Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

АлександраВ

НА ИНТЕРНЕТУ ДОСТУПНО 14,5 ХИЉАДА РЕТКИХ РУСКИХ РУКОПИСА

Оцени ову тему

Recommended Posts

Сергијев Посад, 29. јун 2017. г.

На званичном сајту Свето-Троице Сергијеве лавре стављено је у отворени приступ 14 568 рукописа. Њихова дигитализација је реализована у оквиру заједничког пројекта Лавре и Руске државне библиотеке.

 

268429.p.jpg?mtime=1498738564
    

 

Сви рукописи су подељени по архивама и збиркама. Постоји и подраздељење „Уникатне књиге“, где је сабрано шест издања: неки томови Руске Библије и Житије Сергија Радоњешког. Издање десетотомне илустроване Руске Библије постало животно дело црквеног историчара, археографа и филолога архимандрита Инокентија (Просвирина). За основу издања узета је прва пуна Руска Библија из 1499.године (такозвана Генадијевска) са паралелним руским текстом Синодалног превода Библије (1876. г.) и илустрованим материјалом Библијских књига руске рукописне традиције од X до XIX в, јавља Патриархия.ru.

Све рукописе Свето-Троицке Сергијеве лавре у дигиталном издању можете пронаћи овде.

7-0002.jpg

 

Са руског Ива Бендеља

30 / 06 / 2017

Share this post


Link to post
Share on other sites

Креирај налог или се пријави да даш коментар

Потребно је да будеш члан ЖРУ-а да би оставио коментар

Креирај налог

Пријавите се за нови налог на ЖРУ заједници. Једноставно је!

