zatražila od SAD.
      Na spisku se, pored dva UH-60M u standardnoj konfiguraciji za američke državne korisnike (GFE – Government Furnished Equipment) nalazi i do 9 motora T700-GE-70 ID, do 9 sistema navigacije GPS/INS H-764GU (Embeded Global Positioning/Inertial Navigation – EGI), IFF transponderi AN/APX-123A, radio uređaji AN/ARC-201D RT-1478D i AN/ARC-231 RT-1808A, potom rezervni delovi, oprema za logističku podršku, oprema za komunikaciju, uređaji za noćno letenje, alati, oprema za ispitivanje, usluge kalibracije, naoružanje, municiju, osiguranje samih helikoptera, podrška za osiguranje operativnosti, publikacije i tehnička dokumentacija, obuka kadra i uređaji za obuku, izviđanje lokacija, usluge tehničke logističke podrške Vlade SAD i ugovornih izvršitelja kao i ostala logistička i programska podrška vezana za čitav posao.
      DSCA u svom saopštenju napominje da obaveštenje da je State Department odobrio Hrvatskoj nabavku helikoptera ne znači da je posao sklopljen, što kako Obris navodi predstavlja formalnu činjenicu. Hrvatski portal takođe podseća da se priča o nabavci UH-60 provlači još od 2014. godine, da su od tada američki helikopteri ovog tipa dva puta boravili u Hrvatskoj i da je sada konačno izvesno da će doći do potpisivanja ugovora za kupovinu prva dva helikoptera.
      Međutim, Ministarstvo odbrane Hrvatske će ovaj posao morati prvo da predstavi pred Odborom za odbranu hrvatskog Sabora, koji bi, kako navodi Obris, prema Zakonu o odbrani, pre pokretanja procesa trebalo da iznese svoje mišljenje. Prema izvorima Obrisa, iz SAD bi za oko 15 dana u Hrvatsku trebalo stići službeni dokument sa konkretnom cenom ove željene nabavke Hrvatske nakon čega bi odbrambeni resor trebao pokrenuti proceduru u Saboru.
      Hrvatskoj nakon donacije dva helikoptera UH-60M odobrena nabavka još dva helikoptera istog tipa - Tango Six
      TANGOSIX.RS Kako je juče preneo portal Obris, Hrvatska je započela proces nabae američkih višenamenskih helikoptera Sikorsky UH-60M Black Hawk. Nakon što...  
    • Од Милан Ракић,
      Uz opsežnu istraživačku knjigu „Knjigocid – uništavanje knjiga u Hrvatskoj 1990-ih” umirovljena sveučilišna profesora Ante Lešaje
      Piše: Jagoda Kljajić (Lupiga)
      Devedesetih godina prošloga stoljeća, dakle prije samo dvadeset godina, u novoustoličenoj državi Hrvatskoj, iz knjižnica su „nestajale“ tone knjiga. Nevjerojatna je brojka od 2,8 milijuna uništenih knjiga, što je bilo skoro 14 posto ukupnog knjižnog fonda Hrvatske. Uništavane su knjige srpskih autora, bez obzira gdje su oni živjeli, zatim posebno autora iz Srbije, pa knjige pisane ćirilicom i ekavicom, ali isto tako i svi naslovi koji ideološki i nacionalno nisu bili „na liniji“, a do danas nitko nije odgovarao za ovaj knjigocid
      Teško je danas vjerovati da je bilo tko od ljudi koji su radili u knjižnicama, te službama ministarstava kulture ili unutarnjih poslova, pomislio da će nečasna rabota izaći na vidjelo ili da će to uopće biti važno. Ona otprije dvadeset godina i oni također iz toga vremena. Međutim, ostalo je, na našu sreću, podosta pametnih i hrabrih ljudi, uz to izuzetno, sistematski radišnih, koji nam vraćaju sjećanja u vrijeme što bismo ga najradije zaboravili.
