Jump to content
Grizzly Adams

Правилно место емоција у животу

Recommended Posts

пре 3 минута, "Tamo daleko" рече

Mene interesuje kako treba da shvatimo, ali mozda najbitnije kako predociti recimo tinejdzerima ovaj "mindfulness" meditacije a da ne upadnu u Budizam?

Па имамо и ми ту медитацију, само смо је заборавили. На пример, из молитвеника:

Цитат

Уставши од постеље и спремивши се, стани пред икону, и сабравши ум, реци са побожношћу и страхом Божјим, крстећи се:
У име Оца и Сина и Светога Духа, Амин.

Затим, постој мало ћутећи, док се не умире сва твоје осећања, и тада начини три мала поклона, уз речи:
Господе Исусе Христе, Сине Божји, ради молитава пречисте Твоје Матере, и свих светих, помилуј ме. Амин.

Обрати пажњу на задебљано. Значи циљ тога је да се "умире осећања" и "сабере ум", али не само да се испразни као у будизму, него и да се испуни радошћу Христовог васкрсења. Џаба си чистио посуду ако у њу не сипаш нешто лепо за јело.

Само смо ми данашњи хришћани све то мало заборавили, молитве само "вергламо", а не обраћамо пажњу на детаље. Од којих сам први ја, наравно. А у свој оној монашкој литератури коју тако лепо знамо да развлачимо за расправе има лепо све описано о тој "умној борби". Јер су монаси увек били на "првој линији фронта" што се тога тиче и знали су како се са тим немиром и недостатком контроле бори. То је у ствари оно "телесно" у нама што треба победити.

Ваљда... ето написах свашта ко да знам нешто.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 28 минута, Paradoksologija рече

Мени се чини да се пре свега односи на оне који гуше сваку емоцију.

Неки су тако и васпитани.

Можда је мало драматичан наслов, али текст не одудара много од твог.

Па, на пример, мени је засметала она реченица да смо "сачињени од емоција". Нисмо. Оне су само једaн део личности.

А цео текст је у том фазону да су емоције све и свја.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 6 минута, Grizzly Adams рече

Па имамо и ми ту медитацију, само смо је заборавили. На пример, из молитвеника:

Svakako da sam na nase molitve I mislila! Od onih sam sto cu uvek podvuci da svojim primerom decu ucimo svemu, pa I molitvenom zivotu. Ono sto mi predstavlja teskocu razumevanja je kako da izbegnu (ili kako da im pomognem?) zabludu da je nasa vera arhaicna I nekompatabilna u danasnjem vremenu I svetu; kao roditelj ja iz ovih nedoumica  prelazim u sfere molitvene nade da ce ih ipak kosnuti Bozija blagodat molitvenog dara I uverenja da je Hristos i nasa pravoslavna vera upravo to spasonosno isceljenje koje im moze pomoci u svim zivotnim situacijama, pa I u ostvarivanju ravnoteze emocija.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 17 минута, "Tamo daleko" рече

Svakako da sam na nase molitve I mislila! Od onih sam sto cu uvek podvuci da svojim primerom decu ucimo svemu, pa I molitvenom zivotu. Ono sto mi predstavlja teskocu razumevanja je kako da izbegnu (ili kako da im pomognem?) zabludu da je nasa vera arhaicna I nekompatabilna u danasnjem vremenu I svetu; kao roditelj ja iz ovih nedoumica  prelazim u sfere molitvene nade da ce ih ipak kosnuti Bozija blagodat molitvenog dara I uverenja da je Hristos i nasa pravoslavna vera upravo to spasonosno isceljenje koje im moze pomoci u svim zivotnim situacijama, pa I u ostvarivanju ravnoteze emocija.

Па ту ћемо сад скренути с` теме... Проблем је наравно што смо ми своју веру покварили и претворили у некакав "традиционализам" који јесте архаичан и некомпатибилан са данашњим временом и светом. Хришћанство је, наравно, некомпатибилно са било којим временом и овим светом, осим са Царством Христовим. Али!

