Jump to content

Rate this topic

Recommended Posts

Православље је на Сејшелска острва стигло тек у 21. веку, а донео га је Србин — отац Сергиос (Срђан) Јаношевић (70).

1111771646.jpg

На далеки архипелаг у Индијском океану са породицом, супругом Весном и ћерком Срђаном, стигао је пре скоро три деценије.

Рођени Београђанин, дипломирани хемичар, цео свој радни век провео је радећи у ЈАТ-у у Сарајеву и у сејшелској авио-компанији, а његова супруга Весна, Сарајка, свршени филолог француског језика, провела је више од 40 година у новинарству. Ћерка Срђана се школовала на Сејшелима и у Енглеској, радила је као новинар на сејшелској телевизији и била је портпарол председника земље Џејмса Мичела. Једина је Српкиња која је обављала ту важну функцију у некој страној земљи и једина је у свету која је православну литургију превела на креолски језик.

На ова егзотична острва стигли су осамдесетих година прошлог века на позив сејшелске Владе, која им је понудила да раде за њих, свако у својој професији. Дошли су са идејом да ту остану неколико година, али рат у Босни деведесетих година омео је њихове планове и променио им живот из корена. Све што су имали у Сарајеву изгубили су и нису имали где да се врате.

Живећи далеко од своје земље, родбине и пријатеља, ослонац су пронашли у православној вери.

Након пензионисања, Срђан Јаношевић је 2009. године рукоположен у Солуну за свештеника Александријске (грчке) патријаршије. У својој седмој деценији живота, отац Сергиос је постао први, а и даље је једини православни свештеник на Сејшелима.

Данас је потпуно посвећен вери и ширењу православља међу локалним становништвом.

Зидане цркве нема, па недељне литургије служи у малој капели Светог Димитрија Солунског, која је адаптирани део њихове породичне куће и прима око тридесетак верника.

Ту нас је отац Сергиос и дочекао и угостио током овог месеца, у недељу ујутру, уочи свете литургије.

Капела и дом Јаношевића налазе се у насељу Макабе, на главном и највећем сејшелском острву Махе, на узвишици са које поглед „пуца“ на смарагдно-тиркизни индијски океан.

Православље је на Сејшелска острва стигло тек у 21. веку
© SPUTNIK/ ОЛИВЕРА ИКОДИНОВИЋ

Већ на самом уласку у капелу осећа се узвишена енергија и љубав коју су Јаношевићи уткали у сваки кутак овог светог места.

Капела је у приземљу куће, а када смо стигли већ је била пуна верника — Руса и Украјинаца. Углавном су то дипломате — представници руске амбасаде, лекари и бизнисмени и њихове породице, који живе и раде у овом рајском кутку планете. Међу њима је била и једна Креолка — прва Сејшелка која је примила православље. Крстио ју је отац Сергиос.

Уз благослов митрополита Танзаније и Сејшела господина Димитриоса, отац Сергиос службу држи на енглеском језику
© SPUTNIK/ ОЛИВЕРА ИКОДИНОВИЋ
Уз благослов митрополита Танзаније и Сејшела господина Димитриоса, отац Сергиос службу држи на енглеском језику

Спуштених погледа, удубљени у смисао молитва и песама које се певају, са дубоком вером и побожношћу верници стоје и моле се. Има деце, младих, старих. Већина жена је у сукњама или хаљинама, са марамама на главама — цела слика подсећа на ону каква се најчешће виђа у руским црквама и светињама. Тек повремени поглед на палме и океан кроз терасу подсети да се налазите на „крају света“, далеко од Србије, Русије или Украјине.

Необично је било слушати свечану литургију на више језика — енглеском, црквенословенском, грчком, руском и српском.

Уз благослов митрополита Танзаније и Сејшела, господина Димитриоса, отац Сергиос службу држи на енглеском језику да би сви разумели, јер парохијана има из скоро свих православних земаља света.

Ћерка Срђана је хоровођа (десно)
© SPUTNIK/ ОЛИВЕРА ИКОДИНОВИЋ
Ћерка Срђана је хоровођа (десно)

Ћерка Срђана је хоровођа. Супруга Весна такође пева, прави нафору и „помаже у свему што је жени дозвољено у цркви“. У хору пева и Рускиња Ана, а млади Украјинац Никита приноси кандило и прискаче у помоћ у свему што је потребно.