      O knjigama je ovdje riječ. Devedesetih godina prošloga stoljeća, što je prije samo dvadeset godina, u novoustoličenoj državi Hrvatskoj, iz knjižnica u osnovnim i srednjim školama, u mjesnim zajednicama, gradićima, industrijski razvijenim sredinama i metropoli, nestajale su tone knjiga. Nevjerojatna je brojka od 2,8 milijuna uništenih knjiga, što je bilo skoro 14 posto ukupnoga knjižnoga fonda Hrvatske. Odlazile su u takozvani „otpis“, kao knjige koje su toliko dotrajale da im više nisu vidljiva slova. Da je to bila istina, značilo bi da su toliko puno čitane, te su prije bile za obnovu novima. Kao, recimo, u knjižnici na Korčuli, u kojoj je uništeno, primjerice, 19 naslova Branka Ćopića.
      Svi ovi podaci, te još puno više, mogu se naći u opsežnoj istraživačkoj knjizi „Knjigocid – uništavanje knjiga u Hrvatskoj 1990-ih”. Njen autor je Ante Lešaja, umirovljeni sveučilišni profesor ekonomije, jedan od neimara koji su osnivali i obogaćivali spomenutu korčulansku knjižnicu. Poslije se mogao samo zgražati nad onim što je rađeno. A bilo naređeno od najviših državnih organa. Uništavane su knjige srpskih autora, bez obzira gdje su oni živjeli, zatim posebno autora iz Srbije, pa knjige pisane ćirilicom i ekavicom, ali isto tako i svi naslovi koji ideološki i nacionalno nisu bili „na liniji“.

      Književni kritičar, esejist i leksikograf Velimir Visković koji je devedesetih bio rukovodilac u Leksikografskom zavodu “Miroslav Krleža”, odakle je na mljevenje poslano 40.000 primjeraka Jugoslavenske enciklopedije, kaže danas da su pokušali spasiti enciklopediju nudeći je u prodaji po daleko nižoj cijeni, ali su, zbog protesta ljudi i male prodaje, odustali. Nisu baš sve bili krivi sami bibliotekari. Viktor Ivančić, novinar i književnik, nekadašnji urednik „Feral Tribuna“, podsjeća, povodom promocije ove knjige, kako su hrvatski nacionalisti na glavnom splitskom trgu satima spaljivali stotine primjeraka “Ferala” netom pokupljenih s kioska, a policija je sve vrijeme stajala, ne ometajući huligane.
      Urednik izdanja Milan Šarac (izdavači su „Profil“ i Srpsko narodno vijeće), konstatira: “Najveća ironija svakog knjigocida i jest u tome da će na koncu svaki završiti u knjizi. Knjige uzvraćaju udarac”. Autor „Knjigocida“ zato podsjeća da je Hrvatska jedinstvena, jer nitko nije kažnjen zbog uništavanja kulturnoga blaga.
      https://radiogornjigrad.wordpress.com/2019/10/20/literatura-uzvraca-udarac-knjigocid-u-hrvatskoj-nije-zaboravljen/
    • Од Милан Ракић,
      Slučajnost ili ne, ali knjiga "Izgužvane misli", Branka Golubovića - Goluba, frontmena šabačkih Goblina pojavila se u vreme kad Beogradom ponovno kolaju ulični protesti kontra aktuelne vlasti, a jedna od nosećih pjesama na tim protestima je upravo himna protestnih devedesetih u izvođenju Goblina - "Ima nas". Da li su se devedesete vratile? Teško. Preciznije bi bilo reći da nikad nisu ni odlazile jer, evo, 20 i kusur godina posle, ponovo se prebrojavamo. Pročitamo li, međutim, Golubovu knjigu videćemo ipak da smo malo odmakli. 

