Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Sign in to follow this  
Guest

GORE OD GRĐEG Brutalni napad na autorska prava kreatora Mama voli bebu i Maksimovih avantura

Оцени ову тему

Recommended Posts

Guest

– Advantec Group D.O.O mi je upravo oborio MOJ autorski rad – SVU MUZIKU koju sam komponovao za svoje crtaće „Maksimove Avanture“! Pogledajte screenshot! Na muziku nemaju i MOJE kompozicije nemaju apsolutno nikakva prava. HITNO ZAUSTAVITI ADVANTEC!!! / Advantec Group D.O.O. – napisao je Nikola Tomić.

 

Autor je rekao i da je izvesna firma napravila juče sajt i sebe potpisala kao autora njegovih dela, odnosno crtaća Maksimove avanture.

sajtm.png?resize=662%2C318

 

Podsetimo, pre nekoliko dana su sa Jutjuba obrisane sve epizode Maksimovih avantura. Autor se tada obratio javnosti.

– Dragi prijatelji, roditelji i deco… Sa tugom Vas sve obaveštavam da je dana 13. juna 2017. godine moj Youtube kanal www.youtube.com/djnykk ponovo brutalno napadnut (na identičan način kao 2015. godine), ali ovoga puta od strane Advantec Group d.o.o, firme iz Beograda koja je 30. maja 2017. godine podnela prijavu za zaštitu žiga u pokušaju da prisvoji moj autorski rad i logo “Mama voli bebu – Maksimove avanture” kao svoj u Zavodu za intelektualnu svojinu u Beogradu, te je koristeci takav dokument-prijavu, zloupotrebila da privremeno sruši SVE crtaće “Maksimovih avantura” na kojima sam radio skoro 2 godine i koji predstavljaju moju porodicu (ženu, dete, kucu-Mašu, papagaja, ribice)… Slučaj je predat advokatima i nadamo se najboljem ishodu u što skorije vreme… Hvala Vam svima na razumevanju i podršci! – napisao je.

unnamed-file.jpg?resize=662%2C395

Šerujte ovaj tekst kako bi ga videlo što više ljudi čiji mališani vole Maksimove avanture.

Kako bismo dobili komentar od pomenute firme, pozvali smo, ali se na brojeve telefona istaknute nisu javljali, te smo ostali uskraćeni za drugu stranu priče.

Pročitajte i zašto su sa Jutjuba obrisane sve epizode crtanog filma Maksimove avanture.

 

ИЗВОР: http://www.piplmetar.rs/gore-od-grdjeg-brutalni-napad-na-autorska-prava-kreatora-mama-voli-bebu-i-maksimovih-avantura/2/

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest

Сад нешто размишљам: Има ли нешто што крије Никола, креатор опвих цртаних филмова и музике? Да ли је породао ауторска права овој фирми? Ако јесте, нема разлога да се буни, ако није већ су му украли (не знам на који начин је то могуће), ондаима право да их тужи.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest

Хм... и воо ми је занимљиво:

Никола Томић, који је креатор цртаних филмова, био је један од власника сајта Србовање, чувени сајт...

 

http://srbovanje.net/

 

а ево шта на њему пише, опет проблеми, опет несугласице

Srbovanje na Srbovanju:
Šta se sada dešava?

Nekada jedan od najposećenijih sajtova "Srbovanje.com" koji je nastao daleke 2003. godine, već je dva puta doživeo kompletno gašenje zbog nesuglasica.

Idejni tvorac i autor sajta Nikola Tomic [Nykk Deetronic] je 2006. dobio zabranu pristupa da bi sajt potpuno nestao 2008. godine zahvaljujući nekim ključnim ljudima koji su sprečavali razvoj i komercijalizaciju sajta: Vladimir Zidar - programer, Tamara Zidar i Uroš Nedeljković - administratori.

U međuvremenu se pojavio spam sajt srbovanje.rs da bi ukradeno srbovanje.com postavljeno 2012.

Više informacija o celoj situaciji može se pročitati na Srbovanje Wikipediji.

2011. godine Vojislav Ilić - Drupal programer je najzad uradio redizajn sajta kakav je trebao biti 2003. godine po autorovim nacrtima, međutim porodičnim preseljenjem za Nemačku u decembru 2013. godine sajt se ponovo stopira.

Ovog puta srbovanje.net domen je najzad vraćen originalnom vlasniku nakon čega se kreće u ozbiljan redizajn, proširenje i komercijalizacija. Nadamo se trećoj sreći :)

