Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

JESSY

Zašto smo slepi kod očiju?

Recommended Posts

Čujete li nekad − što manje znaš, mirniji si? Da li je neznanje stvarno blagoslov? Da li je neznalicama lakše, ne vide li zaista patnju drugih, ne dotiču li ih malverzacije banaka, loša situacija, tuđa bolest i nemaština?

Jesmo li zaista slepi ili smo odlučili da ne vidimo?

Svakodnevno se srećemo sa najrazličitijim situacijama u kojima možemo videti neki problem, ako tako odlučimo, naravno. Prosjaci na ulicama − da li je naš problem njihova nemaština? Ljudi najčešće prođu okrenute glave. Koliko vas je prestalo da jede brzu hranu i odreklo se gaziranih sokova samo zbog toga što je to loše po zdravlje? Šta je sa pušenjem? Kako reagujete kada na TV-u slušate doktore koji iznose rezultate istraživanja koja idu u prilog većoj smrtnosti pušača?

                         Voljno slepilo

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Međutim, šta se dešava kada se radi o problemima koji su globalnije prirode? Kada se radi o malverzacijama banaka, kada Vlada ne usvaja zakone koji se tiču bezbednosti i zdravlja? Ukoliko se jave pojedinci koji će i primetiti da tu negde postoji problem, hoće li reagovati (i zašto ne)? Šta je to što nas čini „slepima“ za stvari koje nam se ne dopadaju?

Radi se o voljnom slepilu (eng. willful blindness), pojavi da ćemo odabrati da ne vidimo nešto što nam se ne dopada, da ga ne primetimo i ne obradimo, jer samim tim taj problem ne postaje naš i ne izaziva nam nikakvo opterećenje ili osećanje nelagode. Ono što je neophodno naglasiti, uzrok voljnog slepila je u ljudskoj biologiji, u načinu na koji funkcionišemo. To nije karakteristika loših ljudi, već je fenomen koji važi za sve nas.

Naš mozak brže i lakše primećuje, obrađuje i pamti one informacije koje su nam poznate, koje nam idu u prilog i slažu se sa našom slikom o sebi kao dobroj, brižnoj, pametnoj, osvešćenoj osobi koje imponuju našem egu. Shodno tome, mi ćemo skoro automatski odlučiti da ne primećujemo sve one informacije koje su suprotne.

Zašto još?

Veliki problem se javlja u dodatna dva otežavajuća aspekta i svi oni važe za sve nas. Jedan je individualni, drugi kolektivni. Individualni se odnosi na to da kada sami primetimo neki problem, odlučićemo da ipak ne obratimo pažnju, ignorišemo ga i nastavimo dalje. Razlozi su mnogobrojni: lenjost, nesigurnost u svoje znanje, bojazan od reakcije drugih, strah od odbacivanja, manjak hrabrosti, želja da se uklopimo i ne odskačemo, sam osećaj koliko je (ne)bezbedno govoriti javno i otvoreno o problemima, činjenica da se dijalog ne ceni i ne poštuje…

Share this post


Link to post
Share on other sites

Međutim, čak i kad se nađu pojedinci koji uspeju da savladaju sve ove teškoće i otvoreno nam ukažu na neke probleme ili stvari koje radimo loše govoreći nešto što nam se baš i ne sviđa, šta radimo? Proglasimo ih čudacima i ignorišemo to što govore. Kažemo: „Da je tako, zar mediji ne bi saopštili? Zar nas u školi ne bi to naučili?“

Tada niko ne misli o tome da su mediji cenzurisani i da postoje moćnici kojima nije u interesu da ljudi znaju istinu. Ne mislimo ni o tome da su i ljudi koji rade u medijima ipak ljudi, i da voljno slepilo važi i za njih. Međutim, potpuno opravdan argument bi bio: zašto zapošljavamo sve te pametne, obrazovane, elokventne ljude ako od njih ne dobijamo mnogo? Radi se o tome da čak do 85 procenata ljudi koji primete neki problem na radnom mestu odluči da ne reaguje. Šta raditi onda kada u tih 85 procenata spadaju advokati, lekari i medicinsko osoblje, učitelji, političari, ekonomisti?

