Jump to content
  1. ronin

    ronin

  2. obi-wan

    obi-wan

  3. Juanito

    Juanito

  4. Danijela

    Danijela

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Danijela,
      Iz produkcijske kuće Contrast Studios ove jeseni na male ekrane stiže drugi ciklus igrano-dokumentarnog serijala "Srpski junaci srednjeg veka", reditelja i scenariste Gordana Matića.
       
      Nakon prve sezone koja je 2017. premijerno emitovana na RTS-u, uz odlične reakcije i interesovanje publike i snažan odjek u javnosti, stiže novih deset epizoda koje će nam doneti malo poznate detalje iz srpske srednjovekovne istorije i baštine - petkom u 20.00 na RTS 2 (repriza nedeljom u 12.20 na RTS 1).

      "Srpski junaci srednjeg veka" Realizovan u produkciji Telekoma Srbija i izvršnoj produkciji Contras Studios, ovaj veliki projekat nošen je idejom da se gledaocima svih generacija ponudi svež i atraktivan kulturno-obrazovni sadržaj vrhunskog kvaliteta, po uzoru na popularne inostrane formate ovog tipa, a sve sa ciljem edukacije publike svih uzrasta i očuvanja nasleđa i identiteta srpskog naroda.

      "Srpski junaci srednjeg veka" Svesni važnosti ovakvih televizijskih projekata, producenti su u projektu, uz stalnu autorsku ekipu, angažovali brojne domaće i strane eksperte iz različitih oblasti, koji su svojom stručnošću dali dodatnu vrednost i legitimitet serijalu, stavljajući akcenat na duboko edukativni karakter, koji, pored onog zabavnog, ovaj igrano-dokumentarnog serijal ima.

      "Srpski junaci srednjeg veka" Druga sezona serijala "Srpski junaci srednjeg veka" istorijski obuhvata period četrnaestog i prve polovine petnaestog veka. Kao i u prvih deset epizoda i ovoga puta prepliće se istorijsko, epsko i tradicionalno u pričama o ličnostima koje su odredile sudbinu mnogih naroda i kultura na prostoru Balkana u ovom veoma dinamičnom i turbulentnom periodu istorije.

      "Srpski junaci srednjeg veka" - Anđela Jovanović Ipak, ovo nisu samo svedočanstva o njihovim biografijama, već i o tadašnjem načinu života, običajima, tradiciji i uticajima koji su ostali do dana današnjeg.

      "Srpski junaciu srednjeg veka" Nova sezona "Srpskih junaka srednjeg veka" donosi priče o istorijskim, ali i izmaštanim likovima. O onima koji su bili predodređeni da postanu "junaci", kao i onima koji su to postali mačem ili sticajem okolnosti - svakako priče o likovima o kojima nismo dovoljno znali. Junaci novih deset priča biće despot Stefan Lazarević, Đurađ Branković, Jelena Balšić, car Uroš, vojvoda Momčilo, Tvrtko Prvi Kotromanić, Banović Strahinja i Jug Bogdan.

      "Srpski junaci srednjeg veka" Realizacija drugog ciklusa ovog igrano-dokumentarnog serijala bila je dugotrajna i temeljna. Snimajući nove epizode, ekipa "Junaka" obišla je ceo Balkan i posetila lokacije od kojih neke do tada nisu bile zabeležene okom kamere, slikajući mnoge dokumente o čijem se postojanju samo spekulisalo, ali su ih retki zaista videli. Snimalo se na lokacijama širom Srbije, zatim u Hrvatskoj, Crnoj Gori. Pojedini segmenti zabeleženi su i u Makedoniji, Bugarskoj, Grčkoj, Turskoj, Mađarskoj, Bosni i u manastirima Svete Gore.

      "Srpski junaci srednjeg veka" - Branka Pujić i reditelj Gordan Matić Kao i u prvom ciklusu, u ulozi naratora koji publiku vodi kroz priče, biće glumac Vladimir Aleksić, dok će Tihomir Stanić govoriti stihove epske narodne poezije, vešto ukomponovane u priče o junacima. Uz bogate rekonstrukcije istorijskih događaja, u kombinaciji najsavremenije animacije i igranih segmenata sa autentičnim kostimima, oružjem i rekvizitom, gledaoci će moći da uživaju u nesvakidašnjim svedočanstvima o srpskom srednjem veku.
       
      http://www.rts.rs/upload/thumbnail/2020/09/22/6838699_srpski-junaci-srednjeg-veka-andjela-jovanovicjpg "Srpski junaci srednjeg veka" - nova sezona petkom u 20.00 na RTS 2
      WWW.RTS.RS Iz produkcijske kuće Contrast Studios ove jeseni na male ekrane stiže drugi ciklus igrano-dokumentarnog serijala "Srpski junaci srednjeg veka", reditelja i scenariste Gordana Matića.  
    • Од Драгана Милошевић,
      SUKOBI i nered odgovaraju onim snagama koje žele da Pravoslavni bogoslovski fakultet (PBF) odvoje od SPC. Pošto u tome ne mogu da uspeju, nastoje svim silama da odvoje Univerzitet od fakulteta.
       