      Da, reč je o biografiji ali ne običnoj. Neko neće verovati u kom i kakvom se to vremenu živelo, ali bez obzira na to Golubu treba verovati jer, verujte nam, brutalno je iskren, a ta iskrenost vidljiva je u samoj knjizi. Golub se već godinama nalazi u raznim humanitarnim misijama po dalekom istoku, a dolasci u Srbiju su retki. 
      "Način na koji funkcionišem je specifičan. Nalazim se na drugim kontinentima i koristim svaku priliku da dođem ovde. Sad sam zakačio šest dana što je iskorišteno za rad na novom materijalu i albumu ali i da se radi na promovisanju knjige", kaže nam Golub na samom početku razgovora.

      Branko Golubović Goblin (FOTO: Facebook/Goblini/Wood)
      Kad si počeo da radiš na knjizi? 
      - Počeo sam da pišem 2011. godine. Ljudi koji pročitaju knjigu će znati ko je Steva Berlinac, koji je zadužen za najveće hitove sa albume "U magnovenju". On je i napisao tekst za tu pesmu, za "Ona misli da zna" ... Krenulo je od njega, prenelo se na Vladu Kokotovića, na basistu, a onda se priključio i Vladimir Đurđević, dragi prijatelj benda. Oni su mi ubacili crv u mozak i vršili pritisak. Njima je dozvoljeno da vrše pritisak na mene i da me dovedu dotle da počnem da skupljam priče, skice, stvari koje su nam se dešavale, a onda i da krenem razmišljati kako stvari da povežem u celinu, u roman. To se desilo 2015. godine kad sam shvatio na koji način to da uradim i onda je počelo pravo pisanje knjige. I trebalo je vremena za to, zbog posla, dece ...
      Spomenuo si da je reč o romanu. Zaista ima elemenata jer nije reč samo o običnoj biografiji. Postoje delovi u kojima si ti narator, ali ne učesnik.
      - Mi smo bend koji ovisi o komunikaciji i sve je komunikacija kod nas. Kad to zamre onda nastaje problem. Tad je bend u krizi, ali ne samo bend nego i prijatelji oko nas. Nije mi bilo teško da dođem do tih ličnih zapažanja, ideja ljudi u vezi sa nekim određenim događajem i emocija koje su u tom trenutku bile proizvedene jer sam od njih dobijao te informacije. To mi je dalo šansu da izađem iz tradicionalnih, standardnih okvira spisateljstva, da ne moram da se držim osnovne logičke linije kao "ja pripovedač", ili sveznajući pripovedač nego da kombinujem te dve stvari. Nešto što nisam ja izmislio. Time su se bavili Wim Wenders i Peter Handke kad su radili na scenariju za određene filmove. To je najinteresantniji način da se ova knjiga ispriča. I pored toga što se postavljam u ulogu pripovedača imam slobodu i da malo više uđem u priče gde se ne očekuje od mene da ulazim, da opišem šta ljudi rade. Zašto to onda ne bih podelio sa čitaocima? 
      S obzirom na dužinu i specifičnost knjige da li si imao problema sa pronalaskom izdavača? 
      - Nisam. Više sam imao problem sa odlukom koji će biti najbolji izdavač za ovu knjigu. Krenuli smo sa idejom da knjiga ide kroz standardne izdavače međutim pojavio se problem vezan za obim knjige. To je jedino gde je trebalo da se pregovara sa određenim izdavačima. Tražili su da nađemo neki kompromis. Ali, nakon svih godina rada na knjizi i iz nekog emotivnog aspekta koji postoji kod mene, a radi se o nečemu što je deo mog života, nisam bio spreman da napravim kompromis. Onda se pojavio Pera Janjatović koji je rekao da ne vadimo ni stranicu. To me kupilo, a na sve to sa Janjatovićem, čovekom koji stoji iza Dallasa ovde, imamo dugu saradnju preko 20 godina. Postoji i poverenje i prijateljstvo. Nijednog trenutka se nisam pokajao što je ova knjiga izašla za Dallas Records. 