Ipak, svi smo ljudi i sve ovo važi za sve nas. Sigurno smo se nekad našli na obe strane − nekad smo primetili problem, ali smo odlučili da ga ne vidimo i ne odreagujemo, i sigurno smo nekad bili ti koji su ignorisali tuđe priče o stvarima koje nam se ne dopadaju. Ali ako svi odlučimo da ćemo da budemo slepi jer je tako lakše, dokle ćemo stići? Iako je voljno slepilo fenomen koji važi za sve nas, daje li nam to pravo da mu se prepustimo? Kako se nosi sa nečim ovakvim?

Štaviše, vrlo je jednostavno. Dovoljno je imati toliko hrabrosti da se postavi pravo pitanje. „Jesmo li sigurni da je to najbolje što možemo? Imamo li neki drugi izbor?“

Share this post


Link to post
Share on other sites

Postavljanjem pravog pitanja, drugi će shvatiti da nisu sami u svojim sumnjama što će im dati podršku da progovore. Jedan po jedan, svi će se slobodno javiti i uvideće se da su sumnje rasprostranjenije nego što je izgledalo na početku, kao i da svi u stvari vide isto, isto kao što su i odlučili da ga ne vide. Tada se stvara pogodna atmosfera za dijalog koji može rezultirati velikim brojem novih rešenja, originalnih i potencijalno plodonosnih. Jer pokoravati se svojim strahovima i odlučiti se na slepilo ne znači biti slobodan i efikasan. Sloboda ne postoji ako je ne koristimo i problem se ne može rešiti ukoliko se ne prizna (ne vidi) da uopšte postoji.

Zbog toga, pre nego što počnemo kritikovati druge sledeći put, preispitajmo prvo sopstvena viđenja − koliko smo sami slepi? Kada spadamo u tih 85 posto koji će okrenuti glavu od problema i neće ga videti iako je tu? Za koje segmente života smo posebno slepi? Kako to utiče na nas i okolinu? Ukoliko želimo pozitivnu promenu, nekad je potrebno jako malo, poput dobrog pitanja kao podstrek. Ipak, ti moraš da budeš promena koju želiš da vidiš u svetu.

 

https://kultivisise.rs/zasto-smo-slepi-kod-ociju-fenomen-voljnog-slepila/

Share this post


Link to post
Share on other sites

Hvala Jessy za ovaj post! Pogledavsi I prilozeni izvor, drago mi je sto sam procitala I komentar od "Gavra" autorki, kao I njen odgovor. Sjajna razmena misli. Iza svake nase pouke, misli a trebalo bi I dela, nadam se da se setimo da smo odgovorni u deljenju sebe drugima. Znaci ne bilo sta I bilo kako, vec kao oni kojima je dato da budu carsko svestenstvo, krsteni clanovi Crkve.

Individualnost I odgovornost ne idu jedan s drugim, jer individualac ne zeli nikakvu odgovornost I zrtvu. U takvom svetu zivimo, ali nismo od ovoga sveta.... Najbezbednije mi je u Crkvi. Brod spasenja, u kojem Najbolji Pedagog spasava one koji to zele!

Share this post


Link to post
Share on other sites

Lev 19:16 Ne idi kao opadač po narodu svom, i ne ustaj na krv bližnjeg svog; ja sam Gospod.
Lev 19:17 Nemoj mrzeti na brata svog u srcu svom; slobodno iskaraj bližnjeg svog, i nemoj trpeti greha na njemu.
Lev 19:18 Ne budi osvetljiv, i ne nosi srdnju na sinove naroda svog; nego ljubi bližnjeg svog kao sebe samog; ja sam Gospod.
Lev 19:16 Ne raznosi klevete među svojim narodom; ne izvrgavaj pogibli krv svoga bližnjega. Ja sam Jahve!


Lev 19:17 Ne mrzi svoga brata u svom srcu! Dužnost ti je koriti svoga sunarodnjaka. Tako nećeš pasti u grijeh zbog njega.
Lev 19:18 Ne osvećuj se! Ne gaji srdžbe prema sinovima svoga naroda. Ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe. Ja sam Jahve!

