Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

александар живаљев

"Зла у Цркви долазе због недостатка молитве" - Надбискуп Ладариа Ферер, нови перфект ватиканске Конгрегације за вјероучење (доктрину)

Оцени ову тему

Recommended Posts

Наш драги брат, форумаш-католик @kopitar, скренуо нам је пажњу на значајну промјену у изузетно важној ватиканској Конгрегацији за доктрину (наук вјере): подсјетимо се кардинал Рацингер потоњи папа ју је водио за вријеме Јована Павла II. Поуке новог "чувара учења" католика, мислимо да су значајне и за нас православне и зато их радо преносимо и на дан молитвеног спомена Светог угодника Јована Битољског, Шангајског и Сан-Франциског.

PROMJENE U VATIKANU

Tko je mons. Luis Ladaria Ferrer – novi prefekt Kongregacije za nauk vjere?

“Zla u Crkvi dolaze zbog nedostatka molitve. Moramo obnoviti svoj odnos s Bogom jer on pokreće naš život”, riječi su novog prefekta Kongregacije za nauk vjere, španjolskog isusovca mons. Luisa Ladariu Ferrera.

Ladaria-e1498917515503.jpg?w=800&ssl=1

Foto: alfayomega.es

Nakon pet godina službe, njemačkog kardinala Gerharda Ludwiga Müllera na čelu Kongregacije za nauk vjere naslijedit će španjolski isusovac, 73- godišnji nadbiskup Luis Francisco Ladaria Ferrer.

Ovaj “ljubazni” i “pouzdani” isusovac, kako su ga okarakterizirali njegovi studenti i kolege profesori s Papinskog sveučilišta Gregoriana, rođen je 1944. godine u španjolskom gradu Manacoru (Majorca). Nakon studija prava na Madridskom sveučilištu 1966. godine, mons. Ladaria ulazi u Družbu Isusovu, te odlazi u Frankfurt gdje na isusovačkoj filozofsko-teološkoj školi svetog Jurja završava studij teologije. Doktorirao je na Papinskom sveučilištu Gregorijana 1975. godine s disertacijom “Duh Sveti kod sv. Hillarija iz Poitiersa”, a ljubav prema crkvenim ocima zahvaljuje svojim profesorima, izvrsnom poznavatelju patrologije i mentoru ocu Antoniu Orbeu, te o. Juanu Alfaru i Zoltanu Alszeghyju.  Važnost crkvenih Otaca za njega je neizreciva budući da je riječ o “izvoru koji izvire odmah nakon apostolskog razdoblja”, a njihovo proučavanje pomaže nam pristupiti svježini evanđeoske poruke, Isusu Kristu.

Po povratku u rodnu Španjolsku o. Ladaria predaje povijest dogmi na Papinskom sveučilištu Comillas. Godine 1984. postaje profesor na Gregorijani, a od 1986. do 1994. godine obnaša i službu vicerektora Sveučilišta. Od 1992. godine sudjeluje u radu Međunarodne teološke komisije, a tri godine kasnije, odlukom pape Ivana Pavla II., postaje savjetnik Kongregacije za nauk vjere.

U ožujku 2004. godine o. Ladaria imenovan je generalnim tajnikom Međunarodne teološke komisije, a u srpnju 2009. papa Benedikt XVI. imenuje ga tajnikom Kongregacije za nauk vjere i naslovnim nadbiskupom Tibike.

Odlazak jednoga od svojih najomiljenijih profesora studenti Gregorijane dočekali su s tugom, a za oca Ladariu profesorska služba na ovom glasovitom isusovačkom sveučilištu bila je od neizmjerne važnosti jer je, kako kaže, “životom u međunarodnom okruženju, sa studentima iz stotine različitih zemalja, različitih jezika, rasa i kultura”, iskusio “zajedništvo u ljubavi prema studiju, ali iznad svega u ljubavi prema Gospodinu i Njegovoj Crkvi”.

Tijekom svoje službe u Kongregaciji za nauk vjere, mons. Ladaria bio je savjetnik u Kongregaciji za biskupe, te Papinskom vijeću za promicanje jedinstva kršćana, a od 2009. godine sudjeluje i u razgovorima s Društvom svetog Pija X. Papa Franjo imenovao ga je predsjednikom Povjerenstva koje bi trebalo proučiti pitanje đakonisa u Crkvi.