      "Moja odluka je bila da neke stvari ostanu samo naše, jer su tako slađe" (FOTO: Lupiga.Com)
      Izgleda mi kao album, kad pogledam naslovnu, ali znajući kakvog sadržaja ima primećujem da nedostaje napomena: Explicit Lyrics. 
      - Nemamo mi mnogo toga, a? Kad malo razmislim o Goblinima mnoge stvari su rečene, ali ne u direktnoj formi. Mi smo ipak deca koja dolaze iz nekih normalnih porodica. Nije to kao visoka klasa. To su porodice u kojima su naši očevi i majke imali ulogu nekog ko te uzgaja, ko te odgaja i ko vodi računa o tome da dođeš do neke osnovne kulture i da je preneseš na druge. Toga kod nas nije bilo u toj meri. Ima tu dosta pesama gde ti je sve jasno, kao npr. "Bolje soko u ruci". A što se tiče teksta u knjizi, ima tu dosta toga rečenog, ali postoje stvari gde sam povukao granicu. Koliko god ljudi rekli da je ovo knjiga gde se pisac ogolio, to ipak nije tako jer nisam smeo da se ogolim do te mere nego sam smatrao da neke stvari ipak treba da ostanu između nas pet ili deset, u zavisnosti ko je bio sudeonik. Moja odluka je bila da neke stvari ostanu samo naše, jer su tako slađe. Eto, to je jedina razlika u celoj toj priči. 
      Da li bi se složio sa tim da bi možda najbolje bilo opisati ovu knjigu sa: "Ne pokušavajte ovo kod kuće"? 
      - Ili: "pokušajte ovo kod kuće". Knjiga ima dve strane. Sa jedne strane si u pravu jer postoji mnogo toga što ne bi trebalo pokušavati i u startu sam se čak ogradio od njih. Jednostavno se dese u životu. Treba biti pametan pa da to ostane samo epizoda. Nije nam bio cilj da mlađi čitaoci to shvate kao poziv da bi trebalo da konzumiraju narkotike. Ne ponosim se time i verujem da smo više imali sreće nego pameti. Ali postoje stvari za koje tvrdim da treba pokušati kod kuće. Ako smo mi, četiri ludaka 1992. godine u Šapcu, odlučili da napravimo rock and roll bend i u tome uspeli, progurali i proturili svoju priču, a Šabac je u to vreme bio poznat po svemu i svačemu osim po rock and rollu, zašto onda neko drugi bilo gde da živi ne bi postao uspešan – glumac, pevač, slikar, autolimar, pekar ili profesor. Ne pričam da budeš poznat. Ne, nego budi uspešan u onome što želiš i voliš da radiš. Ne postoje granice. Sve je pitanje koliko želiš da zagrizeš i da li si spreman da ideš do kraja. 
      Kome je namenjena knjiga? Onima koji su rasli devedesetih ili novijoj generaciji? 
      - I jednima i drugima. Ovi prvi više sa setom posmatraju knjigu. Interesantna je bila prepiska sa onima koji su rođeni šezdesetih i sedamdesetih, koji su prošli kroz sve ovo i još uvek su im sveže rane po pitanju devedesetih. Oni sa setom na to gledaju. Ljudi su životinje koje imaju taj talenat da izbacuju iz glave loše stvari i da se sećaju samo dobrih, a u tim devedesetima je bilo i nekih dobrih stvari. Radilo se sve i svašta. Dok čitaju knjigu ujedno se i prisećaju toga, a za mlade je to interesantna priča možda čak na granici naučne fantastike, posebno stvari koje sam opisivao u vreme hiperinflacije. Njima je to više neka avanturistička priča i nadam se da veruju u njih, jer je teško poverovati u to da nemaš para da jedeš ceo dan u studiju. Koliko god i danas živeli u nekom siromaštvu, ali ipak jedeš. Mi smo imali dane kad nismo jeli. Mi smo bili momci iz porodica koje su radnička klasa i, da, bilo je dana kad se nije jelo. 

