Jump to content
  1. Лидија Миленковић

    Лидија Миленковић

  2. Лапис Лазули

    Лапис Лазули

  3. AnaLaz

    AnaLaz

  4. Desiderius Erasmus

    Desiderius Erasmus

  5. goranger

    goranger

  6. Жика

    Жика

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од александар живаљев,
      Božićna poslanica nadbiskupa Hočevara
          Beogradski nadbiskup i metropolit mons. Stanislav Hočevar je u ponedeljak 23. decembra 2019., u Ordinarijatu nadbiskupije povodom Božića održao konferenciju za novinare, gde je pročitao božićnu poslanicu i svima poželeo srećne praznike. Božićnu poslanicu beogradskog nadbiskupa objavljujemo u celosti:
      „A Isus napredovaše…“
      Braćo i sestre,
      Kada god čujemo reč Božić, ili vidimo neku božićnu sliku, ili čujemo božićnu melodiju, pred našim očima se odmah pojavi dete. Nemoćno dete.
      Gledamo, dakle, i vidimo Čedo Božje u jaslicama. Pred Njim, u zanosu, kleči Njegova presveta Majka. Sa strane stoji ponizni, ali kao stub nesalomljivi čestiti Josif. Dolaze i pastiri – pastiri s ovcama. Dolaze takođe i klanjaju se tom Detetu neobično dostojanstveni mudraci, koji raznolikom bojom svoje kože kao da predstavljaju svojevrsni svetski parlament. A ona, tako posebna zvezda što im je osvetljavala put, sada stoji kao uzvičnik nad jaslama.
      U jaslama, dakle, leži Novorođeni: da, sâm Jedinorođeni, koji će, kada se ispuni vreme, odagnati smrt iz groba. I sámo nebo otvara se nad ovim prizorom! Mnoštvo anđela peva i objavljuje – a to su veoma važne poruke – „Slava na visini Bogu, i na zemlji mir, među ljudima dobra volja.“ Imajući sve ovo pred svojim očima, predraga moja braćo i sestre, svi Vi dragi prijatelji, kako da Vas najiskrenije ne pozdravim i ne zaželim da se sva ova lepota i svekolika sila ove nebeske ljubavi ne izlije u Vaša srca!
      Ali slaviti Božić ne znači prvenstveno biti zagledan u nemoć Deteta, ili, izolovano, u trenutak rođenja Božjega Sina. Božić je zapravo svojevrsna eksplozija svega najuzvišenijeg, i ljudskog i Božjeg. Božić je, pre svega, neprekidna erupcija večnog u našem ograničenom svetu; Božić je tako velika svetkovina dinamike Božje ljubavi i mogućnosti celovitog ljudskog napretka. Dok je, naime, čovekov pad u slabost greha u zemaljskom raju proizveo smrt – naše starenje, bolesti i nemoći, potoke i reke društvenih iskvarenosti i sebičnosti u našim odnosima ili, opšte posmatrano, individualizam i mržnju ‒ događaj ovaploćenja Božjega Sina rodio je novi svet, svet obnove i napretka, svet zajedništva i solidarnosti… Blagdani Božića su zato neopisivo delotvorni lek za ljudsku slabost: oni su neponovljiva preventiva od mogućih katastrofa ljudskog roda!
      Božić je, dakle, događaj koji jedinstveno otvara vrata razvoja svekolikom napretku. On otvara perspektive i onog ljudskog i onog Božjeg. Jevanđelista Luka na više mesta ističe kako je ovaploćeni Sin Božji, dakle dete Isus iz Nazareta, napredovao (Lk 2, 52). Napredovao je ne samo uzrastajući, što je po sebi sastavni deo stvorenog sveta. Danas – nažalost – ni to nije uvek tako. U naše vreme, vreme tolikih kontraceptivnih sredstava i abortusa, surogat-majčinstva, droge i eutanazije, čak ni prirodni rast i napredak nisu ljudima više logična posledica stvorenog. Naprotiv, čovečanstvo danas smatra da je slobodno onda kada nasilno prekida život, kada onemogućava rast, napredovanje i prirodni organski razvoj. Nije, dakle, ništa neobično kada umesto širenja razvoja imamo ekološke katastrofe, umesto zdravlja ‒ bolesti zavisnosti, umesto duhovne i moralne zrelosti ili svetosti ‒ pošast korupcije, sebičnosti i urušavanja harmonije porodičnog života.
      Među tim umoženim otrovima savremenog sveta teško otkrivamo celoviti sjaj božićnog blagdana!
