Jump to content
Grizzly Adams

Правилно место емоција у животу

Recommended Posts

Такође је битно сетити се да наша вера није унихоп чарапе нити списак упутстава са интернета или из молитвеника или из монашке литературе.

Хуанита јединог одавде знам и знам да је до бола искрен и аутентичан човек који мрава не би згазио, а као дете је ушао у контакт са најтврђим зилотским струјама које су терале на гушење сваког трага животне радости. Њему би сваки нормалан духовник рекао Синак, диши, живи, слушај севдалинке, плеши, свирај, воли, пиши песме и моли се Богу.

А не би имао исти приступ према неком ко каже "Жив сам човек, шта ћу ако мало некад планем па пребијем дете, нисам ваљда робот?" или "Био сам тужан па сам морао да се напијем, не одем на посао и заборавим детету рођендан, осетљива ми душа..."

Нити би имао исти приступ неком, а таквих нажалост знам доста у цркви, и ту је кључни проблем код овог питања, ко душевне, психолошке проблеме хоће да завуче под тепих неким наводно духовним дисциплинама. Па они који су, рецимо, у породици научили да је забрањено наљутити се или бити тужан, уместо да прво продишу и постану обично здраво људско биће а затим евентуално крену у дисциплинован однос према својим емоцијама, лепо само инстант све закопају скроз наскроз и направе од себе окречени гроб или темпирану бомбу.

То негде значи ово моје "Lilies that fester smell far worse than weeds".

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 7 часа, Таша рече

s tim sto je kod njega kontrola, stecena godinama ili licnim iskustvom ne znam,  iz mog ugla prenaglaasena

То се лако види одакле је. Зато што је Гризли у животу пуно ризиковао, ишао уз воду и скакао из авиона без падобрана са надом да направи један пре него што тресне о земљу. У таквим ситуацијама мораш да развијеш јак механизам контроле емоција иначе си пуко. Нема времена за самосажаљевање итд. Мора да се дигнеш изјутра, искључиш све негативне аларме у глави и завршаваш посао.

Е сад, лепо је све то о "здравом исказивању емоција", али практично свако ко живи у Србији и оружењу је у екстремној ситуацији. Још смо ми изгледа мало склони "емотивном претеривању", самосажаљевању итд. Значи, ту нема милости. Мора да се буде много пажљив и дисциплинован, иначе за час се суновратиш. Ако хоћеш да живиш боље, прво мораш да доведеш себе у ред. Можда звучи чудно, али та веза је директа да директнија не може бити. Оно што осећаш и мислиш свакодневно управља твојим животом - одлуке које доносиш, поступци итд. Први корак да би се живело боље је "завођење реда" изнутра. А то у нашој ситуацији значи непрестани бокс-меч са негативним и пасивним емоцијама.

Лако је "здраво испољавати емоције" нама који живимо у америчким предграђима и ништа нам не фали. Али кад је човек у екстремној ситуацији онда је то сасвим друга ситуација. Емоције могу да ти буду највећи непријатељ ту, ако их пустиш да дивљају. Ако оћеш да се извадиш одатле нема времена за то. No pain, no mercy. Одатле пре свега долази ова моја прича.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 часа, Paradoksologija рече

Хуанита јединог одавде знам и знам да је до бола искрен и аутентичан човек који мрава не би згазио, а као дете је ушао у контакт са најтврђим зилотским струјама које су терале на гушење сваког трага животне радости. Њему би сваки нормалан духовник рекао Синак, диши, живи, слушај севдалинке, плеши, свирај, воли, пиши песме и моли се Богу.

Онда је потпуно јасно одакле овде долази неспоразум. Гледамо на ствар из сасвим различитог угла и искуства.

Мени је сасвим јасно у том случају да је некоме одбојан сваки мој коментар на ту тему. Само треба разумети да пишем о нечем сасвим другачијем. Овде се не ради о некаквом "емотивном злостављању", него о томе да ако желиш нешто у животу, имаш неки здрав, нормалан циљ (на пример да пребродиш тешке дане и живиш боље), онда радиш на томе. То је онда радост, није гушење животне радости. Као што човек који гради нешто се физички мучи, зноји, али зна зашто то ради - да би се радовао кад направи.