      Koliko su baš te devedesete definisale zvuk, izgled i poetiku Goblina? 
      - Da nije bilo devedesetih ne bi bilo ovakvih Goblina. Goblini su priča koja oslikava život devedesetih koji nije bio ni malo lak. Oslikava ekonomsku situaciju i, ukoliko imaš mozga u glavi, ta situacija te mora terati na neki bunt, a ako te već tera osnovna rock and roll forma bunta je punk-rock. Tu se ljudi povezuju slušajući muziku, a samim tim to formira i tvoju ličnost. Da nije bilo tako ne bi bilo razloga ni za taj bunt. Verovatno bi to bila neka rock and roll priča. Buntovnik, ali uz "sex, drogs and rock and roll". Postoje različite forme bunta, ali definitivno bi to bio zdrav rock and roll, ništa što bi izlazilo van tog okvira. 
      Može li rock and roll biti zdrav ako u njemu nema bunta? 
      - To je jedna od muzičkih formi i po meni nije obavezno da se bavi buntom. Postoji toliko dobrih bendova koji nemaju veze sa buntom, koje se bave temama koje su njima bitne i u kojima se ljudi pronalaze i koje te ne teraju da izađeš na ulicu, podižeš glas, menjaš sistem ili tako nešto. Verujem u to. Uvek sam govorio da je najsretnija zemlja na svetu zemlja u kojoj nema punk-rocka, u kojoj nema bunta, ali trenutno takva zemlja ne postoji. Ne postoji savršeni svet, savršeno uređenje i uvek će neko da bude potlačen – manje ili više. Mi trenutno živimo u nekom svetu gde je većina ljudi potlačena. 
      Kad pričamo o Goblinima pričamo i o Šapcu. U knjizi opisuješ dolazak Alena i Vlade, gitariste i basiste benda, i to iz Karlovca i kad sagledamo to, dolazak u Šabac, nastajanje Goblina je paradigma Srbije devedesetih godina. Prepuna izbeglica koji pokušavaju svoje živote nekako nastaviti. 
      - To je početak kraja. Meni je bilo interesantno da pokažem i predstavim ljudima koliko god da je to bio početak kraja i mnogo života i sudbina je tu uništeno, izmenjeno, da nije baš uvek moralo da stvari idu u nekom negativnom smeru. Dešava se da se iz tog nečega lošeg stvori i nešto dobro, neka nova mogućnost, neka nova opcija. Dok se ne zatvore jedna vrata, ne otvore se druga. Počneš novi život i stvari posmatraš malo drugačije i tražiš svoju šansu. To se desilo nama, a naročito Vladi i Alenu koji su došli iz kompletno neke druge priče, sa nekim drugim iskustvima, živeli u nekom drugom okruženju i družili se sa nekim drugim ljudima. To je meni najinteresantniji detalj. Završetak jedne priče nije nužno kraj već počinje kompletno neka nova epizoda koja će da krene u drugačijem, pa i pozitivnom pravcu. 

      Goblini na predstavljanju knjige (FOTO: Lupiga.Com)
      Imate to iskustvo funkcionisanja tokom devedesetih, ali i danas. Možeš li usporediti ta vremena? 