      Božić je, još više, neoborivi obrazac rasta u mudrosti. Sam po sebi, Božić nas smešta u sámo središte pedagoških veština. Isusovo začeće i rođenje događaju se u tišini, u prirodi, u sabranosti, u intimnosti, u porodici, u susretanju, u otvaranju neba, u pevanju anđela, u dolasku mudraca, u intenzivnoj kontemplaciji Neba i Zemlje. Novorođeni zaista postaje središte i Neba i Zemlje. I to dete raste u iskustvu dostojanstva, odgovornosti i dijaloga sa svim i sa svima.
      Njemu neće biti teško da otkriva nesagledivu veličinu i harmoniju svemira, neće mu biti teško da se s najvećom čežnjom napaja mudrošću svoga naroda, sabiranom tolikih stoleća, i da od prvog trenutka svog zemaljskog života iskusi najslađi melem autentičnih odnosa: odnosa između Njega i roditelja, odnosa između siromašnih pastira i bogatih kraljeva, melem stvaralačkih odnosa između Boga i ljudi, Neba i Zemlje, anđela i svih drugih stvorenih bića. Ti čisti odnosi, te nezamenjive relacije omogućiće da to ljudsko čedo na najdublji način i na praktičnoj ravni jeste jedno s Božjim Sinom. Zato samo u Njemu postoji čista slivenost Boga i čoveka, upravo ona koje predstavlja najdublju čežnju svakog ljudskoga bića, pa i svih nas danas.
      Ali Božić je pre svega i iznad svega najnevidljivija, ali ipak najopipljivija stvarnost milosti! On označava onaj život u kojem se najsnažnije mogu iskusiti ljubav, sinovska izabranost, neponovljivost, jedinstvenost i posebnost.
      Braćo i sestre: božićni dani pripovedaju, dakle, o našoj izvornosti, posebnosti, nezamenljivosti. A ona tako posebna zvezda, koja je mudrace dovela do pećine, govori zapravo i o našoj zvezdi, o našoj neponovljivosti, o našem pozivu da pomažemo i savetujemo druge. To, naime, u nama čini čisti, besplatni i bezuslovni dar Božje ljubavi prema drugim ljudima. Taj dar neuništivog prijateljstva prema svakome, u svakom od nas ponaosob stvara poseban sjaj, lepotu – „SLAVU“, kako kaže Sveto pismo. Lepota dolazi isključivo iz unutrašnjosti i plod je zavoljenosti! Zato mi, koji smo danas – u vreme idolatrije zemaljske i spoljašnje lepote – izgubili osećaj za unutrašnju lepotu, harmoniju i radost, stvaramo tolike centre estetske hirurgije, i na taj način samo uvećavamo razlike između siromašnih i bogatih, zalivamo seme gorke zavisti i stvaramo svet PRIVIDA.
      Uzrastati, naime, u milosti – to znači u sebi otkrivati privlačnost za sve što je dobro, pošteno, lepo i obeleženo večnošću. Znači otkrivati u sebi snagu za sve veću prisnost sa tim uzvišenim ciljevima i smislom života. Blagodat omogućuje oboženje nas samih i celokupnog svemira. Tako Bog već sada postaje sve više i više „sve u svemu“.
      Predraga braćo i sestre!
      Božićni blagdani nose, dakle, u sebi samim najveću i najslađu težnju za svestranim pozitivnim ali održivim razvojem, oni nose u sebi najveću stvaralačku čežnju i snagu za ostvarenje, i bude u nama svest da bez zrelosti, odnosno svetosti, ne možemo srećni biti.
      Ove činjenice i nama danas govore da čovečanstvo mora na prvo mesto da stavi ne stvari nego čoveka kao ličnost; one upućuju na pedagoško nekoristoljubivo raspoloženje; na unutrašnju harmoniju – a ne na spoljašnju dopadljivost; na blagodat i milost – a ne na aktivizam; na dar – a ne na novac!
      Čestitajući svima Vama, predraga moja braćo i sestre i prijatelji u Gospodu, nastupajuću radost božićnih i novogodišnjih blagdana, od srca Vam želim da napredujete. Da napredujete autentično i skladno. Želim da Vas ovi dani obogate mudrošću i milošću, da, poduprti tim duhovnim snagama, možete srećno napredovati. Zato: neka Vam je srećan i blagoslovljen Božić, neka Vam je radosna i blagoslovljena godina 2020!
      Da, mir Božji sa svima Vama!
      Hristos se rodi – Vaistinu se rodi!
      U tom duhu Vas radosno blagosiljam u ime Oca i Sina i Duha Svetoga.
      + Stanislav Hočevar, nadbiskup
      Video
       