Мени доноси велику радост кад победим неко "расположење", скоро да паднем у екстазу. Кренем у нешто непознато, неизвесно и појави се онај кмечавац у мени што се свега плаши, само га звекнем по глави из све снаге. И цепам даље. Каква је само радост кад стигнеш тамо где си хтео па му покажеш средњи прст! :)

Кад човек стекне ту навику да страх од непознатог и неизвесности претвори у радост постаје незаустављив. Нема шта не може.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 минута, Grizzly Adams рече

Мени доноси велику радост кад победим неко "расположење", скоро да паднем у екстазу. Кренем у нешто непознато, неизвесно и појави се онај кмечавац у мени што се свега плаши, само га звекнем по глави из све снаге. И цепам даље. Каква је само радост кад стигнеш тамо где си хтео па му покажеш средњи прст! :)

ОК је да пронађеш свој начин функционисања који ће ти бити, хајде да кажем "најудобнији". У крајњој линији, свака особа би требало томе да тежи, наравно да притом не угрожава туђу "удобност". Проблем настаје када очекујеш да и други људи "обуку" твој модел. Или, где већ долазимо на онај текст који сам ја поставила, када васпитаваш друге (не односи се само на децу), да негирају своје емоције, не напросто да их гуше, него да негирају њихово постојање. Е то је већ равно злочину. Последице су огромне.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Управо сада, Juanito рече

Значи не постоје изарзито емотивни, а истовремено успешни људи који су догурали далеко... :) 

Наравно, да би био успешан мораш да будеш емотиван. Али не у смислу "тугаљив", "меланхоличан" итд. Мораш да гајиш оне емоције које те гурају напред, а пребродиш  оне које те ометају и вуку назад.

Као што рекох изнад - емоције су покретачка снага, мотор. Баш зато их треба усмеравати правилно.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 6 минута, АлександраВ рече

када васпитаваш друге (не односи се само на децу), да негирају своје емоције, не напросто да их гуше, него да негирају њихово постојање

Da, to je vrlo tesko breme nema sumnje, medjutim opet se radi o ekstremnim slucajevima (pretpostavljam?) jer ako smo odrasli ljudi, medjusobni uticaji u licnim odnosima ne moraju nuzno da budu nametnuto "vaspitanje", naprosto svedocimo licnim primerom da ohrabrenje u vidu pozitivnih gledista, emocija koje podsticu na ljubav, borbu, zivot, radost ne znaci da treba potisnuti sve ono suprotno sto nas unazadjuje, pravi depresivnim I sl, vec da kao carsko svestenstvo, hrabro hodimo u susret Istini.

Eto, opet I opet, dolazim na ono staro I oprobano - u svemu imati meru, ravnotezu, a na korist kako svoju licnu, tako I za sve druge oko sebe; pa zar nije to dar bliznjem, da podsticemo jedni druge na ovom uskom putu spasenja...

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 11 минута, Grizzly Adams рече

Наравно, да би био успешан мораш да будеш емотиван. Али не у смислу "тугаљив", "меланхоличан" итд.

ла ла лааа лаааа....

http://www.slate.com/articles/health_and_science/science/2013/06/business_success_from_mental_illness_steve_jobs_henry_heinz_and_est_e_lauder.html

Заправо, у историји је минималан број генијалних и успешних људи који нису били поприлично флипнути психички на овај или онај начин. Изгледа да ти све гледаш кроз бизнис и то само одређени тип и начин бављења бизнисом који бих најпрецизније описао као ”завршавање посла”. Свет је далеко, далеко шири од тога.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 9 минута, Juanito рече

ла ла лааа лаааа....

http://www.slate.com/articles/health_and_science/science/2013/06/business_success_from_mental_illness_steve_jobs_henry_heinz_and_est_e_lauder.html

Заправо, у историји је минималан број генијалних и успешних људи који нису били поприлично флипнути психички на овај или онај начин. Изгледа да ти све гледаш кроз бизнис и то само одређени тип и начин бављења бизнисом који бих најпрецизније описао као ”завршавање посла”. 