Nikola Tomić | deetronic.rs | youtube.com/djnykk

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг инфо,
      Sinhronizovana akcija, iza koje stoje strani obavještajci, planirana je za jesen, kada istovremno treba da krene hajka na Srpsku pravoslavnu crkvu u Beogradu i Podgorici, saznaje naš portal iz više bezbjednosnih izvora.
        Prema tom planu, u isto vrijeme, treba da krene akcija režima u Podgorici na Mitropoliju crnogorsku primorsku, ali i akcija stranih obavještajaca na SPC u Beogradu. Cilj je da se krene u isto vrijeme sa sinhronizovanim napadima, kako bi se ostavio što manji manevarski prostor za odbranu.
      “Jasno je da će Beograd i poglavari SPC stati u odbranu Mitropolije, a da će režim u Podgorici već na jesen krenuti u novi juriš na crkvenu imovinu. Zato je plan da strani obavještajci, preko svojih agenata, otvore neke goruće teme u samoj SPC, kako bi ih onemogućili da se bave Mitropolijom, već da moraju da rješavaju probleme koje će im oni konstruisati. Režim u Podgorici se neće zaustaviti u svom naumu, ali pošto je bio snažan odgovor druge strane, vezano za Crkvu, morali su sve da prolongiraju za jesen. Sve to je urađeno u koordinaciji da nekim stranim službama koje ovdje imaju svoje centre. Zvaničnu Srbiju očekuje paklena jesen vezano za status Kosova i Metohije, zato je plan da se u isto vrijeme otvori žarište u samoj SPC, gdje će se neke vladike, po nalogu sa strane početi buniti iz raznoraznih razloga, a da istovremeno Podgorica krene na Crkvu, ali i na sve ostalo što nosi srpski prefiks, otkriva naš sagovornik.
        Tako će se pokušati obezbijediti da se Srbija ne miješa u obračun režima u Podgorici sa Crkvom, jer će morati da rješava situaciju na Kosmetu koja će na jesen eskalirati.
      “Sve ovo što se dešava sa Haradinajem, najavom izbora na Kosovu za jesen, otvaranjem konflikta u samoj SPC, kao i dešavanjima sa Crkvom u Crnoj Gori su dio jednog istog plana i sve je to povezano. Jedna po jedna kockica će se uskoro početi slagati u mozaik koji su pripremili agenti više obavještajnih službi”, ističe naš sagovornik, inače visokopozicioniran u bezbjednosnim krugovima.

      https://borba.me/sinhronizovana-akcija-planirana-za-jesen-agenti-stranih-sluzbi-krecu-u-napad-na-spc-u-beogradu-i-podgorici/?fbclid=IwAR3U1MCgUfSc5EoCt8NKt5gTUztIi4U3Td_C-PnLNfPZS5TpiW0Jo47VXJk
    • Од Милан Ракић,
      Najnoviji, decembarski broj britanskog vazduhoplovnog časopisa Air Forces Monthly donosi nam zanimljiv tekst o Vazduhoplovstvu Vojske Crne Gore (VVCG) autora Igora Božinovskog koji je između ostalog i saradnik Tango Sixa. Iako je VVCG jedno od najmanjih i najskromnije opremljenih vojnih vazduhoplovstava u Evropi, Božinovski se potrudio da, uz pomoć ljudi iz Ministarstva odbrane Crne Gore i VVCG, napiše detaljan i opširan članak čije najzanimljivije delove prvi prenosimo.