    • Од Милан Ракић,
      »Tada im se otvoriše oči«! (Lk 24, 31)‒ predivno je zapažanje tako posebnog jevanđeliste, Luke, dok opisuje putovanje u Emaus dvojice Isusovih učenikana sam dan Njegovog Vaskrsnuća.

      Braćo i sestre! I mi ulazimo u ove velike dane slavlja Tajne Vaskrsa! Trebalo bi svima nama da se otvore oči. Upravo zato je tako dragoceno i istinski iskreno proslavljanje ove, najveće Tajne hrišćanstva; samo tako ćemo i mi, otvorenih očiju moći da nastavimo svoj istorijski hod.
      U toj iskrenoj želji, i u dubokoj molitvi, sve vas, predraga braćo i sestre, i sve vas, dragi prijatelji, najsrdačnije pozdravljam!
      Pozdravljam vas i pozivam da krenemo na put s Vaskrslim Gospodom. To je, pre svega, posebno bitno za nas, pripadnike Beogradske nadbiskupije. Jer mi, naime, slavimo svoj Prvi sinod. Stvarnost sinoda sastoji se upravo u tome da svi budemo zajedno na putu, da na tom putu vodimo dijalog, ali ne samo sami sa sobom. I nama se – kao i učenicima Hristovim – svojom svekolikom nenametljivom izvornošću, ali i onom snagom koja jedina garantuje pravo putovanje, pridružuje vaskrsli Gospod.
      Svojim Vaskrsnućem, samo On je zaista pobedio izvore i uzroke smrti, umora, zaborava, sebičnosti, mržnje, svađe i ratova; svojom pobedonosnom snagom, samo On tako snažno utemeljuje budućnost.
      Zato će se i tako će se i u nama obistiniti iskustvo Isusovih učenika Kleope i – najverovatnije – jevanđeliste Luke.
      A kakvo je to njihovo iskustvo? Pre svega: temeljna promena u razumevanju Isusa Hrista! Naime, uprkos tome što su ti isti učenici više godina slušali Isusa, oni Ga nisu celovito i svestrano shvatili i razumeli. Od Njega su, nažalost, očekivali ne spasenje, nego nešto drugo, što mu u razgovoru na putu u Emaus oni otvoreno i kažu: »A mi smo se nadali da će On osloboditi Izrael« (Lk 24, 21). Učenici su, dakle, u Isusu gledali političkog i socijalnog delatnika. Očekivali su da će izbaciti okupatorsku rimsku vlast i da će ih stalno tešiti socijalno-medicinski shvaćenim čudesima: umnožavanjem hleba i ozdravljivanjem bolesnih. Za vreme Isusovog zemaljskog boravka među njima, oni su stvarno mogli i da vide i da iskuse tolika čudesa. Zato su Ga i proglasili prorokom, ali to su učinili više zbog sebe, zbog materijalne koristi, a ne da bi Isusa priznali kao pravog Boga i Spasitelja. Nisu još uvek mogli da shvate da je On, Isus iz Nazareta, Spasitelj čitavog čovečanstva. Još ni izdaleka nisu razumeli da su sva zla koja su prisutna u nama, među nama i u našim društvima ‒ plod greha! Kako istočnog greha, tako i naših ličnih grehova, ali i onih kolektivnih. A kolektivni greh je u našoj lažnoj solidarnosti, kada svesno saučestvujemo u koruptivnim delima, podržavamo zle navike i sva loša i nemoralna usmerenja u društvima kojima pripadamo.
      Zato je ‒ dok su Mu govorili o svojoj žalosti i razočaranosti, i o uverenju da ih je »istorija« obmanula‒učenicima na putu Isus počeo da tumači sve ono što je u »svim Pismima« o Njemu rečeno (Lk 24, 27). Protumačio im je sve što je učinio Mojsije, sve što o njemu govore psalmi. Ali izabrani Božji narod je ipak više uvažavao svoje predstave o Bogu i nije prihvatio da Sin Božji upravo zbog naših zlodela mora da doživi velika izdajstva, osudu, smrt, i da trećeg dana vaskrsne.
      Braćo i sestre! Jedno od najtragičnijih obeležja današnjice leži u tome što je vera pogrešno shvaćena i negativno predstavljena. Čak i toliki vernici nemaju o njoj celovito saznanje. Oni ne poznaju ni velika Božja dela u istoriji. Većina ljudi, pre svega, ne veruje dosledno u Boga Stvoritelja. Žive kao da Boga nema i ponašaju se kao da su oni sami jedini gospodari svega stvorenog, pa i svog tela. Šta reći o našem poznavanju istorije uopšte, o istoriji izabranja Božjeg naroda, o značaju čitave Božje objave i, posebno, o Isusu Hristu, o Njegovoj Crkvi? Setimo se samo kakve sve interpretacije susrećemo u medijima…