Стиче се утисак да су се отац Сергиос и његови парохијани потпуно духовно ујединили, да су постали једна велика породица.

После свете литургије, окупљају се на тераси, која се надовезује на капелу и дуго разговарају. Свако доноси специјалитете из своје земље, па се на трпези могу наћи руска јела од „гречке“ (хељде), украјински вареники и креолска самоса.

О оцу Сергиосу његови парохијани имају само речи хвале. Он је њихов духовник и пријатељ. Чак и они који су по завршетку уговора отишли са Сејшела и данас му се јављају.

Он је човек благог осмеха и топлог погледа, који готово да милује речима док говори.

Волео би да једног дана са својим верницима подигне православну цркву на Сејшелима и да у њој служи.

Живот на Сејшелима им је, каже Весна, леп. Заволели су ту земљу, али за Србијом и Београдом чезну.

Данас на Сејшелима живи тек десет до петнаест Срба. Углавном су то успешни људи у својим професијама. Има лекара, архитекти, кувара…

Недељна литургија у малој капели Светог Димитрија Солунског, која је адаптирани део породичне куће оца Сергиоса
© SPUTNIK/ ОЛИВЕРА ИКОДИНОВИЋ
Недељна литургија у малој капели Светог Димитрија Солунског, која је адаптирани део породичне куће оца Сергиоса

Са оцем Сергиосом и његовом породицом срели смо се баш уочи њиховог годишњег одмора и пута у Србију. На растанку су нам даривали иконице, крстиће од палминог лишћа које отац Сергиос сам прави и це-де са документарним филмом, на српском и руском језику — „Од Наисуса до Константинополиса“, који је својевремено, у години великог јубилеја Миланског едикта, уз ћеркину помоћ снимила Весна са циљем да хришћанском свету приближи живот и значај цара Константина.

Са супругом Весном, отац Сергиос ће у наредних неколико недеља боравити у Србији, а пред повратак на Сејшеле традиционално ће посетити Солун, да би се поклонили моштима Светог Димитрија Солунског, у чију част православна капела на Сејшелима носи име. Свети Димитрије Солунски је и крсна слава Јаношевића.

Оливера ИКОДИНОВИЋ

Sputnik_logo_620x0.jpg

 

View full Странице

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

To je to misionarstvo Pravoslavne Crkve, dovukla ih vlada nekog tamo ostrva, te ih omeo rat u Bosni, pa ajde onda da pretvorimo dnevni boravak u kapelu i da širimo veru. Nećete tako ništa uraditi, što se ne ugledate na Katoličku Crkvu. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 минута, Protos рече

To je to misionarstvo Pravoslavne Crkve, dovukla ih vlada nekog tamo ostrva, te ih omeo rat u Bosni, pa ajde onda da pretvorimo dnevni boravak u kapelu i da širimo veru. Nećete tako ništa uraditi, što se ne ugledate na Katoličku Crkvu. 

Vidi ovo pljuvac (ili si trol, svejedno, svodi se na isto), bidi miran & ponasaj se kako valja, da ne iznerviras admine i ne dobijes express ban ko od sale.

Uzivaj malo u ovim lepim slikama, nemoj da si mracan, naci ces i ti devojku, jos si mlad...

Share this post


Link to post
Share on other sites
Управо сада, obi-wan рече

Vidi ovo pljuvac (ili si trol, svejedno, svodi se na isto), bidi miran & ponasaj se kako valja, da ne iznerviras admine i ne dobijes express ban ko od sale.

Uzivaj malo u ovim lepim slikama, nemoj da si mracan, naci ces i ti devojku, jos si mlad...

Ja uputim konstruktivnu kritiku sestrinskoj Crkvi kako da poboljša misiju, ti odmah skačeš da vređaš i pokušavaš da okreneš admine protiv mene. I šta tebe briga da li ja imam devojku, bolje pročitaj 1Kor6:9, to što ste dozvolili jedno 15 razvoda, ne znači da smete da bludničite. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 минута, Protos рече

Ja uputim konstruktivnu kritiku sestrinskoj Crkvi kako da poboljša misiju, ti odmah skačeš da vređaš i pokušavaš da okreneš admine protiv mene. I šta tebe briga da li ja imam devojku, bolje pročitaj 1Kor6:9, to što ste dozvolili jedno 15 razvoda, ne znači da smete da bludničite. 