      - Ceo proces stvaranja je danas mnogo lakši. Sa jednim prosečnim kompjuterom, par softvera i malo opreme imaš studio koji po tehničkim kvalitetima može da se meri sa određenim brojem studija koje su smatrani vrhunskim studijima početkom 21. veka. Ali postoji druga strana priče. Taj krug: izdavač-bend-publika, pa opet izdavač je prekinut. Pojavilo se dosta elektronskih medija, internet je danas svakodnevica, a tu je i YouTube. Ljudi skidaju i slušaju muziku na taj način da ne osećaju potrebu i ne shvataju da kupovinom određenog produkta podržavaju celu priču. Ne podržavaju bend. Nije se od toga nikad mogla hraniti porodica, ali od prodatog CD-a novac se slivao i u kasu izdavačke kuće pa su te pare mogle da se ulože u nove bendove, vrtile se u krug. U jednom trenutku je to prekinuto. Nema više te prodaje. Mi posmatramo album kao kompletnu priču. Jedna pesma sa albuma ne predstavlja album nego mora da se sluša u kontekstu, po rasporedu koji je napravljen. Stojimo iza toga i u ovom trenutku upravo zbog toga što taj CD kao produkt nije shvaćen kao nešto što je vredno, ljudi to ne kupuju, a samim tim što ne kupuju suludo je da se otvara izdavačka kuća. Onda je tu cela priča prekinuta i bendovi imaju problem. Tokom devedesetih su uz izdavače bili mediji, a tu mislim na tri osnovna medija - TV, radio i novine - bez toga nema života. Oni danas imaju drugačiji pristup ljudima, imamo Instagram, Facebook, Twitter ... Tebe na instagramu prate oni koji te prate jer znaju ko si. Kad sam se ja pojavljivao na nekoj mainstream televiziji samim tim što sam na takvom mediju postojala je mogućnost da se zakači neko ko nema veze o tome ko su Goblini. Tako se gradila baza ljudi koji slušaju bend. Mi smo imali mogućnost da širimo tu bazu dok današnji bendovi nemaju takvu mogućnost. Imaju lakšu mogućnost da se predstave bazi, ali bazu predstavljaju oni koji već znaju taj bend i teško je da probiju tu barijeru. 
      Svjedoci smo i danas protesta Beogradom, ali i drugim gradovima. Vaša pesma je i dalje puštana. "Ima nas". Imponuje li to a koliko ukazuje na problem nedostatka bendova koji bi mogli nastaviti tu vrstu tradicije? 
      - Ima bendova izuzetno dobrih, koji su kvalitetni. "Ima nas" je pesma koja je za vreme devedesetih, pored "Ustani i kreni" bila okosnica te neke set liste koja se vrtela tokom protesta. To je pesma koja nosi i motiviše ljude da krenu na ulicu i da neke stvari menjaju. Imponuje mi, ali mi je draže što ljudi shvataju tu pesmu na takav način i što ona budi pozitivu i želju za promenama, pre nego što je to moja pesma. Nadam se da će se iskoristiti za dobre svrhe. Osećao bih se loše da znam da neki loši ljudi stoje iza svega toga. 
      Kako si se osećao nakon 5. oktobra? Da li si osećao da se koristila u dobre svrhe? 
      - Ti ljudi koji su koristili tu pesmu nisu iskoristili svoju politiku u najbolje svrhe. To boli. Imali smo velika očekivanja i smatrali smo, ne samo za rock and roll, nego umetnost uopšte, da će sa takvim ljudima doći bolje vreme. Nismo mi tražili ništa da nam se servira nego da ćemo samo dobiti dovoljno medijskog prostora da možemo takve stvari da plasiramo među našim ljudima jer je to najbitnije i jer odavde i crpimo inspiraciju. Očekivali smo da će ljudi početi da se vraćaju umetnosti, iskrenoj umetnosti. Mi znamo šta je danas mainstream. To je nešto čega smo se stidili i gadili osamdesetih. To smo očekivali da će se promeniti. Dakle, više medijskog prostora i da ćemo moći da pariramo tim ljudima. Desilo se nešto još gore. Strašno je reći, ali mi nikad nismo imali više medijskog prostora nego za vreme Miloševića. On nije shvatao koliko je to opasno, a onda kad smo sa te dve ANEM turneje ("Izađi na crtu" i "Upotrebi ga") poprilično doprineli da se promeni vlast onda su oni koje smo doveli na vlast shvatili koliko mi možemo da predstavljamo opasnost. Čitava ta urbana, reakcionarna strana populacije je onda odlučena da se uguši jer su oni drugi mnogo bezopasniji. Odvedi ih u rakija bar i pusti im cicu u miniću i bog da te vidi. Ko još razmišlja o izlasku na ulicu. 