      Najmodernija letelica VVCG, helikopteri Bell 412EPI / Foto: Ministarstvo odbrane Crne Gore
      Vojska Crne Gore danas ima 1900 profesionalnih pripadnika sa vidovima Kopnena vojska, Mornarica i Vazduhoplovstvo. Broj vojnika trebalo bi se uskoro uvećati na 2368 shodno najnovijim i prvim Strateškim Odbrambenim Pregledom (SOP) države Crne Gore nakon njenog pristupanju u NATO, a koji je usvojen 20 Septembra ove godine. VVCG je direktno potčinjeno Generalštabu, trenutno ima 225 pripadnika, komandant ovog vida oružanih snaga je potpukovnik Nenad Pavlović a strukturu čine Komanda, helikopterska eskadrila, četa za opsluživanje avijacije, centar vazdušnog osmatranja i javljanja, vod veze, 1. i 2. vod za protivvazduhoplovnu odbranu i odeljenje za održavanje. Vazduhoplovstvo trenutno poseduje 16helikoptera i samo jedan avion a svi se oni nalaze u vazduhoplovnoj bazi Golubovci koja je integralni deo aerodroma Podgorica.
      Crna Gora je nasledila 15 Gazela, danas ih ima 13 od kojih je 6 aktivno. Kako Tango Six saznaje, Ministarstvo odbrane donelo je 30. oktobra ove godine odluku da baza Golubovci ponese ime “Knjaz Danilo“. Pre tri dana ministar odbrane Predrag Bošković je, gostujući na radiju Crne Gore izjavio da Ministarstvo odbrane i Vojska razmatraju mogućnost da vojni aerodrom u Golubovcima u potpunosti ostave civilnim strukturama a da Nikšić ili Beranepostanu centri vojnog vazduhoplovstva.
      Za odbranu važnih objekata i infrastrukture jedinice protivvazduhoplovne odbrane poseduju vučne jednocevne topove Bofors L/70 kalibra 40 mm koji su povezani sa radarima M85 Žirafa. Takođe tu su i laki prenosivi raketni sistemi Strela 2M. Interesantno je da je u okviru inicijative demilitarizacije Crna Gora uništila na stotine protivavionskih topova 20 i 40 mm kao i 1500 Strela-2M.
      Nakon izlaska iz zajednice za Srbijom 2006. godine Crna Gora je nasledila 41vazduhoplov koji se našao na Golubovcima. Tamo je ostao 21 avion od toga 4školske Utve-75 i 17 školsko-borbenih aviona G-4 ‘’Supergaleb’’ od kojih je pet bilo razoružano. Pored aviona bilo je i 20 helikoptera, 15 lakih višenamenskih Gazela i pet srednjih transoportnih Mi-8T. Flotu helikoptera Gazela činilo je 6 višenamenskih HO-42 (jedna je ranije bila sanitetska Hs-42) jedna izviđačka Hi-42 HERA, dve HO-45 i 6 lakih borbenih HN-45M GAMA.
      Avioni G-4 koji su nekompletni prodati jednoj hrvatskoj privatnoj firmi / Foto: Svetozar Jokanović I pored toga što je nasleđen sasvim solidan broja aviona i helikoptera, većina vazduhoplova nije bila operativna. Tako su 4 Mi-8T bila prizemljena još od 2004. godine a duže vreme nije letela i oko polovina G-4 kao i Gazela. Odlučeno je da se akcenat stavi na korišćenju helikoptera Gazela dok su piloti aviona održavali trenažu na Utvama-75 i dosta ređe na G-4. Između 2006. i 2009. godine većina G-4 je prizemljena, ostala su samo tri operativna primerka (23647, 23690 i 23729) a poslednji let izvršen je avionom 23729 3. septembra 2010.
      2010. godine dogovoreno je da se Srbiji ustupi 6 G-4 (23625, 23626, 23627, 23641, 23644 i 23745) kao i dva simulatora a ovaj proces završen je oktobra iste godine. Sedam aviona prodato je privatnoj hrvatskoj firmi pa su u Crnoj Gori ostala samo 4 G-4 čija prodaja je pokušana dva puta i oni se i danas nalaze na aerodromu Golubovci.
      Crna Gora je prodala i 4 helikoptera Mi-8T (12302, 12303, 12354 i 12361) i to Kirgistanu. Bar dva su remontovana u Ukrajini, 12302 je dobio registraciju EX-507 a 12303 EX-508. Oni su jedno vreme leteli u kirgistanskoj civilnoj kompaniji AeroStan. Preostali peti Mi-8T 12310 je jedno vreme ostao u Crnoj Gori kao rezerva pre nego što je postao “gate guard“ na Golubovcima. Vazduhoplovstvo je u međuvremenu ostalo i bez Utvi-75, 3. septembra 2008. avion 53253 je izgubljen u udesu kada je nakon udara u dalekovod avion upao i potonuo u Skadarsko jezero. Ubrzo zatim, preostala tri aviona, 53195, 53257 i 53260 su povučeni iz upotrebe i konačno prodati 2017. godine.
      Jedini avion u sastavu VVCG, Cesna 412B Golden Eagle / Foto: VVCG U sastav VVCG je 29. juna 2010. godine uvršten i jedan zanimljiv avion. U pitanju je laki putnički Cessna 412B Golden Eagle sa 8 sedišta, proizveden 1972. godine, fabričkog broja 412B-0266 koji je nosio registraciju YU-BRO, danas 4O-BRO. Ovaj avion korišćen je za aero-foto snimanje iz vazduha a koristila ga je Uprava za nekretnine Crne Gore. Nakon što je dugo godina bio prizemljen, ranije tokom ove godine Ministarstvo odbrane investiralo je novac u inspekciju i modernizaciju ovog aviona kako bi se vratio u operativno stanje. Pošto se vratio sa radova koji su izvršeni u Srbiji, Golden Eagle se pridužio VVCG krajem septembra a koristiće se za obuku, trenažu, transport i vezu, medicinski transport, osmatranje, vežbe kontrole vazdušnog prostora i prevoz veoma važnih ličnosti.
      Najbrojniji vazduhoplov u VVCG je laki višenamenski helikopter Gazela, od SCG je nasleđeno 15 helikoptera a u međuvremenu su dva izgubljena u udesima, prvi 2. septembra 2011. kada se usled tehničkog kvara u rejonu Luštice kod Herceg Novog srušio HO-42 12752 uz pogibiju potpukovnika Šahbaz Belhadina, majora Ivana Obradovića i letača mehaničara vodnika I klase Vidoja Tomića. Drugi udes dogodio se 10. juna 2016., laki borbeni HN-45M 12941 srušio se u rejonu Komanskog mosta uz teške povrede pukovnika Namika Arifovića i potpukovnika Miroljuba Atanasijevića.
      G-4 u zajedničkom letu sa Gazelama. Poslednji let ovim tipom aviona obavljen je 3. septembra 2010 / Foto: Svetozar Jokanović U helikoptere Gazela VCG je do sada više puta ulagala i to kroz C-2 preglede i modernizaciju koja je rađena u Avio Servisu Ikar iz Banja Luke. Prvo su tokom 2008-2009. na radove poslata 4 helikoptera, dva HO-42 12657 i 12671, HO-42 12752 kao i razoružani HN-45M 12943. C-2 pregled se radi kada vazduhoplov nakupi 4000 sati naleta ili na svakih 12 kalendarskih godina, pa šta prvo istekne. Helikopteri su od nove opreme dobili GPS, navigacijski i komunikacijski sistemGarmin GNS-530 i nove transpondere koji su u skladu sa ICAO propisima.
      Na C-2 pregled i osavremenjavanje su u periodu od 2010-2012. poslate još 4Gazele, HO-42 12631 i 12634 i HN-45M 12938 i 12941. Nakon toga ovi helikopteri dobili su dozvolu da mogu da lete do 2021. i 2024. godine. Trenutno se na radovima nalaze još dva helikoptera, Hi-42 12703 i HN-45M 12939 a sledeći u planu je HN-45M 12935. Crna Gora planira smanjenje flote aktivnih Gazela na petprimeraka koji će biti u upotrebi bar do 2030. godine dok će ostali biti povučeni iz upotrebe nakon isteka životnog veka.
      Crnogorske Gazele imaju problem sa nedostatkom pouzdane logistike, helikopteri se održavaju u Avio Servisu u Ikaru koji u odnosu na npr. srpski Vazduhoplovni zavod ‘’Moma Stanojlović’’, ima ograničene mogućnosti kada su u pitanju remonti, održavanje i popravke a banaljučka firma se oslanja i na tehničku stručnost zavoda iz Srbije. U proteklih nekoliko godina problem je bio i finansiranje operativnosti Gazela ali je još veći problem bio sa kompanijom Airbus Helicopters koji je danas originalni proizvođač opreme za ovaj tip helikoptera.
