Jump to content
Претражи у
  • Још опција
Прикажи резултате који садрже
Прикажи резулте из
  1. АлександраВ

    АлександраВ

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Милан Ракић,
      April 23. 1999.: Jedna od zaposlenih novinarki u neko vreme ušla je u informativnu redakciju i rekla: „Idem po grisine“, što je bila lozinka da će zgrada za koji trenutak biti bombardovana…

      Nakon što je to rekla, hladno je prošla pored mastera i drugih soba, a da ničim nije upozorila one koji su potom stradali.
      Celokupno rukovodstvo RTS, ovoga puta kao glavni organizatori i producenti najjezivijeg streljanja svojih radnika, u koprodukciji sa NATO paktom, stižu u istom trenutku u svojim limuzinama i sa svojim šoferima. Znali su. Bili su tu negde u blizini, u mraku, tu su najsigurniji. Plaše se dana i svetlosti i pevca i glogovog kolca.
      U noći bombardovanja televizije, u Tašmajdanskom parku i u Ulici Majke Jevrosime, bile su postavljene kamere, da iščekuju i da snime taj strašni događaj.

      Kada je smrt doletela, zastala je u jednom trenu, kao da se pitala: Gospode, da li je moguće da ima takvih zlikovaca koji me šalju ovde i onih još gorih što pomoću nas ubijaju svoje. Da ih ostave uterane u tor, kao nevine ovce spremne za klanje.
      Trče prema užasu i vrište… Ton, ide, kamera, ide… Akcija! Klaper udara u klapu: Ubistvo radnika RTS! Scena prva, kadar… Snimaj, ne pitamo šta košta! Narod plaća.
      ***
      Danas
      Nije potrebno moliti ministra finansija da odobri dodatna sredstva za zidanje memorijalnog centra posvećenog poginulim radnicima RTS, pre dvadeset godina.
      Porodicama streljanih radnika nije potreban memorijalni centar, njima je jedino potrebna pravda, koju čekaju dvadeset godina i koju država perfidno izbegava da sprovede, čekajući da svi završe svoje živote prirodnim putem, pa da proglase slučaj zastarelim.
      Porodice zahtevaju da se kazne za svoj stravični zločin, svi oni koji su znali da će biti bombardovana zgrada RTS. To su, državno i vojno rukovodstvo režima Slobodana Miloševića, čiji pojedinci imaju značajnu ulogu i u današnjoj vlasti.
      NJihov memorijalni centar je u njihovim glavama, mislima, snovima. On je tamo gde su streljani njihovi jedini i najmiliji i u čijoj blizini je pozorište za decu, koju oni neće nikada imati, niti videti više.
      Za one druge, memorijalni centar je jedno nepotrebno zdanje, koje će odneti novac, a doneti samo stalni strah od krivice.
      Noću tu doleću golubovi da prespavaju. Vetrovi pokušavaju da odnesu jednu žutu pocepanu zavesu, koja uporno leprša. Dve stolice i nečujna golema tuga i jauci koji izlaze iz tih zidova.
      Tako treba da ostane. Da niko ne skrnavi mesto gde su streljani od strane onih koji su govorili njihov jezik i imali imena slična njihovim, radili svaki dan s njima i videli ih mrtve dok su oni još bili živi.
      April 23. 2018.
      Pre skoro godinu dana, stajale su porodice pod vedrim nebom i mesecom, blizu mesta gde su žrtvovani mučenici, za mali, prljavi, smrdljivi, propagandni rat koji će ubiti Srbiju i njenu već odavno mrtvu ekonomiju, ubiti moral i mozak koji postaje degenerisan borbom protiv svakog, a najviše svojih.
      Nema nikakve razlike između Milanovića, Tijanića i ovih danas koji vode RTS, srušenu iznutra, neradom, lažima, neznanjem i krađom, spaljenog morala i spržene savesti. Stajali su i oni, ali u mraku, plašeći se svoje i tuđih senki, kao uhode, kao lopovi, plašeći se sami sebe. Nisi im video lica.
      Stajali su po dužnosti, ne osećajući ništa, sem aprilske jutarnje hladnoće i pitanjem: Kad će već jednom ovo da se završi?
      Ne pale ni cigarete, da ne bi bljesak šibice osvetleo lica kukavica, koji izađoše pred Spomen-kamen, tumarajući i udarajući okolo kao slepci kad izađu iz mraka na ulično svetlo.