Али нам даје универзалне темељне принципе на основу којих можемо да одговоримо на сва питања, па и ова која поставља данашњи свет. Свет се мења, па се питања и одговори мењају. Апостоли су давали одговоре сходно питањима свог времена. Свети оци су давали одговоре сходно питањима својих времена. Па и ми данас морамо да дајемо одговоре сходно свом времену. Не можемо да "преписујемо" како би то хтели неки. Нема леба без мотике. Морамо да засучемо рукаве и пронађемо одговоре. Хришћанске. Али они неће бити исти као пре 100 или 1000 година, јер питања нису иста.

Кад би се око тога мало потрудили, наша деца и ближњи не би мислили да је хришћанство неки застарели култ него би га видели у правом светлу. Јер не да се град сакрити кад на гори стоји.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 36 минута, Grizzly Adams рече

Па имамо и ми ту медитацију, само смо је заборавили. На пример, из молитвеника:

Обрати пажњу на задебљано. Значи циљ тога је да се "умире осећања" и "сабере ум", али не само да се испразни као у будизму, него и да се испуни радошћу Христовог васкрсења. Џаба си чистио посуду ако у њу не сипаш нешто лепо за јело.

Само смо ми данашњи хришћани све то мало заборавили, молитве само "вергламо", а не обраћамо пажњу на детаље. Од којих сам први ја, наравно. А у свој оној монашкој литератури коју тако лепо знамо да развлачимо за расправе има лепо све описано о тој "умној борби". Јер су монаси увек били на "првој линији фронта" што се тога тиче и знали су како се са тим немиром и недостатком контроле бори. То је у ствари оно "телесно" у нама што треба победити.

Ваљда... ето написах свашта ко да знам нешто.

У реду, умногоме се слажемо. АЛИ. Али нећемо бежати од Христа, који је показао савршено служење и кроз емоције туге, жалости, остављености, зато јер нисмо умирили ''сва осећања''. Напротив.

Мсм, Господе Исусе Христе, тренутно нешто осећам, не могу да Ти се обратим... реално?

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 5 минута, Grizzly Adams рече

Не можемо да "преписујемо" како би то хтели неки. Нема леба без мотике. Морамо да засучемо рукаве и пронађемо одговоре. Хришћанске. Али они неће бити исти као пре 100 или 1000 година, јер питања нису иста.

Кад би се око тога мало потрудили, наша деца и ближњи не би мислили да је хришћанство неки застарели култ него би га видели у правом светлу. Јер не да се град сакрити кад на гори стоји.

Svaka cast! Upravo tako! Da nam Gospod podari tog htednutog truda da budemo so zemlji kako nam je I namenjeno, pa da se svi radujemo svetlosti nezalaznoj.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 39 минута, Grizzly Adams рече

Џаба си чистио посуду ако у њу не сипаш нешто лепо за јело.

А зашто јело мора да буде лепо? Јело служи као извор енергије, протеина, угљених хидрата, масти, витамина... Зашто је битно да је јело лепо? То је потпуно небитна ствар за функцију јела. 

Е кад одговориш на ово питање, можда ти постане мало јасније зашто су емоције битне. Наравно да може да се једе сваки дан картонски сендвич и да се живи без емоција, али није то то. Осећај укуса је свакако физиолошки, као и субјективна перцепција тога у мозгу. Али то не мења ствар да је укус барем подједнако битан као и осећај глади. Тако је и са емоцијама.  Џаба ти философија и некакав план ако мени није ”лепо” да живим тако што живим. Е то лепо је садржано у ”емоцијама”. Наравно да је субјективно и варира од човека до човека, али то не мења чињеницу да бисмо без њих били зомбији или машине. Сува рационалност је бесплодна, чак и у послу. Врхунске производе није направио неки хладнокрвни и рационални CEO, него високо емотивни и ирационални (и позитивно и негативно) Стив Џобс. Емоције су јако, јако битне. Немам психолошки кантар да измерим колико су тачно битне у односу на остало, али онако одокативно су барем подједнако битне.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 минута, Juanito рече

Емоције су јако, јако битне. Немам психолошки кантар да измерим колико су тачно битне у односу на остало, али онако одокативно су барем подједнако битне.