      Kompanija Airbus Helicopters je odbijala da preuzme odgovornost za helikoptere koji su proizvedeni u bivšoj Jugoslaviji, u fabrici SOKO iz Mostara, i nije želela da obezbedi potpunu logistiku. Delimično rešenje nađeno je septembra 2014. godine kada je Ministarstvo odbrane Crne Gore sklopilo ugovor sa Erbasom kako bi bili isporučeni originalni delovi, alat, oprema i tehnička dokumentacija u vrednosti do 400000 evra. Međutim ugovor nije obuhvatio održavanje delova koji su napravljeni u bivšoj Jugoslaviji a to je podrazumevalo i motore.
      Preobuka na Gazelu u Crnoj Gori traje 33 nedelje a u 285 letova naleti se 95 časova / Foto: VVCG Zbog nedovoljnih sopstvenih kapaciteta, Crna Gora još od 2007. godine obrazuje svoje vojne kadete u inostranstvu. Do sada su se u tome oslanjali na Hrvatsku, Nemačku, Grčku, Italiju, Makedoniju, Srbiju i SAD. Novi piloti išli su na školovanje u Grčku a takođe su koristili usluge Centra za obuku pilota makedonskog ministarstva odbrane na aerodromu Petrovac koji vodi izraelska kompanija Elbit System.
      Kada se vrate sa školovanja iz drugih zemalja, budući piloti VVCG idu na preobuku za helikopter Gazela koja se odvija u Centru za obuku pilota helikoptera koji je osnovan 2009. godine. Ova jedinstvena jedinica se aktivira periodično sa osobljem iz helikopterske eskadrile i u njoj se obavlja teoretska i praktična obuka pilota helikoptera. Preobuka na Gazelu traje 33 nedelje a u 285 letova naleti se 95 časova. Zanimljivo da će se uskoro sa školovanja na grčkoj Vojnoj vazduhoplovnoj akademiji vratiti kadet Kristina Bačić čime će Crna Gora dobiti prvu ženu vojnog pilota u istoriji VVCG.
      Postoje ambicije da Crna Gora svoj Centar za obuku pilota helikoptera pretvori u centar za obuku pilota helikoptera iz zemalja NATO i Partnerstva za mir. Ovo bi moglo biti veoma korisno obzirom da u Crnoj Gori postoje različite konfiguracije terena a idealni uslovi za letenje vladaju 250 dana godišnje. Do sada su usluge Centra za obuku pilota helikoptera koristili piloti iz Nemačke, Hrvatske, Grčke, Slovenije i SAD. Tokom 2010, 2012 i 2013. godine nemačka Luftwafe je imala noćnu obuku sletanja i poletanja na velikim nadmorskim visinama. Redovni korisnik centra je Ratno vazduhoplovstvo Makedonije koje je do sada tamo poslalo na preobuku za Gazele, akumiliranje sati naleta i sticanje nekih specifičnih sposobnosti 14 svojih pilota.
      Zbog toga što helikopteri Gazela imaju vrlo ograničene mogućnosti ili su nepodesne za zahtevnije zadatke prevoza ljudstva i tereta, traganje i spasavanje, medicinsku evakuaciju i protivpožarnu borbu, Crna Gora je još pre nekoliko godina odlučila da nabavi dva dvomotorna srednja višenamenska helikoptera koji su vremenom postali prioritet VVCG. Odluka je godinama odlagana iz različitih razloga a tek je prošlogodišnje suočavanje sa katastrofalnim požarima kada je zatražena i međunarodna pomoć, konačno podstaklo vladu Crne Gore da ubrza nabavku novih helikoptera a da pritom investira i u nabavku još dva nova protivpožarna aviona Air Tractor AT-802 za MUP Crne Gore.
      Polovni Bell 412EP isporučen 13. aprila 2018. Primetna je nova rondela VVCG kao i evidencijski brojevi koji predstavljaju fabričke brojeve vazduhoplova. To je za sada primenjeno samo kod Belova 412 / Foto: Igor Božinovski Nakon izdvajanja finansijskih sredstava, istraživanja tržišta i dobijanja različitih ponuda, ministarstvu odbrane je savetovano da kupi tri helikoptera, izabran je američki Bell 412 i kupljen je jedan polovni Bell 412EP kao i dva nova Bell 412EPI. Ugovor vredan 30 miliona dolara potpisan je sa kanadskom korporacijom Canadian Commercial Corporation koja je ovlašćena da olakša međunarodnu trgovinu u ime kanadskih izvoznika naročito sa vladama stranih zemalja. U to je naravno uključena i kompanija Bell Helicopter Textron Canada.
      Ugovor je potpisan 30. januara ove godine a helikopteri su stigli veoma brzo, prvi polovni primerak Bell 412EP već 13. aprila. Reč je o helikopteru proizvedenom 2002. godine fabričkog broja 36307 koga je koristila policija Nju Jork Sitija a nosio je registracije N23FH i N356TD. Bell 412EP je stigao opremljen za transport, medicisku evakuaciju, traganje i spasavanje i protivpožarnu borbu a sertifikovan je za IFR letove. Crnogorski helikopteri će se takođe koristiti za podršku kopnenim i mornaričkim snagama Vojske Crne Gore kao i za patroliranje iznad teritorijalnih voda.
      Sletanje helikoptera Bel 412EPI i EP na Golubovce 10. septembra / Foto: Ministarstvo odbrane Crne Gore Dva nova helikoptera Bell 412EPI koji su proizvedeni u Kanadi a sklopljeni u SAD, stigla su na Golubovce 10. septembra iz Praga gde su nakon isporuke Belovom serisnom centru sklopljeni i testirani. U pripremi za prijem novih helikoptera, određeni broj pripadnika VVCG poslat je na obuku u SAD i Evropu, 4 pilota završila su teorijsku, obuku u simulatoru i letačku obuku i Belovoj Akademiji za obuku u Fort Vortu, Teksas, SAD. Bili su to potpukovnik Nenad Pavlović i potpukovnik Jovan Radeta koji su dobili sertifikat za Bell 412EPI dok su major Radovan Perović i kapetan Darko Pavlović dobili sertifikate i za verziju EP.
      VVCG planira da za letenje na Bell 412 obuči 18 pilota odnosno 9 posada a istovremeno će povećati broj aktivnih pilota helikoptera sa 23 na najmanje 30. Postoje ambicije da nalet svakog pilota bude najmanje 120 sati godišnje. Pored pilota obuku su prošli i pripadnici vazduhoplovnotehničke službe, jedan inženjer i dva mehaničara završili su obuku za zmaj, pogonsku grupu, mehanički i elektro sistemi u Nemačkoj i Češkoj. Druga grupa sličnog sastava imala je obuku u Fort Vortu, SAD.
      Planirana je obuka 18 pilota koji će leteti na Bel 412 / Foto: Ministarstvo odbrane Crne Gore Planovi za budućnost zavisiće naravno pre svega od dostupnih finansija, vojni budžet trenutno iznosi 53 miliona evra a on će se postepeno povećavati dok 2024. godine ne dostigne 2% bruto društvenog proizvoda. Cilj ministarstva odbrane je da intenzivira modernizaciju vojske jer je 20 procenata vojnog budžeta predviđeno za nabavku novog naoružanja i opreme. Što se tiče VVCG u buduće će biti investirano u infrastrukturu vazduhoplovne baze Golubovci kao i uspostavljanje modernog sistema vazdušnog osmatranja.
      Za sada je planirano da se na severu države postavi novi radar koji će znatno unaprediti crnogorske kapacitete kada je u pitanju vazdušno osmatranje. Kako Tango Six saznaje, na aerodromu Golubovci već su počeli radovi na renoviranju hangara koji će dobiti novi pod kao i velika električna vrata. Iz vojnog budžeta će takođe biti izdvajana sredstva za održavanje, remont i modernizaciju helikoptera Gazela i Bell 412 a postoji i dugoročni plan za nabavku novog lakog prenosivog raketnog sistema za protivvazduhoplovnu borbu. Na nabavku novog naoružanja i opreme za oružane snage, do 2025. godine bi trebalo biti potrošeno oko 100 miliona evra.
      Živojin BANKOVIĆ