      Priđe kurir da pita mogu li šef i ostali da pristupe polaganju venaca. Nakon minuta ćutanja, u ime Radio-televizije Srbije venac je položio i sveću zapalio generalni direktor RTS-a Bujošević…
      I brzo, što je moguće brže otarasiše se venaca i cveća koje je već počelo da zaudara na njih. Popraviše trake na kojima je pisalo, da su svi duboko ožalošćeni.
      Nije smeo šef ni glavu da podigne, ni da priđe majkama i braći, da pruži ruku. Plašio se istine na njihovim licima, umornim od nepravde, sa tišinom i pogledima koji razaraju.
      Nije se poklonio ni streljanim radnicima televizije, a hor je uzalud pevao da šefa i njegove Gospod pomiluje… Ako ga ima, neće to učiniti nikad.
      Ko su ti ljudi, koji vode svoju decu kući, a ostalu unezverenu, ostave da zauvek nestanu. Ko ste vi iz mraka? Koja snaga ove zemlje? Koja mračna sila?
      I nemojte više da dolazite i da skrnavite to veče. Unosite nemir u mir, koji su odavno živi uspostavili sa svojim mrtvima.
      I ne verujte onima koji pale puno sveća, mora da su mnogo zgrešili.
      Otac je palio sveću sinu i ruka mu je drhtala, a šefu je bila mirna, ni plamen se nije pomerio.
      To je taj kontinuitet RTS i Studija B, kao podaničkih televizija, koje kada dođe do promene vlasti u Beogradu i Republici i kada im se zadrmaju fotelje, postaju oni, što bi naš narod rekao: Čiji nisu bili, čiji biti neće.
      ***
      U vojnom Operativnom centru u Podgorici, zastavnik Krstevski dobija presretnutu i dešifrovanu poruku iz Avijana o predstojećem napadu na RTS. Poruka je istog dana 22. aprila, dan pre bombardovanja RTS, prosleđena Operativnom centru u Beogradu.
      Tu joj se gubi svaki trag… kao i Srbiji.
      Autor je dramski umetnik

      https://www.danas.rs/dijalog/licni-stavovi/odo-ja-po-grisine/?fbclid=IwAR1O5iST7b4k9kej0Y5tvkMPHRxodkaG7tOOtDoPuRlHCCTxqD0j3DhVppU
    • Од Милан Ракић,
      Vreme kad smo bili klinci, iz Profesorske kolonije, iz XV paviljona, iz ulice Braće Grim, bilo je vreme sigurnosti i bezbrižnosti. Noću smo krišom krali jorgovane i ruže i kasnije prodavali komšijama koji nas nisu poznavali. Išli na Ada Huju. U tri sata ujutru, još je bio mrak kada smo odlazili na pecanje ispod Pančevačkog mosta. Tražili mesto između starih šlepova. Smrdeli smo na bele crviće u teglama. Lovili kedere i bucove. Vraćali se sa puno riba i ceo kraj je te večeri mirisao na ribu. Uvek smo imali u dvorištu, najlepšem na svetu, po nekoliko kuca koje smo svi čuvali i hranili. Šinteri su ih hvatali i odvodili u kafileriju. Skupljali smo novac od starijih i trčali kao ludi da stignemo pre nego što ih spale. Uletali među kaveze prepune kuca lutalica. Vikali smo –  Džeki, Žujka!

      S kanapom oko vrata Žujke i Džekija, trčali smo izbezumljeni od sreće. Vraćali se kući. Nikada neću zaboraviti taj pogled onih kuca koje su ostajale. Hteli smo sve da ih pustimo na slobodu i povedemo sa nama, ali imali smo samo toliko para da otkupimo Džekija i Žujku.
      Iza dvorišta, bio je letnji bioskop. Uveče, gledali smo filmove koji su puštani na belom zidu stadiona. Taman da krene film, kad neko vikne iz publike – Ne počinji još. Sad će Roska, za minut, samo Voji da da večeru. I Vida dolazi. Boli je noga… a treba sići sa četvrtog sprata.
      Kasnije smo na ćošku prepričavali filmove, gledali devojčice i one nas a nismo znali zašto. Onda su majke počinjale da dozivaju decu –  Dragane, vuci se kući, znaš li ti koliko je sati? Mićo, Ljubiša, hoćete sestra da dođe po vas? Onda počinje kuknjava –  Pustite ih još malo, još deset minuta… Dobro, još deset minut, a onda ti silazi otac. Otac vojno lice. Ima pištolj.
