Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Милан М.

Исповестофобија

Оцени ову тему

Recommended Posts

Имате ли страх од исповести?

Мени се стомак окреће док идем према храму. Дрхте ми руке, а после и глас и цело тело. Језик ми се завеже, мозак ми стане.

Зато често одлажем, одлажем, одлажем и тражим изговоре да се не исповедим...

Постављена слика

Share this post


Link to post
Share on other sites

Имате ли страх од исповести?

Мени се стомак окреће док идем према храму. Дрхте ми руке, а после и глас и цело тело. Језик ми се завеже, мозак ми стане.

Зато често одлажем, одлажем, одлажем и тражим изговоре да се не исповедим...

И мени се то некад дешава.

Поготово ми се то десило пред прву озбиљнију исповест.

Исповедао сам се тад код једног монаха, и све сам рекао чега сам се сетио.

И после исповести, осећао сам да горим, буквално сам осећао неку ватру.

Био ме је мало и стид, дрхтавим гласом сам причао.

Сад је мало опуштеније... 1317_womens

Share this post


Link to post
Share on other sites

Исповијест схватам као велико олакшање, т.ј. свјестан сам да сам се поново и поново измирио са Црквом Божијом, од које сам се, својим сагријешењима, одаљио.... У принципу,то је и смисао оне разрешне молитве, коју свештеник, или епископ, на крају Исповијести, чита...

Мислим да нема разлога за неки страх,панику и сл- мада, свакако, треба се ослободити,а то је најбоље- што чешћим исповиједањем...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Имате ли страх од исповести?

Мени се стомак окреће док идем према храму. Дрхте ми руке, а после и глас и цело тело. Језик ми се завеже, мозак ми стане.

Хмммм мени је прва исповест била трауматична прво што нисам знао како то тече ,нисам знао шта ме очекује нисам имао никакву представу али оношто је најстрашније ја сам био под већим стресом који ми није давао мира али моја греховна дела или боље речено не дела су ме доста дуго прогањала попут сенке од које не можеш побећи и неки су ми говорили да одем на прву исповест у манастир Липовац и јесам се двоумио али сам решио да буде онако као Господ Боиг каже и  покаже и прва исповест је била код локалног свештеника .

сама исповест ми је текла такоже веома стресно и у пар наврата сам се тресао као да сам на електричној столици и мозак ми је био блокиран просто уста су се залепила  и ни глас не може потећи а гужва је и доста људи чека и сконцентрисао сам се само на 4 греховна дела  која су ме убијала па тако да сам на следећу исповест кренуо све испочетка али такође сам доживео напад блокирања међутим лакше сам се снашао али и дан данас јавља ми се тај проблем око исповести не могу рећи страх али нешто што не умем да објасним . slavabogu

Share this post


Link to post
Share on other sites

ЉУДИ...ја трчим, само што не плачем од среће...

Мени је то таква радост да не могу да Вам опишем!

0409_feel

Лако је теби кад си покајник  0104_cheesy

Све знаш Перо мој добри!  :cmizdrenje: 0102_laugh 0102_laugh

Share this post


Link to post
Share on other sites

Имате ли страх од исповести?

Мени се стомак окреће док идем према храму. Дрхте ми руке, а после и глас и цело тело. Језик ми се завеже, мозак ми стане.

Зато често одлажем, одлажем, одлажем и тражим изговоре да се не исповедим...

Strah? Ne...

U pocetku mi jeste bilo malo frka, a nakon ispovesti sam osecala neizrecivu radost.

Sad su osecanja manjeg intenziteta, ili je bar ralizka izmedju njih mnogo manja. Nema turbulencija.

A strah ne osecam apsolutno nikakav pre ispovesti. To mi je nesto uobicajeno, jos jedan korak ka Gospodu koji treba da napravim, i rado cu ga napraviti.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Na prvu ispovest sam maltene trcala,toliko mi je bilo hitno.Medjutim,kad sam usla u crkvu i kad je trebalo da progovorim,jezik mi se zavezao,u stomaku mi se sve kovitlalo,srce mi je lupalo kao da ce da iskoci iz grudi.Jedva sam uspela da se setim da sam ponela papiric na kojem sam napisala podsetnik,to sam dobila savet od drugarice.Svo vreme sam se tako osecala,dok sam pricala sa svestenikom,mucio me sram,nelagoda,plakalo mi se.Dok nisam krenula kuci:najedanput kao da me je potrefio oblak radosti-nisam mogla da obuzdam sva ta osecanja;radost,neizmerna i ljubav prema celom svetu i sveta prema meni-svemu sto sam mogla da vidim oko sebe,cini mi se ceo svet bih zagrlila.Nisam bila spremna za tako nesto,nisam ni slutila da tako nesto moze da mi se dogodi-ja sam neko vreme,posto sam bila na ulici,na putu za kuci,morala da se uzdrzavam,jer sam mislila da prolaznicima licim na ludu osobu koja koja se,eto,smeje sama sa sobom.