Па није било питање да ли су били "нормални", то свакако нису.

Али ајде да видимо који тип емоција је код Стив Џобса преовлађивао? Одма ми падају на памет две најуочљивије:

1. Екстаза. Био је екстатичан, кад се са нечим одушеви скоро манијакалан.
2. Бес, љутња. Кад нешто не иде или треба решити проблем знао је да буде тотални псајко.

О томе и причам. То су све емоције које "вуку напред", помажу у преброђивању проблема и тешких ситуација.

P.S.

Да додам само, прилично сам сигуран да је он тиме мало "управљао". Није то све било тако "спонтано" како се представља у популарној култури. Човек се бавио и будизмом, медитацијом, омиљена књига му је била "Zen Мind, Beginner's Mind", може доста да се види одатле.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Slazem se sa Grizlijem posto razumem da on potencira upravljanje emocijama, ne njihovo potiskivanje ili nepriznavanje.

Svi mi upravljamo i kontrolisemo svoje emocije u manjoj ili vecoj meri. Kad si gladan neces pasti u ocajanje jer ti niko ne nudi da jedes niti ces uleteti u frizider prvog restorana na koji naletis. Naprotiv, razmislices, malo iskontrolisati svoje emocije i doneti neku racionalnu i manje ili vise optimalnu (u meri u kojoj mozes da iskontrolises emocije) odluku kako da resis tu svoju glad.

Kada te dete naljuti, iskontrolisaces bes da bi nasao prihvatljiv nacin da svom detetu posaljes poruku, da ga naucis a ne povredis...

U tom smislu, upravljanje emocijama je izuzetno vazno i moze nas sacuvati od mnogih nevolja.

Mislim da je Grizli pokrenuo sjajnu temu i da je vrlo korisno pozabaviti se mestom koje emocije imaju u nasem zivotu...

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 9 минута, florenntina рече

Slazem se sa Grizlijem posto razumem da on potencira upravljanje emocijama, ne njihovo potiskivanje ili nepriznavanje.

Svi mi upravljamo i kontrolisemo svoje emocije u manjoj ili vecoj meri. Kad si gladan neces pasti u ocajanje jer ti niko ne nudi da jedes niti ces uleteti u frizider prvog restorana na koji naletis. Naprotiv, razmislices, malo iskontrolisati svoje emocije i doneti neku racionalnu i manje ili vise optimalnu (u meri u kojoj mozes da iskontrolises emocije) odluku kako da resis tu svoju glad.

Kada te dete naljuti, iskontrolisaces bes da bi nasao prihvatljiv nacin da svom detetu posaljes poruku, da ga naucis a ne povredis...

U tom smislu, upravljanje emocijama je izuzetno vazno i moze nas sacuvati od mnogih nevolja.

Mislim da je Grizli pokrenuo sjajnu temu i da je vrlo korisno pozabaviti se mestom koje emocije imaju u nasem zivotu...

А има ли некога на овој теми ко мисли да треба да пљачкамо ресторане кад смо гладни и повређујемо децу кад смо љути? Коме је тако нешто уопште потребно објашњавати? Пре бих рекао да се тема односи на неке друге емоције које уопште ниису по себи лоше, али их се Гризли плаши и гуши свом снагом.

Сам је једном признао да је престао да слуша Балашевића у једном тренутку јер је ухватио себе да је превише емотиван. Реално бре, дајте ми некога ко није могао да ради или је млатнуо дете јер га је погодила Ђолетова песма...

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 16 минута, Juanito рече

А има ли некога на овој теми ко мисли да треба да пљачкамо ресторане кад смо гладни и повређујемо децу кад смо љути? Коме је тако нешто уопште потребно објашњавати? Пре бих рекао да се тема односи на неке друге емоције које уопште ниису по себи лоше, али их се Гризли плаши и гуши свом снагом.