      Naš kraj u kome smo se osećali zaštićeni i bezbedni bio je oivičen ulicama Zdravka Čelara, Jaše Prodanovića, nekada Varšavske i Cvijićeve. Ako kreneš preko te zamišljene granice, zalaziš u zabranjenu zonu, gde možeš popiti batine od tamošnjih klinaca. Kada smo išli na Taš, na kupanje, išli smo u grupi, bilo je i starijih sa nama, tako da smo bili potpuno bezbedni.
      Jednog leta pošao je sa nama na Taš i “Robija”. Cigančić, naših godina. Znali smo mu samo nadimak, i živeo je na Zvezdari. Vratili smo se bez njega. Udario je glavom o ivicu bazena i našli su ga tek kad su svi otišli kućama.
      Posle toga, veoma retko smo odlazili na Taš. Više zimi, na klizanje i to kad smo umesto gvinterica što su se šrafile na cokule, nabavili prave, hokejke. Slušali dobru muziku, saplitali devojčice na ledu i pili čaj. Nikad ranije nismo pili čaj, samo kad smo bili bolesni, ali su svi ostali pili. Da ne ispadnemo seljaci sa periferije, i mi smo ga pili. Valjda je tako trebalo?
      Upadale su „bande“ iz drugih krajeva na našu teritoriju. Čuvena Aćkanova sa Karaburme, strah i trepet velikog dela teritorije.
      Kada igra OFK Beograd, ulazili smo u masu da stignemo do ulaza na stadion na Karaburmi, onda se razdvajali i lovili po izgledu dobrog čoveka, da nam bude „tata“. Čiko, hoćete li, molim vas da me uvedete na utakmicu, kao da ste moj tata?  Većina bi prihvatala, uzimala nas za ruke i uvodila na stadion. Ovi što cepaju karte na ulazu, već su nas sve poznavali. Bili su besni, ali ništa nam nisu mogli.
      U povratku bi svratili u „Soko“ pekaru, kupovali kilogram hleba, kakvog više nigde nema. Kada ga podeliš na pola, uvek štrokavim rukama, izleti iz njega vrelina i milina i omami te mirisom.
      Odlazili u naše ogromno prostranstvo koje se prostiralo od košarkaškog kluba OKK Beograd do fudbalskog stadiona OFK Beograda. Nije bilo ničega. Ni hale „Pionir“. Ništa. Apsolutna pustinja i teren nižerazrednog kluba „Poštar“ na kome su se uvek sušile gaće i dresovi za koje niko nije bio siguran kakve su boje bili kao novi, sa izbledelim brojevima. Tu smo krali mladi crni luka iz neke bašte, sakrivali se u travu i jeli vruć hleba i mlad luka. Šta bih danas dao za takav ručak. Onda je uvek neko vadio suvu, zgužvanu cigaretu, koja je išla u krug i gde si mogao da povučeš najviše dva dima.
      Igrali smo žmurke, devojčice školice, između dve i četiri vatre, šuge, jelečkinje barjačkinje koga ćete, neka bije neka bije, trule kobile i ko zna još čega sve, ali je fudbal bio uvek na prvom mestu. Igrali smo dosta i klikera.
      I tada sam počinjao da shvatam neke stvari koje su danas veoma bitne za život pojedinca, a pogotovo za narod i one koji predstavljaju vlast.
      U susednom paviljonu živeo je jedan koji je bio stariji nekoliko godina od nas. Bio je ogroman. Kao džin. Nosio je pantalone na tregere i svi su ga se bojali i bežali od njega kad se pojavi. Zvali smo ga Meandžija. Da li mu je to bilo pravo prezime ili je neko izmislio, ni dan danas ne znam.
      Zanesemo se u igru. Neka ogromna senka, kao veliki oblak, prekrije i nas i rupu i klikere. To je Meandžija stajao iznad. Niko ga nije čuo kad je dolazio. Nas je bilo trojica. Rekao je tiho, glasom od koga ti se smrzava govno – Mali, daj mi taj  kliker! Ne dam. “Mali”, popija čvrgu od koje pada na zemlju. Ustaje i krene, ali vidiš da ne zna gde će. I mi nismo hteli da mu damo kliker i prošli smo kao i naš drug.