Nema tu matematicke preciznosti I mislim da niko ne pretenduje da emocije treba ignorisati, obezvredjivati jer su stalno promenljive itd....

Naprosto ti govoris o etici, a Grizly o ontologiji ;-)

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
Управо сада, Juanito рече

Мени више личи да је обрнуто... Гризли је овде протестант.

А ти можда мало естетски судиш... Холанђани калвинисти ти без емоција, па то личи на православно умиривање емоција у културама где су емоције оно баш баш :smeh1:

И капирам да су те истраумирали још као клинца ови овде па онда после они тамо... Али објективно, етички, има ту нешто у томе да не планеш кад те неко изнервира, да не одбациш све обавезе кад си нерасположен, да се молиш и кад ти није до тога... овде видим то као основну тему.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 14 минута, Juanito рече

Наравно да је субјективно и варира од човека до човека, али то не мења чињеницу да бисмо без њих били зомбији или машине. Сува рационалност је бесплодна, чак и у послу

Sasvim se slazem sa ovim I nazalost mogu reci da dobro poznajem takvu vrstu ljudi. Oni uistinu postoje, nesto poput emotional cripple. Niti mozes da I'm pomognes, niti si u stanju da sa njima opstis a da te ne okrnje... (ako si emotivac).... samo cudo Bozije I milost Njegova moze da izravna takve dusevno/duhovne rane.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Јеромонах Петар (Драгојловић), игуман манастира св. Архангела Гаврила у Пиносави (Кусадку) надомак Младеновца, говорио је данас о молитвеном правилу у свакодневном животу хришћана. Питамо шта је молитвено правило, који је његов значај, да ли нас свакодневни живот води у млакост, незаинтересованост и одвраћа од молитве?    Your browser does not support the HTML5 audio tag.
        Отац Петар напомиње и подвлачи да је „златно и прво правило - да нема правила за давање молитвеног правила, за свакога је потребно псоебно, па је зато увек најбоље ићи код свог парохијског свештеника или свештеника / духовника који нас најбоље познаје“, каже наш гост. „Молитвено правило је само увод у оно чему тежимо – да правило или оквир временом нестаје и претвара се у оно што треба да буде - начин живота однонсо отимање ка Богу – живот у непрестаној молитви“. Питали смо о. Петра и зашто се велики број људи данас понаша као да им је Бог само помоћник (асистент) у животу и одакле креће такав начин размишљања. „Бог гледа сваку нашу мисао као реч“ напомиње о. Петар.     Извор: Радио Слово љубве
    • Од Логос,
      Катихета Бранислав Илић: Капитално дело Епископа др Јована (Пурића) „Венац Господњих и Богородичиних празникаˮ - путоказ за правилно разумевање тајне празникâ
       