Teološki opus ovog izvrsnog teologa i vrsnog poznavatelja otačke teologije uključuje preko 20 knjiga i oko 90 znanstvenih članaka. Njegov teološki profil možda najbolje ocrtava odgovor koji je dao u razgovoru za magazin 30 Giorni, a u kojemu je na pitanje smatra li se umjereno konzervativnim teologom centra, kako ga mnogi opisuju, odgovorio:

“Moram reći kako ne volim ekstremizme – bilo progresivne, bilo tradicionalističke. Vjerujem kako postoji via media (srednji put), kojim ide većina profesora teologije – kako rimskih tako i u Crkvi općenito – što smatram ispravnim, premda svatko od nas ima svoje posebnosti, jer, Bogu hvala, ne kopiramo (ponavljamo), nismo klonovi.”

U istom razgovoru mons. Ladaria naglasio je kako je zadaća Kongregacije za nauk vjere “promicanje i zaštita katoličke vjere”, ali najprije promicanje, a potom, ako je neophodno, njezina zaštita.

Osobito vrijedno pozornosti je njegovo razmišljanje o krizi koju Crkva prolazi u vremenu snažne sekularizacije, a čiji je glavni uzrok nedostatak molitve  Crkvi.

“Živimo u vremenu sekularizacije u kojem se čini da je molitva beskorisna, i to je veliki problem. Potrebno je vratiti se temeljima, razumjeti što je molitva i što znači naš odnos s Bogom… Zla u Crkvi dolaze zbog nedostatka molitve. Moramo obnoviti svoj odnos s Bogom jer on pokreće naš život. “Pravednik će od vjere živjeti”, kaže sveti Pavao citirajući Habakuka, a ta vjera izražava se u molitvi”, kazao je u razgovoru za španjolski portal Alfa y Omega.

Komentirajući skandale koji potresaju Crkvu, mons. Ladaria rekao je kako oni imaju veliki utjecaj na kršćanski život jer predstavljaju negativan primjer.

“Svi znamo važnost primjera. Dobrog puta i lošeg puta. Moramo nastojati ostaviti dobar primjer… Moramo moliti Gospodina da nam pomogne svjedočiti… a promjena započinje našom promjenom. Bog kroz molitvu mijenja ljude, a time i svijet”, kazao je mons. Ladaria.

Molimo Gospodina da blagoslovi našeg novog pročelnika Kongregacije za nauk vjere i podari mu mudrost, ustrajnost i odvažnost u njegovu radu!

Miodrag Vojvodić | Bitno.net


View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 10 минута, kopitar рече

Papa je započeo rat s ovim konzervativcima...samo da se taj trend ne proširi i na Pravoslavnu crkvu. :))

Да би други на овој теми схватили Твој коментар, дајем линк о смјени претходног перфекта, кардинала Милера:https://www.bitno.net/vijesti/vatikan/kardinal-muller-smijenjen-s-mjesta-prefekta-kongregacije-za-nauk-vjere/#.WVikj_SW9bI.whatsapp

Иначе, ми православни можемо да научимо много од вас католика, али никако не можете да нас претекнете у модернизму!:mahmah:Ми немамо vicariusa и сачували смо, иако троми и грешни, свијест опште Цркве да је Христос једино ново под Сунцем!

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 часа, александар живаљев рече

Иначе, ми православни можемо да научимо много од вас католика, али никако не можете да нас претекнете у модернизму!:mahmah:

Па ми смо одувек имали сакраментално рукоположене ђаконисе, западњаци нису. :))

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 сат, Zoran Đurović рече

Па ми смо одувек имали сакраментално рукоположене ђаконисе, западњаци нису. :))

Ne vjerujte tome da Zapad te djakonise nije imao, situacija na Zapadu i na istoku je analogna, poslije XI vijeka i 1054. ta praksa je zamrla i na Zapadu i na Istoku a bila upražnjavana samo u reliktnim formama i u iznimnim slučajevima sve do XX vijeka i na Zapadu i na Istoku.

In the West in spite of the hostile decrees of several councils of Gaul in the fifth and sixth centuries, we still find mention of deaconesses considerably after that date, though it is difficult to say whether the title was more than an honorific name attributed to consecrated virgins and widows. Thus we read in Fortunatus that St. Radegund was "ordained deaconess" by St. Medard (about A.D. 540 — Migne, P.L., LXXXVIII, 502) So also the ninth Ordo Romanus mentions, as forming part of the papal procession, the "feminae diaconissae et presbyterissae quae eodem die benedicantur" and diaconissae are mentioned in the procession of Leo III in the ninth century (Duchesne, Lib. Pont., II, 6) Further the Anglo-Saxon Leofric missal in the eleventh century still retained a prayer ad diaconissam faciendam which appears in the form Exaudi Domine, common to both deacons and deaconesses. The only surviving relic of the ordination of deaconesses in the West seems to be the delivery by the bishop of a stole and maniple to Carthusian nuns in the ceremony of their profession.