Dobro, ja sam te mirno i braCki upozorio, nemoj posle da kazes da nisi znao.

пре 4 минута, Protos рече

I šta tebe briga da li ja imam devojku

Ma `de me briga, to je tvoja stvar, ali neizlecenu nej....cu ipak probaj da zalecis na neki drugi nacin.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 11 минута, Protos рече

To je to misionarstvo Pravoslavne Crkve, dovukla ih vlada nekog tamo ostrva, te ih omeo rat u Bosni, pa ajde onda da pretvorimo dnevni boravak u kapelu i da širimo veru. Nećete tako ništa uraditi, što se ne ugledate na Katoličku Crkvu. 

Нееее... Но је Серђо заправо био један од главних срБских кољача по Боснама и Херцеговинама, па је у једном тренутку унинија свога бацао коцкицу, а она "о`шла" на Сејшеле...

Е да би избегао правду, мор`о се преселити на то оточје, те у зноју лица својега, претворио беше своје огњиште у наос Цркве Кристове!

Срам те било дупета!

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Inace, ako je ovo...

пре 17 минута, Protos рече

To je to misionarstvo Pravoslavne Crkve, dovukla ih vlada nekog tamo ostrva, te ih omeo rat u Bosni, pa ajde onda da pretvorimo dnevni boravak u kapelu i da širimo veru. Nećete tako ništa uraditi, što se ne ugledate na Katoličku Crkvu. 

...konstruktivna kritika, ja sam Nil Armstrong...

Share this post


Link to post
Share on other sites

По одласку у пензију, пре девет година, Срђан је рукоположен у Солуну, постао је свештеник Александријске патријаршије. Отац Сергиос је први и једини православни свештеник на Сејшелима. Каже да му се живот променио по божјем промислу.

Када је пре скоро три деценије са супругом Весном и ћерком стигао на Сејшеле да ради, Срђан Јаношевић ни слутио није да ће постати други човек. Он је данас отац Сергиос, први и једини православни свештеник на овом далеком архипелагу у Индијском океану.

Хемичар из Београда, запослен у авио-компанији, и новинарка из Сарајева, после рата у старом крају, нису имали где да се врате. Живот им се променио из корена, сами „на другом крају света“, окренули су се вери.

Уз благослов митрополита Танзаније и Сејшела господина Димитриоса, отац Сергиос службу држи на енглеском језику
© SPUTNIK/ ОЛИВЕРА ИКОДИНОВИЋ
Уз благослов митрополита Танзаније и Сејшела господина Димитриоса, отац Сергиос службу држи на енглеском језику

По одласку у пензију, пре девет година, Срђан је рукоположен у Солуну, постао је свештеник Александријске патријаршије. Отац Сергиос је први и једини православни свештеник на Сејшелима. Каже да му се живот променио по божјем промислу.

„Помињао сам да бих желео да будем свештеник, али никада нисам озбиљно размишљао о томе, мислио сам да је немогуће, јер зна се како се постаје свештеник — после Богословије, факултета. Међутим, са Богом је све могуће. Рукоположен сам како се то радило у старим временима, у првим вековима хришћанства када су први епископи бирали људе, тада није било школе, међу њима су били и неписмени, на тај начин је митрополит мене изабрао“, каже отац Сергиос.

Он и супруга свој дом су претворили у храм. У њиховој кући је капела посвећена Светом Великомученику Димитрију Солунском. Најчешће су на служби грчког свештеника, Србина, породице руских и украјинских дипломата, дакле, представници готово целог православног света. Међутим, све је више и домаћег становништва. Питали смо га како реагују Сејшелци кад га виде у мантији и колико су верујући народ.

Иако воће и поврће расте на све стране, пијаца је омиљено место становника Викторије.
© SPUTNIK/ ОЛИВЕРА ИКОДИНОВИЋ
Иако воће и поврће расте на све стране, пијаца је омиљено место становника Викторије.