      Za nas, ljude ovog vremena, posebno teško pitanje jeste pitanje Svetih Tajni ili sakramenata. Toliki ljudi, na primer, smatraju da je krštenje samo neki spoljašnji obred ili tek izraz ideološke pripadnosti zajednici. Takve osobe krštenjem nisu odumrle sebičnom egu, nisu se životno »obukle« u Isusov način života, ne žive iz milosti, i njima ne vlada Isusova misao, Isusova sjedinjenost s Ocem i Crkvom. Za mnoge, zato, lepe ikone i jesu samo ukras ili čak paravan iza kojeg skrivaju svoja nedela, a ne izraz vere, moralnosti i odgovornosti. I to posebno sablažnjava.
      Isus je, dakle, čitav dan koračao s učenicima, odgovarao na sva njihova pitanja i tumačio im da bez naše lične smrti zlu i grehu – nema novog života. Njegovo tumačenje je polako grejalo i prosvetljavalo njihovo srce, ali Ga još uvek nisu u potpunosti poznali. Pomislimo samo: nisu upoznali Njega s kojim su tako dugo komunicirali!
      I danas ta, iznad svega tragična činjenica– da »stari čovek«, čovek koji, dakle, živi samo telesnim i zemaljskim životom, i koji se Isusovom snagom nije istinski oslobodio sebičnosti i samodovoljnosti – bolno odjekuje u našem konkretnom životu. A taj »Stari čovek«, onaj koji se, dakle, nije zaista obratio, ne može da upozna Vaskrslog Gospoda. Zato se dešava ono o čemu nam sam Isus govori: »Ustima izgovaraju moje ime, ali je njihovo srce«– to jest, čitav odnos prema životu – »daleko od mene.« Ustima, dakle, svedoče jedno, a delima nešto sasvim drugo: ne-hrišćani.
      Teško nam je da priznamo, braćo i sestre, da je suština Vaskrsa upravo smrt svekolikom zlu i svakom zlu. Vaskrs, dalje, predstavlja naše sjedinjenje s Njim po Svetim Tajnama: pogotovo po tajni krštenja i Euharistije!
      Kada se, dakle, učenicima na putu otvaraju oči i oni upoznaju Isusa? U trenutku kad pred njima ponovo razlomi hleb! I tako i delom potvrdi da se u smrti – i nama sada po Euharistiji – potpuno predaje i Ocu i nama. On se tako »predao« za nas da mi sada možemo da Ga »jedemo i pijemo« u Svetim Tajnama. Samo ako se, dakle, moje biće hrani Isusovom beskonačnom ljubavlju, ako se hranim Njegovim načinom života, tada ne živim više samo ja, samo moj ego, nego u meni živi Isus Hristos, Vaskrsli Gospod! Zato Luka u svom Jevanđelju dalje kaže: »Tada im On otvori um, da razumeju pisma« (Lk 24, 45), a sam Isus dodaje: »Tako stoji pisano: Mesija treba da trpi i treći dan vaskrsne.«
      Braćo i sestre! Isus nam je pokazao kako se umire izvorima svakog zla, to jest grehu, i kako se vaskrsava u novi život zajedništva, to jest ljubavi! Treba zato odmah i neposredno da se zapitamo: zašto je danas toliko nesporazuma i problema i u Crkvi i u svetu? Ako koračamo »zatvorenih očiju« ili kada smo, kako Isus kaže učenicima na putu u Emaus, »Bezumni i spora srca za verovanje prorocima“ (Lk 24, 24), onda je jasno zašto među svima nama ima više smrti, razočaranja, bega i podeljenosti, nego života u radosti.
      Ali, braćo i sestre, čujmo i ovo: radosni završetak ovog događaja dopunjuje se činjenicom što se, u istom momentu kad spoznaju Isusa – uprkos noći – učenici vraćaju u Jerusalim. Vraćaju se u svoju apostolsku zajednicu, u središte svog naroda, u središte svoje verske zajednice! I tada žalost preobražavaju u radost, a plač u propovedanje da Isus živi! Ovaj preobražaj je tako snažan da upravo Isusovim Vaskrsnućem počinje preslavna istorija svedočenja i širenja Hristovog Jevanđelja na sve kontinente.
      Braćo i sestre! Gajim duboku želju i molitvu da ovogodišnji Vaskrs i nama pomogne da otvorimo oči, da se konačno otvorimo razumevanju za »sva Sveta pisma«, razumevanju za to šta znači biti »novi čovek«, da se vratimo u svoju zajednicu vere i da svim svojim bićem svakog trenutka svedočimo: On živi! Vaskrsli je među nama! On je s nama na putu…
      Srećan i blagoslovljen Vaskrs!
      Braći i sestrama istočne tradicije kličem:
      Hristos vaskrese – vaistinu vaskrese!
      Svima želim Božji mir, radost i nesalomljivu nadu da je moguće živeti »otvorenih očiju« i tako razumeti sve tajne života. Zato vas blagosiljam u ime Oca i Sina i Svetog Duha.
      † Stanislav HOČEVAR, nadbiskup beogradski