        Личност Његовог Преосвештенства Епископа др Јована (Пурића) нераскидиво је скопчана са превеликом љубављу према богослужењу Цркве. Своју благословену љубав према химнографији и осталим сегментима свештеног богослужења, преосвећени Владика је пројавио кроз многобројна написана делâ у оквиру којих је на јасан, прецизан и недвосмислен начин приближио велику тајну богословља која је пре свега садржана у богослужењу Цркве. Његово богословско стваралаштво није импозантно само по обиму, већ и по дубини богословске мисли која је утемељена на богатом духовном искуству, оном искуству које свој темељ и врхунац налази у Светајни Цркве.      Свети и богоносни отац наш Никола Кавасила, богомудро вели: „Када би неко био кадар да сагледа Цркву Христову, то како она бива сједињена са Христом и како учествује у Телу Његовом, не би је видео другачије него као Сâмо Тело Господње у Светој Евхаристији". И, ваистину, наведене речи знаменитог тумача свештеног богослужења, Владика Јован је актуализовао у свом капиталном делу „Венац Господњих и Богородичиних празникаˮ, које је настало на основу библијско-светоотачког учења, богослужбених текстова и искуства Православне Цркве, хеортологије, химнографије и савремене богословске мисли.      Овај рукопис се састоји од 2000 страница које су подељене на дванаест већих целина, односно дванаест књига научног пројекта под називом „Венац празникаˮ. Ово капитално дело изнедрило је посебну књигу под насловом „Богословље празникаˮ, која је, у духу великог јубилеја 800. година аутокефалности СПЦ, објављена са благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког др Јустина, а у издању Манастира Рача и Матице Српске у Новом Саду.     Наведено дело на посебан начин поручује да кроз химнологију (химнографију) Цркве и делâ Светих и богоносних отаца, истовремено можемо опитно спознати и учествовати у искуству божанске стварности. Као припадници Цркве, учествујући у богослужењу и пратећи богослужбени годишњи круг, ми васцелим бићем учествујемо у празничним догађајима. Те нам тако црквена година у четрнаест Господњих и Богородичиних празника говори да активно живимо у свештеној историји спасења, заједно са небесима и са земљом, са васколиком творевином. Света Литургија као небоземна реалност, као предокушавање радости Царства небеског, чини нас активним (делатним) учесницима свих спасоносних догађаја из домостроја нашега спасења, стога у једној од молитава у Литургији Светог Василија Великог литург пред отпуст изговара: „Испуни се и изврши, колико је то у нашој моћи, тајна Твога спасоносног домостроја, Христе Боже наш. Јер одржасмо спомен на Твоју смрт; видесмо изображење васкрсења Твога; испунисмо се бескрајним животом Твојим; насладисмо се Твоје неисцрпне сладости, - благоволи да је се сви удостојимо и у будућем веку…ˮ Кроз целокупно дело „Венац празникаˮ Епископ Јован на основу свог богословског и богослужбеног искуства износи једну нит која указује да празновање свештених догађаја из домостроја нашега спасења, богослужбена химнографија уоквирује у литургијски контекст. Такође, видно је да последовања дневног круга богослужења, особито јутрење и вечерње, који су увод у празничну Литургију, сâм празнични догађај којег се сећамо, чини једним непрекидним данас које своју пуноћу налази у Литургији.      Поред ове централне теме актуализације празникâ, Владика Јован посебно истиче место Светог Писма у контексту празникâ и богослужења, те наглашава да Свето Писмо има педагошки значај за нас, јер се на свакој Светој Литургији најпре „хранимоˮ са трпезе речи Божје, кроз слушање Светописамских чтенија и усвајање истих, потпомогнути пастирском поуком, а врхунац нашег учешћа у Тајни над тајнама сагледан је у причешћу Светим Тајнама тела и крви Господње, тј. у тајанственом храњењу са Трпезе Царства небеског. Уз указивање на важност Светог Писма и Светог Предања, аутор посебно истиче васељенску поруку Светих славних и свехвалних апостола која одјекује вековима, а која нас држи увек буднима, уз подсећање да смо сви, без изузетка, позвани да делатно сведочимо радост празникâ и радост сусрета са Господом, свима светима и ближњима у Светој Литургији.      