      Dopustili ste da se baš "Ima nas" koristi i u Lupiginoj crowdfunding kampanji. Zanimljivo je da ste i vi sami imali kampanju prikupljanja novca za svoj drugi album, ali tada pojam "crowdfunding" nije bio ni izmišljen? 
      - Nas je oduvek odlikovala inventivnost. Oduvek smo bili ekipa koja, kad bi se našla pred problemom, tu ne bi stajala. Mi smo uvek gledali kako da rešimo taj problem i u tom trenutku je to bilo to. Shvatili smo da postoje neki ljudi koji su spremni da podrže tu neku priču i krenuli smo u kampanju. Probali smo i shvatili da to funkcioniše. Mislim da je to sjajna ideja. Danas je izuzetno bitno da oni koji imaju malo više u džepu, paricu koju će svakako potrošiti, a jedno pivo više mu ništa neće značiti, da ga uloži za nekoga kome bi te pare dobro došle. Verovatno ćeš i ti uživati i imati koristi od toga. To su izuzetno bitne stvari.
      Dejan KOŽUL

    • Од trapa,
      U zaselak kraj Valjeva već tri godine pristižu ljudi iz čitave Srbije jer veruju da molitve seoskog sveštenika Marjana Kneževića leče i pomažu
      U mesto Stave kod Valjeva u poslednje tri godine na stotine ljudi svake nedelje dolaze kako bi prisustvovali službi koju u seoskoj crkvi drži sveštenik Marjan Knežević. Među vernicima i stari i mladi, i bolesni i zdravi, i krivi i pravi. Molitve iz Jevanđelja, koji drugi popovi ne koriste, kao i razgovor sa vernicima, po njihovim pričama, leče i pomažu.
      Proširenje crkve
      - Morali smo da proširimo seosku crkvu za 50 kvadrata, jer na pojedinim molitvama bude više od 700 vernika iz cele Srbije. Ti radovi će biti gotovi do proleća. Sledeći plan nam je izgradnja crkvenog doma, u kome će vernici moći da prenoće, kao u manastiru Ostrog. Zasad se snalaze tako što prenoće u nekom od dva ovdašnja domaćinstava koja se bave seoskim turizmom - priča sveštenik Marjan.
      Mesto Stave smešteno je ispod Medvednika. Ima prodavnicu, kafanu i tablu na kojoj piše Stave, ali to selo katastarski ne postoji. Stave su mesto gde se spajaju četiri valjevska sela, Suvodanje, Sitarice, Stanina Reka i Boboba, pa su mu seljani dali takav naziv. Za Stave se, zahvaljujući lokalnom svešteniku, čulo od Vranja do Subotice.
      Stave pune ljudi
      - Svaki dan dođe neko sa strane. Non-stop defiluju automobili iz svih krajeva Srbije. Kad je veći praznik, tada se stvaraju i velike kolone, pa naše selo izgleda kao neki velegrad. Ovoliko sveta koliko je prodefilovalo poslednjih godina nisam video za mojih 80 leta - priča za Press deda Miša, koga smo sreli u seoskoj kafani.
      Otac Marjan službuje u seoskoj crkvi više od 30 godina. Vernicima, kaže, pomaže i leči isključivo čitanjem molitvi.