Региструј нови налог

Пријави се

Већ имаш налог? Пријави се овде

Пријави се одмах

  • Сличан садржај

    • Од ризница богословља,
      Трећу годину за редом како је за ширу јавност отворена библиотека Епархије зворничко-тузланске, која својим књишким фондом и ријетким фототипским издањима представља ризницу културе и науке у нашем граду. Судећи према броју вишестотина учлањених, полако али сигурно ова библиотека постаје мјесто интелектуалне надоградње  и духовне  спознаје.        Епархијска библиотека посједује завидан књишки фонд, који је добрим дијелом обогаћен  ријетким издањима које за данашње издаваштво представљају вриједне примјере антиквитета.  Засигурно да није случајност што Епархијска библиотека  посједује овако богат фундус не само публикација новијег издања него и раритета који представљају опус првих писаних докумената  у многобројним манастирима широм ових простора, јер опште је познато да је Зворничко-тузланска једна од најстаријих епархија СПЦ, која је настала средином 15. вијека и која брине о 17 манастира и преко стотину храмова, који су изграђени на територији ове епархије.     Извор: Епархија зворничко-тузланска
    • Од ризница богословља,
      У недељу 37. по Духовима, 10. фебруара 2019. године, Преосвећени Владика новограчаничко-средњезападноамерички г. Лонгин служио је свету Литургију у руском храму Богородичног Покрова у Чикагу.     Тог дан прослављен је празник Светих новомученика и исповедника руских, који су пострадали од безбожне власти у првој половини XX века. Тај празник је и имендан руског чикашког владике Петра који је био домаћин молитвеног сабрања.   Црква је била препуна верног народа од којих је већина приступила светој тајни исповести и причешћа. Архијерејима су саслуживали више свештеника, ђакона, ипођакона и чтечева.   -Страдања мученика и исповедника у Русији у првој половини 20. века може се упоредити са страдањем мученика у првим вековима хришћанства. Али то што је у Римској империји трајало три и по века у Русији се сместило у неколико десетљећа. Негде сам прочитао да постоји 2000 имена канонизованих, а колико је новомученика и исповедника, – то сам Бог зна! И шта све нису претрпели да би веру сачували и предали следећим генерацијама! Колико је људи изабрало да буде са Христом по цену живота! И те жртве нису биле узалудне, Црква је стекла непроцениво духовно искуство и молитвенике пред Богом. Због тога је корисно више сазнати како су живели, шта су све морали да издрже, какву су изузетну чврстину показали, ко им је дао снагу да веру одрже, и задиве чак и своје мучитеље. Тачно је да су ужасни услови у којима су верни тог времена живели, подгревали дух исповедништва, те су се људи другачије односили према Цркви, према животу а и једни према другима, подсетио је владика Лонгин и наставио:   -У наше време Цркве су отворене а људима је опет тешко доћи на службу, нико нас јавно не гони, имамо Свето Писмо и дела светих Отаца, а ипак смо млаки у вери, топло-хладно је стање нашег духа; сада нема потребе да побећујемо спољашњег непријатеља већ сами себе. Бриге овога света одузимају нам сву енергију. Не славимо успомену на васељенске светитеље, а сад још и новомученици? Као да нам је тешко једном годишње да их достојно прославимо. Данас, нажалост, људи при малој неудобности почињу да ропћу, да се љуте, осуђују, завиде и кваре односе... Зар такав човек може разумети новомученике? Каквог су они били духа? Новомученици су својим убицама праштали и благосиљали их, а ми се срдимо и на најближе беснимо када нас критикују. Мученици су све могли да издрже јер су имали смирења.   -За спасење је потребан подвиг, кажу Оци, и без обзира каква су времена увек је време за подвиг. Друштво у коме живимо и сада, можда у већини, као и богоборачких година XX века, одбацује хришћанске вредности. Можете чути, и не само, од младих: Па сви или већина живи тако! Морамо бити савремени, све је то у реду, то је живот. Но, за нас вернике, право питање је: Имамо ли снаге да будемо са Христом, или ”са свима”, ”са већином”? Православље је здравље, хришћанство је живот! И како тај живот одједном може постати несавремен. Па, вера је још више потребна обзиром на смртоносно деловање греха. Она је одговор на свуда пропагирану атмосферу хедонизма и самости, који разврат поставља као норму понашања и која се агресивно намеће са екрана телевизора, на интернету и компјутерским играма. Зато су новомученици прави хероји на које може