Верујемо да ће ово импозантно дело Епископа др Јована (Пурића), бити савршени путоказ за правилно разумевање тајне празникâ, као и да ће многе подстакнути да усрдније и са већом пажњом слушају свештене химнографске текстове који нам приближавају велику тајну свештених догађаја из домостроја нашега спасења. Са друге стране,  верујемо да ће ово дело бити добар темељ младим научницима за интердисциплинарно истраживање семантике, поетике, духовности и богословско-философске мисли, просвете, смисла и јединствености културе српског народа. Са овим скромним мислима, полажемо наду на Господа, да ће ово семе у виду капиталног дела „Венац Господњих и Богородичиних празникаˮ, произрасти дивне и благословене плодове благодарећи којима ћемо са сваком љубављу и усрдношћу напредовати из славе у славу, из силе у силу, узрастајући у меру раста пуноће Христове!     Катихета Бранислав Илић     *Објављено у 1256. броју "Православља" - новина Српске Патријаршије, од 15. јула 2019. године. (стр. 45-46)     Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Логос,
      У селу Соколовићима надомак Рудог у недељу, 8. септембра 2019. године, освештана је новоподигнута црква Светих мученика јасеновачких.     Тај храм је истовремено и спомен црква на мајку Мехмед-паше Соколовића. Како историчари наводе велики везир Отоманског царства Мехмед паша Соколовић је подигао омању цркву у свом родном селу за потребе његове мајке која је остала хришћанка за разлику од његовог оца који је примио ислам. Поштујући своје родитеље и једнако их љубећи велики везир је подигао и омању џамију за потребе свог оца. Од тада прошође године, деценије и векови а онда се деси чудо.   Свештеник Стеван Гагић, рођен на Мајевици а данас пензионер са Флориде (САД), одлучио је, из само њему знаних разлога, да од уштеђевине сагради храм у спомен мајке Мехмед паше-Соколовића, а у част Светих мученика јасеновачких.   И ево, 8. септембра 2019. године, после великог догађаја у Старом мосту на Дрини, испуни се време да храм у Соколовићима буде освештан (посвећен). Његово Високопреосвештенство Митрополит дабробосански г. Хризостом - уз саслужење протојереја-ставрофора Александра Топаловића, Милојка Топаловића, Саве Брадоњића и Рајка Цвјетковића и ђакона Будимира Гардовића, освештао је новоподигнути храм чином троносања и одслужио свету архијерејску Литургију.   Високопреосвећени Митрополит је истакао значај дана и догађаја и истакао: -Гле, отац Стеван са Флориде, који никада није прошао овим крајевима нити боравио у Рудом, подсјећа нас на нешто што никако не смијемо заборавити, а то је мјесто рођења како великог паше Соколовића а тако исто и великог патријарха српског Макарија Соколовића. А ми смо све то заборавили! Заборавили смо да је у овом крају осим великог патријарха Макарија рођено још шест српских патријараха и четрнаест великих везира, паша, отоманских генерала и адмирала. А то само од себе говори какав је био духовни и ментални потенцијал нашег српског народа са ових простора. Велики паша Соколовић је био потпуно свјесни Србин и као такав све је чинио да поданицама Отоманске империје учини добра дјела. Као такв остао је упамћен у историји. За разлику од других паша и зулумћара није био тирјанин, већ велики градитељ и добротвор својих поданика. Захвалимо данас Богу и оцу Стевану Гагићу за све ово што се данас овдје бива.     Извор: Инфо служба СПЦ
    • Од Логос,