Сам је једном признао да је престао да слуша Балашевића у једном тренутку јер је ухватио себе да је превише емотиван. Реално бре, дајте ми некога ко није могао да ради или је млатнуо дете јер га је погодила Ђолетова песма...

Zasto ti stalno pricas u ime vecine? Zar je vazno "ima li nekoga". Iznesi svoje licno misljenje ako hoces, ne treba ti valjda podrska skupstine za to. :)

Elem, problem je po meni u ambivalentnosti emocija. Hoces odmah da jedes, a bi i da izaberes nesto lepo za sta je potrebno vreme (primer restorana). Lepo ti da se druzis a bi i da spremis ispite, bi da saznas da li se nekome dopadas a strah te da pridjes itd itd.

E tu na scenu stupa tvoja sposobnost da upravljas emocijama, da jedne malo smiris a druge malo podrzis kako bi ostvario zeljeni cilj. Ja tako nekako razumem Grizlija i zato se skroz slazem. To ne iskljucuje ni "kafanu ni pesmu" nego im samo daje neko prihvatljivo mesto i meru u zivotu.

btw. Nisam znala to za Balasevica, ali tek sad mi je porastao u ocima. Odavno sam mu pisala da treba da se mane te zamlate koja samo kuka nad prolaznoscu zivota i da se prihvati Stulica hahaha :)

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 9 минута, florenntina рече

i da se prihvati Stulica hahaha :)

Причаш о оном матором џангризалу које нонстоп кука и крив му је цео свет за све?

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 часа, Grizzly Adams рече

Мени доноси велику радост кад победим неко "расположење", скоро да паднем у екстазу. Кренем у нешто непознато, неизвесно и појави се онај кмечавац у мени што се свега плаши, само га звекнем по глави из све снаге. И цепам даље. Каква је само радост кад стигнеш тамо где си хтео па му покажеш средњи прст! :)

Jeste, veliko je zadovoljstvo nadvladati sopstveno "raspolozenje" samo sto mislim da ne moze skroz zdravo to da se uradi "na gurku". Mislim da treba da se prvo dobro saslusa taj kmecavac, da njegove argumente razmotrimo (i cak ponekad usvojimo jer strah je nekad sasvim na mestu i "u pravu"), da ga "smirimo", i onda da nastavimo napred. Hocu da kazem da mi analogija sa "zveknem po glavi iz sve snage" mozda nije najzdraviji pristup?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Јеромонах Петар (Драгојловић), игуман манастира св. Архангела Гаврила у Пиносави (Кусадку) надомак Младеновца, говорио је данас о молитвеном правилу у свакодневном животу хришћана. Питамо шта је молитвено правило, који је његов значај, да ли нас свакодневни живот води у млакост, незаинтересованост и одвраћа од молитве?    Звучни запис беседе   Отац Петар напомиње и подвлачи да је „златно и прво правило - да нема правила за давање молитвеног правила, за свакога је потребно псоебно, па је зато увек најбоље ићи код свог парохијског свештеника или свештеника / духовника који нас најбоље познаје“, каже наш гост. „Молитвено правило је само увод у оно чему тежимо – да правило или оквир временом нестаје и претвара се у оно што треба да буде - начин живота однонсо отимање ка Богу – живот у непрестаној молитви“. Питали смо о. Петра и зашто се велики број људи данас понаша као да им је Бог само помоћник (асистент) у животу и одакле креће такав начин размишљања. „Бог гледа сваку нашу мисао као реч“ напомиње о. Петар.     Извор: Радио Слово љубве
    • Од Логос,
      Катихета Бранислав Илић: Капитално дело Епископа др Јована (Пурића) „Венац Господњих и Богородичиних празникаˮ - путоказ за правилно разумевање тајне празникâ
       