    • Од Милан Ракић,
      Legalizacija prostitucije jedno je od etičkih pitanja o kojem večito postoje različita mišljenja, kako u društvu, tako i Skupštini Srbije, što su, između ostalog, pokazali i odgovori narodnih poslanika na pitanja iz rubrike „Šta kažu o…?“.

      Od 19 narodnih poslanika, koliko ih je odgovorilo na pitanja portala Danas.rs za rubriku „Šta kažu o…?“, a među kojima su ona koja se tiču legalizacije marihuane u medicinske svrhe, legalizacije istopolnih brakova itd, njih osmoro podržalo je ideju legalizacije prostitucije, dok se njih jedanaestoro izjasnilo kao protivnici.
      Ono što je interesantno jeste da je samo jedna poslanica istakla da, kada je reč o prostituciji, podrazumeva i seksualne radnike – muškarce.
      Narodni poslanici koji su podržali mogućnost zakonskog regulisanja ovog posla uglavnom su se pozivali na argument sprečavanja mogućih zloupotreba, poput trgovine ljudima, sigurnosti seksualnih radnica i slično, te da je ovaj posao, kao i svaki drugi, nužno staviti u zakonske okvire.
      Tako je poslanik političke grupe „Slobodni poslanici“ Aleksandar Stevanović istakao da se zalaže za „prestanak prekršajnog kažnjavanja prostitutki“, dok je poslanica Srpske radikalne stranke Vjerica Radeta naglasila je važnost bezbednosti žena, kao i činjenice da je prostituciju nemoguće iskoreniti, te se i ona deklarisala kao neko ko „nije protivnik legalizacije“.
      Među onima koji podržali su i samostalna poslanica Ana Stevanović, poslanik Srpske napredne stranke Ljubiša Stojmirović, poslanik Demokratske stranke Goran Ješić, poslanik Socijalističke partije Srbije Josip Joška Broz i poslanik LDP-a Žarko Korać.
      „Čuo sam dobre argumente i za i protiv. S jedne strane, jasno je da je to eksploatisanje žene, ali s druge strane legalizacijom sprečavamo još goru eksploataciju“, kazao je Korać.
      Poslanik Srpske napredne stranke u Skupštini Srbije i profesor Fakulteta bezbednosti Zoran Dragišić naveo je a bi ovakva praksa bila korisna kako iz zdravstvenih, tako i iz kriminalističkih razloga.
      „Organizovane kriminalne grupe koje prave profit od prostitucije bi izgubile svoje polje delovanja. Mislim da bi se legalizacijom prostitucija lakše kontrolisala, sprečila bi se prisilna kao i maloletna prostitucija“, rekao je Dragišić i dodao da se ovakva praksa u evropskim zemljama pokazala kao efikasna, budući da tamo ima manje zloupotreba u ovoj oblasti.
      Narodni poslanik Socijalističke partije Srbije Neđo Jovanović izjasnio se kao neko ko nije pristalica ove ideje.
      „Sa etičkog stanovišta prostitucija je društvena anomalija, ali je nažalost prisutna kao civilizacijski fenomen. Nisam pristalica legalizacije prostitucije sve dok postoji mogućnost da se ukloni i nestane, a to se može učiniti jačanjem sistema vrednosti i adekvatnim pravnim mehanizmima“, istakao Jovanović.
      Izričito protiv legalizacije prostitucije bili su i poslanik Dveri Boško Obradović, lider Nove stranke Zoran Živković, poslanik Srpskog pokreta obnove Aleksandar Čotrić, poslanica Nove Srbije Sanda Rašković Ivić, poslanik Pokreta socijalista Đorđe Komlenski, poslanik Partije ujedinjenih penzionera Srbije Momo Čolaković, poslanica Dveri Marija Janjušević.
      „Nesrećnim ženama, koje zbog različitih životnih okolnosti dođu u situaciju da se na taj način bore za život treba pomoći ne legalizacijom, već obrazovanjem i zapošljavanjem, kako bi sačuvale samopoštovanje, dostojanstvo i ne bi svoj život dovodile u opasnost. Doduše, postoje i muškarci koji se bave ovim poslom, isto mslim i za njih.“, rekla je Janjušević.
      Lider Stranke pravde i pomirenja Muamer Zukorlić istakao je da, ne samo da se ne zalaže za legalizaciju, nego da se zalaže za još jaču kontrolu nelegalne prostitucije, dok poslanik Narodne stranke Miroslav Aleksić nije optimista kad je u pitanju uvođenje ove prakse u Srbiji.
      „Moj lični stav je da sam protiv legalizacije prostitucije. Iako je u nekim zemljama Evrope prostitucija legalizovana, u postojećem sistemu u Srbiji, to ne bi donelo nikakve pozitivne promene“, istakao je Aleksić.
      Poslanik Jedinstvene Srbije Dragan Marković Palma odgovorio je da još nije čuo činjenice koje bi ga uverile u valjanost ovog poteza.
      „Mi otvaramo mnogo fabrika i žene mogu pronaći posao u njima, jer ukoliko bi to postalo radno mesto, postoji mogućnost omasovljenja“, istakao je Marković.