      Bilo je tri vrste čvrga. Obična, to je kad se otkači srednji prst od palca. Simplonka, kad ti nežno spuste desnu ruku na glavu, levom rukom zategnu srednji prst desne i katapultiraju ga na teme. I ona najgora. Seljačka. Strah i trepet svake glave. To se skupi pesnica, malo isturi srednji prst i onda te kresne po glavi ošišanoj  na nulericu. Tri dana ne znaš ni kako se zoveš ni gde stanuješ.
      Menjali smo mesta igranja. Jedan je uvek stražario da ne naiđe Meandžija ali on kao da je iz zemlje izlazio. Meni je glava posle izvesnog vremena bila kao lubenica i rešio sam jednog dana da mu dam kliker. Prišao mi je i pružio ruku, više nije ništa ni govorio. Ja sam mu stavio u ruku kliker.
      Bio je iznenađen i krenuo rukom ka mojoj glavi. Zgrčio sam se i očekivao da me pokosi čvrgom, ali on je samo stavio ruku na moju glavu i pomilovao me.
      - Tako je klinac. Vidiš da možeš da budeš pametan, kad hoćeš.
      I od tog dana ja sam mu uvek davao po jedan kliker. Nešto kasnije više nas nije posećivao i mi smo nastavili da igramo klikere ali uvek sa nekim strahom da se od nekud ne pojavi Meandžija.
      Mnogo je vremena prošlo. Sretnem ga veoma retko. Smanjio se. Teško hoda, sa štapom. Slabije vidi i čuje. Stanem ispred njega, izvadim kliker-staklenac i pružim mu ga. On me pogleda kroz zaprljane naočare i pita tiho.
      - Zašto? 
      - Za lekciju koju si me naučio, a i za svaki slučaj.
      Nagnem glavu ka njemu, a on me samo malo kvrcne po njoj.
      _________________________________________
      “PRIČA O KLIKERIMA”  iz knjige
      “BILO NEKAD JEDNO VREME, KAD SU LJUDI BILI BOLJI“
      Izdanje Centar za kritičku misao i Portal Tacno.net iz Mostara

    • Од Danijela,
      Malo poznati detalji iz života kontroverznog generala Dragoljuba Mihailovića. Bio je najodlikovaniji, ali i najsatanizovaniji oficir
       
      General Dragoljub Mihailović
      GENERAL Dragoljub Draža Mihailović bio je i ostao jedan od najkontroverznijih, a istovremeno i najtragičnijih ličnosti novije, ne samo srpske, odnosno jugoslovenske, već i evropske istorije. Njegov životni opus istovremeno podseća na sve ono što smo kao nacionalni kolektivitet preživeli, a možda još preživljavamo u ovom sumornom modernom dobu koje nam ni najmanje nije naklonjeno. Gotovo pola veka njegova sudbina, iz ideoloških i sebičnih razloga ratnog pobednika, koji je pisao svoju istoriju, predstavljala je najveću tajnu bivše Jugoslavije.
      Tajna njegove likvidacije, i mesta gde je pokopan, preživela je Josipa Broza i njegovu partiju i državu.
      Svako čeprkanje po toj misteriji kao da povređuje osećanja bezgrešnosti onih koji i dalje misle da je postojanija istina koja se propisuje, a ne koja se istražuje i utvrđuje. A takvih je danas mnogo i u stručnim (istorijskim), i u političkim, kao i u gotovo svim krugovima javnih delatnika.
      DRAŽA Mihailović bio je najodlikovaniji ali i najsatanizovaniji oficir koji je obukao uniformu od formiranja savremene Srbije. Kroz čitavu jednu epohu tretiran je kao veći izdajnik Srpstva i od Vuka Brankovića.
      Šta je sedam decenija naspram šest vekova, rekli bi cinici, pošto, nažalost, naša istoriografija nije raščistila ni sve detalje oko navodnog Vukovog izdajstva. Možda bi primer i razjašnjenje njihovih sudbina mogao da bude korak naše istorije u novo sagledavanje ko smo, šta smo bili i činili i šta nam je činiti.
      Dragoljub Mihailović je 14. aprila po starom, a to znači 27. aprila po ovom nasušnom gregorijanskom kalendaru 1893, rođen u Ivanjici. U varošici u koju su državni činovnici, učitelji, praktikanti, slati po kazni.