        Личност Његовог Преосвештенства Епископа др Јована (Пурића) нераскидиво је скопчана са превеликом љубављу према богослужењу Цркве. Своју благословену љубав према химнографији и осталим сегментима свештеног богослужења, преосвећени Владика је пројавио кроз многобројна написана делâ у оквиру којих је на јасан, прецизан и недвосмислен начин приближио велику тајну богословља која је пре свега садржана у богослужењу Цркве. Његово богословско стваралаштво није импозантно само по обиму, већ и по дубини богословске мисли која је утемељена на богатом духовном искуству, оном искуству које свој темељ и врхунац налази у Светајни Цркве.      Свети и богоносни отац наш Никола Кавасила, богомудро вели: „Када би неко био кадар да сагледа Цркву Христову, то како она бива сједињена са Христом и како учествује у Телу Његовом, не би је видео другачије него као Сâмо Тело Господње у Светој Евхаристији". И, ваистину, наведене речи знаменитог тумача свештеног богослужења, Владика Јован је актуализовао у свом капиталном делу „Венац Господњих и Богородичиних празникаˮ, које је настало на основу библијско-светоотачког учења, богослужбених текстова и искуства Православне Цркве, хеортологије, химнографије и савремене богословске мисли.      Овај рукопис се састоји од 2000 страница које су подељене на дванаест већих целина, односно дванаест књига научног пројекта под називом „Венац празникаˮ. Ово капитално дело изнедрило је посебну књигу под насловом „Богословље празникаˮ, која је, у духу великог јубилеја 800. година аутокефалности СПЦ, објављена са благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког др Јустина, а у издању Манастира Рача и Матице Српске у Новом Саду.     Наведено дело на посебан начин поручује да кроз химнологију (химнографију) Цркве и делâ Светих и богоносних отаца, истовремено можемо опитно спознати и учествовати у искуству божанске стварности. Као припадници Цркве, учествујући у богослужењу и пратећи богослужбени годишњи круг, ми васцелим бићем учествујемо у празничним догађајима. Те нам тако црквена година у четрнаест Господњих и Богородичиних празника говори да активно живимо у свештеној историји спасења, заједно са небесима и са земљом, са васколиком творевином. Света Литургија као небоземна реалност, као предокушавање радости Царства небеског, чини нас активним (делатним) учесницима свих спасоносних догађаја из домостроја нашега спасења, стога у једној од молитава у Литургији Светог Василија Великог литург пред отпуст изговара: „Испуни се и изврши, колико је то у нашој моћи, тајна Твога спасоносног домостроја, Христе Боже наш. Јер одржасмо спомен на Твоју смрт; видесмо изображење васкрсења Твога; испунисмо се бескрајним животом Твојим; насладисмо се Твоје неисцрпне сладости, - благоволи да је се сви удостојимо и у будућем веку…ˮ Кроз целокупно дело „Венац празникаˮ Епископ Јован на основу свог богословског и богослужбеног искуства износи једну нит која указује да празновање свештених догађаја из домостроја нашега спасења, богослужбена химнографија уоквирује у литургијски контекст. Такође, видно је да последовања дневног круга богослужења, особито јутрење и вечерње, који су увод у празничну Литургију, сâм празнични догађај којег се сећамо, чини једним непрекидним данас које своју пуноћу налази у Литургији.      Поред ове централне теме актуализације празникâ, Владика Јован посебно истиче место Светог Писма у контексту празникâ и богослужења, те наглашава да Свето Писмо има педагошки значај за нас, јер се на свакој Светој Литургији најпре „хранимоˮ са трпезе речи Божје, кроз слушање Светописамских чтенија и усвајање истих, потпомогнути пастирском поуком, а врхунац нашег учешћа у Тајни над тајнама сагледан је у причешћу Светим Тајнама тела и крви Господње, тј. у тајанственом храњењу са Трпезе Царства небеског. Уз указивање на важност Светог Писма и Светог Предања, аутор посебно истиче васељенску поруку Светих славних и свехвалних апостола која одјекује вековима, а која нас држи увек буднима, уз подсећање да смо сви, без изузетка, позвани да делатно сведочимо радост празникâ и радост сусрета са Господом, свима светима и ближњима у Светој Литургији.      