       
      Zaboravljaju, pritom, da se većina najstarijih evropskih univerziteta razvila iz bogoslovskih škola, čime se njihovi rektori i profesori ponose. Na pokušaj uklanjanja PBF iz akademske porodice može se gledati i kao na deo akcije čupanja Univerziteta iz njegovih najdubljih identitetskih korena. Ovim napadima meta je i Ministarstvo prosvete, koje je preko svoje nadležne inspekcije, koja jedina ima pravo vršenja istražnih radnji, potvrdilo svu legitimnost rada fakulteta.
      Ovo u razgovoru, za "Novosti", poručuje prof. dr Zoran Ranković, dekan Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta u Beogradu. Naglašava i da Sveti sinod ne utiče protivpravno na rad ustanove na čijem je čelu, kao i da su sve crkvene odluke dosad bile saglasne Statutu fakulteta.
      Kako ste razumeli poslednju poruku rektorke Ivanke Popović da je "sazrelo vreme da se otvori pitanje da li Pravoslavni bogoslovski fakultet (PBF) treba i dalje da bude deo Univerziteta u Beogradu"?
      - Sa tugom u srcu moram da konstatujem da ona nije upoznata, između ostalog, ni sa istorijom Univerziteta na kome je rektor. Trebalo bi da zna da su ti razgovori sa njenim prethodnicima pre više godina započeti i vođeni, a da smo kao njihov rezultat dobili poništenje odluke o likvidaciji Bogoslovskog fakulteta sa Univerziteta. Pošto se, sa naše strane, ništa nije promenilo od tih razgovora i pravnih okvira koji su njima utemeljeni i potvrđeni, ostaje nejasno čime su motivisani novi pokušaji da se PBF, izložen nebivalim pritiscima i medijskim napadima i klevetama, ponovo ukloni iz akademske porodice koju je, zajedno sa nekoliko drugih fakulteta, svojevremeno utemeljio.
      Ovi razgovori mogu se, dakle, samo nastaviti, a nikako započeti, uz poštovanje rezultata dosadašnjih razgovora i napora. Bojim se da se, u protivnom, vraćamo na partizanske političke ideale u kojima se sudi bez osnova, istorija počinje od nas samih, a razlika između dobra i zla nije moralna nego ideološka. Nije mi jasno zašto rektorka hoće da ovu našu najvišu akademsku ustanovu surva u taj politički kal u kome decenijama nije bila.
      Stoji li ocena da je fakultet u procepu crkvenih i svetovnih visokoškolskih akata i da Sveti arhijerejski sinod SPC utiče na njegov rad suprotan ustrojstvu i propisima?
      - Apsolutno ne stoji. Fakultet ispunjava sve akademske zahteve koje pred nas postavlja Univerzitet, istovremeno bivajući veran predanju i učenju Crkve. Sveti arhijerejski sinod, po prirodi stvari, budući da je PBF pod duhovnim i kanonskim okriljem SPC, pomaže Fakultetu da održi ovu svoju poziciju koja je značajna ne samo za Crkvu, već i za Univerzitet u celini.

      Foto M. Anđela
      Statutom PBF još od 2004. i povratka na Univerzitet određeno je da radi pod punim okriljem SPC, a propisana je nadležnost patrijarha i Sinoda. Zašto se ovo pitanje tek sada nameće kao problematično?
      - Na ovo pitanje ne mogu sa sigurnošću da odgovorim ali mogu da iznesem svoju pretpostavku. Postavljanje pitanja nadležnosti patrijarha i Svetog sinoda izlazi iz sfere akademske i pravne logike. PBF u okviru Univerziteta funkcioniše po odredbama Statuta fakulteta koji je više puta prihvatio i potvrdio Univerzitet. Pošto u međuvremenu nije došlo ni do kakvih promena u odredbama koje se odnose na nadležnost Sinoda u pravnim aktima fakulteta, postavlja se pitanje šta je uzrokovalo novu debatu o njihovoj legitimnosti. Neko bi mogao zaključiti da je čitav ovaj nepostojeći "problem" samo sredstvo za ostvarenje drugih, prvenstveno ideoloških pa i dnevnopolitičkih ciljeva, a ne cilj sam po sebi.
       Šira javnost početak problema na PBF povezuje sa udaljavanjem sa fakulteta episkopa Maksima i docenta Marka Vilotića. Postoji li veza između ovog događaja i inicijativa da se fakultet oslobodi navodno protivzakonitog uticaja SPC?
      - Nisam baš siguran da je ta javnost mnogo šira od svega nekoliko medija, finansijski vezanih za svima poznati krug ljudi, koji se, i inače, utrkuju u fabrikovanju lažnih i loših "vesti". Sveti sinod nije, uveren sam, ni olako, ni rado, ni bez odgovarajućeg obrazloženja razrešio navedene nastavnike prava poučavanja na PBF. Kao što to nisu činile ni druge crkve u svetu kada su se našle u sličnim situacijama. Praksa davanja i povlačenja dozvole za učenje postoji na svim univerzitetima gde crkve imaju svoje fakultete. I ona se, ma koliko to zapanjujuće moglo izgledati našim, da li neinformisanim ili nedobronamernim kritičarima - kada je to neophodno, primenjuje. Primer za to je oduzimanje dozvole za učenje poznatom nemačkom teologu Hansu Kingu 1979. godine, nakon čega je napustio državni Univerzitet u Tibingenu na kome je predavao.