„Они су деведесет одсто католици, не бих процењивао њихов начин веровања и како се у вери понашају, то је нама мало необично. Нашу породицу познају већ тридесет година, већ смо имали неки статус, углед, тако да је кад сам постао свештеник многима било драго. Видели су у томе вредност, мислим да нас још више цене због тога“, објашњава свештеник. 

Уз благослов митрополита Танзаније и Сејшела господина Димитриоса, отац Сергиос служи на енглеском језику, али се пева на црквенословенском, српском, грчком и руском. Бити свештеник на Сејшелима није исто као бити парох у Грчкој или Србији. Отац Сергиос је свештеник без прихода цркве и верника, он је пре свега мисионар. Подсећа да је мисија у основи Цркве, те да је сваки свештеник мисионар, по угледу на Христа.

„Како год да се разговара, о чему год да причам с људима, не причам првенствено као познаник или пријатељ, ја слушам и њихове јаде, али првенствено с њима разговарам као отац, као свештеник. Користим сваку прилику да им нешто дам. Често тога нису свесни, када им се нешто приложи, али када схвате, одушеве се. Кажу, на то нисам никада тако гледао, кажем, ниси јер су биле такве околности, сада мало промени угао, гледај на то хришћански“, каже отац Сергиос. 

Сејшели су независност од Велике Британије стекли пре 41 годину. Наши саговорници кажу да су Сејшелци веома поносни на своју независност и сва достигнућа до којих су дошли у последње четири деценије. Колонијална прошлост их не оптерећује, они прихватају нове ствари врло лако, у том смислу су им њихов развој и ново политичко уређење прихватљиви, каже госпођа Весна.

Отац Сергиос и његова супруга Весна Јаношевић били су гости Спутњика током одмора који проводе у Београду.
© SPUTNIK/ РАДОЈЕ ПАНТОВИЋ
Отац Сергиос и његова супруга Весна Јаношевић били су гости Спутњика током одмора који проводе у Београду.

„Добронамерно гледају на промене, код њих се није десило оно што се догодило у Африци, нису патили, лежерно су живели током колонијализма. То је некада била потпуно ненасељена земља, потпуно пусто острво. Када су Французи спустили први камен, као освајачи, из Африке су довели црнце, затим Хиндусе и Кинезе да би правили трговину, тек онда су дошли и сами Французи и добили своје поседе“, објашњава Весна.

Као свака попадија, она недељом после свете литургије припрема агапе — трпезу љубави, јер дружење после молитве у јединој православној цркви на острвима је обавезно, управо због мисионарске улоге цркве. Иако обичним данима углавном кува српска јела, после молитве служи самусе. То су троугласти колачићи са каријем налик нашој пити, а могу да буду пуњени поврћем или рибом. Госпођа Весна и отац Сергиос нису ни слутили да ће управо захваљујући самусама задобити нове парохијане, Креолце. „Најбоље самусе на Сејшелима прави наша комшиница госпођа Нилса, замолили смо је да их умеси за вернике“, присећа се Весна у разговору за Спутњик.

„Божић и Ускрс славимо у великој сали једног хотела, замолила сам је да нам донесе самусе, а она је питала да ли може да остане на литургији. Долазила је с децом која су вирила и слушала како певамо. Ту је крштена њена ћерка која сад полази на студије на Нови Зеланд, наша ћерка јој је била кума. Пре тога је крштен њен син. Нилса је већ била у озбиљним годинама када ми је рекла: Десило се чудо, остала сам у другом стању! Дошла је с грипом једном трудна на литургију после које је оздравила, а беба се тада први пут померила у стомаку. Рекла је сва озарена: Госпођо Весна, мој син ће бити православни свештеник“.

Сејшели су земља насмејаних и љубазних људи, непрегледних природних лепота, вечитог лета и равнодневнице
© SPUTNIK/ ОЛИВЕРА ИКОДИНОВИЋ
Сејшели су земља насмејаних и љубазних људи, непрегледних природних лепота, вечитог лета и равнодневнице

Мир, тишина, рај на земљи, епитети су који иду уз Сејшелска острва. Ову причу потврђују сви који су тамо летовали, али одмор није што и живот. Иако нема тропских олуја и цунамија, острва се последњих година сусрећу са проблемом који је, потврђују саговорници Спутњика, нови увоз из Европе.

