Jump to content

Препоручена порука

Ćao,

Pomenuh pre neki dan da ću za vreme odmora obići nekoliko manastira: Dobrun, Mileševu, Đurđeve stupove, Sopoćane, Crnu reku, Ostrog i Tvrdoš. Zanima me, pošto ćemo biti u putu i konstantno u pokretu, a i cenim da će biti 30+ stepeni, da li su u nekom od tih manastira posebno strogi kada su u pitanju pravila odevanja. Znači, da li dolaže u obzir Teva papuče (one sportske, treking papuče:

Teva-Hurricane.jpg

I kako je kod muškaraca sa majicama kratkih rukava i šorcevima tipa:

Mystic-moske-kratke-hlace-Saunter-170390

Dalje, za ženu, čega se treba pridržavati. Da li može da uđe sa pantalonama dužim od kolena. Tamo gde treba suknja, da li imaju one suknje 'navlakuše' na ulazu, kakve sam video u Ravanici jedared. Za maramu nije nikakav problem, jer barem je to ništa lakše za poneti, ali dobar deo puta pičimo pešaka, pa nam je svaki nepotreban prtljag višak.

Razlog zbog kojeg pitam je taj, da i nismo imali prilike da posetimo baš puno manastira. Bio sam dosad u Ravanici i Manasiji, obišao nekolicinu rumunskih manastira, i u njih su ljudi ulazili odeveni kako im volja, neki su čak izgledali kao 'buy a bride' stranice. Ostrog takođe cenim da ne bi trebao da bude problem, pošto je turistički napastvovan. 

Svaka pomoć je dobrodošla, pogotovu iskustvo iz prve ruke, gde da obratim pažnju na šta.

Takođe:

cenim da ako se pojavim u manastiru u pristojnim satima, isti ne bi trebalo da bude zatvoren (od gore pomenutih)? Da li se u nekom od pobrojanih manastira naplaćuje ulaz (ikone ionako darujem, skromno ali redovno). Gde preporučujete da se kupi neka ikona za uspomenu?

Ima li neka preporuka za posetu neke prirodne lepote ili slično u blizini nekog od pobrojanih manastira?

I poslednje, ima valjda kod ostroga neki pokajnički put, koji se pešači bos, može neki opis, slika, mapa, gde počinje i koliko dugo traje?

Hvala svima na pomoći,

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Mislim da ovakav tip treking papuca nece biti problem. U manstirima (ni muskim ni zenskim) nisu dozvoljene nikakve kratke pantalone. Za ove tople dane ti savetujem pantalone od lana :)

Sto se tice zenskog oblacenja, obavezne su suknje (duzina ispod kolena), nikako dekoltirane majice, na bretele. Marama, si claro :) Najbolje je da ponese neku suknju od materijala koji se ne guzva a samim tim je i lagana pa tezina nece biti problem. Ja uvek nosim sve svoje jer ne zelim da zaradim neko kozno oboljenje ili vaske (ko sto se nekim zenama dogadjalo).

Sto se "radnog vremena"... to moras da se dobro raspitas jer svaki manastir kuca za sebe. Bogosluzenja, vreme zetve, malobrojno bratstvo/sestrinstvo... Za Ostrog i Tvrdos znam da imaju ljude koji docekuju goste.

U svakom od ovih navedenih manastira imas njihove prodavnice pa kupovina za uspomenu nece biti problem. Ni u jednom manastiru se ne naplacuje ulaz.

Sto se tice "pokajnickog puta" cuh i videh da to ljudi rade kad dodju na Ostrog. Krenu od donjeg manastira ka gornjem krivudavim asflatnim putem kroz sumicu, cenim da ima 2-3 km.

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Da, takođe (doduše ne znam šta se smatra za ozbiljno, ali poprilično).

Hvala, Danijela!

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Samo nas dvoje idemo, a prvi put ćemo biti u pobrojanim krajevima. Jedan dan nam iz Uvca otpadne na Stupove, Sopoćane i Crnu reku, a ostale posećujemo u putu.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Osrednje iskustvo. Preko dve hiljade i sto metara, i preko 4 i po sata uspona i jednom pravcu nismo išli. 