      Foto M. Anđela
       Da li je bilo kršenja procedure u slučaju profesora Rodoljuba Kubata, kome je uskraćen blagoslov za rad na fakultetu?
      - Sva, do sada sprovedena procedura, u skladu je sa svim pravnim aktima koji regulišu rad našeg fakulteta. Tako će biti i sa onim postupcima koji tek treba da uslede.
      STUDENTI BEZ POSLEDICA
      A ODRŽAVAJU li se svi ovi događaji i kampanje u javnosti koje ih prate na nastavni proces i rad sa studentima?
      - Ni najmanje. Prema istraživanju koje je nedavno prikazano na Senatu UB, po izlaznosti na ispite i uspehu na njima naš fakultet je u samom vrhu. Ovo jasno govori o ozbiljnosti kolegijuma u izvođenju kako redovne tako i onlajn nastave, ali i o odgovornosti i marljivosti naših studenata.
       Kako gledate na pozive na "odbranu" Univerziteta, njegove autonomije i integriteta profesora koji se pojavio u delu akademske, mahom opozicione, tzv. građanske i Crkvi permanentno nenaklonjene javnosti, kao reakcija na Kubatove javne istupe?

      Foto M. Anđela
      - To bi bilo poprilično smešno da nije ovoliko tužno. Mi danas gledamo nebivalu situaciju da na najekstremnijim anticrkvenim portalima lamentiraju nad "tužnom sudbinom" pojedinih nastavnika sa PBF, u jednom malotiražnom dnevnom listu pišu pohvale teološkom opusu istih onih ljudi koje su pre ove situacije samo i jedino neprekidno besomučno napadali... A da se te naše bivše i sadašnje kolege pri tome ne zapitaju zašto nepomenuti mediji to rade i kome oni, svi zajedno, službu čine? Sve me ovo podseća na jednu znamenitiju situaciju u kojoj su, takođe, zla misao i lični interesi, ujedinili, do tada, nepomirive protivnike. Reč je, naravno, o zajedničkom planu rimske okupatorske vlasti i glavara jevrejskog naroda da se pogubi Onaj koji je ne samo propovedao "drugačiju" veru nego je i isprevrtao stolove za menjanje novca. To što se pre više od dvadeset stoleća desilo sa Gospodom Hristom u Jerusalimu sada se dešava sa PBF u Beogradu.
      VUKAŠINOVIĆ PROŠAO LINČ
      A FAKULTETU čiji ste dekan i Crkvi spočitavaju ignorisanje optužbi o seksualnom uznemiravanju protiv profesora protojereja stavrofora Vladimira Vukašinovića. Da li je to tema za fakultet ili samo za tela SPC?
      - Pomenute optužbe u javnosti bile su sastavni deo višegodišnjeg medijskog napada i besramnog linča kojima je bio izložen naš kolega. Sama činjenica da nisu od samog početka upućene na jedinu adresu na koju se one, inače, upućuju - pravosuđe, nego da su ih njihovi autori orkestratori mesecima koristili za narušavanje ugleda ne samo pomenutog profesora nego i PBF i SPC, govori mnogo o prirodi tog kafkijanskog procesa. Jedna od retkih dobrih stvari koje je rektorka, nehotice, učinila bila je da taj klevetnički materijal dostavi tužilaštvu. Kako sam iz medija saznao, sve optužbe protiv prof. Vukašinovića su odbačene.
      Postoji teza o ideološki obojenom pokušaju udaljavanja PBF od Crkve i njegovom sekularizovanju. Vidite li elemente ove pretpostavke u nedavnim događajima? Da li je u našim uslovima uopšte zamisliv Bogoslovski fakultet koji bi bio potpuno nezavisan od Crkve?
      - To pitanje pogađa u srce, definiše i objašnjava sve što se u navedenom periodu dogodilo, ali i ono što se sada događa sa fakultetom. Tome želim da dodam da, iako je sekularizacija najvidljiviji cilj ovih mutnih radnji koje sprovode napadači, ona nije jedini cilj kome oni streme. Dugoročno gledano reč je o nastojanju da se naši studenti - budući veroučitelji, sveštenici, episkopi i drugi delatnici u službi Crkve, ne školuju u duhu čuvanja, negovanja i unapređivanja sopstvenog crkvenog, kulturnog, nacionalnog - identitetskog nasleđa, nego da se oni formiraju tako da bi različite domaće i inostrane crkveno-političke aktivnosti, poput onih koje su viđene u Ukrajini i svega što je iz toga za život Crkve proisteklo, učine ne samo neizbežnim i prihvatljivim, nego i neophodnim.
      INTERVJU Zoran Ranković: Napadaju fakultet, progoneći crkvu! Rektorka gura Univerzitet u politički kal
      WWW.NOVOSTI.RS SUKOBI i nered odgovaraju onim snagama koje žele da Pravoslavni bogoslovski fakultet (PBF) odvoje od SPC. Pošto u tome ne mogu da uspeju, nastoje svim silama da odvoje...  
    • Од Милан Ракић,
      "Prijatelji se sreću, a onda nestaju, da bi ustupili mesto drugima."
      To je na poleđini naše zajedničke fotografije sa maturskog plesa napisala jedna moja tadašnja simpatija iz gimnazijske klupe. Onda je otišla na studije. Na faksu je srela jednog starijeg i zanimljivijeg - i više se nismo sreli. Posle se udala. Tako se njeno poimanje tematike zvane meaning of life sa poleđine one fotografije (koju, začudo, čuvam i danas), obistinilo.