„Наследнике породица Француза који су први дошли на острво називају ’гран блан‘ — велики бели. Врло је интересантно да они не воле да говоре француски и да се идентификују са Французима, већ са Енглезима. Они су веома националистички расположени, опозиција су, а парола им је ’Странци напоље‘. То је нешто ново, кад смо их упознали пре тридесет година, Сејшелци су били тако мирољубиви, пуни љубави за све. Не знам каква је то демократија, у последње време превладавају те гласине, али морам то да кажем, ви овде говорите оно што други прећуткују“, каже госпођа Весна.

На крају разговора, отац Сергиос и његова супруга поручили су слушаоцима и читаоцима Спутњика да се моле да њихова парохија добије земљу на којој ће бити изграђена црква.

„Понекад на острво сврате грчки и руски бродови са по хиљаду и по морнара који су пресрећни када нађу нашу капелицу у којој се заједно молимо“, каже попадија Весна Јаношевић.

Сенка МИЛОШ, СПУТНИК

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Вилер Текс
      Преминуо последњи Србин у Дечанима
        Бошко Ћирић (58), једини Србин који је живео у Дечанима, пронађен је мртав у свом стану и верује се да је смрт наступила ненасилно, потврђено је Спутњику у манастиру Високи Дечани.
      Ћирић је последњих месеци био лошег здравља, а сахраниће да дечански монаси на православном гробљу које се налази у близини манастира.
      © Фото : Facebook/Bosko Ciric (Ćira)
      Ћирић је рођени Дечанац, а свој завичај је морао да напусти у јуну 1999. године. Вратио се пре десетак година и прве три године, док није повратио стан у центру вароши, боравио је у дечанском манастиру. Албанци су га поштовали и никада није имао проблем зато што је Србин.
      Ћирићев нестанак су полицији пријавили његови пријатељи, пошто се неколико дана није јављао на телефон.
      Уз судско одобрење и у присуству Унмика и Кфора, у Ћирићев стан су провалили ватрогасци и њега затекли мртвог на поду. Тело је већ било у фази распадања и пребачено је у Клинички центар у Приштини где ће бити обављена обдукција.
       