Kao sto vidimo Bog je jos u Starom Zavetu traziood coveka aktivnu ljubav prema bliznjem zabranjujuci klevetu i zahtevajuci licno suocavanje sa svojim bliznjima kada su njihovi gresi u pitanju. Ako uocimo da nas bliznji gresi od nas se ocekuje da razgovaramo sa njim i da ne nosim srdzbu na svoje bliznje zbog toga. U Novom Zavetu Gospod nam daje jos preciznije upute: Matt 18:15 "Pogriješi li tvoj brat, idi i pokaraj ga nasamo.
Matt 18:16 Ako te posluša, stekao si brata. Ne posluša li te, uzmi sa sobom još jednoga ili dvojicu, neka na iskazu dvojice ili trojice svjedoka počiva svaka tvrdnja.
Matt 18:17 Ako ni njih ne posluša, reci Crkvi. Ako pak ni Crkve ne posluša, neka ti bude kao poganin i carinik." Licni kontakt je uvek najbolji nacin da se resi nesporazum izmedju ljudi. Licni kontakt je nabolji izraz ljubavi.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Креирај налог или се пријави да даш коментар

Потребно је да будеш члан ЖРУ-а да би оставио коментар

Креирај налог

Пријавите се за нови налог на ЖРУ заједници. Једноставно је!