http://www.newadvent.org/cathen/04651a.htm

Wobec takiego stanowiska synodów diakonisy stopniowo znikały z życia religijnego Zachodu. Nie zniknęły one jednak zupełnie , o czym świadczy rzymska księga liturgiczna z VIII w. (Sacramentarium Gregorianum) zawierającę formuły używane przy wyświęcaniu diakonis, różniące się od święceń diakonów-mężczyzn jedynie formami żeńskimi. Ostatnie wzmianki o diakonisach chrześcijańskiego Zachodu pochodzą z XI wieku.

http://portal.tezeusz.pl/2010/07/19/zapomniane-swiecenia-diakonisy-wczesnego-kosciola/

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 4 часа, александар живаљев рече

Да би други на овој теми схватили Твој коментар, дајем линк о смјени претходног перфекта, кардинала Милера:https://www.bitno.net/vijesti/vatikan/kardinal-muller-smijenjen-s-mjesta-prefekta-kongregacije-za-nauk-vjere/#.WVikj_SW9bI.whatsapp

Иначе, ми православни можемо да научимо много од вас католика, али никако не можете да нас претекнете у модернизму!:mahmah:Ми немамо vicariusa и сачували смо, иако троми и грешни, свијест опште Цркве да је Христос једино ново под Сунцем!

I mi od vas..ako će mi se dijeliti . A u praksi se pokazalo da bez vikarusa ne možete održati opći sabor.:D

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 часа, Vedran рече

Ово је онај Ладарија што га помињасте ономад у расправи са Кратосом?

Koja beše rasprava?

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 20 минута, Vedran рече

Шта ће нама сабор? :D

...кад смо сами себи сасвим довољни. :ok:

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 6 минута, Леон Професионалац рече

...кад смо сами себи сасвим довољни. :ok:

... кад ми и без сабора можемо, а римокатолици не могу без папе. :D

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 25 минута, Vedran рече

... кад ми и без сабора можемо, а римокатолици не могу без папе. :D

Ту је већ има неке врсте хијазма, укрштају нам се потребе, јер ни ми не можемо без Папе. :D

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Његово преосвештенство Епископ рашко-призренски косовско-метохијски г. Теодосије служио је јуче, 22. јула, прву архијерејску Литургију у новооснованом Манастиру Светог Димитрија у Сушици код Грачанице.
       
      Пред неколико десетина верника и деце он је говорио о значају Свете литургије као и о нашем приносу Богу који од нас тражи да на његову милост и доброту узвратимо љубављу и служењем према Богу и ближњима.
      „Зато ми Богу приносимо наше молитве да би Господ нас погледао у нашем подвигу и служењу“, рекао је владика Теодосије, посебно истичући значај новооснованог манастира у који, по његовом благослову, живе настојатељица мати Ирина и монахиња Христина.
      Осврнувши се на укупан положај нашег народа и Цркве владика Теодосије је рекао да тје амо где се страда Бог присутан:
      „У страдању се окрећемо према Њему и тражимо од Бога заштиту и помоћ. У време када неки одлазе са Косова и Метохије, не у вери и нади, већ у очајању, нови манастири и Црква су место наде и радости. Тако је овај манастир који је заживео попут свеће која треба да светли свима, укључујући и оне који су далеко ево у ово место сада долазе и они који никада нису чули за њега, захваљујући подвигу наших сестара, њиховој љубави и служењу Богу и ближњима.“
      Храм Св. Димитрија подигнут на темељима цркве из 14. века обнављали су епархија и мештани заједно са свештеничком породицом протојереја Саве Шмигића. Храм је живописан, раније је изграђен конак за народ а током протекле године саграђен је објекат за смештај монахиња чију изградњу је подржала Канцеларија за Косово и Метохију. Сестре манастира су за све госте приредиле трпезу љубави.
       
      Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
    • Од александар живаљев,
      Један од најбогатијих и најлепших иконостаса после 257 година поново засијао. – У доњем делу смештене су четири иконе јединствене за Београд, али и за окружење. – Николајевска црква најстарији је сакрални објекат у коме се одржавају богослужења Аутор: Бранка Васиљевић понедељак, 22.07.2019   Иконостас Николајевске цркве у Земуну, најстаријег храма у Београду, где се и данас одржавају богослужења, заблистао је сјајем какав је имао 1762. године када је и освештан. Обнова  јединственог високог барокног иконостаса, једног од најбогатијих и најлепших у српској уметности 18. века, трајала је неколико месеци, али посао у овој цркви још није завршен. Скеле на средини храма и радници у дворишту и цркви доказ су послова чији се крај очекује у децембру.
      Од почетка фебруара сређена је фасада, припрата, уређују се хорски и олтарски део, конак... У току је и обнова зидног сликарства из 1848. године земунског сликара Живка Петровића.
      Николајевска црква по много чему се издваја од других храмова у престоници. У њој се чувају делови моштију Светог Андреја Првозваног, првог Исусовог апостола и рођеног брата апостола Петра, Светог Николаја, Свете Петке, Светог Нектарија и Светог Стефана. У цркви се налазе и честице Часног крста, има предикаоницу одакле се читало Јеванђеље, док се у ризници чувају богослужбене књиге из доба руске царице Катарине Велике.
      Посебан део храма у уметничком смислу представља иконостас. Радио га је познати мајстор из доба барока Димитрије Бачевић.
      –  Он је осликао око 80 икона, о чему постоји сведочанство изнад царских двери где пише да је иконостас, рад Аксентија Марковића, освештан 1762. године. Стил којим је рађен назива се украјински барок. То је прелаз из српско-византијског представљања светитеља у барокни који је више реалистичан. Иконостас се убраја у прворазредно ликовно остварење у Српској православној цркви – каже јереј Владимир Пражић, парох при храму Светог оца Николаја.
      Бачевић је у Земун, највероватније, стигао из Сремских Карловаца. Њему је била поверена израда икона за иконостас, проповедаоницу која и данас стоји у цркви, певнице. Бачевић у Земун није дошао сам, већ са помоћником Василијем Остојићем, угледним српским сликаром.
      Оно што Бачевића издваја од осталих уметника тог времена јесте утицај такозваног украјинског барока који је у српској средини заживео почетком четврте деценије 18. века.
      Иконостас који и после 257 година својим изгледом плени све вернике и посетиоце овог храма издваја се од осталих цркава још по много чему.
      У соклу, односно доњем делу, смештене су четири иконе јединствене за Београд, али и за окружење. На њима су Христове параболе, односно поређења које се јављају као симболи милосрђа, љубави, моралних врлина. С лева надесно приказана су поређења – О трну и брвну, О сејачу, О убогом Лазару и О Митру и Фарисеју.
      Ове иконе у соклу потпуно је 1847. године пресликао сликар Живко Петровић, али се претпоставља да су биле заступљене и код Бачевића.
      Несумњиво је да је Бачевић био творац представе Недремано око. Ова композиција приказује Христа као дечака који лежи на крсту положеном на земљу и тако симболизује своју невиност и предсказује будућа страдања.
      У Николајевској цркви налазе се и у српској уметности најстарији очувани прикази Христовог пута до Голготе и његових мучења, али и јединствене фреске литургичара смештених у олтару – Светог Јована Златоустог, Светог Василија, Светог Григорија и Светог Јакова. Свака фресака заузима простор од око три метра.
      Црква је више пута обнављана. Уместо прозора са решеткама од кованог гвожђа 1933. године уграђени су витражи са ликовима светаца. Израђени су у чувеној сомборској радионици мајстора Стевана Станишића. Пре само неколико година те витраже обновио је његов унук, такође Стеван. Од 2000. године наставило се са обновом храма, али се сада ради баш темељна реконструкција.
      Како је остало још доста да се уради да ова најстарија сакрална грађевина сачувана на подручју града добије изглед који залужује, свака помоћ је добродошла.
      Црква има две парохије. Старешина храма је протонамесник Драшко Тепавац, а други парох је јереј Владимир Пражић.
      Храм посвећен преносу моштију Светог оца Николаја
      Николајевска црква подигнута је у подножју Гардоша, недалеко од обале Дунава. Спомиње се у списима немачког проповедника Стефана Герлаха из 1578. године где се наводи да су Срби у селу Земуну имали црквицу делимично покривену сламом и даскама. Црквене власти почеле су изградњу 1717. године па је до 1731. на овом месту саграђен скроман храм посвећен оцу Николају.
      Године 1745. добијена је дозвола за зидање нове богомоље и она је највероватније завршена 1752.
      У порти је смештен парохијски дом, изграђен на месту где је 1745. основна прва српска школа на овим просторима у којој је почетком 19. века службовао Јоаким Вујић.
      Храм носи име по Светом оцу Николају, заштитнику морепловаца.
      – Црква је посвећена преносу моштију Светог оца Николаја који се обележава 22. маја. Тог датума су због најезде муслимана 1087. године мошти Светог Николаја из града Мира у Ликији пренесене у Бари у Италији који је тада био православан – прича јереј Владимир Пражић.