      Otac Mijailo je bio sreski pisar, a majka Cmiljana domaćica. Prezivali su se Mijajilovići. U Požarevačkom arhivu mogu da se pronađu podaci da je otac Mijajilo bio rodom iz tog grada, iz porodice papudžije Milosava i domaćice Ekaterine.
      Draža kao potporučnik na Solunskom frontu
      Tih godina kada je rođen junak ove naše priče u Srbiji dolazi do masovne transkripcije starih imena pa njegov otac postaje Mihailo, a majka Smiljana. I prezime se menja. Postaju Mihailovići.
      MIHAILOVIĆ je rano postao siroče. Bez oca je ostao sa navršene dve godine, bez majke kad je imao sedam godina. Jedan od stričeva, veterinarski major Vladimir Mihailović, doveo siročiće, Dragoljuba i njegove dve sestre Jelicu i Milicu, u svoj dom u Beogradu, u Studeničkoj ulici, koja danas nosi ime Svetozara Markovića. Stric Vlajko, kako su ga od milošte zvali, umire kad je Dragoljub navršio deset godina. Bez sestre Milice ostaje kad je napunio 12 godina. O deci se starala Vlajkova majka, Dražina baba po ocu, Stanica.
      U osnovnoj školi imao je sve petice izuzev pevanja i gimnastike, iz kojih je bio "vrlo dobar". Draža Mihailović je 1910. sa vrlo dobrim uspehom, primernim vladanjem i pohvalom da je izuzetno vredan, završio Treću mušku gimnaziju na Vračaru, u kojoj mu je jedan od školskih drugova bio srpski knez Pavle Karađorđević.
      SAVREMENOG čitaoca, pogotovo one koji sa simpatijama gledaju na astralne znake, verovatno zanima horoskop čoveka koji je imao tako stradalnu sudbinu. Rođen je u znaku Bika. U Dražinom horoskopskom znaku rođeni su Salvador Dali, Petar Iljič Čajkovski, Sigmund Frojd, Vilijam Šekspir, Karl Marks, Hari Truman, Vladimir Iljič Lenjin, Ivo Andrić, Marija Terezija, Adolf Hitler, prorok Muhamed. I, naravno, Mihailovićeva zla kob, Josip Broz Tito.
      Draža sa sestrom Jelicom, babom Stanicom i strinom
      Draža, koji će na početku Drugog rata poštedeti život Titu, a ovaj ga na kraju tog istog rata osudio na smrt, prvi put će se sa njim sučeliti početkom avgusta 1914. u Cerskoj bici. U tom Velikom ratu Draža je kao komandir čete Drinske divizije bio uspešniji od Josipa Broza, komandira izviđačke čete 25. domobranske divizije 42. vražje divizije austrougarske "Kaznene ekspedicije" na Srbiju. Sa svojim ratnim drugovima, dva puta ga je naterao na odstupanje preko Drine. Dobio je i više odlikovanje od Broza. Draža je dobio zlatnu medalju za hrabrost za "umešno rukovanje četom" i zasluge u odbrani srpskih položaja i zauzimanju Valjeva, a Broz srebrnu medalju za hrabrost za izviđanje srpskih položaja i nanošenje teških gubitaka srpskoj vojsci i civilnom stanovništvu zapadne Srbije.
      POSLE sedmogodišnjeg ratovanja i dva visoka odlikovanja, u jesen 1919, poručnik Mihailović je postao vodnik Kraljeve garde, u kojoj se zadržao samo četiri meseca. Zbog solidarisanja sa jednim svojim klasnim drugom, koji je u kafani "Sloboda" u Masarikovoj ulici u centru Beograda na dočeku nove 1920. godine nazdravljao Maksimu Gorkom, ruskom filozofu Plehanovu i Lenjinovim boljševicima, kažnjen je sa 15 dana zatvora i prekomandovan u Skoplje.
      Neće ovo vreme provedeno u apsani biti i jedino. U jesen 1939. pukovnik Mihailović je zaglavio mesec dana zatvora zbog kritike zastarele strategije odbrane Jugoslavije, oštre kritike jugoslovenskog režima i ukazivanja na "sve jači uticaj Berlina i Rima na Hrvate i Slovence" i na "petokolonašku aktivnost folksdojčera i ustaša u Hrvatskoj". U elaboratu o stanju u jugoslovenskoj armiji piše da "ovako formirana vojska ide u propast i rasulo" i da se "iz vojske moraju izbaciti austrijski oficiri", hrvatske i slovenačke nacionalnosti koji su primljeni u jugoslovensku vojsku.