 

edit: najveći uspon je bio od 1300 visinskih metara.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Лепо је обићи крст изнад манастира Острог. Мада је још лепше остати на благослов пар дана у манастиру на послушању и успут добро разгледати манастир Острог.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 1 сат, PredragVId рече

Две хиљаде и сто метара. То мора да је у питању Бабин зуб?

Njet, Julijske Alpe u Sloveniji. :)

Hvala na uputstvu i predlogu, ali više dana ne možemo ostati u manastiru, jer imamo već rezervisan smeštaj u Boki.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 1 year later...

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      На територији Епархије рашко-призренске, у протеклих неколико недеља, десио се низ провала и пљачки Православних Храмова. Само у последњих 10 дана 6 наших храмова и црквених објеката су проваљени и опљачкани Према извештајима које су Епархији доставили парохијски свештеници, провале су се догодиле на следећим локацијама:

       
      – Црква Св. апостола Петра и Павла у Клокоту. Дана 6. 3. 2021. године, на Задушнице, непознати починиоци су провалили у храм, при чему су оштетили улазна врата, поломили прозор, тупим предметом покушали да састружу златне листиће којима је централна икона била прекривена(при чему су је уништили) и украли око 200 евра.
      – Црква Свете Тројице у Партешу. Дана 6. марта 2021. године, у раним јутарњим часовима, проваљен је храм од стране непознатог лица. Том приликом је извршена преметачина и обијена је каса, у којој се налазио новац од дневног прихода оствареног од продаје свећа поводом задушница. Непознато лице је из храма однело Плаштаницу са Христовог гроба, икону Св. Јована Крститеља и новац из касе у износу од 15.000,,00 динара и 70 евра.
      – У селу Горња Гуштерица у општини Грачаница, у ноћи између 15. и 16. марта обијена је и опљачкана црква Свете Недеље. Из цркве је украден новац са икона у вредности од 5000 динара (45 евр), улазна врата су проваљена и причињена је друга материјална штета, а провалу су приметили мештани овог села у јутарњим часовима са својим свештеником о томе обавестили полицију која је направила увид.
      У општини Штрпце, у селима Драјковце и Доња Битиња 13. марта надлежни свештеник је пријавио провалу и пљачку у две цркве у његовој парохији:
      У селу Драјковце, у цркви Светих 40 мученика Севастијских, непознате особе су насилно ушле и украле одређену количину новца.
      У Доњој Битињи проваљена је црква и црквени звоник храма Светог Димитрија при чему су демолирана улазна врата, а из цркве је однешено 3.000 динара.
      – У општини Пећ, селу Витомирици, свештеник је 12. марта пријавио да је проваљен парохијски дом у изградњи поред храма св. апостола Луке. У провали је украден грађевински материјал у вредности од око 4000 евра.
      Сви случајеви су пријављени косовској полицији и овом приликом Епархија Рашко-призренска још једном изражава дубоку забринутост због учесталих случајева обијања наших храмова на Косову и Метохији. Оволико провала и крађа у кратком времену изазива узнемиреност међу нашим свештенством и народом, посебно у ове свете дане Великог поста.
      Епархија апелује на Косовску полицију, али и међународне организације да учине максималан напор да се напади на верске објекте спрече и да се одговорни приведу правди. Учестале крађе и провале на нашим храмовима такође показују да је неопходно да се предузму додатне мере безбедности.
       
      Извор: Епархија рашко-призренска
    • Од Caњaлицa,
      Имам неколико недоумица у вези са литургијом с обзиром на то да ми је православље ново и још увек не у потпуности познато. Нажалост не успех да пронађем одговоре на интернету, па би ми значило да ми неко разјасни пар ствари. 
      1. Када и да ли током литургије из цркве излазе верници који не желе ( тј не могу) да се причесте?  Да ли само стоје са стране док причест траје? 
      2. Када се на литургији пале свеће? 
      3. Када се исповеда свештенику? Да ли то иде непосредно пред литургију? Да л исе долази дан раније? Уопште ако ми можете објаснити како то функционише. 
      Извините на баналности питања и значило би ми да ми што детаљније објасните сам процес како изгледа у пракси. Хвала унапред! 
       