    • Од Милан Ракић,
      Na aerodrom Golubovci kod Podgorice juče su sletela dva helikoptera Bell 412EPIkoji su namenjeni Vazduhoplovstvu Vojske Crne Gore. Obe letelice preletele su iz glavnog grada Češke, Praga gde su prethodno sklopljene u Belovom centru za Evropu pošto su iz SAD stigle u delovima. Posade su činili pripadnici Vojske Crne Gore i to između ostalih komandant vazduhoplovstva pukovnik Nenad Pavlović i major Darko Pavlović.

      Dolaskom preostalog para helikoptera završena je isporuka sva tri Bell 412 za čiju nabavku je 30. januara ove godine vlada Crne Gore potpisala ugovor vredan oko 30 miliona evra sa kanadskom kompanijom Canadian Commercial Corporation. I dok je prvi helikopter u varijanti Bell 412EP, koji je isporučen 13. aprila 2018., kupljen polovan, preostali par u verziji Bell 412EPI su novoproizvedeni vazduhoplovi.
      Dva novopristigla primerka dočekala je posada prvog isporučenog Bell 412 / Foto: Ministarstvo odbrane Crne Gore Dočeku novih helikoptera prisustvovali su najviši državni i vojni predstavnici Crne Gore a prisutnima se obratio i premijer Duško Marković.
      –  Prilikom pristupanja NATO-u saopštili smo da ćemo u društvu najmoćnijih i najrazvijenijih – biti odgovorna članica i jačati sposobnosti naše Vojske u skladu sa potrebama kolektivne bezbednosti. Svesni smo da upravo takvim pristupom nedvosmisleno pokazujemo odgovornost prema komforu i bezbednosti naših građana, ali i investitora, turista i svih koji iz bilo kog razloga posete Crnu Goru – rekao je na svečanosti predsednik vlade Crne Gore.
      Premijer je podsetio da je nabavka tri moderna helikoptera koštala oko 30 miliona evra i da će letelice biti angažovane u misijama traganja i spasavanja, kao i za razne vrste medicinskih evakuacija te da će unaprediti kapacitete za reagovanje u vanrednim situacijama, kao i nivo bezbednosti turista koji borave u Crnoj Gori.
      “Novi helikopteri unaprediće mobilnost jedinica, izviđačke sposobnosti kao i ukupne transportne kapacitete Vojske Crne Gore, omogućiće dalje razvijanje sposobnosti za različite vrste evakuacije, traganja i spasavanja, i reagovanja u vanrednim sistuacijama“ / Foto: Ministarstvo odbrane Crne Gore Načelnik Generalštaba Vojske Crne Gore brigadni general Dragutin Dakić rekao je da je realizovano najznačajnije opremanje Vojske Crne Gore od obnove nezavisnosti.
      – Projekat nabavke ovih helikoptera je izuzetno značajan i uprkos našoj dugogodišnjoj viziji, tek sada su se stekli svi uslovi da se to i realizuje. Svesni potreba naše vojske i države odabrali smo tip i model helikoptera koji će na najbolji način odgovoriti bezbednosnim zahtevima na celokupnoj teritoriji države. Ovi helikopteri unaprediće mobilnost jedinica, izviđačke sposobnosti kao i ukupne transportne kapacitete Vojske Crne Gore. Pored toga omogućiće nam da dalje razvijamo sposobnosti za različite vrste evakuacije, traganja i spasavanja, te reagovanja u vanrednim sistuacijama – izjavio je general Dakić.
      General je podsetio i da je prvi isporučeni helikopter već letos imao prilike da pokaže sposobnosti i mogućnosti na gašenju požara i da je njegova posada, koja je u Crnoj Gori i inostranstvu prošla svu neophodnu obuku za upravljanje letelicom, pokazala zavidan nivo osposobljenosti.
      – Sve ovo ukazuje da se obuka i planiranje zadataka u Vojsci Crne Gore realizuje na visokom nivou – poručio je načelnik Generalštaba.
      Video snimak dolaska helikoptera Bell 412EPI u Crnu Goru:
      Živojin BANKOVIĆ
    • Од Кратос,
      BEOGRAD - Portugalski general Karlos Martins Branko, koji se devedesetih godina, u vreme ratnih dejstava na teritoriji bivše Jugoslavije, nalazio na strateški važnom položaju zamenika šefa misije vojnih posmatrača UN za Hrvatsku i BiH (1994-1996), u svojim memoarima „Rat na Balkanu“ saopštava svoja saznanja i o dešavanjima na području Srebrenice u julu 1995.
        Za razliku od izmišljotina plaćenih „stručnjaka“, lažnih svedoka i propagandista „nevladinih organizacija“, general Martins Branko iznosi činjenice koje su na terenu prikupljali kompetentni obaveštajni organi. Te činjenice su se službeno slivale na njegov pisaći sto u Zagrebu, gde se nalazio štab Posmatračke misije UN.
       