      „Лепотица тамнавске равнице“ Црква Преноса моштију Светог Оца Николаја у Врелу прославила је 6. септембра 2019. године 170 година трајања. Светом Архијерејском Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Милутин, уз саслуживање свештенства и свештеномонаштва епархија Ваљевске и Шумадијске.      Свој печат богослужењу дао је Црквени хор „Хаџи Рувим“, под управом Милице Степановић – Бабамилкић. У току Литургије Епископ Милутин у чин свештеника рукоположио је досадашњег ђакона Ивана Јовановића, свештенослужитеља при Храму Вазнесења Господњег у Убу. Прослављеног српског фудбалера и великог добротвора Немању Матића, родом из Врела, Владика Милутин одликовао је Орденом Светог Владике Николаја.   Пуних 170 година блиста и својом лепотом употпуњује лепоту питомих крајолика тамнавске равнице, дочекујући и испраћајући благочестиве домаћине кад чељад крштењу приносе, синове и кћери жене и удају, своје старе Господу испраћају. Дом молитве, радости и љубави за Господа, коме се увек радо притиче и у ком се гости радо дочекују. Тако је било и у част прославе јубилеја. Предвођени својим парохом, свештеником Небојшом Миливојевићем, врељански домаћини дочекали су бројни верни народ који је дошао из разних крајева да са њима прослави велики јубилеј њиховог храма, који носи име Преноса моштију Светог Николаја Мирликијског, по броју крсних слава најзаступљенијег светитеља у српском народу. Недеља је дан који Господу треба посветити. Шест дана имамо да обавимо све послове, а недеља је дан Васкрсења Христовог намењен одласку у храм на богослужење, посећивању болесних и свих сродника и пријатеља. Ако тако чинимо, биће благословено оно што стекнемо. И нама, и нашој деци, унуцима и целој српској земљи, беседио је Епископ Милутин на Светој Литургији у храму у Врелу. Ми смо данас у дому Божјем. Овде се чују само лепе речи. Овде смо сви блиски једни са другима, јер како би смели доћи у свети храм, ако мрзимо некога? Како бисмо смели доћи пред Сина Божјег, Који је на Голготи опростио грехе оних који су Га на крст подизали? Он је опростио, а ми за парче земље тужимо кума и пријатеља. Авај, каква је то туга у душама људским, констатовао је ваљевски архијереј.   Као да не знамо да ћемо сутра отићи пред Бога живог, Који је рекао:“Љубите непријатеље своје!“ Много мржње, нажалост, има у светосавској Србији. Зато често и страдамо више него они који немају веру, јер знамо заповести Божје да не смемо да мрзимо никог на овоме свету. Зато смо у цркви да се томе научимо. Овде смо поводом великог јубилеја. Браћо и сестре, 170 година је стар овај храм. За нас који меримо време, то је много. За вечност, то је секунд. Свети храм је нешто што је вама најдраже и најлепше. Овде је све благо и лепо. Овде све мирише на Христа. Ми смо хришћани, а често заборављамо откада бројимо године, а бројимо их од рођења Господа Христа. Велика револуција се догодила пре 2019 година. Време се рачуна од рођења Бога Логоса, Који је постао човек да човека уздигне до Бога и да човек постане Бог по благодати – беседио је Епископ Милутин.   „Локомотива смрти ишла је ка вечној пропасти, вечном паклу… Дошао је кочничар, Човек и Бог, Који зауставља локомотиву смрти и прави велику револуцију“, речи су Светог Владике Николаја на које је подсетио Епископ Милутин. Господ нас учи да праштамо и делимо све што имамо са другима. То је највећа револуција, коју свет никада није доживео до Христа Бога, Који је глава Цркве.   Браћо и сестре, треба да знамо да је Христос једина вредност и једина лепота, једина снага и бескрајна љубав. Његово име је љубав. Бог и човек – Исус Христос. Он се рађа да би умро на Голготи, а умире да се родимо ми. Нико из света то није урадио. То је та бескрајна љубав Његова. Богочовек је дошао у свет и укинуо смрт за све нас, да нам гроб не буде задња реч, него одмор телу које чека васкрсење, да се споји са душом, преобрази, и да уђемо у живот вечни. Тамо, где је бескрајна радост, где нема рата, мржње, имања, новца и свега за шта се свет бори, већ је само бескрајно Царство Христово – рекао је Владика Милутин.   