    • Од Драгана Милошевић,
      Овог пута подсетићемо се једног дивног и необичног примера надумне и надканоноске пројави љубави Божије. Реч је о преподобној Марији Египатској и њеном првом причешћивању Светим Тајнама.   Наиме, како сведочи свети Зосима у Житију ове светитељке, после 17 година непрестаног блудничења и разврата, ова најзнаменитија и највећа покајница у историји Цркве, Света Марија Египатска, дође на Крстовдан у Јерусалим. Ту она после једног великог чуда чврсто реши у своме срцу да се покаје за свој ранији многогрешни и нечисти живот.   Изашавши из Храма у Јерусалиму она хитро оде ка Јорданској пустињи. Овако она сама потом прича и сведочи о њеном првом причешћивању: „А када дан (Крстовдан) би на измаку и сунце на заходу, ја стигох до цркве светог Јована Крститеља, крај Јордана. Пошто се у цркви поклоних и помолих, сиђох одмах на Јордан, и његовом светом водом умих руке и лице. И опет се вратих у цркву, и ПРИЧЕСТИХ СЕ пречистим и животворним Тајнама Христовим.“     О, чудесног ли и несвакидашњег милосрђа Божијег! О неизмерне ли Љубави Господње према покајницима! И заиста је тако, јер чак и по светим канонима Цркве, преподобна Марија Египћанка није смела нити могла да се причести Светим Телом и Крвљу Христовом. Свети канони су веома строги за преступе које је пуних 17 година она чинила. Осим тога, преподобна Марија се уопште није ни исповедила свештенику пре њеног првог причешћивања. Ипак, она се причестила, и то не на осуду већ на живот вечни. Како? Надумном љубављу Божијом и њеном чврстом вером у Божије Милосрђе које је изнад сваког људског греха.       Ово је наравно саблазан за модерне „Јудеје“ у Цркви и лудост за модерне „Јелине“ ван Цркве (I Кор. 1; 23), али је то вечно спасење за свету Марију Египатску и многе друге грешнице и грешнике које су се покајали као и она. Саблазан је то за горде и неопрезне судије других који заборављају страшну и упозоравајући реч Христову – Не судите да вам се не суди. Јер каквим судом судите, онаквим ће вам се судити; и каквом мером мерите онаквом ће вам се мерити. (Мт. 7; 1-2).   Дакле без светотајинске исповести и после 17 година разврата и блудничења света Марија Египћанка се причестила. И она због тога није била ни мало осуђена од Бога. Штавише, ово Свето Причешће је њу потом држало целих 47 година у духовном животу и најстрожијем подвигу у Јорданској пустињи.     Зашто дакле све ово пишем и подсећам све нас на један такав специфичан догађај? Зато да би се сви ми људи сетили да је Бог често надумно, изненађујуће и надканонски милосрдан. Да Он исти, када жели спасити људску душу, не гледа ни на свете каноне Цркве које је Он сам у Цркви устанивио. Тиме показује на делу да Он није уоквирен било каквом нужношћу па ни канонском. Да је Бог апсолутно слободан у сваком свом дејству а и да је Он често пута изненађујуће и надумно милостив. За кога? За смирене и одлучне покајнике пуне вере у Њега и Његово бескрајно милосрђе. За горде пак Он остаје недостижан и потпуно недокучив јер се гордима и онима који осуђују друге Бог противи, а смиренима даје благодат. (Јак. 4; 6) Наравно, све горе наведено не значи да људи не би требао да се никада у свом животу не исповеде или да је Света Тајна Исповести непотребна или сувишна у Цркви. (види Мт. 3; 6 и Лк. 