      Međutim, sva moja kasnija iskustva govore suprotno: ljudi koji su mi u bilo kom trenutku životnog maratona postali prijatelji i danas su uza me. Možda ne fizički, taktilno, na dohvat ruke, ali su prisutni u mislima, povremenoj konverzaciji, onlajn razmeni, čak i kod susreta jednom u dvadeset godina a kao da je juče bilo. Nikakav problem.
      Milan Milošević je umetnik, čitaj: muzičar, kompozitor, virtuoz na klarientu (uostalom, kao i njegov otac, legendarni Božidar Boki Milošević) i profesor na Konzervatorijumu u Vankuveru, gradu koji zovem "kanadskim Mediteranom". Sada već mogu da kažem da se dugo znamo, još od 2008. godine, kada sam poslednji put boravio u Vankuveru. Tada sam sa njim i nekoliko njegovih bliskih prijatelja, naših zemljaka, sada naturalizovanih Kanađana, razmenio gomilu informacija o zajedničkim vremenima koje zovemo "nekad i sad" i o zemlji koja je nekada postojala, a sada je više nema.
      I, gle, evo me ponovo sa Milanom Miloševićem, nakon kreativnog kontakta iz te davne godine u kojoj sam pokušao da na ovim prostorima predstavim njegov tadašnji world music projekat "Darunam". Napominjem da se nisam proslavio kao promoter - "Darunam" numere zavrtele su se, koliko mi se čini, samo u mom ZAIRU i nigde više... Rekoh, čini mi se. Zato se, molim vas, uzdržite kad poželite da me angažujete kao promotera vaših krvlju i znojem stvorenih proizvoda.
      Ali, sada je u pitanju jedna priča koja će, mislim bar tako, malo koga ostaviti ravnodušnim, pošto je akter priče Margita, a to znači: Margita Stefanović Magi, tragična junakinja jugoslovenskog roka, pored Milana Mladenovića duša i srce benda koji odavno pripada legendi, EKV.
      Moj prijatelj Milan Milošević nazvao je ovu priču "Nema nazad", a ja sam bio toliko drzak da je prekrstim u:

      Magi, jednom i nikad više

      "Ne znam za bolju osobu od tebe za ovo sto ću da kazem," pisao mi je Milan, "a nadam se da ćeš imati strpljenja za celu priču, budući da je ‘scenario’ zaista zivotni. Želeo bih da dopre do šire publike, a nisam siguran koji je način najbolji da se ovo podeli sa svetom. Priča govori o poslednjem, nikad objavljenom snimku sa Margitom iz maja 1991. godine, snimku koji je nastao sasvim slučajno...