      - Interesovanje ljudi je poraslo kada sam počeo u crkvi da služim Svetu tajnu jeloosvećenja, koja je jedna od sedam svetih tajni. Veruje se da se u toj svetoj tajni potapaju zaboravljeni gresi, a oni nekada mogu biti uzrok bolesti i nevolja. Ta molitva se čita samo u nekoliko pravoslavnih hramova u celom svetu. Smatra se da tu molitvu treba da služi sedam sveštenika i zbog toga je najčešće ne sprovode u hramovima, ali moje je mišljenje da to može da obavlja i jedan sveštenik, ukoliko je „čist" i spreman da svoju energiju podeli sa vernicima. Kada se pročulo za ovu molitvu, počeli su svakodnevno da dolaze ljudi iz svih krajeva Srbije. Uz to, čitaju se molitve protiv „volšebnih energija", a svedoci smo da sve više ljudi odlazi kod crnih magova i proroka. Posle čitanja molitve, ako je neko pod magijom, oseti muku, strah, desi se da poneko i vrisne ili pobegne iz crkve - priča otac Marjan, i napominje da je jedini spas molitva.
      Širi se glas o službi oca Marjana... Crkva uvek puna
      On navodi da su u protekle tri godine u crkvu dolazili oni koji su pokušali da se ubiju, parovi koji nemaju decu, bolesni...
      - Dolaze ljudi svih profesija. Do sada sam uspeo da izlečim galopirajući tumor, leukemiju, rak pluća, tumor na mozgu, a petoro dece je zahvaljujući molitvi posle nekoliko godina progovorilo. Ja znam da sve ovo zvuči kao naučna fantastika, ali sve je prosto i jednostavno. Ako je Bog stvorio čoveka, on može i da ga izleči. Nekome pomaže samo jedna molitva, a neko mora češće da dolazi - priča Marjan.
      Početno nepoverenje
      U većini seoskih crkava u valjevskom kraju službe se obavljaju samo nedeljom i većim praznicima, a broj vernika se tada može izbrojati na prste dve ruke. Na Stavama otac Marjan službu pred puno ljudi obavlja svaki dan, a za vreme Božićnog posta svakodnevno se obavljaju i ponoćne liturgije.
      - Meštani su bili malo nenaviknuti na to, jer većina njih u crkvu dolazi samo nedeljom. U početku, tokom jedne od prvih ponoćnih liturgija, dok sam čitao molitvu u crkvu je ušla policija. Neko od meštana je prijavio da su se u seoskoj crkvi okupili „sektaši" i da sprovode neki obred. Kada su uvideli o čemu se radi, policajci su brzo napustili selo. Većina meštana je teško prihvatila to što se služba vrši i subotom, pa je bilo raznih otpora, a neki od njih su me prozvali čak i subotarom. Sada su naviknuti na svakodnevne službe i problema više nema - priča otac Marjan.
      Zvanični crkveni krugovi nerado pričaju o tome, a otac Marjan kaže da i sami sveštenici o njemu pričaju svašta.
      - Neki kažu da sam vračar, neki da sam vidovit, ali ja smatram da radim ispravnu stvar. Naša sveštenička dužnost je da se molimo i da bogoslužimo, pogotovo u ovim pomalo čudnim vremenima - kaže otac Marjan.
      Stižu i po kiši i po snegu
      Ni kiša, ni sneg, ni led nisu prepreka za mnogobrojne vernike da dođu do crkve na Stavama, u kojoj smo zatekli nekoliko porodica iz Loznice, Beograda i Kraljeva. Nerado govore o razlozima zbog kojih su došli u ovo planinsko selo, ali svi tvrde da molitve sveštenika Marjana i te kako pomažu.
      - Da ne mislim tako, ne bih ovde došla po ovom nevremenu, a nije mi ni prvi put. Ne umem da vam objasnim kako to svešteniku polazi za rukom, ali svaki put kad napustim Stave osećam se smireno, bezbrižno, a mnogobrojni problemi koje sam imala počeli su da se rešavaju - kazala je M. T. (45), koja je sa suprugom doputovala iz Kraljeva.
×
×
  • Креирај ново...