На земљи нема ничег лепшег ни тајанственијег од Цркве. Сва мудрост је у Цркви, у којој живи Дух Свети и излива благодат и чува истине вере. Црква је тело Христово и Он ће васкрснути у последњи дан сваког ко у њој живи. Преподобни Отац Јустин са сузама је говорио о страдању Господа Христа и опомињао народ да му не сме од Бога ништа бити важније, јер све што имамо дар нам је од Њега. Честитајући јубилеј верном народу Врела, Владика Милутин подсетио је на значај светиње у животу народа и да увек имамо на уму поруку мајке Јевросиме „Беж’у цркву, Краљевићу Марко“. Поруку, која нас упућује на вечно уточиште, место сусретања са Богом и ближњима, у коме се моли и радује.   На Светој Литургији Епископ Милутин у чин свештеника рукоположио је досадашњег ђакона при Храму Вазнесења Господњег у Убу Ивана Јовановића. Исповедно писмо којим се утврђује достојност новорукоположеног прочитао је исповедник архимандрит Михаило (Биковић), игуман манастира Јовања a Отац Иван Јовановић положио је свештеничку заклетву.   Света Литургија завршена је на изузетно узвишен и дирљив начин. Владика Милутин доделио је Орден Светог Владике Николаја прослављеном српском фудбалеру и првотимцу лондонског Манчестер јунајтеда Немањи Матићу, који је рођен и одрастао у Врелу, из кога срцем никада није отишао. Храм Преноса моштију Светог Оца Николаја за њега је најлепша грађевина на свету, с поносом истиче, носећи његову слику на својим штитницима. Помогао је обнову храма, школе и свега и све у завичају, као и којекуде где је помоћи требало. Међу зналцима фудбалске игре, важи за једног од најбољих на свету, а за доброту душе Немање Матића, сложиће се сви, тешко да има речи којима би се описати могла. Услед клупских обавеза, Немања Матић није био у могућности да данас буде у свом завичају и признање је примио његов отац Драган.   За трпезом љубави Културно – уметничко друштво „Тамнава“ извело је сплет игара из Србије. Парох врељански Небојша Миливојевић упознао је Владику Милутина са свиме што је учињено на обнови храма. У знак благодарја, уручене су Архипастирске грамате парохијанима који су учествовали у овом богоугодном делу, а Црквени одбор Црквене општине Врело даривао је Владику Милутина штапом.     Извор: Епархија ваљевска / Радио Источник
    • Од Логос,
      Викарни Епископ ремезијански Стефан, са благословом Патријарха српског Иринеја, служио је данас, 26. августа 2019. године, Свету Архијерејску Литургију у храму Светог Симеона Мироточивог на Новом Београду, поводом прославе иконе Пресвете Богородице Страдалне. Епископу Стефану саслуживали су протојереји – ставрофори Радич Радичевић и Станко Трајковић, протојереј Невенко Сукур, јереј Милош Марковић и ђакон Петар Бакајлић.   Your browser does not support the HTML5 audio tag.
          Светој Литургији присуствовао је др Милета Радојевић директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама и многобројни верни народ.   Пре пет година у храму Светог Симеона Мироточивог урађен је и постављен трон за икону Пресвете Богородице Страдалне. Од тада овај храм литургијски прославља спомен ове иконе. И ове године су, по традицији, трпезу љубави и послужење за све присуне приредили гђа Станимирка Свирчевић и гдин Миша Марковић власник ресторана „Дрен“.   После одслужене Свете Литургије и резања славског колача Епископ Стефан је служио и парастос добротворима овог светог храма. Након тога Епископ Стефан је надахнутом беседом поучио свештенство храма и верни народ, преносећи благослове Његове Светости Патријарха Иринеја, и том приликом је рекао да ће дати Бог да буде на Новом Београду „изграђено још више светих храмова у којима ћемо моћи још више и још чешће да се молимо и причешћујемо Светим Тајнама. И на тај начин, да некако, колико је то могуће здравимо“.   На крају се, испред братства храма Светог Симеона Мироточивог и верног народа, протојереј – ставрофор Радич Радичевић захвалио Преосвећеном Епископу Стефану за његов труд и молитвено залагање.     Извор: Радио Слово љубве

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...