      Elem, pre 28 godina, kao student druge godine na FMU, snimao sam muzički demo u kući jednog zajedničkog prijatelja na Vračaru. To je bio amaterski tonski studio, poseban zbog maltene muzejske kolekcije istorijskih elektronskih klavijatura, kao odraz strasti njegovog vlasnika prema elektronskoj muzici.
      Noć pre tog neobičnog jutra nisam mogao da spavam. Imao sam ključ od studija. Ispostavilo se da su u tom podrumu, zapravo, snimale muzičke zvezde poput EKV, ali i neke tada još nedovoljno poznate grupe poput Mobi Dika i još nekih. Došao sam u studio sam tog ranog jutra, tog krajnje običnog, toplog, mirisnog majskog beogradskog jutra. Napravio sam sebi kafu. U tom neko iznenada, bez kucanja, otvori vrata podrumske sobe, a na vratima - Margita iz EKV!
      Odmah sam je prepoznao, krajnje iznenađen što je srećem u vreme i na mestu na kom je zaista nisam očekivao. Neobično živahnog glasa za tako rani jutarnji čas, reče mi: "Hajde da nešto imrovizujemo, pa kako ispadne... Evo, pustiću traku da ide tek tako, bez stajanja i vraćanja, pa da vidimo, ha?"
      I tako, neplanirano snimismo jednu punu tonsku traku od nekih četrdesetak minuta čiste muzičke aleatorike. U početku, uglavnom, muzičke besmislice, ali ubrzo, nešto kasnije, mnogo smislenije muzičike misli. U prvih 10 minuta čak mislim da se uopšte nismo ni razumeli, niti slagali u idejama; ali posle tog početnog, kriznog perioda, počeli smo da se nadopunjujemo u idejama - i završismo tu seansu krajnje ekstatično...
      Sećam se da sam iz svoje naivnosti i neiskustva namerio da iste večeri sve to izbrišem sa trake. Ali hoćeš, Margita je kasnije dosnimavala svoje improvizacije na postojeći snimak, dodavajući svoje muzičke ideje, kao na kakvom muzičkom kanvasu. U narednih par nedelja, ta traka je postala jedini preostali vid komunikacije među nama.
      ...Nakon tog jutra, Margitu nikada više nisam sreo. Samo sam nailazio na tragove koje je ostavljala za sobom, na tonskom pultu u studiju - male ceduljice, kriptične podsetnike. Tek sada shvatam da je Magi radila demo-snimke i komponovala za buduci EKV album, "Dum Dum". Čuo sam i neke grube snimke na klavijaturama koji su, sada to znam, bili prapočetak numera za album "Neko nas posmatra". Zapravo sam, kao kakav nepozvani svedok, ne kapirajući, slušao i gledao rađanje jednog od najznačajnijih "kamenova mudrosti" jugoslovenskog roka u njegovom izvornom, embrionalnom obliku...
      Tek nekoliko meseci kasnije iste te 1991. godine preslušah naše delo i počeh da ga editujem, dok u jednom trenutku nisam došao do, otprilike, sedam i po muzickih minuta. To što smo napravili zazvučalo mi je kao da dolazi sa druge planete! Ništa slično do tada nisam čuo. Danas mi se čini da zrači duhom albuma grupe Pink Flojd iz 2014, "Endless River", izdatog dvadeset i tri godine posle onog našeg trenutka inspiracije i improvizacije!
      Do sada je taj neobjavjeni snimak bio na analognoj traci u sefu prijatelja. Sef je otvoren ovog proleća, posle 28 godina. Mislim da je ovo poslednji neobjavljeni muzički snimak Margite Stefanovic-Magi i jedini ikada urađen zajedno sa Aleksandrom Radulovicem-Futom, gitaristom i poznatim kompozitorom, koji je tek kasnije nasnimio svoj muzički doprinos na naš inicijalni duet.
      Magi mi je na kraju rekla: "Neka se ovo zove NEMA NAZAD". Zapisao sam to u mom notnom bloku i ostalo je kao podsetnik sve do danas. Bio sam veoma mlad. Nisam tada bio u stanju u potpunosti da razumem njen poseban kreativni muzički dar.
      Margitu nakon tog jutra više nisam video. Ta jedna efemerna, neobjavljena numera, "Nema nazad", ostala je kao trag jednog vremena i nekih divnih ljudi kojih, nažalost, više nema."
      .
      (Vankuver, 28. juna 2019, 2:56 PM, Milan Milošević)
      .
      * * *
      Šta sam mogao da dgovorim Milanu osim: "...Divna priča, hvala ti. Odmah da kažem, više nego išta želim da je u tvoje ime podelim sa slušaocima moje radio-emisije, istovremeno i sa 5000 svojih prijatelja i isto toliko pratilaca na Fejsbuku, a zatim i sa posetiocima sajta www.modli.rs. Znam da će ovu priču sa mog Fejsbuk zida mnogi šerovati - Magi je legenda koju vreme, kako protiče, sve više jača. Očekujem reakcije, a slutim da će mnoge ići ka tebi. Ostaje samo pitanje zajedničkog kompozitorsko-produkcionog projekta na kom ste radili, to jest njegove 7-minutne esencije: gde bi i kako bi svi koji to požele mogli da ga čuju?"
      Milanov info stigao je odmah. Sadržavao je link ka kraćoj verziji na YouTubeu, a tu je, između ostalog, napomena na engleskom: "Never before released improvisational electro-acoustic music from 1991, "Nema Nazad" by Margita Stefanović Magi (EKV), Milan Milošević & Aleksandar Radulović Futa."
      Zoran MODLI, FB
       