       
      https://srbin.info/drustvo/preminuo-poslednji-srbin-u-decanima/?lang=lat#
    • By Stefan Morović
      Помаже Бог!
      Ову тему сам отворио у циљу афирмисања личности и дела Арноа Гујона, великог француско-српског хуманитарца који већ 15 година преко своје хуманитарне организације "Солидарност за Косово" помаже нашем народу на Косову и Метохији. Верујем да вам је име Арно Гујон познато, посебно због тога што он већ дужи низ година,  сарађује искључиво са Епархијом рашко-призренском и улаже велике напоре у стварању услова за иоле нормалнији живот Срба у јужној српској покрајини.
      -----------------------------------------------------------------------
      Нажалост, у данима ванредног стања на Косову се наставља тренд насиља над Србима повратницима. У последњих 5 дана десило се неколико крађа и паљења кућа у селима Новаке, Бабин Мост, Цернице и Црколез. Медији се мало баве овим проблемима и многи људи у Србији нису свесни стварних дешавања у енклавама. 
      Видео о најновим нападима на Србе повратнике можете видети на следећем линку: Насиље над Србима на КиМ и антисрбизам, зашто не треба да ћутимо?
      Да ли сматрате да држава треба нешто конкретније да уради на терену? Шта мислите, које су нам још могућности доступне у борби против прикривања истине и стварне ситуације на Косову и Метохији?
    • By Поуке.орг - инфо
      Доносимо документарни филм "Црна Гора - битка за Православље"у реализацији украјинске телевизије "Интер ТВ". Вашој пажњи топло препоручујемо овај филм:   
    • By Поуке.орг - инфо
      Једна од специфичности Православне цркве у Аустралији јесте та што, за разлику од других хришћанских вероисповести, њену историју у великој мери одређује тзв. дијаспора,. Реч „дијаспора“ користим намерно, јер она већ деценијама одражава стање на терену, долазак усељеника.      У већини случајева усељеници су се у великој мери или интегрисали у тамошње друштво или асимиловали до те мере да културу својих матичних земаља у дијаспори доживљавају као нешто далеко од њих. При свему овоме, дијаспоралне заједнице су и даље значајне, па ни у Аустралији није изузетак. Приликом пописа становништва 2016. г. у савезној држави Викторији показало се да су 170.446 лица овако или онако грчког порекла. Мелбурн, највећи град Аустралије, важи за највећи грчки град изван Грчке.   До стварања православне дијаспоре долазило је углавном у одговору на геополитичке околности: глобалне и регионалне кризе проузроковале би таласе исељавања. Знатан број избеглица и прогнаника доспео је у Аустралију. Углавном се историја Православља у Аустралији може поделити на три фазе: почеци усељавања, међуратно доба и доба после Другог светског рата.   Рани почеци и међуратно доба   Пре 20. века у Аустралији је живео незнатан број православних. После британског насељавања овог континента 1788. г., према записима, четири руска брода упловила су пред колонијом Нови Јужни Велс. Наводи се да је приликом такве бродске посете 27. марта 1820. г. први пут одслужена васкршња јутарња служба, што је можда уопште прво православно богослужење у Аустралији.  Године 1898.  почела је изградња грчке православне цркве у месту Сари Хилс (Surry Hills), предграђу Сиднеја. Неколико година касније ударен је темељ цркви Благовести у источном делу Мелбурна. Једна мала православна заједница постојала је у улици  Спринг Стрит (Spring Street) у Мелбурну. Није имала свештеника, а финансијски помагао ју је руски конзул у Мелбурну.   После Првог светског рата настао је пораст православног становништва у тој земљи. Ратом изазвани изгони људи из матичних земаља, а нарочито после Руске револуције, присилили су их да крену у бели свет и потраже нову домовину. Мањи њихов број је доспео у Аустралију, где су настале мале православне заједнице. Односи између појединих заједница нису били увек хармонични. Залагање у том смислу грчког архиепископа Христофора (Кнетиса) локална грчка заједница није поздравила. Напетост између заједница, које су саме себе организовале, и епископа који су им наметали свој ауторитет, обележавала је даљу историју ових заједница. Првобитни конфликти у Грчкој архиепископији ублажени су свакако негде у време службовања митрополита Тимотеја (Евангелинидиса) од 1931. до 1947. године.   Па и у руској заједници долазило је до напетости између духовне и световне власти. Први руски свештеник у Сиднеју био је Инокентије Зеришев, који је опслуживао малу руску парохију при „Руском дому“ који се тада налазио у George Street-у у градском центру. Васкршња богослужења су услед великог броја усељеника одржавана у већим дворанама;  овај пут је о. Инокентије изазвао мали скандал зато што је васкршње јеванђеље на вечерњи прочитао и на есперанту. Руски усељеници су хтели да и у својој новој земљи у богослужење унесу делић своје „изгубљене“ отаџбине, те ову новотарију нису одобравали, па је о. Инокентија ускоро потом наследио архимандрит Методије, који је до тада пастирствовао у Бризбејну.   Све у свему,  било је више таквих конфликата у раном животу Православне цркве у Аустралији, јер се наилазило на неке отежавајуће околности. Приоритети духовних лица нису се увек подударали с приоритетима световних лица. Уз то, морало се рачунати са особитим карактерима људи који су потицали из различитих крајева матичних земаља.  Није постојао приручник како поступати с неком новом ситуацијом у дијаспори, па су свештеници поступали импровизовано, често правећи грешке. 