Верујемо да ће ово импозантно дело Епископа др Јована (Пурића), бити савршени путоказ за правилно разумевање тајне празникâ, као и да ће многе подстакнути да усрдније и са већом пажњом слушају свештене химнографске текстове који нам приближавају велику тајну свештених догађаја из домостроја нашега спасења. Са друге стране,  верујемо да ће ово дело бити добар темељ младим научницима за интердисциплинарно истраживање семантике, поетике, духовности и богословско-философске мисли, просвете, смисла и јединствености културе српског народа. Са овим скромним мислима, полажемо наду на Господа, да ће ово семе у виду капиталног дела „Венац Господњих и Богородичиних празникаˮ, произрасти дивне и благословене плодове благодарећи којима ћемо са сваком љубављу и усрдношћу напредовати из славе у славу, из силе у силу, узрастајући у меру раста пуноће Христове!     Катихета Бранислав Илић     *Објављено у 1256. броју "Православља" - новина Српске Патријаршије, од 15. јула 2019. године. (стр. 45-46)     Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Логос,
      У селу Соколовићима надомак Рудог у недељу, 8. септембра 2019. године, освештана је новоподигнута црква Светих мученика јасеновачких.     Тај храм је истовремено и спомен црква на мајку Мехмед-паше Соколовића. Како историчари наводе велики везир Отоманског царства Мехмед паша Соколовић је подигао омању цркву у свом родном селу за потребе његове мајке која је остала хришћанка за разлику од његовог оца који је примио ислам. Поштујући своје родитеље и једнако их љубећи велики везир је подигао и омању џамију за потребе свог оца. Од тада прошође године, деценије и векови а онда се деси чудо.   Свештеник Стеван Гагић, рођен на Мајевици а данас пензионер са Флориде (САД), одлучио је, из само њему знаних разлога, да од уштеђевине сагради храм у спомен мајке Мехмед паше-Соколовића, а у част Светих мученика јасеновачких.   И ево, 8. септембра 2019. године, после великог догађаја у Старом мосту на Дрини, испуни се време да храм у Соколовићима буде освештан (посвећен). Његово Високопреосвештенство Митрополит дабробосански г. Хризостом - уз саслужење протојереја-ставрофора Александра Топаловића, Милојка Топаловића, Саве Брадоњића и Рајка Цвјетковића и ђакона Будимира Гардовића, освештао је новоподигнути храм чином троносања и одслужио свету архијерејску Литургију.   Високопреосвећени Митрополит је истакао значај дана и догађаја и истакао: -Гле, отац Стеван са Флориде, који никада није прошао овим крајевима нити боравио у Рудом, подсјећа нас на нешто што никако не смијемо заборавити, а то је мјесто рођења како великог паше Соколовића а тако исто и великог патријарха српског Макарија Соколовића. А ми смо све то заборавили! Заборавили смо да је у овом крају осим великог патријарха Макарија рођено још шест српских патријараха и четрнаест великих везира, паша, отоманских генерала и адмирала. А то само од себе говори какав је био духовни и ментални потенцијал нашег српског народа са ових простора. Велики паша Соколовић је био потпуно свјесни Србин и као такав све је чинио да поданицама Отоманске империје учини добра дјела. Као такв остао је упамћен у историји. За разлику од других паша и зулумћара није био тирјанин, већ велики градитељ и добротвор својих поданика. Захвалимо данас Богу и оцу Стевану Гагићу за све ово што се данас овдје бива.     Извор: Инфо служба СПЦ
    • Од Логос,