    • Од Милан Ракић,
      Kultni filmski omnibus “Kako je propao rokenrol” drži svoj status poput poluga zlata. “Čuo sam da ga puštaju Bad Blue Boysi kad se voze u autobusu na gostovanja”, rekao je između ostalog Zoran Pezo, režiser poznat po emisijama Hit Depo, Ružiona, te po režiranju dodjela nagrade Porin. U filmu “Kako je propao rokenrol” režirao je prvu (od ukupno tri) priče. Obljetnica filma je bila povod za ovaj razgovor u kojem smo se dotakli mnogo toga   Kako sada gledate na „Kako je propao rokenrol”? To je prijelomni film naše generacije. Svi smo mislili da neće biti rata, a u filmu vidiš da najavljujemo rat, kad vidiš kartu kako osvaja Nindža. Nindža ima majicu Batmana, a taj film se pojavio tek poslije. To je zasluga scenarista Branka Vukojevića, on je osjećao što će biti trend. Branko je znao koji će bend za godinu dana biti bend broj jedan. On se igrao s naslovom: ‘Kako nam je propao seks?’, ‘Kako nas je propala droga?’. Te zajebancije je bilo stalno. Ja sam u snimanje ušao skoro pa potpuno nespreman. Trebao sam snimati zadnji, a zbog bolesti glumca snimao sam prvi, pripreme su mi skraćene s dva mjeseca na dva-tri tjedna. Ima ona scena kad Sarma (Ratko Tankosić) skuži u WC-u da je Koma Nindža, pa kaže: „Ćuti, bre, Koma, nemoj da te udavim u šolji”. Meni je to bio dobar znak da će film uspjeti, jer Sarma nije mogao od smijeha snimiti ispod 30 repeticija.

      Naslov filma je nastao iz Brankove intervencije. Svi smo bili obožavatelji grupe The Fall i voljeli smo Marka E. Smitha i njegovu odbojnost prema mainstreamu. Onda je netko spomenuo da je najlošiji film svih vremena „The Fall of Roman Empire”, pa smo se igrali s tim naslovom i na kraju se iskristalizirao „Kako je propao rokenrol”, i svi su bili zadovoljni s naslovom, dakle tri kompletne ekipe, znači, tri režisera, tri scenarista, Pajkić, Šijan je povremeno s nama razgovarao, došli su muzičari Vlada, Gile i Koja, i kad se sve to ujedinilo kao projekt, tada je to krenulo. Ekipa je bila top, fantastična sa svih strana, bilo da je riječ o beogradskoj, zagrebačkoj ili sarajevskoj.
      Najzaslužniji za mogućnost realizacije filma su bili Miša Radivojević i Branko Baletić, direktori Avala filma. Nismo mogli imati više sreće kad smo kao debitanti radili taj film koji nas je jako obilježio. Goran Gajić je već imao prvih problema na snimanju. Bili su mitinzi pred skupštinom, izvukao sam se prije mitinga, već sam montirao svoj dio. Ako gledaš kako Nindža osvaja tržište, točno su tako počinjala žarišta. Već se Bata Živojinović počeo zajebavati, dobacivati, već je tada slovenska roba bila pod embargom u Srbiji, a mi kao ekipa smo mislili da se to u stvari nikad neće dogoditi. Vlada Divljan i ja smo se zezali, hoćete li vi nas napasti, sjebao je sve taj rat.