17; 14 и Јак. 5; 16). И сама преподобна Марија Египатска се по Промислу Божијем на крају свог живота исповедила преподобном ави Зосиму Јорданским, што опет показује вишеструке бриге Божије за људе, и то: да се људи макар на крају свога живота исповеде и причесте, као и да једно тако поучно житије не остане сакривено. А Житије свете Марије Египатске је са једне стране дивни пример надумне љубави Божије према човеку а са друге стране то је пример колика је сила истинског покајања, чврсте вере и потпуног поуздања једног људског бића у свемилостивог Бога. Пред таквим покајањем, пред таквим вером и пред таквом решеношћу да се напусти грех и сами Бог бива „приморан“ да слободно и брзо изађе и из оквира самих светих канона. Јер Бог и Његова слобода нису условљени ни са чим па ни са светим канонима. Он је, како нас учи у Светом Писму, Господар и од суботе, а сходно томе Он је Господар и од светих канона Цркве. (види Мт. 12; 1-8). Није дакле човек створен ради канона већ су канони од Бога дати Цркви ради човека. И Бог је увек ту да, када и где Он процени, Он и изађе из оквира светих канона, ради спасења нечије душе.     Ко ће дакле после свега наведенога испитати надканоноске и надумне дубине неизрециве и неизмерне Божије љубави према грешницима? Ко после ове приче сме рећи другоме: „Како се ти усуђујеш да приступиш Светом Причешћу“? Но, јеси ли можда ти, о ограничени и грешни човече, судија свом брату или својој сестри? Знамо ли ми срце човеково и покајање његово? Јесмо ли ми они који одлучују шта ће свечовекољубиви Бог чинити са људима или је то свемоћни и свемилостиви Господ? Ко смо дакле ми уопште па да се постављамо као судије и препреке између срца људског и Живог Бога вечне љубави; између покајничког срца и неисказивог милосрђа Господњег? Зато је боље и једино исправно да у свим сличним приликама ми људи просто заћутимо, гледамо себе и плачемо над својим сопственим мртвацем. Пустимо нека Бог дела своје дело. Не судимо и не осуђујемо никога од људи који приступају Светом Причешћу јер нас и свети и велики Павле опомиње: „Ко си ти да осуђујеш туђега слугу? Својему господару он стоји или пада. Али ће стајати, јер је Бог моћан да га усправи“. (Рим. 14; 4). Не мешајмо се дакле непозвано и дрско у односе … други људи – Бог, осим смиреном молитвом за све и всја. Ми ћемо за себе дати одговор на Страшном Суду а други за себе. И спознајмо коначно ту вечну истину да је само Бог познавалац срдаца људских и само Он јесте надумни, свемоћни и свемилостиви Спаситељ света и Судија живих и мртвих. Бог који више гледа на нашу веру и намеру да се покајемо него на „математику“ светих канона. Зашто? Зато што Господ хоће да се сви људи спасу и дођу у познање истине. (Тим. 2; 4).         Игуман Петар (Драгојловић)     Игуман Петар (Драгојловић): О светим канонима и надумној љубави Божијој изнад свих правила. - Čudo
      WWW.CUDO.RS Овог пута подсетићемо се једног дивног и необичног примера надумне и надканоноске пројави љубави Божије. Реч је о преподобној Марији Египатској и...
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Овог пута подсетићемо се једног дивног и необичног примера надумне и надканоноске пројави љубави Божије. Реч је о преподобној Марији Египатској и њеном првом причешћивању Светим Тајнама.
       