Региструј нови налог

Пријави се

Већ имаш налог? Пријави се овде

Пријави се одмах

  • Сличан садржај

    • Од trapa,
      U zaselak kraj Valjeva već tri godine pristižu ljudi iz čitave Srbije jer veruju da molitve seoskog sveštenika Marjana Kneževića leče i pomažu
      U mesto Stave kod Valjeva u poslednje tri godine na stotine ljudi svake nedelje dolaze kako bi prisustvovali službi koju u seoskoj crkvi drži sveštenik Marjan Knežević. Među vernicima i stari i mladi, i bolesni i zdravi, i krivi i pravi. Molitve iz Jevanđelja, koji drugi popovi ne koriste, kao i razgovor sa vernicima, po njihovim pričama, leče i pomažu.
      Proširenje crkve
      - Morali smo da proširimo seosku crkvu za 50 kvadrata, jer na pojedinim molitvama bude više od 700 vernika iz cele Srbije. Ti radovi će biti gotovi do proleća. Sledeći plan nam je izgradnja crkvenog doma, u kome će vernici moći da prenoće, kao u manastiru Ostrog. Zasad se snalaze tako što prenoće u nekom od dva ovdašnja domaćinstava koja se bave seoskim turizmom - priča sveštenik Marjan.
      Mesto Stave smešteno je ispod Medvednika. Ima prodavnicu, kafanu i tablu na kojoj piše Stave, ali to selo katastarski ne postoji. Stave su mesto gde se spajaju četiri valjevska sela, Suvodanje, Sitarice, Stanina Reka i Boboba, pa su mu seljani dali takav naziv. Za Stave se, zahvaljujući lokalnom svešteniku, čulo od Vranja do Subotice.
      Stave pune ljudi
      - Svaki dan dođe neko sa strane. Non-stop defiluju automobili iz svih krajeva Srbije. Kad je veći praznik, tada se stvaraju i velike kolone, pa naše selo izgleda kao neki velegrad. Ovoliko sveta koliko je prodefilovalo poslednjih godina nisam video za mojih 80 leta - priča za Press deda Miša, koga smo sreli u seoskoj kafani.
      Otac Marjan službuje u seoskoj crkvi više od 30 godina. Vernicima, kaže, pomaže i leči isključivo čitanjem molitvi.
      - Interesovanje ljudi je poraslo kada sam počeo u crkvi da služim Svetu tajnu jeloosvećenja, koja je jedna od sedam svetih tajni. Veruje se da se u toj svetoj tajni potapaju zaboravljeni gresi, a oni nekada mogu biti uzrok bolesti i nevolja. Ta molitva se čita samo u nekoliko pravoslavnih hramova u celom svetu. Smatra se da tu molitvu treba da služi sedam sveštenika i zbog toga je najčešće ne sprovode u hramovima, ali moje je mišljenje da to može da obavlja i jedan sveštenik, ukoliko je „čist" i spreman da svoju energiju podeli sa vernicima. Kada se pročulo za ovu molitvu, počeli su svakodnevno da dolaze ljudi iz svih krajeva Srbije. Uz to, čitaju se molitve protiv „volšebnih energija", a svedoci smo da sve više ljudi odlazi kod crnih magova i proroka. Posle čitanja molitve, ako je neko pod magijom, oseti muku, strah, desi se da poneko i vrisne ili pobegne iz crkve - priča otac Marjan, i napominje da je jedini spas molitva.
      Širi se glas o službi oca Marjana... Crkva uvek puna
      On navodi da su u protekle tri godine u crkvu dolazili oni koji su pokušali da se ubiju, parovi koji nemaju decu, bolesni...
      - Dolaze ljudi svih profesija. Do sada sam uspeo da izlečim galopirajući tumor, leukemiju, rak pluća, tumor na mozgu, a petoro dece je zahvaljujući molitvi posle nekoliko godina progovorilo. Ja znam da sve ovo zvuči kao naučna fantastika, ali sve je prosto i jednostavno. Ako je Bog stvorio čoveka, on može i da ga izleči. Nekome pomaže samo jedna molitva, a neko mora češće da dolazi - priča Marjan.
      Početno nepoverenje
      U većini seoskih crkava u valjevskom kraju službe se obavljaju samo nedeljom i većim praznicima, a broj vernika se tada može izbrojati na prste dve ruke. Na Stavama otac Marjan službu pred puno ljudi obavlja svaki dan, a za vreme Božićnog posta svakodnevno se obavljaju i ponoćne liturgije.
      - Meštani su bili malo nenaviknuti na to, jer većina njih u crkvu dolazi samo nedeljom. U početku, tokom jedne od prvih ponoćnih liturgija, dok sam čitao molitvu u crkvu je ušla policija. Neko od meštana je prijavio da su se u seoskoj crkvi okupili „sektaši" i da sprovode neki obred. Kada su uvideli o čemu se radi, policajci su brzo napustili selo. Većina meštana je teško prihvatila to što se služba vrši i subotom, pa je bilo raznih otpora, a neki od njih su me prozvali čak i subotarom. Sada su naviknuti na svakodnevne službe i problema više nema - priča otac Marjan.
      Zvanični crkveni krugovi nerado pričaju o tome, a otac Marjan kaže da i sami sveštenici o njemu pričaju svašta.
      - Neki kažu da sam vračar, neki da sam vidovit, ali ja smatram da radim ispravnu stvar. Naša sveštenička dužnost je da se molimo i da bogoslužimo, pogotovo u ovim pomalo čudnim vremenima - kaže otac Marjan.
      Stižu i po kiši i po snegu
      Ni kiša, ni sneg, ni led nisu prepreka za mnogobrojne vernike da dođu do crkve na Stavama, u kojoj smo zatekli nekoliko porodica iz Loznice, Beograda i Kraljeva. Nerado govore o razlozima zbog kojih su došli u ovo planinsko selo, ali svi tvrde da molitve sveštenika Marjana i te kako pomažu.
      - Da ne mislim tako, ne bih ovde došla po ovom nevremenu, a nije mi ni prvi put. Ne umem da vam objasnim kako to svešteniku polazi za rukom, ali svaki put kad napustim Stave osećam se smireno, bezbrižno, a mnogobrojni problemi koje sam imala počeli su da se rešavaju - kazala je M. T. (45), koja je sa suprugom doputovala iz Kraljeva.
    • Од Ana B.,
      https://bgonline.rs/zoran-milivojevic-jake-zene/
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
    • Од Драгана Милошевић,
      Na najvažnije dane pravoslavlja u kalendaru, crveno slovo, ne radi se, a novije tehnologije mogu da unesu zabunu: vrti veš-mašina, a ne mi, ni ne preznojiš se ako uključiš usisivača robota. Ipak, istovetnosti možda nema na prvi pogled, ali ona je nemala, jer se u veri ne može posmatrati tako bukvalno. Fizički se odmara, ali duhovno se obnavlja.
       