      Draža sa američkim oficirima 1944. godine
      OKTOBRA 1940. pukovnik Mihailović je ponovo osuđen na mesec dana zatvora, ovog puta zbog toga što je na prijemu u britanskom poslanstvu u Beogradu održao "harangerski govor protiv nacističke Nemačke". Uprava Udruženja jugoslovenskih podoficira tražila je da mu se oduzme čin i da se najuri iz vojske. Nemački poslanik u Beogradu Viktor fon Heren lično je uputio protest vladi Kraljevine Jugoslavije. Kazna od 30 dana zatvora doneta je da bi se Nemcima stavilo do znanja da Mihailovićeve reči izgovorene na njihov račun "ne izražavaju mišljenja zvaničnih jugoslovenskih krugova".
      OVAKVI istupi jednog iskusnog obaveštajnog oficira nisu bili slučajni. Postoji više istorijskih izvora koji nagoveštavaju da je Mihailović sarađivao sa sovjetskim službama. Još kao niži obaveštajni oficir vojske Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca dvadesetih godina prošlog veka imao je prve kontakte sa sovjetskim službama. Tada su ti susreti imali uobičajnu saradnju obaveštajaca, ali nisu prekidani ni docnijih godina.
      Međutim, ozbiljna saradnja počinje tek posle dolaska Hitlera na vlast. Ali, nije on bio klasičan špijun, agent, u običnom smislu te reči. Podrazumeva se da pukovnik Draža kao veliki nacionalista i monarhista, samom ideološkom odrednicom, nije mogao da radi za obaveštajnu službu jedne komunističke zemlje. Ali, uvek ono ali, kao iskusni obaveštajni oficir, shvatio je da je komunistički Sovjetski Savez, "crvena Rusija", jedina sila koja se može suprotstaviti nemačkom uticaju i agresiji na Balkan, to jest Jugoslaviju. I ponudio je svoje usluge...
      KADA je aprila 1941. saznao za kapitulaciju Jugoslavije, pukovnik Mihailović je na planini Ozren kod Doboja rekao: "Ja tu kapitulaciju ne priznajem. Živ se Nemcima neću predati. Nemačka mora da izgubi ovaj rat. Ovakva heterogena vojska kakva je bila naša, nije bila sposobna ni za kakvu borbu... Ovo nije bio rat, ovo je bila zabuna. Mi ćemo se organizovati i povesti gerilsku borbu protiv okupatora."
      Draža u zatvoru jula 1946.
      Globalna nadolazeća ratna i poratna zbivanja su više- -manje poznata. Osim za one s početka ovog teksta koji i dalje misle da je postojanija istina koja se propisuje. I naravno, osim Dražinog groba koji su Tito i njegovi saradnici tako sakrili da se ni danas ne zna gde je.
      I nikako ne bi trebalo zaboraviti Dražine reči koje je izgovorio na kraju životnog puta:
      - Mnogo sam hteo, mnogo započeo, ali svetski vihor razneo je mene i moj rad.
       
      PRVI SUSRET DRAŽE I VOJVODE ĐUJIĆA
      KADA je voz sa posmrtnim ostacima kralja Aleksandra, posle atentata u Marselju, krenuo za Beograd, sveštenik Momčilo Đujić, budući četnički komandant iz Drugog svetskog rata, određen je da bdi pored kovčega. Bilo je predviđeno da se staje na svim većim stanicama i zadržava deset ili dvadeset minuta, zavisno od toga koliko naroda ima.
      O ovom vozu, bez voznog reda, ostalo je Đujićevo svedočenje:
      - Pred ulazak u dalmatinsko Kosovo, pozvao me je komandant voza, oficir srednjeg rasta, sa neobičnim okruglim cvikerima, inače potpukovnik po činu. Bio je to moj prvi susret sa mojim budućim komandantom i komandantom jugoslovenske vojske u otadžbini, Dragoslavom Dražom Mihailovićem. Njega je zanimalo koliko ovde ima Srba. Rekao sam mu da moja parohija ima 18 sela i samo tri hrvatske porodice. U dalmatinskom Kosovu dočekala nas je masa naroda.Bilo je više od deset hiljada ljudi. Draža je odlučio da se ovde stoji pola sata.