    • Од Милан Ракић,
      U četvrtak 29. marta, povodom vaskršnjih praznika je beogradski nadbiskup i metropolit mons. Stanislav Hočevar u prostorijama Ordinarijata nadbiskupije u Beogradu održao konferenciju za novinare. Osim vaskršnje poslanice koju je pročitao, nadbiskup Hočevar je takođe istakao da Beogradska nadbiskupija ove godine živi Godinu zajedništva, sećajući se stogodišnjice Prvog svetskog rata, koji je naneo mnogo zla. „Pozvani smo, kaže nadbiskup, da ne kritikujemo prošlost nego da izgrađujemo sadašnjost i budućnost. Naša Nadbiskupija želi da bi bio mir među svima nama“, rekao je nadbiskup. Novinare je izvestio kako je Molitvena zajednica koja deluje unutar Nadbiskupije izglasala i odlučila da svake srede u mesecu aprilu bude u crkvi Krista Kralja sv. misa gde se moli za mir, razumevanje i pomirenje u regionu. „Samo Duh Sveti može da prosvetli sve odgovorne“, još je naglasio nadbiskup.

      Nadbiskup Hočevar je u vaskršnjoj čestitki Nj. svetosti gospodinu Patrijarhu Irineju izrazio želju za veće unapređenje tog zajedništva.
      U nastavku sledi vaskršnja poslanica nadbiskupa Hočevara u celosti:
      Blago gladnima i žednima pravde!
      Predraga braćo i sestre,
      dragi svi vi slušaoci i gledaoci naših medija!
      U svom životu često otkrivamo da su neki dani, ili bar neki trenuci, za nas – pa dakle i za sve one s kojima smo snažnije povezani – posebno značajni. To zacelo možemo da iskusimo u ovim danima slavlja najveće hrišćanske Tajne, Tajne muke, smrti i vaskrsa našeg Gospoda Isusa Hrista.