      - Možda radi mašina, ali mi smo incijatori - objašnjava jezgrovito protojerej Aleksandar Sredojević, dodajući da je Bog uvek prisutan.
      Stoga, nije u pitanju puko odmaranje ruku, već i vreme posvećeno Bogu i molitvi.
      Pojašnjava to i kroz primer večite problematike eutanazije i preuzimanja, odnosno svaljivanja odgovornosti: Prijatelj je doveo doktoru bolesnu majku i kaže mu: "Daj joj neki lek da prekrati patnje", a lekar mu odgovara: "Ja ću da spremim, ali ti da ga daš svojom rukom", pa je prijatelj odustao.
      - Ne treba raditi fizičke poslove. Na svetog proroka Jovana ili Nikolu, na primer, ne treba fizički na zemlji delati, nego za dušu. Pohoditi hramove, kapele, a takođe, posebno kada su postovi, ali i van postova, dobra dela činiti. Naročito za napuštene, zaboravljene i ugrožene. Poželjno je kada je crveno slovo da se ne uključuje veš-mašina, ne čisti stan, ne oru njive, ne seju. Taj dan treba posvetiti duši svojoj. Sedmi dan posvetiti Bogu svome. To je veoma važno i opominje nas na prolaznost, iz zemljaskog u nebeski svet - napominje otac Sredojević.
      Kuvanje i pranje sudova je dozvoljeno. Postoje neodložni poslovi, a bitni su i motivi čoveka.
      - Ne treba raditi uobičajene poslove u njivi. Ali, ako poljoprivrednici žanju da ne naiđe gradonosni oblak, mogu to da čine u Ime Božije. Kada se završi, odu u manastire, pa deo tog prihoda daju sirotinji, kao znak zahvalnosti Bogu i blagorodnosti. Postoji i razlika u radu: kriminalca koji pokrade poštenog čoveka, uzme tašnu i novčanik i lekara koji operiše nekog i na crveno slovo i spasi mu život. Važna je vrsta posla, da li se pomaže i dobro čini.
      - Zaboravljaju da nije problem u neradu nekog naroda nego u blagorodnosti. Ako 11 ljudi dođe da se moli za oporavak voljene osobe u bolnici, samo deseti dođe da se zahvali. I duhovno treba da se izleči, ne samo fizički, što je potrebno danas narodu koji je mnogo muka prošao.
      Ovakav vid ima i duboko istorijsko, egzistencijalno, značenje za pravoslavni srpski narod.
      - Crveno slovo jeste znak poštovanja crvene Hristove krvi, ona je boja trijumfa pobede dobra nad zlom, istine nad neistinom, hrišćanstva nad paganstvom... Ono nas opominje kao crveno svetlo na semaforu. Tim danima posebno se proslavlja vaskrs Hrista, ali i ostali svetitelji, veoma zaslužni za pravoslavnu veru. Pravoslavlje je vekovima unazad Srbima koji su bili pod vlašću drugih naroda pomoglo da očuvaju svoj identitet. Da nisu Sveti Sava, Brankovići, Petrovići, pa Karađorđevići čuvali našu veru, nas ne bi bilo - navodi otac Sredojević.
      link
    • Од Trifke,
      https://100posto.hr/news/u-hrvatskoj-se-dogodilo-cudo-ravno-onim-biblijskim-bozanic-je-rekao-kako-ljubitelji-ndh-ne-mogu-biti-krscani-jos-uvijek-smo-u-soku?fbclid=IwAR2mTOdKho_qG7ZkLo9m2Bw2hHSwYQBtvawQYPpUr7kIdVhFhcSXFmZBTyQ
       