      „Лепотица тамнавске равнице“ Црква Преноса моштију Светог Оца Николаја у Врелу прославила је 6. септембра 2019. године 170 година трајања. Светом Архијерејском Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Милутин, уз саслуживање свештенства и свештеномонаштва епархија Ваљевске и Шумадијске.      Свој печат богослужењу дао је Црквени хор „Хаџи Рувим“, под управом Милице Степановић – Бабамилкић. У току Литургије Епископ Милутин у чин свештеника рукоположио је досадашњег ђакона Ивана Јовановића, свештенослужитеља при Храму Вазнесења Господњег у Убу. Прослављеног српског фудбалера и великог добротвора Немању Матића, родом из Врела, Владика Милутин одликовао је Орденом Светог Владике Николаја.   Пуних 170 година блиста и својом лепотом употпуњује лепоту питомих крајолика тамнавске равнице, дочекујући и испраћајући благочестиве домаћине кад чељад крштењу приносе, синове и кћери жене и удају, своје старе Господу испраћају. Дом молитве, радости и љубави за Господа, коме се увек радо притиче и у ком се гости радо дочекују. Тако је било и у част прославе јубилеја. Предвођени својим парохом, свештеником Небојшом Миливојевићем, врељански домаћини дочекали су бројни верни народ који је дошао из разних крајева да са њима прослави велики јубилеј њиховог храма, који носи име Преноса моштију Светог Николаја Мирликијског, по броју крсних слава најзаступљенијег светитеља у српском народу. Недеља је дан који Господу треба посветити. Шест дана имамо да обавимо све послове, а недеља је дан Васкрсења Христовог намењен одласку у храм на богослужење, посећивању болесних и свих сродника и пријатеља. Ако тако чинимо, биће благословено оно што стекнемо. И нама, и нашој деци, унуцима и целој српској земљи, беседио је Епископ Милутин на Светој Литургији у храму у Врелу. Ми смо данас у дому Божјем. Овде се чују само лепе речи. Овде смо сви блиски једни са другима, јер како би смели доћи у свети храм, ако мрзимо некога? Како бисмо смели доћи пред Сина Божјег, Који је на Голготи опростио грехе оних који су Га на крст подизали? Он је опростио, а ми за парче земље тужимо кума и пријатеља. Авај, каква је то туга у душама људским, констатовао је ваљевски архијереј.   Као да не знамо да ћемо сутра отићи пред Бога живог, Који је рекао:“Љубите непријатеље своје!“ Много мржње, нажалост, има у светосавској Србији. Зато често и страдамо више него они који немају веру, јер знамо заповести Божје да не смемо да мрзимо никог на овоме свету. Зато смо у цркви да се томе научимо. Овде смо поводом великог јубилеја. Браћо и сестре, 170 година је стар овај храм. За нас који меримо време, то је много. За вечност, то је секунд. Свети храм је нешто што је вама најдраже и најлепше. Овде је све благо и лепо. Овде све мирише на Христа. Ми смо хришћани, а често заборављамо откада бројимо године, а бројимо их од рођења Господа Христа. Велика револуција се догодила пре 2019 година. Време се рачуна од рођења Бога Логоса, Који је постао човек да човека уздигне до Бога и да човек постане Бог по благодати – беседио је Епископ Милутин.   „Локомотива смрти ишла је ка вечној пропасти, вечном паклу… Дошао је кочничар, Човек и Бог, Који зауставља локомотиву смрти и прави велику револуцију“, речи су Светог Владике Николаја на које је подсетио Епископ Милутин. Господ нас учи да праштамо и делимо све што имамо са другима. То је највећа револуција, коју свет никада није доживео до Христа Бога, Који је глава Цркве.   Браћо и сестре, треба да знамо да је Христос једина вредност и једина лепота, једина снага и бескрајна љубав. Његово име је љубав. Бог и човек – Исус Христос. Он се рађа да би умро на Голготи, а умире да се родимо ми. Нико из света то није урадио. То је та бескрајна љубав Његова. Богочовек је дошао у свет и укинуо смрт за све нас, да нам гроб не буде задња реч, него одмор телу које чека васкрсење, да се споји са душом, преобрази, и да уђемо у живот вечни. Тамо, где је бескрајна радост, где нема рата, мржње, имања, новца и свега за шта се свет бори, већ је само бескрајно Царство Христово – рекао је Владика Милутин.   