      Branko Vukojević je poznat i kao glazbeni novinar… O njemu je napisana prekrasna monografija „Kako je bio rokenrol”. Branko Vukojević je s Nebojšom Pajkićem bio duša filma. Nebojša je bio središte toga da smo ih sve okupili u tako brzom roku. Branko Vukojević je nakon „Kako je propao rokenrol” napisao scenarij za film Gorana Gajića „Vita jela, zelen bor”. Izvrstan film. Tu se već vidi rat, dvije obitelji komuniciraju putem video kaseta, jedni šalju lovu i žele vidjeti što su sve napravili s tom lovom, ovi drugi muljaju.
      Kako se uklopio Bata Živojinović? Čini se da je Bata Živojinović bio vrlo benevolentan… Prišao je sa simpatijama i to se vidjelo. Čak se malo i zafrkavao, doživljavao je to kao rekreativni pristup. Trebali su snimati Bora Todorović i Srđan Todorović Žika – otac i sin u ulogama oca i sina. Međutim, u priču se upleo Kusturica, koji je Bori svašta napričao, i Bora se povukao. Srđan mi je rekao: „Ja ga mogu nagovoriti ako insistiraš”. U međuvremenu stupili smo u kontakt s Batom Živojinovićem koji je bio pojam one kinematografije i svega, a osim toga uloga Krste Klatića Klaje je izgledala kao da se po njemu pisala. Sjećam se da je na Festivalu u Vrnjačkoj Banji pogledao film i oduševio se.
      Našao sam Žikinu izjavu kako nije bio baš oduševljen sa svojom ulogom…  Žika je imao „method actor” fore, mjesec dana uopće nije prao kosu, on je to jako dobro postavio, nije bio otvoren, nije bio nasmijan i na taj način se zrcalio svom ocu jer je bio klinac koji se bunio protiv sistema. Na probnim snimkama na velikom platnu je bio fantastičan.
       
      U filmu je bilo zezanje sa Sonjom Savić, kojoj u jednom momentu Koma dobacuje da ne voli debele devojke, i onda sam se sjetio da je Gile 1986. Sonji Savić posvetio pjesmu „Debela devojka”. Da li je ta scena referenca na pjesmu „Debela devojka”? Bile su stalno iskrice, konotacije takvog tipa. To je bio krug ljudi koji je bio jako dobar međusobno privatno, kao rock-obitelj.
      Koji su bili vaši počeci? Gajić i ja smo počeli kao tinejdžeri i to kao književni kritičari i onda je došao novi val, rokenrol nam je bio puno bliži. Nema otkačenih književnih kritičara, ja sam se bacio na grupu Film, na Haustor, to su bili naši počeci. Imali smo 18-19 godina kad smo počeli i sve se zavrtjelo kad smo imali 24-25. Prvi spot za Partibrejkerse „Hiljadu godina” mi smo radili na njihovoj prvoj zagrebačkoj svirci u Saloonu. Gajić i ja smo pohađali tadašnji CEZAKUM, današnju Drugu gimnaziju, smjer novinski izvjestitelj. Imali smo školski list u kojem su glavni urednici bili Predrag Figenwald i redatelj Danko Volarić, te književnik i urednik Zoran Roško. Vesela televizija je prvotno napravljena za potrebe par koncerata, osnovana je kao “off-shot” projekt, na večeri Prskalica subotom u Lapidariju, ali bili smo toliko popularni da smo počeli to izvoditi sami četvrtkom. Pojavili su se Betamax, mala kamera i mali rekorder i mi smo počeli snimati, paralelno sa školom. Imali smo otkačene parodije, male video-skečeve, zezali smo se na temu Mirka i Slavka, male segmente videa, bilo je i erotike.

      Digla se velika fama oko toga, jer nije bilo zamislivo da netko sam proizvodi TV-program. Bili smo u Beogradu, čak i u Makedoniji, čak smo završili na izložbi u Klovićevim dvorima. Zezali smo se da je to „deevolucija hrvatske kulture od Baščanske ploče do Vesele televizije”. Kad smo dobili nagradu „7 sekretara SKOJ-a”, mi smo se zezali „7 samuraja SKOJ-a” i nitko nam to ni tada nije zamjerio. Iskustvo s „Veselom televizijom” nam je jako puno pomoglo za slaganje filma „Kako je propao rokenrol”. Gajić je imao bend po imenu Kapetan Video koji je čak dogurao do pozornice SKC-a. Stalno smo se motali između filmova, videa i rokenrola. Video nam je najbolje išao, a igrani film nam je bio san.
      Kako su profesori s Akademije gledali na vaše projekte? U počecima njima se to nikako nije sviđalo. U početku Vukotić i Babaja su bili protiv toga, da bi Akademija kasnije počela proizvoditi samo za televiziju i video. Na Akademiji se dogodio obrat, kad smo mi već krenuli drugim putevima, da su sve radili na videu, a nama je to što smo mi radili na videu bio problem, kao: „Kakav video, ovo je ozbiljna filmska akademija”. Teško su prihvaćali promjene. Babaja se hvalio da nikad u životu nije gledao „Star Wars”, a nama su Spielberg, Scorsese i Lucas bili samo takav pojam. S druge strane, bilo je naprednih ljudi kao Nenad Puhovski, Hrvoje Turković kao avangardni teoretičar, veliki Ante Peterlić koji ti je u teoriji dao sve što ti je mogao dati. Veliki Nikola Tanhofer je radio fotografiju… Svaki snimatelj koji je s nama radio vježbu je bio već zreo da odmah praktički bude u profesionalnoj produkciji. Hrvatska stvarno ima sreće da ima svjetski dobre snimatelje…bila je to dobra Tanhoferova podloga. Krešo Golik se nikad nije bunio na umjetničke stvari, samo zanatski dio posla, ozbiljna pitanja. Mi klinci smo često neke od njih doživljavali kao prepreku. Na kraju kad podvučemo crtu, dosta smo dobili od njih. Bili su to ozbiljni profesori s ozbiljnim znanjima, ali kad su te gurali u svoj umjetnički svijet koji nas tada nije zanimao, onda smo to doživljavali kao opresiju.