       
      http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:645829-Draza-kao-tragicni-junak
    • Guest
      Од Guest,
      Један од мештана Вељко Коматовић изјавио је Тањугу да је на прошлим Задушницама гробље било ограђено скоро у целини, али да су данас затекли гробље без пола ограде коју је неко однео.
      "Поломњене су слике на надгробним споменицима и код свега тога бацају угинулу стоку у српско гробље. Капија је такође скинута… Нико до дан данас није реаговао. Црква је такође демолирана", рекао је он. Коматовић се запитао до када ће вандализам ићи у недоглед и да ли ће ово неко зауставити.
      У селу Жач у Метохији живи десетак српских породица који се од свог повратка сусрећу са мноштвом проблема, а њиховом повратку у родни крај јавно су се успротивили поједини косовски Албанци из овог краја.
      Извор
    • Guest
      Од Guest,
      Агитатори радикалнијег облика ислама сматрају да је на Косову потребно верско буђење, то јесте вехабизам, деобандизам, као и други екстремни правци ислама, наведено је на интернет страници овог института.
      Хуманитарна организација “Рама” (Милост), која делује у Болтону и Лестеру, у Великој Британији, а прати радикално деобандско тумачење ислама које је инспирација талибанима, преусмерила је своје фондове на Косово.
      Телевизијска станица “Мир”, која ради по директивама из Индије, Саудијске Арабије и Дубаија, под покровитељством фундаменталистичког исламистичког проповедника Закира Наика, покренула је 12-часовни програм на Косову, пренели су медији у БиХ.
      Све указује на то да је улазак на Косово ове телевизијске станице која свакодневно емитује програм на албанском језику од 9.30 до 22 часа, заправо нова кампања јужноазијских исламиста да створе упориште међу балканским муслиманима.
      Поруке са ове телевизијске станице су радикално вехабијске и њима се на агресиван начин вређају суфистички, шиитски и нерадикални сунитски муслимани, као и Јевреји, хришћани и Хиндуси.
      Координацију ТВ станице “Мир” на Косову води локални Центар за исламске студије, који постоји једино на интернету и путем телевизије. Осим Наикове пропаганде, телевизија емитује академске студије и фатве.
      Центар није објавио имена својих званичника или финансијера, осим Закира Наика.
      Организација “Рама” подржавала је радикалног свештеника Кастриота Дуку алијас Џемала Дуку који је, пре него што је протеран са Косова у Албанију 2010. године, оформио верски комплекс и програм за сирочад у косовском селу Марина, недалеко од Србице.
      Умерени муслимани из околине Србице (Скендераја) прикупили су 6.000 потписа за затварање Дукиног комплекса у којем, како наводе, девојчице приморавају да носе зарове и хиџабе, као што то чине следбеници вехабизма.
      Канал ТВ “Мир”, путем сателита, емитује програм углавном на енглеском и урду језику.
      Како наводи Гејтстон универзитет, Закир Наик је лекар, без икаквог исламског верског образовања, а хвалио је тероризам који је упражњавао Осама бин Ладен.
      Њему је 2010. године забрањен улазак у Британију, а у више наврата укидана му је виза за Канаду.
      “Мир” емитује и интервјуе на албанском језику са виђенијим муслиманима на Косову, који су под утицајем вехабизма.

      Ова телевизија емитовала је и учења Сабрија Бајгоре, кога је за главног имама на Косову именовао Наим Трнава, врховни вехабијски лидер на Косову од 2003. године.
      Бајгора је био у средишту неколико контроверзних инцидената у исламској заједници на Косову.
      Гејтстон институт за међународну политику наводи пример из 2011. године, када су професори са много умеренијим тумачењем ислама осудили поступке Трнаве, Бајгора и још двојице муслиманских вођа.
      Професори су после тога без икаквог разлога отпуштени са Факултета за исламске науке на Косову.
      У марту 2012. године Бајгора је са места имама џамије у Качанику на северу Косова уклонио умереног Муслијуа Вербанија.
      Подршку свргнутом имаму пружило је више од 1.800 локалних муслимана који су протестовали, захтевајући његово поновно именовање.
      У јулу 2011. године, уз телевизијску станицу “Мир”, Центар је објавио снимке макета вехабијске “мега џамије” у Приштини, као пандана великој римокатоличкој цркви, која се гради у централном делу града и посвећена је Мајци Терези.
      Бројни Албанци кампању за градњу “мега џамије” сматрају провокацијом екстремиста.
      Извор: Блиц
×
×
  • Креирај ново...