      Napokon malo dobrih vijesti s Kaptola. U aktivno obilježavanje Dana sjećanja na holokaust ove se godina uključila i hrvatska katolička crkva. U četvrtak je preko južnog tornja zagrebačke katedrale spušten ogroman natpis na hrvatskom i hebrejskom, dugačak 50, a širok 8 metara na kojem uz natpis Dan sjećanja na žrtve holokausta stoje i riječi iz Knjige proroka Izaije (56,5).
      “Podići ću im u kući svojoj i među svojim zidovima spomenik i ime… dat ću im vječno ime koje neće biti iskorijenjeno."
      'Pročišćenje istinom'
      Prošle su 74 godine od završetka Drugog svjetskog rata, no ovakav iskorak katoličke crkve povijest ne pamti. Dodatno je hrvatsku javnost zabezeknuo (u pozitivnom smislu) i presedanski istup zagrebačkog nadbiskupa Josipa Bozanića. U govoru povodom obilježavanja Dana sjećanja na holokaust koje je u četvrtak organizirala katolička crkva, Bozanić je po prvi puta jasno osudio ustaške zločine i ogradio se od veličanja ustaštva. Štoviše, kazao je da veličanje NDH nije kršćanski. U govoru je jasno istaknuo Jasenovac kao jedno od 'stratišta nevinih ljudi' te kazao kako moramo biti 'svjesni snage zla', a osvrnuo se i na potomke počinitelja zločina NDH kojima, kaže, treba 'pročišćenje istinom'.
      “Ne možemo isključiti iz ovoga spomena ni djecu i unučad počinitelja, čiji su životi obilježeni zločinima otaca i djedova, te im je potrebno pročišćenje istinom. Na tome je tragu neprihvatljivo dopustiti da se danas ponovno budi bilo koji oblik antisemitizma. Nama kršćanima sasvim je jasno – kako je rekao i papa Franjo – da kršćanin ne može biti antisemit. Kršćanstvo i bilo koji oblik mržnje prema čovjeku i drugom narodu, jedno drugo isključuju”, kazao je u svom za promjenu dirljivom i na neki način povijesnom govoru.
      Ovakav zaokret u katoličkoj crkvi koja je još jesenas odobravala svetu misu zadušnicu za '35 hrvatskih mučenika, visokih časnika, generala i pukovnika Hrvatske vojske NDH' među kojima ima i odgovornih za velike pokolje nehrvatskog stanovništva tijekom Drugog svjetskog rata, još nije zabilježen. Znakovito, lani nije bilo ni tradicionalne mise zadušnice za poglavnika Antu Pavelića povodom godišnjice njegove smrti 28. prosinca.
      Izgleda da je vhuška domaćeg klera ozbiljno shvatila znakove nezadovoljstva takvim ponašanjem koji su dolazili iz Vatikana i govorkanja da zbog toga papa Franjo razmišlja da ih smijeni pa su promijenili ponašanje. Neka samo tako nastave, bilo je i vrijeme.
      Na stranici gde se nalazi ovaj tekst ima jos nekih zanimljivih stvari. 
    • Од JESSY,
      1980. godine, Maureen Wilcox je kupio dva loto listića- za lutriju Massachusetts i lutriju Rhode Island. Neverovatno, ali njegovi brojevi su bili pobednički na oba listića. Nije zaradio ni jedan jedini dinar. Zašto? Brojevi koje je popunio za Massachusetts su bili pobednički za Rhode Island, a brojevi sa Rhode Island listića su bili pobednički za lutriju Massachusetts. Malo je reći bedak.
      Ovom pričom poznati psiholog Richard Wiseman započinje svoju knjigu The Luck Factor. Iako bi je svrstali u self-help literaturu, knjiga je vredna iz razloga što počiva na velikom istraživanju psihologije sreće koje se bavilo pitanjem zašto neki ljudi žive tako srećne i uspešne živote, i šta možemo da naučimo od njih kako bismo okrenuli sreću u našu korist. Više o samom istraživanju možete da pročitate ovde.
      Sreća je nešto što se oduvek pomalo mistifikuje i ubeđeni smo da- ili je imaš ili nemaš. Pomalo smo i sujeverni i mislimo da određenim ritualima ili bizarnim ponašanjima možemo da kontrolišemo tu čudnu silu. Svedoci smo slučajnih srećnih događaja koji ljudima oko nas naglo promene život, ali i važnih naučnih dostignuća u kojima su igrali važnu ulogu (od otkrića kontraceptivnih pilila, preko X zraka, fotografije, sigurnosnog stakla do insulina i aspirina). Čak i kada imamo iluziju o kontroli nad sopstvenim životom, sreća nam se samo nasmeje u lice.
      Wiseman, koji je i inače poznat po istraživanjima onih fenomena koji najmanje privlače pažnju naučnika ili bar veruju da im je nemoguće naučno pristupiti, prvi je koji je otkrio osnovne principe i tehnike sreće, i razlike između života srećnih i nesrećnih ljudi. Prvobitno je naravno pobio uverenje da takvi ljudi poseduju neke posebne nadprirodne sposobnosti kojima utiču na događaje u svom životu, ili da su prosto inteligentiniji. Predstavićemo osnovne psihološke mehanizme koji prave razliku između srećnog i nesrećnog života, koje je Wiseman nazvao četiri principa sreće, koji se dalje dele na nekoliko potkategorija.
                                                          
×