      Наиме, како сведочи свети Зосима у Житију ове светитељке, после 17 година непрестаног блудничења и разврата, ова најзнаменитија и највећа покајница у историји Цркве, Света Марија Египатска, дође на Крстовдан у Јерусалим. Ту она после једног великог чуда чврсто реши у своме срцу да се покаје за свој ранији многогрешни и нечисти живот.

      Изашавши из Храма у Јерусалиму она хитро оде ка Јорданској пустињи. Овако она сама потом прича и сведочи о њеном првом причешћивању: „А када дан (Крстовдан) би на измаку и сунце на заходу, ја стигох до цркве светог Јована Крститеља, крај Јордана. Пошто се у цркви поклоних и помолих, сиђох одмах на Јордан, и његовом светом водом умих руке и лице. И опет се вратих у цркву, и ПРИЧЕСТИХ СЕ пречистим и животворним Тајнама Христовим.“
      О, чудесног ли и несвакидашњег милосрђа Божијег! О неизмерне ли Љубави Господње према покајницима! И заиста је тако, јер чак и по светим канонима Цркве, преподобна Марија Египћанка није смела нити могла да се причести Светим Телом и Крвљу Христовом. Свети канони су веома строги за преступе које је пуних 17 година она чинила. Осим тога, преподобна Марија се уопште није ни исповедила свештенику пре њеног првог причешћивања. Ипак, она се причестила, и то не на осуду већ на живот вечни. Како? Надумном љубављу Божијом и њеном чврстом вером у Божије Милосрђе које је изнад сваког људског греха.
      Ово је наравно саблазан за модерне „Јудеје“ у Цркви и лудост за модерне „Јелине“ ван Цркве (I Кор. 1; 23), али је то вечно спасење за свету Марију Египатску и многе друге грешнице и грешнике које су се покајали као и она. Саблазан је то за горде и неопрезне судије других који заборављају страшну и упозоравајући реч Христову – Не судите да вам се не суди. Јер каквим судом судите, онаквим ће вам се судити; и каквом мером мерите онаквом ће вам се мерити. (Мт. 7; 1-2).

      Дакле без светотајинске исповести и после 17 година разврата и блудничења света Марија Египћанка се причестила. И она због тога није била ни мало осуђена од Бога. Штавише, ово Свето Причешће је њу потом држало целих 47 година у духовном животу и најстрожијем подвигу у Јорданској пустињи.
      Зашто дакле све ово пишем и подсећам све нас на један такав специфичан догађај? Зато да би се сви ми људи сетили да је Бог често надумно, изненађујуће и надканонски милосрдан. Да Он исти, када жели спасити људску душу, не гледа ни на свете каноне Цркве које је Он сам у Цркви устанивио. Тиме показује на делу да Он није уоквирен било каквом нужношћу па ни канонском. Да је Бог апсолутно слободан у сваком свом дејству а и да је Он често пута изненађујуће и надумно милостив. За кога? За смирене и одлучне покајнике пуне вере у Њега и Његово бескрајно милосрђе. За горде пак Он остаје недостижан и потпуно недокучив јер се гордима и онима који осуђују друге Бог противи, а смиренима даје благодат. (Јак. 4; 6)

      Наравно, све горе наведено не значи да људи не би требао да се никада у свом животу не исповеде или да је Света Тајна Исповести непотребна или сувишна у Цркви. (види Мт. 3; 6 и Лк. 17; 14 и Јак. 5; 16). И сама преподобна Марија Египатска се по Промислу Божијем на крају свог живота исповедила преподобном ави Зосиму Јорданским, што опет показује вишеструке бриге Божије за људе, и то: да се људи макар на крају свога живота исповеде и причесте, као и да једно тако поучно житије не остане сакривено. А Житије свете Марије Египатске је са једне стране дивни пример надумне љубави Божије према човеку а са друге стране то је пример колика је сила истинског покајања, чврсте вере и потпуног поуздања једног људског бића у свемилостивог Бога. Пред таквим покајањем, пред таквим вером и пред таквом решеношћу да се напусти грех и сами Бог бива „приморан“ да слободно и брзо изађе и из оквира самих светих канона. Јер Бог и Његова слобода нису условљени ни са чим па ни са светим канонима. Он је, како нас учи у Светом Писму, Господар и од суботе, а сходно томе Он је Господар и од светих канона Цркве. (види Мт. 12; 1-8). Није дакле човек створен ради канона већ су канони од Бога дати Цркви ради човека. И Бог је увек ту да, када и где Он процени, Он и изађе из оквира светих канона, ради спасења нечије душе.
      Ко ће дакле после свега наведенога испитати надканоноске и надумне дубине неизрециве и неизмерне Божије љубави према грешницима? Ко после ове приче сме рећи другоме: „Како се ти усуђујеш да приступиш Светом Причешћу“? Но, јеси ли можда ти, о ограничени и грешни човече, судија свом брату или својој сестри? Знамо ли ми срце човеково и покајање његово? Јесмо ли ми они који одлучују шта ће свечовекољубиви Бог чинити са људима или је то свемоћни и свемилостиви Господ? Ко смо дакле ми уопште па да се постављамо као судије и препреке између срца људског и Живог Бога вечне љубави; између покајничког срца и неисказивог милосрђа Господњег? Зато је боље и једино исправно да у свим сличним приликама ми људи просто заћутимо, гледамо себе и плачемо над својим сопственим мртвацем. Пустимо нека Бог дела своје дело. Не судимо и не осуђујемо никога од људи који приступају Светом Причешћу јер нас и свети и велики Павле опомиње: „Ко си ти да осуђујеш туђега слугу? Својему господару он стоји или пада. Али ће стајати, јер је Бог моћан да га усправи“. (Рим. 14; 4). Не мешајмо се дакле непозвано и дрско у односе … други људи – Бог, осим смиреном молитвом за све и всја. Ми ћемо за себе дати одговор на Страшном Суду а други за себе. И спознајмо коначно ту вечну истину да је само Бог познавалац срдаца људских и само Он јесте надумни, свемоћни и свемилостиви Спаситељ света и Судија живих и мртвих. Бог који више гледа на нашу веру и намеру да се покајемо него на „математику“ светих канона. Зашто? Зато што Господ хоће да се сви људи спасу и дођу у познање истине. (Тим. 2; 4).
       