      Faktima koje iznosi i zaključcima koje izvodi teško je prigovoriti po bilo kojem ubedljivom osnovu. U produžetku, navodićemo stavove koji se nalaze na stranicama 201 – 206 njegovih memoara.
      Dakle, da ne bi bilo nedoumice, na osnovu svega viđenog i pregledanog, portugalski general iz oficirskog sastava NATO pakta, Karlos Martins Branko, izjašnjava se nedvosmisleno da se u Srebrenici nije dogodio genocid:
      „Da je postojao predumišljaj da se izvrši genocid, Srbi bi zatvorili enklavu tako da niko ne bi mogao da pobegne. Umesto toga, napali su iz dva pravca, sa jugoistoka i istoka, odakle su skoncentrisali svoja napadačka dejstva, ostavljajući koridore za povlačenje prema severu i zapadu (…) niti bi isplanirali prevoz sedamnaest hiljada žena, dece i ostarelih, kao što se dogodilo 12. i 13. jula, zahvaljujući čemu se skoro polovina izmeštenih domogla teritorije Federacije. Veliki broj stanovnika Srebrenice, koji su uspeli da pobegnu, našli su utočište u Srbiji, gde su zatim proveli nekoliko godina bez da ih je iko dirao. Da bi se tvrdnja o genocidu opravdala, bilo je neophodno sakriti neke nezgodne činjenice koje bi tu tezu mogle da kompromituju“.

      artins Branko ne poriče da je „kao posledica napada na Srebrenicu bilo mnogo mrtvih“. On dodaje da „ni posle dvadeset godina niko nije uspeo da im utvrdi tačan broj“. (Doduše, Haški tribunal jeste utvrđivao taj broj, ali kao posledica njegove neozbiljne delatnosti na tom polju sada imamo ne manje nego pet pravosnažno „utvrđenih“ cifara iz raznih predmeta, koje variraju među sobom za oko četiri hiljade žrtava, a koje navodno odražavaju broj streljanih. To samo pojačava efekat autorove opaske.)
       
      Kao što „Istorijski projekat Srebrenica“ već godinama naglašava, i Martins Branko ističe jednu bitnu činjenicu, a to je heterogenost uzroka smrti, pa ih taksativno ovako nabraja: „Uzroci smrti nastalih tokom i nakon vojnih operacija su raznoliki: borbena dejstva između dve vojske koje su se sučelile; borbe između vojnika VRS i militanata u bekstvu kojima su se pridružili civili; međusobne borbe između pripadnika ABiH; i pogubljenja ratnih zarobljenika“.
      Što se tiče „načina kako je nastala magična cifra od 8.000 nestalih, po prvobitnoj proceni Međunarodnog Crvenog krsta, što se u jednom trenutku pretvorilo u nedodirljivu istinu“, autor kaže da je to postalo „činjenica koju je zabranjeno poricati još pre nego što je bila utvrđena“.
      Pa nastavlja: „Teško onome ko bi se usudio da dovede u pitanje tu nespornu istinu. On će odmah biti izopšten i optužen za poricanje genocida. Činjenica da se 3.000 lica koja su bila proglašena za nestale našlo na spisku birača na izborima održanim u septembru 1996. nimalo nije uticala na stalno ponavljanje priče o 8.000 mrtvih. Mediji nikada nisu pokazali dovoljno radoznalosti da istraže ovu i druge očigledne nesuvislosti. Bilo je lakše besomučno ponavljati teoriju o genocidu, koju su zastupala glavna sredstva masovnog informisanja. Ali, bez obzira na uporno ponavljanje te ,istine’, vredi podsetiti se da se između medijske parole (sound bite) i istorijske činjenice nalazi veliko rastojanje“.