да се угледа младост. Борити се против тих лажних вредности, псевдовредности, јесте врста исповедништва! Стајање у вери (”стојте у вери,” каже апостол Павле) за нас је као и за новомученике, главни задатак. Сведочим ли ја својим животом Христа? Сваки мој поступак може неком помоћи да се замисли о спасењу своје душе и о Богу, рекао је владика Лонгин и подсетио:   -Често се чује да неко каже: Незаслужно страдам! Наравно, незаслужено, јер колико имамо грехова требало би још више да страдамо, али по милости и љубави Божјој, Он нам незаслужено шаље мало жалости и тешкоћа. Ваљало би да се научимо да за своје грехе пропатимо, а страдање за Христа, то је већ мера светих, новомученика. Само ако имамо у души љубави можемо све издржати. Она је основа вечног живота и треба се трудити свим силама да сачувамо љубав. Терете један другог носите и тако испуните закон Христов (Гал. 6:2) - само то треба: истрпити слабости, немоћи ближњега, и задобићемо љубав. Као што је рекао један старац: -Запамти, долазе времена када нас само љубав може спасити. Учи се да у себи гајиш љубав, само је она – живот. А све остало грех - горе од смрти. Ми пропадамо без љубави, пропадамо...     Извор: Српска Православна Црква
    • Од ризница богословља,
      Шума доступних информација замагљује нам суштину, а бомбардовањем дигиталног простора маргиналним појавама и понашањима, такве појаве и понашања постају мејнстрим. Као код синдрома куване жабе. Дар расуђивања и разлучивања битног од небитног, корисног од штетног, лажног од веродостојног потребнији је него икада.   Овако, за „Новости“, прича отац Александар Савић, ђакон у Цркви Св. цара Константина и царице Јелене на Вождовцу, уједно и електроинжењер, водећи стручни сарадник у ЕПС Дистрибуцији Београд.   После завршене Електротехничке школе „Никола Тесла“, образовање је по инерцији наставио на Електротехничком факултету у Београду. Ипак, током треће године студија, код Александра се појавила снажна жеља да продуби своја сазнања о Богу и Цркви. Осећајући позив и потребу да активније учествује у црквеном животу, уписао се на Православни богословски факултет, а благослов од свог духовника добио је уз услов да због теологије не одустане од свог првог избора. Оба факултета завршио је у року, да би информатику и хришћанство спојио у Центру за проучавање и употребу савремених технологија Српске православне цркве (ЦЕПИС), чији је управник последње три године.   – Најактуелнији проблеми којима се бавимо углавном се тичу социјалних мрежа и употреба и злоупотреба везаних за интернет – прича ђакон Александар. – У свему је присутан моменат заштите личности и заштите података о личности, будући да је у центру сваког збивања увек човек. Било да се ради о најтежим злоупотребама, где су на мети деца, о крађама платних картица или о покушајима да се кроз циљану пропаганду промене наше мишљење и ставови. Треба имати у виду да Црква јесте савремена али је и ван времена, па нема потребе да истрчава и да одмах даје одговоре на тек настале изазове. Ипак, услед брзине технолошких иновација, а нарочито брзине реакције младих на њих, Центар је дужан да, на основу ризнице предања које Црква има, правовремено понуди квалитетна решења.   – Нека од решења били би обазривост и критички став, посебно деце и њихових родитеља – подвлачи ђакон Александар, и сам отац четворо деце, додајући да би родитељи требало да имају приступ налозима најмлађих на социјалним мрежама, бар док дете не покаже одговорност за свој наступ и понашање у јавности.   – Тужна је реалност да су власницима друштвених мрежа битне само бројке, а не и појединци – сматра наш саговорник. – Морамо сами да штитимо себе и друге. Што се деце тиче, суштина није у томе да их кришом посматрамо, већ да их спречимо да се јавно компромитују, тиме што ће знати да је то истовремено компромитовање и пред родитељима. Просто да их дисциплинујемо да пред друге не износе оно што не би изнели пред својим ближњима. Ту је за њих, али и за нас старије, граница коју не треба прећи.   Још један проблем присутан на друштвеним мрежама јесте могућност да се створи нови идентитет, аватар, нова личност потпуно несагласна са оном стварном. То, према речима ђакона Савића, доводи до шизофрених стања и покушаја појединца да комплексе из реалног света лечи у оном виртуелном.   – Посматрањем комуникације на мрежама може да се уочи исувише неодмерених изјава, уз олако етикетирање других људи – оцењује отац Александар. – Заборављамо да је и са друге стране личност попут наше. Хришћани смо 24 часа дневно, и хришћански захтев љуби ближњега свога односи се на нас у сваком тренутку. Како у цркви, на радном месту или у дому, тако и на интернету.   Дигитално небо, уз све своје предности и недостатке, пружа и могућност приближавања црквеног живота верницима. Кроз црквене веб-сајтове, телевизијске и радијске емисије, православну друштвену мрежу црква.нет, фејсбук-налоге духовника и многобројне друге канале, хришћанска реч доступна је једним кликом миша. Ипак, како каже наш саговорник, модерни видови комуникације, иако корисни, недовољни су. Праву поруку можемо послати и примити само здравим сведочењем и личним контактом.   – Питање је шта је наш циљ – да се рекламирамо, или да сведочимо Христа и његово учење – наглашава ђакон Александар. – Да ли је виртуелна црква уопште могућа? Рекао бих да није – то није Црква. На интернету не можеш ни да се крстиш, ни да се венчаш, ни да се исповедиш, ни да се причестиш. Дописивање, гледање телевизијског преноса Литургије, слушање духовне музике и читање текстова пожељно је, али није замена за живу реч и активно учествовање у богослужењу. Све остало своди се само на филозофију. Смисао сваког нашег мисионарења, па и виртуелним медијума, јесте да човека привучемо активном црквеном животу, да га инспиришемо да сам, слободном вољом, приђе и пронађе нешто добро за себе. Да дође на Литургију што је суштина. Као у позиву апостола Филипа Натанаилу у Светом писму: Дођи и види има ли шта добро у Назарету.   ИСТРАЖИВАЊА КРОЗ ТЕОЛОШКУ ПРИЗМУ   Као стално тело, ЦЕПИС већ пуну деценију даје одговоре на актуелна питања предности и мана дигиталних технологија, њихове безбедне примене и заштите од злоупотребе. Основна активност Центра је у изради стручних извештаја из различитих технолошких области кроз теолошку, социолошку, политиколошку, информациону, етичку, правну призму. Имао је значајну улогу у јавној дискусији приликом увођења биометријских система идентификације 2008. године, акцентујући питање заштите приватности грађана.   Извор: Митрополија црногорско-приморска
      View full Странице
    • Од ризница богословља,
      Шума доступних информација замагљује нам суштину, а бомбардовањем дигиталног простора маргиналним појавама и понашањима, такве појаве и понашања постају мејнстрим. Као код синдрома куване жабе. Дар расуђивања и разлучивања битног од небитног, корисног од штетног, лажног од веродостојног потребнији је него икада.   Овако, за „Новости“, прича отац Александар Савић, ђакон у Цркви Св. цара Константина и царице Јелене на Вождовцу, уједно и електроинжењер, водећи стручни сарадник у ЕПС Дистрибуцији Београд.   После завршене Електротехничке школе „Никола Тесла“, образовање је по инерцији наставио на Електротехничком факултету у Београду. Ипак, током треће године студија, код Александра се појавила снажна жеља да продуби своја сазнања о Богу и Цркви. Осећајући позив и потребу да активније учествује у црквеном животу, уписао се на Православни богословски факултет, а благослов од свог духовника добио је уз услов да због теологије не одустане од свог првог избора. Оба факултета завршио је у року, да би информатику и хришћанство спојио у Центру за проучавање и употребу савремених технологија Српске православне цркве (ЦЕПИС), чији је управник последње три године.   – Најактуелнији проблеми којима се бавимо углавном се тичу социјалних мрежа и употреба и злоупотреба везаних за интернет – прича ђакон Александар. – У свему је присутан моменат заштите личности и заштите података о личности, будући да је у центру сваког збивања увек човек. Било да се ради о најтежим злоупотребама, где су на мети деца, о крађама платних картица или о покушајима да се кроз циљану пропаганду промене наше мишљење и ставови. Треба имати у виду да Црква јесте савремена али је и ван времена, па нема потребе да истрчава и да одмах даје одговоре на тек настале изазове. Ипак, услед брзине технолошких иновација, а нарочито брзине реакције младих на њих, Центар је дужан да, на основу ризнице предања које Црква има, правовремено понуди квалитетна решења.   – Нека од решења били би обазривост и критички став, посебно деце и њихових родитеља – подвлачи ђакон Александар, и сам отац четворо деце, додајући да би родитељи требало да имају приступ налозима најмлађих на социјалним мрежама, бар док дете не покаже одговорност за свој наступ и понашање у јавности.   – Тужна је реалност да су власницима друштвених мрежа битне само бројке, а не и појединци – сматра наш саговорник. – Морамо сами да штитимо себе и друге. Што се деце тиче, суштина није у томе да их кришом посматрамо, већ да их спречимо да се јавно компромитују, тиме што ће знати да је то истовремено компромитовање и пред родитељима. Просто да их дисциплинујемо да пред друге не износе оно што не би изнели пред својим ближњима. Ту је за њих, али и за нас старије, граница коју не треба прећи.   Још један проблем присутан на друштвеним мрежама јесте могућност да се створи нови идентитет, аватар, нова личност потпуно несагласна са оном стварном. То, према речима ђакона Савића, доводи до шизофрених стања и покушаја појединца да комплексе из реалног света лечи у оном виртуелном.   – Посматрањем комуникације на мрежама може да се уочи исувише неодмерених изјава, уз олако етикетирање других људи – оцењује отац Александар. – Заборављамо да је и са друге стране личност попут наше. Хришћани смо 24 часа дневно, и хришћански захтев љуби ближњега свога односи се на нас у сваком тренутку. Како у цркви, на радном месту или у дому, тако и на интернету.   Дигитално небо, уз све своје предности и недостатке, пружа и могућност приближавања црквеног живота верницима. Кроз црквене веб-сајтове, телевизијске и радијске емисије, православну друштвену мрежу црква.нет, фејсбук-налоге духовника и многобројне друге канале, хришћанска реч доступна је једним кликом миша. Ипак, како каже наш саговорник, модерни видови комуникације, иако корисни, недовољни су. Праву поруку можемо послати и примити само здравим сведочењем и личним контактом.   – Питање је шта је наш циљ – да се рекламирамо, или да сведочимо Христа и његово учење – наглашава ђакон Александар. – Да ли је виртуелна црква уопште могућа? Рекао бих да није – то није Црква. На интернету не можеш ни да се крстиш, ни да се венчаш, ни да се исповедиш, ни да се причестиш. Дописивање, гледање телевизијског преноса Литургије, слушање духовне музике и читање текстова пожељно је, али није замена за живу реч и активно учествовање у богослужењу. Све остало своди се само на филозофију. Смисао сваког нашег мисионарења, па и виртуелним медијума, јесте да човека привучемо активном црквеном животу, да га инспиришемо да сам, слободном вољом, приђе и пронађе нешто добро за себе. Да дође на Литургију што је суштина. Као у позиву апостола Филипа Натанаилу у Светом писму: Дођи и види има ли шта добро у Назарету.   ИСТРАЖИВАЊА КРОЗ ТЕОЛОШКУ ПРИЗМУ   Као стално тело, ЦЕПИС већ пуну деценију даје одговоре на актуелна питања предности и мана дигиталних технологија, њихове безбедне примене и заштите од злоупотребе. Основна активност Центра је у изради стручних извештаја из различитих технолошких области кроз теолошку, социолошку, политиколошку, информациону, етичку, правну призму. Имао је значајну улогу у јавној дискусији приликом увођења биометријских система идентификације 2008. године, акцентујући питање заштите приватности грађана.   Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од JESSY,
      Девојчице и дечаци можда и не знају да ружни коментар вршњака или примамљив позив непознате одрасле особе на „Фејсбуку” представља насиље, а родитељи их морају од тога заштитити појачаним надзором, макар то значило и ухођење   Аутор: Андријана Цветићанинсубота, 13.10.2018. у 13:35     Ружни коментари на друштвеним мрежама које вршњаци остављају испод слика другара из разреда, улице или краја нису само безазлени несташлуци. Могу да изазову озбиљне последице по танане дечије душе. Још је опасније предаторство одраслих преступника и педофила у виртуелном свету. Зато сви савети који се тичу васпитања деце, рецимо да на улици не разговарају са непознатима особама нити да прихватају да са њима некуда оду, важе и за свет екрана.
      У времену када деца у просеку проводе више од пет сати дневно испред рачунара, са таблетом или паметним телефоном у рукама, мајке и очеви морају да их пазе баш као и када су ван дома. Интернет уз своје предности и олакшице које је унео, нарочито последњих година, није имун на криминал и зло које може да нашкоди нарочито најмлађима.
      Колико су родитељи и тинејџери у Србији упознати са тамним странама онлајн света, да ли у Србији постоје службе и програми које се баве безбедношћу и заштитом деце на интернету питали смо Татјану Матић, државну секретарку у Министарству трговине, туризма и телекомуникација.
×