      S obzirom na povezanost filma i stripa, je li bilo kakvih razmišljanja da se „Kako je propao rokenrol” pretvori u franšizu? Nije, jer nas je bilo puno, nema Branka koji bi to sigurno mogao izvesti… Ima ideja da se proba napraviti spin-off, to već sad nije iduća generacija, sad je Koma deda, ili možda bi se dalo napraviti da je stariji tata. Vidjet ćemo, razgovara se, bilo bi dobro da se još malo zezamo dok su uspomene jake. Nadam se da ću napraviti bar booklet sad za tridesetu obljetnicu. U jesen ćemo u Studentskom centru organizirati 30. obljetnicu filma. Probat ćemo dovesti ekipu, da se svi zabavimo. Koja ima bend Trese lupa udara koji svira muziku iz filma. Gledao sam ga u Vintageu i bio je fantastičan. Bilo bi sjajno da omogućimo da dođe i s tim bendom. 
      Kako ste funkcionirali s Vladom Divljanom koji je radio muziku za vašu priču u filmu? Divno. On je bio prekrasan čovjek i bilo mi je žao što on i Idoli nisu više poslije svirali u Kulušiću. Bio sam u njegovoj ekipi za tulumarenje po Zagrebu i Beogradu, on je tada tek istraživao po filmu, iako je imao već dvije tri kompletne filmske muzike.
      Potpisani ste kao koautor „Ninja mixa”… Da, svirali smo i bili zbor. Nešto smo snimali i s Kojom, koji je više volio da je njegov rad – njegov rad. U filmskoj ekipi, u manjoj ulozi se pojavio i tadašnji bubnjar Električnog orgazma, Goran Čavajda, naš dragi Čavke, koji je nažalost preminuo, laka mu zemlja.
       
      Kako ste uspjeli nagovoriti pjevače kao što su Halid Bešlić i Toma Zdravković da sudjeluju u filmu? I Vesna Zmijanac, i Halid Muslimović je tamo… Nisu oni uski kako se to misli. Baletić me molio da ubacim Tomu jer je već tada bio jako bolestan, da ga ovjekovječimo i da on paše u priču. Odmah sam to i snimio. Snimali smo Zdravkovića u sceni s Batom, najnormalnije, bio je fantastičan, ima svoju scenu, postoji ti verzija filma koja je rađena za TV i to je jedino iskoristila TV Sarajevo i koja je 15 minuta dulja. Verziju za kino smo morali malo sabiti jer nismo htjeli da film bude duži od dva sata. Scena s Tomom Zdravkovićem nije bila toliko bitna za sadržaj, pa je maknuta iz verzije za kina, ta scena je samo objašnjavala kako je Bata fenomenalan narodnjački manager. Mi smo išli na TV Sarajevo tri ponedjeljka kao tri odvojena filma, što je bila odlična fora. Prije toga bi bio razgovor s nama 10-15 minuta i s duljim verzijama naših filmova, što bi se tama zaokružilo na sat vremena. Sukus filma se najbolje zrcali u međuskečevima Zelenog Zuba, kojeg su formirali Gajić i Koja, uza svesrdnu pomoć ostatka ekipe.
      Kako ste oba Halida, Vesnu Zmijanac i Tomu nagovorili da to snime? Bila je to neka hit parada, njihov skupni nastup, rekli smo im da će biti na filmu i što treba raditi – slikati se s Ninjom i mahati u kameru. Njima je to bilo super. Poslije sam radio nešto s Bešlićem i čini mi se da on ni ne zna da je u tom filmu. I da ti još nešto kažem. Paralelno u studiju do nas su Dušan Kovačević i njegov ko-redatelj (mislim da je Andrija Đukić) dovršavali „Profesionalca” i mi smo gledali kako rade. Svaki njihov kadar je nama bio sjajan, a Kovačević i njegov koredatelj su se svađali kao pas i mačka. Nama nije bilo jasno zašto se toliko svađaju kad je, kažem, njihov film već tada izgledao super. Mislim da su njih dvojica tek na Festivalu u Puli shvatili kakav su sjajan film napravili.
       
      Zoran TUČKAR

×
×
  • Креирај ново...