      „Koliko je zarobljenika bilo streljano, a koliko je poginulo u borbenim dejstvima?“, general Martins Branko ovde retorički postavlja jedno od najvažnijih pitanja. „Daleko smo od toga da bi imali odgovore, i rekao bih da ćemo do njih doći vrlo teško. Mnogo je lakše – i jednostavnije – pričati o genocidu“.
       
      Portugalski oficir ipak nagađa o tome koliko bi mogao da iznosi broj žrtava ratnog zločina u Srebrenici u julu 1995:
      „Pogubljenje od strane VRS znatnog broja muškaraca muslimana – dobro obavešteni izvori se pozivaju na 2.000 – među kojima su većina bili vojnici, u Srebrenici i okolini enklave, nesumnjivo predstavlja ratni zločin“.
       
      Cifra koju pominje Martins Branko vrlo je znakovita iz više razloga. Pre svega, zato što istu cifru pogubljenih – 2.000 – navodi i jedan drugi ne manje kompetentan izvor, Džon Šindler, američki obaveštajac u Sarajevu upravo u periodu srebreničkih dešavanja. Šindlerova procena sa sarajevske osmatračnice, koja se tačno poklapa sa Martins Brankovom sa zagrebačke – a obe su potpuno u skladu sa raspoloživim forenzičkim nalazima – izneta je u dokumentarnom filmu Ole Flijuma, „Srebrenica: izdani grad“. Pri tom, treba imati u vidu da u zamršenim situacijama kao što je ova sinteze obaveštajnih podataka koji potiču iz raznih izvora najčešće pružaju neuporedivo pouzdaniju ukupnu sliku od izveštaja izolovanih pojedinaca, čiji je uvid obično ograničen, i koji neretko nisu ni potpuno objektivni.
       
      ajzad, cifra koju solidarno sugerišu Martins Branko i Šindler, a koja na osnovu uvida u materijalne dokaze uopšte nije sporna, interesantna je iz još jednog razloga. Naime, na marginama obaveštajnih zajednica već poduže vreme uporno kruže glasine o postojanju jednog dokumenta – misterioznog pisma koje je Alija Izetbegović u proleće 1995, neposredno pre srebreničke operacije, navodno uputio Naseru Oriću – gde se potvrđuje da je još uvek na snazi ponuda inostrane intervencije, pod uslovom da se upadom VRS u Srebrenicu inscenira masovni pokolj.
      Ključni podatak u tom pismu jeste to da bi, prema tom navodnom dokumentu, cifra žrtava, koja bi bila adekvatna kao okidač za uključenje zainteresovanog stranog faktora, takođe iznosila već više puta pominjanih – 2.000.
      „Međutim“, nastavlja autor, Martins Branko, „to nije bio genocidni čin, kao što se tvrdi na mnogim mestima, pre svega u Tribunalu u Hagu, i kao argumenat koristi se u svrhu političkog prepucavanja“. Pa kao civilizovana osoba dodaje: „Uzimanje pravde u sopstvene ruke, nešto što je kulturološki svojstveno ne samo Srbima već i ostalim zajednicama u bivšoj Jugoslaviji, ne opravdava niti umanjuje težinu počinjenog dela. To je bez sumnje prekršaj Ženevskih konvencija“.
       
      Ali nakon bezbednog povlačenja u penziju, portugalski general je odlučan u tome da se stvari moraju nazivati njihovim pravim imenom:
       
      „Užasni ratni zločini moraju biti kažnjeni. Međutim, ta krivična dela niti se mogu niti bi ih trebalo brkati sa – genocidom. Kada se brkaju ratni zločini – kao što je ubijanje stotina muškaraca vojničkog uzrasta – sa genocidom, gde mora da bude utvrđeno postojanje namere da se sistematski istrebe pripadnici neke etničke zajednice, to je znak vrlo neozbiljnog ponašanja. To posebno dolazi do izražaja ako se ima u vidu da je izvršilac stavio na raspolaganje sredstva za prevoz sedamnaest hiljada izmeštenih lica, što predstavlja oko 50 odsto od ukupnog izmeštenog stanovništva“.
       