      Sjedinjen sa svima vama iskrenom molitvom i čežnjom da nas ove Tajne – nikad dovoljno dokučive – obnove i preobraze, srdačno vas pozdravljam.
      Pozdravljam vas s velikom željom i molbom Svevišnjem da niko od nas – ni kao pojedinac, ni kao član neke od zajednica – ne zaboravi šta je sve za nas učinio Isus Hrist. On je, naime, Prvorođenac među svim ljudima i Jedinorođenac u novom – vaskrslom ustrojstvu i poretku života. On, po kome, za koga i u kome je sve stvoreno – ali po Njemu i sve otkupljeno Njegovom krvlju pa, dakle, integralno spaseno – postao je glava novog čovečanstva; Glava svih otkupljenih. On, samo On početak je i dovršenje novog čovečanstva. On nam je u celini pokazao put preobraženja čovečanstva i za te uzvišene ciljeve se zauzeo čitavim svojim bićem. On, koji je od vekova Božji Sin, ali je u vremenu postao čovek, sva vremena hoće da usmeri ka velikom cilju zajedništva, razumevanja, pravde i ljubavi!
      Slaviti, dakle, Vaskrs znači i svesno se angažovati za isti način života kako ga je živeo sam Isus Hrist. On, postavši čovek, postao je merilo za sve ljude svih vremena – toga kako treba da živimo, kako da se ophodimo sa svim ljudima i koje ciljeve je potrebno neprestano tražiti u svom životu. Zato je na početku svog poslanja, kako nas izveštavaju jevanđelisti, proglasio blaženstva, to jest autentičan ustav novog i preobraženog društva. Isti jevanđelisti izričito ističu da je On, kao jedinstveni Učitelj života, seo i svečano proglasio taj nenadmašan Ustav preobraženog čovečanstva: „Blago gladnima i žednima pravednosti!“ (Mt 5, 6). Isus Hrist na poseban način naglašava upravo to: biti gladan i žedan pravednosti, i to tako izričito da će neposredno pre svoje spasonosne smrti na krstu iz sveg glasa zavapiti: „Žedan sam!“
      To čega je On žedan na neopisiv način je pokazao na svom putu kroz Samariju. Samim svojim putem kroz Samariju pokazuje, naime, da je On Učitelj i Spasitelj svih ljudi, svih naroda i svih vremena. Razgovarajući sa ženom Samarićankom na Jakovljevom bunaru, potvrđuje da upravo On povezuje svekoliku prošlost, svekoliku tradiciju i istoriju i da je ujedno uvodi u apsolutnu novost, u novost novog i večnog saveza. Ako ženu Samarićanku moli „Daj mi da pijem vode“, onda to znači – kako divno tumači Sveti Avgustin – „Ja sam žedan da bi i ti bila žedna.“ Žena Samarićanka nije bila ni svesna kakvim načinom i stilom života živi. Tek u susretu i razgovoru s Isusom otkrila je da je sama stupila na put koji ne vodi do cilja.
      Kao što Isusov razgovor sa Samarićankom budi glad i žeđ za istinom, pravdom i ljubavlju, tako Isusov duboki povik na krstu: „Žedan sam“ na poseban način upozorava ljude svih vremena da bez gladi i žeđi za Njim – nema spasenja, nema izlaza, nema budućnosti, jer nema pravednosti.