      Игуман Петар (Драгојловић)
       
       
      Игуман Петар (Драгојловић): О светим канонима и надумној љубави Божијој изнад свих правила. - Čudo
      WWW.CUDO.RS Овог пута подсетићемо се једног дивног и необичног примера надумне и надканоноске пројави љубави Божије. Реч је о преподобној Марији Египатској и њеном првом причешћивању Светим Тајнама. Наиме, како...
    • Од Иван Ц.,
      ”Запоставља се истина која нам открива зашто постоји Црква у овом свету и све се своди на формализам, на наизглед духовност која се слепо држи правила, без топлине срца. То је духовност која убија”, рекао је Митрополит Порфирије у литургијској бесједи.
       
       
         
       
      У недјељу 13. децембра 2020. године, Митрополит загребачко-љубљански господин Порфирије служио је Божанствену Литургију у капели Светог Саве на загребачком Светом Духу. Том приликом у свештени чин презвитера рукоположио је ђакона Драгана Топића.
      Тумачећи јеванђељски одјељак о исцјељењу жене у суботу (Лк. 13, 10 – 17), Митрополит је говорио о односу Божјих заповијести и слободе. Према његовим ријечима, правила не постоје да би спутавала слободу, већ да би је афирмисала.
      Према Владикиним ријечима, ”живот мимо правила означава манифестацију острашћене воље егоистичног бића које хоће све себи да подреди”, док је, са друге стране, ”духовност која се слепо држи правила, без топлине срца. То је духовност која убија”.
      ”Онда када човек расте у љубави, он корак по корак, онако како су то чинили светитељи, преображава правила и надилази их. Тада човек улази у просторе у којима правила више нису потребна, јер је свети човек у потпуности ускладио себе са вољом Божјом. Господ подсећа да правила треба да гледамо духовно, а не формалистички”, казао је Митрополит. Осврнуо се и на савремени свијет у ком су форма и паковање пренаглашени. ”Битно је како је нешто приказано, а не шта носи у себи. Све је сведено на манире. Живимо у свету имиџологије”, закључио је Владика.
      Прочитани јеванђељски одјељак, према Митрополиту, позива нас да, постављајући Христа као мјеру и критеријум, слушамо заповијести, али и да их испуњавамо љубављу. ”Тамо где нема љубави и где је важније правило, запоставља се човек, односно чињеница због које је Господ дошао у свет. Запоставља се истина која нам открива зашто постоји Црква у овом свету и све се своди на формализам”.
      По отпусту Литургије, Митрополит је честитао оцу Драгану на рукоположењу и пожелео му благословено служење на њиви Господњој.
       
      Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
×
×
  • Креирај ново...