30-их година 20. века, можда услед сурових услова живота за време светске економске кризе и из разлога што су се усељеници од пре Првог светског рата у међувремену већ били интегрисали, побољшани су односи између православних заједница и на видику су били плодови краћег времена стабилности.   Крајем међуратног раздобља поједине православне заједнице већ су се приближавале једна другој. Поводом 950 година од крштења Руса, 1938. године,  руска заједница је предложила да се подигне црква посвећена св. Владимиру, но овај се подухват није могао остварити услед недовољних финансијских средстава и  светског рата на помолу. Године 1942. купљено је имање са зградом која је претворена у цркву, у којој се и данас служи и позната је као руска црква св.  Владимира.  Освећена је уз заједничко учешће руских и грчких верника, чиме се приказало јединство двеју Цркава упркос етничкој разлици. Само 30 година касније о. Анатолије  Гилхенко, ондашњи старешина цркве, овако је изразио своја осећања: „Тога дана молили смо се сви ми заједно – наши просветитељи Грци и ми, руски народ, које су они просветлили пре 950 година“.     Пораст православних верника после Другог светског рата   После тог рата избеглице и усељеници приспели су у Аустралију у огромном броју, па је тиме православно становништво значајно бројчано повећано. Усељенички бум довео је тих година на овај континент 170.000 православних лица. Разлози за усељење били су разнолики, али су то била углавном ратом покренута лица са свог огњишта, док су други разлози били специфични већ за сваку етничку групу. Рецимо, неки Руси су нагрнули због комунистичког прогона, а други народи из економских разлога.   За Православље у Аустралији ово је значило пораст броја цркава и црквених организација какав се не памти.  Међутим, није се могло ни  помислити да над свима њима буде надлежан један епархијски архијереј. Године 1946. архимандрит Теодор (Рафалски) основао је у Сиднеју парохију за Русе. Првобитна црква светог Владимира више није могла задовољити верске потребе све већег броја православних, па је 50-их година подигнута нова, саборна црква у Стратфилду (Strathfield), у сиднејском предграђу. Временом је код свих етничких заједница из традиционално православних земаља настајала посебна јурисдикциона организација. У овом тренутку своје парохије овде имају Цариградска патријаршија, Антиохијска патријаршија, Српска патријаршија, Московска патријаршија и Румунска патријаршија. С православног богословског гледишта, према којем је у једном граду један архијереј, по светом Игнатију Богоносцу, овакво јурисдикцијско стање збуњује. Углавном, свака етничка група живи засебе и издвојено, те је и узајамна сарадња суздржана.   Наредних година настављен је пораст православног становништва захваљујући даљем имигрирању. Грци, Руси, Либанци, Сиријци, Румуни, Бугари, Срби и други православни верници доспели су силом прилика на овај континет. Антиохијска заједница је због рата у Либану доживела значајан пораст. И као раније код Грка, однос између „старих“ и „нових“ усељеника није увек био без трзавица. Ове трзавице између различитих етничких усељеника имају тенденцију да трају дуго и остану карактеристика усељеничких заједница у Аустралији.   Углавном се може рећи да увећање броја парохија не потиче од њиховог унутарњег сазревања, него углавном од спољних догађања и тиме условљених миграционих кретања, којима се црквене организације временом прилагођавају. Услед миграција настале су и неке социјалне потребе етничких група, што је водило подизању важних етничких инфраструктуралних објеката какви су школе и старачки домови.   Православље у Аустралији данас   Православна црква у овој земљи делује углавном како је делала после Другог светског рата. Међутим, изменио се састав епископата, јер су у међувремену умрли старији архијереји. Године 2018. устоличен је митрополит Василије (Кодсаје) као нови архијереј Антиохијске архиепископије за Аустралију, Нови Зеланд и Филипине након што је умро митрополит Павле (Салиба), који је био епархијски архијереј почев од 1999. г. Јуна 17, 2019,  у Сиднеј је стигао новопостављени архиепископ Макарије (Гринизакис) да преузме службу првојерарха Цариградске митрополије. На свом доласку изјавио је: „Припадам Аустралији“, што је сигнализовало нови и визионарски приступ развоју Православља у Аустралији. Његов претходник на катедри архиепископ Силуан (Харкијанакис) био је у тој служби дуже од 40 година. Нови аустралијски јерарси, као српски епископ Силуан који је и рођен и школован у Аустралији, представљају смену генерација у вођењу појединих православних јурисдикција у тој земљи.   Све у свему, односи између православних великодостојника је веома срдачан, а однос између Грчке и Руске архиепископије је, упркос новонасталим охладнелим односима између Цариграда и Москве, сасвим исправан. Дакле, можда услед својих одвојених локалних егзистирања недавни прекид општења између Цариградске и Московске патријаршије није знатно нарушио стање на локалном нивоу.   Из часописа Religion in Kirche und Gesellschaft,   бр. 10/2019.         превео протођакон Радомир Ракић   Извор: Инфо-служба СПЦ
    • By Поуке.орг - инфо
      Доносимо видео запис предавања презвитера др Оливера Суботића не тему: Православље и / или јога. Отац Оливер је ово предавање одржао у Митрополији аустралијско-новозеландској, а на позив тамошњег епископа и свештенства.   

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...