Kasnije,prilikom ispovesti mi se cesto desavalo da zaboravim sve sto sam htela da kazem,jezik bi mi se sasvim zavezao i jedva da bih uspela da progovorim poneku rec.Strasno mi je neprijatno kada treba svesteniku da pricam o mojim gresima.Ali uvek osetim olaksanje.

Share this post


Link to post
Share on other sites

И пре него што погрешим - Бог зна који ћу грех следећи да урадим.

И када погрешим - Бог не осуђује.

Од момента греха до исповести може проћи мало или више дана, али зар је Богу то до Исповести непознато?

Мислим да пре наша психологија ту "диже адреналин" неголи што је сама Тајна нешто "ригорозна" или страшна...

Као што Бог зна шта нам је потребно пре него што заиштемо, тако је Богу познат сваки наш промашај пре него што се исповедимо.

Зато је Х. Јанарас реалан када каже да сваки наш долазак у Цркву јесте покајничког карактера јер Богу и заједници приносимо грех али и себе како би нас Бог и заједница светих у Христу очистила благодаћу Литургијске молитве...

Ко је довољно наиван да у овој изјави види атак на Исповест - одмах се ограђујем....

Share this post


Link to post
Share on other sites

Redovno razgovaram sa svestenikom i ispovedam se,ali nikada nemam osecaj olaksanja jer on uglavnom cuti i ............. mozda zvuci glupo ali imam osecaj kao da govorim u praznu rupu.Nekad mi kaze samo pomoci ce Bog,pomoli se i ....to tako procedi i nista.Ispovest mi se pretvorila u ono reda radi,ajde danas da se malo ispovedim... dada

strasno

Share this post


Link to post
Share on other sites

Redovno razgovaram sa svestenikom i ispovedam se,ali nikada nemam osecaj olaksanja jer on uglavnom cuti i ............. mozda zvuci glupo ali imam osecaj kao da govorim u praznu rupu.Nekad mi kaze samo pomoci ce Bog,pomoli se i ....to tako procedi i nista.Ispovest mi se pretvorila u ono reda radi,ajde danas da se malo ispovedim... dobar decko

strasno

А ми треба нешто да очекујемо заузврат?

Искрено, никад ми то није пало на памет.

Зар није највеће што смо добили, свест о томе да постоји исповест и да Господ путем исте разрешава грехе још у земаљском животу?

Стога, исто што важи и за мене, кажем теби: сидидисинизадисиниси :)

пс та ''празна рупа'' је Господ Који слуша сваку твоју реч

Share this post


Link to post
Share on other sites

Што сам себи радио није ми мука да кажем на исповијести, то ми донесе олакшање, али ми је тешко да причам што сам ближње повријеђивао, разочаравао и лагао. Срамота ме је, гадим се од себе. Припремам се да кажем све на следећој исповијести, теже је утолико што свештеник познаје ближње које сам повриједио, али морам с тим да раскрстим и да то оставим иза себе.

Share this post


Link to post
Share on other sites

све зависи из ког угла гледамо на исповест.

све зависи какви смо и сами људи.

шта некоме значи активно, неки чак и сваконедељено, учествовање на исповести ако је више концентрисан на своје грехове неголи на присуство Бога на Литургији? Тиме се Бог умањује својим промашајем иако је Он реално присутан више него што човек може да поднесе, но то је већ питање личне пријемчивости.

шта значи некоме да се стално исповеда, некако ритуално, у стилу "испунио сам заповест" а да и даље гаји ограђујућ однос са другима? није ли то помало старозаветног карактера у оном негативном погледу где су се Јудејци утркивали у заповестима а на љубав према другима (намерно) заборављали? из таквог угла, ако бих метафорично стварао крајности, онда је боље човеку да ни не иде на исповест а да има мир са свима - што би рекао апостол, онолико колико до њега стоји...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


×
×
  • Create New...