      . http://www.politika.rs/scc/clanak/434130/Obnovljen-jedinstven-barokni-ikonostas-u-Nikolajevskoj-crkvi
    • Од Логос,
      Ових дана светло дана је угледао други број научно-богословског и црквено-друштвеног часописа „Црква и време“.

      На почетку публикације донет је извештај посвећен 10-годишњици устоличења патријарха московског Кирила и све што је постигнуто на црквеном плану у овом период, уз статистичке податке о стању црквених јединица 2019. у порђењу са подацима из 2009. године. Митрополит Иларион доноси студију „Демитологизација новозаветне науке“, у којој подвргава исправној критици све приступе изучавању јеванђеља у западњачкој богословској науци почев од краја 18. века наовамо. Ђакон Данило Савишчев пише студију о омилитичком наслеђу светитеља Филарета Дроздова.
      Професор С.Л. Фирсов у опширној студији „Око државно“ доноси социјални психолошки профил обер-прокуратора Свештеног правитељуствујушчег Синода из времена царовања Николаја I. На крају часописа донет је рад епископа Мар Аве Ројела „Историја односа Асирске Цркве од Истока и Руске Православне Цркве“.

      Извор: Српска Православна Црква
    • Од Логос,
      У новом броју Православља, новина Српске патријаршије, од 15. јула 2019. године, читајте Апел Епархије рашко-призренске за помоћ угроженом народу на северу Косова и Метохије. О неким аспектима односа између српског и руског народа, везама између Српске и Руске Православне Цркве и црквеној кризи у Украјини можете прочитати разговор са Архиепископом верејским Амвросијем (Јермаковим), који је водио Николај Сапсај. О актуелним дешавањима у Украјини можете се информисати у тексту Епископа будимљанско-никшићког Јоаникија „Узроци и посљедице лажне аутокефалије у Украјини“; овај рад је представљен на конференцији „Кршење правâ верникâ у Украјини“ одржаној у Москви 29. маја 2019. године.
      У рубрици „У спомен часних ликова“, о протосинђелу Василију Стриљчеку (1892−1958), мисионару и заштитник православних Украјинаца од иноверних насртаја, пише протосинђел Платон Јовић. Разговор са проф. др Јелицом Стојановић на тему статуса српског језика и уопште језичкој ситуацији у Црној Гори данас, који је водила Сања Пановић, објављен је под насловом „Српска Православна Црква је највећа и најважнија брана Црне Горе“. Протођакон др Дамјан Божић разговарао је на тему српске дијаспоре са др Срђом Трифковићем, политикологом, историчарем и публицистом. Ново Православље доноси овај разговор под насловом „Српска дијаспора: проблем дефиниције, стварне бројности и неефикасности деловања“.
      Наставља се и фељтон Из Старе Србије др Радована Пилиповића, директора Архива Српске Православне Цркве, а о библиотеци манастира Јазак пише библиотекар саветник Весна Петровић.
      У новом броју новина Српске Патријаршије уредништво читаоцима представља текст проф. др Ксеније Кончаревић о руским монахињама у српским манастирима између два светска рата, као и духовне поуке из пера архимандрита Емилијана Вафидиса у тексту под насловом „Захвалност долази ономе ко је радостан“.
      Осврт на актуелна дешавања у Црној Гори и неке проблеме који су задесили Митрополију црногорско–приморску прота Велибор Џомић доноси у тексту под насловом „Државно или црквено?“. У рубрици „Ходим и сведочим“ протојереј-ставрофор Василије Томић за Православље пише о еутаназији – немилосрдном убијању из „милосрђа“.
      У рубрици „Свет књиге“ професор Филолошког факултета Универзитета у Београду проф. др Дарко Танасковић пише о књигама ђакона др Александра Прашчевића, а катихета Бранислав Илић о капиталном делу епископа др Јована (Пурића) Венац Господњих и Богородичиних празника као путоказу за правилно разумевање тајне празникâ.
       
      Извор: Српска Православна Црква
    • Од Логос,
      Благословом Његовог Високопреосвештенства, Архиепископа Цетињског, Митрополита Црногорско-приморског г. Амфилохија, и ове године одржавају се суботом духовне вечери у Горњем Манастиру Острогу. У суботу 14 јула у 19:00 часова предавање је одржао протојереј Драган Пешикан на тему ”Спасење као светотајински живот у Цркви”

       
      Извор: Манастир Острог
×
×
  • Create New...