      Isusov Ustav o kojem govorimo, Isusov razgovor sa ženom koja predstavlja sve žene svih vremena, Isusov vapaj na krstu da je žedan… to su činjenice koje treba posebno da nas nadahnjuju u ovim svetim danima. Ušli smo, naime, u vremena, kada – nažalost – više nismo gladni i žedni svega onoga što označava biblijski izraz „pravednost“. A „pravednost“ označava autentične međusobne odnose, a iznad svega prave odnose s Onim ko je Izvor, Početak i Dovršenje punoće života. A to je samo Isus Hrist.
      Današnji mentalitet plod je tiranije parcijalizovanog života. Taj mentalitet koji se rodio iz svakodnevice u kojoj nabavljamo mnoštvo stvari na kojima piše: „uzmi i baci“, utiče i na naše stavove o životu. Danas mislimo da je moguće na svim područjima samo uzimati i bacati! Često nam i mediji stvaraju takvo viđenje da je moguće uzimati kako se kome sviđa, a potom bacati ili odbacivati – onako kako se kome prohte.
      Ali Isus nam je pokazao i dokazao vrednosti života. Svako ljudsko biće, svaka porodica, sve nacionalne zajednice i društveno-političke institucije imaju svoje dostojanstvo. Krajnje je vreme, braćo i sestre, da žeđamo i gladujemo za takvim poštovanjem pojedinačnog, crkvenog i društvenog života i da se s tim namerama ustrajno i angažovano molimo. Mi, hršćani, posebno smo dužni da ljudima današnjice pokažemo kako se Nebeski Otac brine za svakog pojedinca, za svaku Porodicu i za zajednicu unutar našeg društva. Svakome i svakoj zajednici šalje svog posebnog anđela čuvara da ih čuva i vodi.
      I ne samo to: u ovo vreme Vaskrsa nikako ne smemo da zaboravimo da Nebeski Otac šalje svog Sina u smrt samo da bi bilo sačuvano dostojanstvo svakog čoveka, svake porodice i svake zajednice, kako je to u svojoj Promisli zamislio kao jedini Tvorac svega postojećeg.
      Želim svima vama, predraga braćo i sestre, da Vaskrsli Gospod u ovim prazničnim danima probudi u nama glad i žeđ za pravednošću da bi se što više poštovalo dostojanstvo svake osobe. Za sva počinjena zla trebalo bi da želimo da damo zadovoljštinu i zazivamo Svetog Duha da svojom stvaralačkom snagom obnovi naša lica, lice svih naroda i lice Zemlje.
      U tom duhu svima želim srećan i blagosloven Vaskrs! Braći i sestrama istočnog obreda kličem:
      Hristos vaskrese – vaistinu vaskrese!
      Hristov mir neka vlada u srcima našim. Ne zaboravimo da se upravo ovim događajima muke i smrti Isus Hrist proglasio Kraljem Mira i Kraljem Slobode. On neka vas prati. Zato vas blagosiljam u ime Oca i Sina i Svetog Duha!
      † Stanislav Hočevar,
      beogradski nadbiskup i metropolit

    • Од Sozont,
      Hrišćanin i razbibriga.
      Da li hrišćanin i razbibriga mogu zajedno ili ne?
×
×
  • Креирај ново...