На земљи нема ничег лепшег ни тајанственијег од Цркве. Сва мудрост је у Цркви, у којој живи Дух Свети и излива благодат и чува истине вере. Црква је тело Христово и Он ће васкрснути у последњи дан сваког ко у њој живи. Преподобни Отац Јустин са сузама је говорио о страдању Господа Христа и опомињао народ да му не сме од Бога ништа бити важније, јер све што имамо дар нам је од Њега. Честитајући јубилеј верном народу Врела, Владика Милутин подсетио је на значај светиње у животу народа и да увек имамо на уму поруку мајке Јевросиме „Беж’у цркву, Краљевићу Марко“. Поруку, која нас упућује на вечно уточиште, место сусретања са Богом и ближњима, у коме се моли и радује.   На Светој Литургији Епископ Милутин у чин свештеника рукоположио је досадашњег ђакона при Храму Вазнесења Господњег у Убу Ивана Јовановића. Исповедно писмо којим се утврђује достојност новорукоположеног прочитао је исповедник архимандрит Михаило (Биковић), игуман манастира Јовања a Отац Иван Јовановић положио је свештеничку заклетву.   Света Литургија завршена је на изузетно узвишен и дирљив начин. Владика Милутин доделио је Орден Светог Владике Николаја прослављеном српском фудбалеру и првотимцу лондонског Манчестер јунајтеда Немањи Матићу, који је рођен и одрастао у Врелу, из кога срцем никада није отишао. Храм Преноса моштију Светог Оца Николаја за њега је најлепша грађевина на свету, с поносом истиче, носећи његову слику на својим штитницима. Помогао је обнову храма, школе и свега и све у завичају, као и којекуде где је помоћи требало. Међу зналцима фудбалске игре, важи за једног од најбољих на свету, а за доброту душе Немање Матића, сложиће се сви, тешко да има речи којима би се описати могла. Услед клупских обавеза, Немања Матић није био у могућности да данас буде у свом завичају и признање је примио његов отац Драган.   За трпезом љубави Културно – уметничко друштво „Тамнава“ извело је сплет игара из Србије. Парох врељански Небојша Миливојевић упознао је Владику Милутина са свиме што је учињено на обнови храма. У знак благодарја, уручене су Архипастирске грамате парохијанима који су учествовали у овом богоугодном делу, а Црквени одбор Црквене општине Врело даривао је Владику Милутина штапом.     Извор: Епархија ваљевска / Радио Источник
    • Од Логос,
      Викарни Епископ ремезијански Стефан, са благословом Патријарха српског Иринеја, служио је данас, 26. августа 2019. године, Свету Архијерејску Литургију у храму Светог Симеона Мироточивог на Новом Београду, поводом прославе иконе Пресвете Богородице Страдалне. Епископу Стефану саслуживали су протојереји – ставрофори Радич Радичевић и Станко Трајковић, протојереј Невенко Сукур, јереј Милош Марковић и ђакон Петар Бакајлић.   Звучни запис беседе     Светој Литургији присуствовао је др Милета Радојевић директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама и многобројни верни народ.   Пре пет година у храму Светог Симеона Мироточивог урађен је и постављен трон за икону Пресвете Богородице Страдалне. Од тада овај храм литургијски прославља спомен ове иконе. И ове године су, по традицији, трпезу љубави и послужење за све присуне приредили гђа Станимирка Свирчевић и гдин Миша Марковић власник ресторана „Дрен“.   После одслужене Свете Литургије и резања славског колача Епископ Стефан је служио и парастос добротворима овог светог храма. Након тога Епископ Стефан је надахнутом беседом поучио свештенство храма и верни народ, преносећи благослове Његове Светости Патријарха Иринеја, и том приликом је рекао да ће дати Бог да буде на Новом Београду „изграђено још више светих храмова у којима ћемо моћи још више и још чешће да се молимо и причешћујемо Светим Тајнама. И на тај начин, да некако, колико је то могуће здравимо“.   На крају се, испред братства храма Светог Симеона Мироточивог и верног народа, протојереј – ставрофор Радич Радичевић захвалио Преосвећеном Епископу Стефану за његов труд и молитвено залагање.     Извор: Радио Слово љубве

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...