      Zatim, Martins Branko skreće pažnju na još jednu primetnu i nimalo beznačajnu „nesuvislost“ srebreničke priče, a to je da je „Tribunal osudio jedva jednog počinioca“ (u fusnoti pojašnjava da je reč o Draženu Erdemoviću, svedoku-saradniku nagrađenom smešno niskom trogodišnjom kaznom, a posle toga brojnim apanažama i beneficijama za svoje mehanički ponavljano i više nego sporno svedočenje).
      Portugalski autor ističe da „niko od ostalih osuđenika nije bio izveden pred sud ili kažnjen za pogubljenje ratnih zarobljenika, nego po ‘komandnoj odgovornosti’ ili za učešće u Udruženom zločinačkom poduhvatu (Joint Criminal Enterprise), što je doktrina kojom se Tribunal služi a čija je primena u kontekstu sukoba vrlo kontroverzna. Kako je moguće utvrditi da se dogodio genocid ako već dvadeset godina Tribunal nije sposoban da ustanovi koliko je žrtava ubijeno, koji je uzrok smrti i ko ih je ubio?“
       
      Sve su to logična pitanja, mnogi bi se sa time složili. Da penzionisanje zaista vrši čudesan uticaj na buđenje kritičke savesti dokaz je i Martins Brankova podjednako tačna konstatacija da je „Tribunal zaboravio da sudi za zločine na području Srebrenice počinjene između 1992. i 1995. godine nad Srbima, usled kojih je bilo pobijeno blizu dve hiljade osoba (muškaraca, žena, dece i starijih lica), u nekim slučajevima posle raznih mučenja i divljaštava. To je najvećim delom brižljivo dokumentovano, a dželati su poznati (…) Kao što je Ričard Holbruk priznao u svojoj knjizi, Tribunal se pokazao kao dragoceno oruđe naše politike, što nam je i koristilo…“. Da, upravo tako.
       
      U nastavku, kada je već reč o genocidu, Martins Branko bez ustručavanja ističe jarki kontrast između situacije u Srebrenici u julu 1995. i već sledećeg meseca u Krajini, pod napadom hrvatskih oružanih snaga:
       
      „Događaji u Srebrenici se ne mogu niti bi se smeli brkati sa onim što se mesec dana kasnije dogodilo u Krajini, gde je hrvatska vojska izvela operaciju sistematskog ubijanja srpskog stanovništva koje nije pobeglo ili mu nije pošlo za rukom da se skloni, i to ne štedeći nikoga. Muškarci, žene, deca, ostareli, svi bez razlike bili su predmet istih svireposti, i još gorih stvari. Ta operacija je bila podrobno isplanirana i opsežno je dokumentovana, a poznata su takođe i naređenja za njeno izvođenje koja je Tuđman izdao svojim generalima, na sastanku održanom 31. jula 1995. na Brionima, pred operaciju Oluja. Događaje u Krajini Tribunal nikada nije razmatrao kao genocid. U odnosu na te događaje, zapadni mediji su se držali na obazrivom rastojanju, a njihova ćutnja je bila saučesnička i zaglušujuća“.
       
      U zaključku, Martins Branko nema dileme oko toga da događaji u Srebrenici predstavljaju perfidan plod dugotrajnog planiranja i sadejstva zainteresovanih aktera. U prilog tome navodi podatke iz knjige Ibrana Mustafića „Planirani haos“, iskaze lokalnog političara Zlatka Dukića, i izjave načelnika policije u enklavi Srebrenica tokom sukoba, Hakije Meholjića.
       
      Autor se posebno zaustavlja na znakovitom svedočanstvu tadašnjeg načelnika generalštaba ABiH, Sefera Halilovića, o tome da je Izetbegović bio doneo odluku da se „otarasi“ Srebrenice vrlo rano u igri, „ali uz izvlačenje najveće moguće političke koristi“.
      Uzgred, kada je reč o iskazima Meholjića i Halilovića na ovu temu, i dokazima da je događaj bio planiran dugo unapred, vredi napomenuti da je Meholjićevo čuveno svedočanstvo o Izetbegovićevoj ponudi da se dozvoli pokolj Srebreničana zauzvrat za stranu intervenciju, a Srebrenica zatim da se razmeni sa Srbima za Vogošću, smešteno u vremenski period jeseni 1993. kada se u Sarajevu održavao Bošnjački kongres.
       
      Međutim, u svojoj knjizi „Lukava strategija“[5] Sefer Halilović iznosi vrlo interesantan i do sada uglavnom nezapažen podatak da je koncept insceniranja masakra u Srebrenici, zarad sakupljanja političkih dividendi, u glavi Alije Izetbegovića i bošnjačkog rukovodstva verovatno postojao još odranije. Doduše, u vreme kada je Halilovićeva knjiga bila objavljena on se već bio politički razišao sa Izetbegovićem i zato bi njegove tvrdnje trebalo uzeti sa dozom rezerve, ali Halilović ipak iznosi da mu je još u proleće 1993. Izetbegović pominjao ponudu kojom je nekoliko meseci kasnije, krajem te godine, šokirao Meholjića i ostale članove srebreničke delegacije.
      Memoarska saopštenja generala Karlosa Martins Branka u vezi sa Srebrenicom predstavljaju još jednu dragocenu kockicu kojom se upotpunjuje naš uvid u taj događaj. To nisu samo zabeleške o saznanjima jednog strateški raspoređenog stranog posmatrača, već mnogo više od toga. Ujedno, preko njega, to je i ispovest struktura koje autor personifikuje, čime se u velikoj meri odgovara na važna pitanja o tome „šta su znali i kada su saznali“.
       
      Jasan podtekst Martins Brankovih memoara je to da su i autor i njemu nadređene i podređene strukture događaje pratili u realnom vremenu, da su istovremeno sa dešavanjima uglavnom bili tačno obavešteni šta ko radi i kome, i da na dubljim analitičkim nivoima oni nemaju nikakvih iluzija, a dileme još manje, o pravom karakteru i pozadini srebreničkih događaja, niti o cinično političkim ciljevima kojima su poslužili.
       
      https://www.kurir.rs/vesti/politika/2856259/portugalski-general-sokirao-zapad-u-srebrenici-nije-bilo-genocida-prava-istina-je-skroz-drugacija
       
×
×
  • Create New...