Jump to content
Милан Ракић

Ваш доживљај хришћанског у популарној култури...

Оцени ову тему

Recommended Posts

Wiilam Blake

THE TIGER

TIGER, tiger, burning bright
In the forests of the night,
What immortal hand or eye
Could frame thy fearful symmetry?
 
In what distant deeps or skies
Burnt the fire of thine eyes?
On what wings dare he aspire?
What the hand dare seize the fire?
 
And what shoulder and what art
Could twist the sinews of thy heart?
And, when thy heart began to beat,
What dread hand and what dread feet?
 
What the hammer? What the chain?
In what furnace was thy brain?
What the anvil? What dread grasp
Dare its deadly terrors clasp?
 
When the stars threw down their spears,
And water'd heaven with their tears,
Did He smile His work to see?
Did He who made the lamb make thee?
 
Tiger, tiger, burning bright
In the forests of the night,
What immortal hand or eye
Dare frame thy fearful symmetry?

(i dalje sablažnjeni neki kreacionisti, možda)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Proverbs of Hell
William Blake, 1757 - 1827

 From “The Marriage of Heaven and Hell”


In seed time learn, in harvest teach, in winter enjoy. Drive your cart and your plow over the bones of the dead. The road of excess leads to the palace of wisdom. Prudence is a rich ugly old maid courted by Incapacity. He who desires but acts not, breeds pestilence. The cut worm forgives the plow. Dip him in the river who loves water. A fool sees not the same tree that a wise man sees. He whose face gives no light, shall never become a star. Eternity is in love with the productions of time. The busy bee has no time for sorrow. The hours of folly are measur’d by the clock, but of wisdom: no clock can measure. All wholsom food is caught without a net or a trap. Bring out number weight & measure in a year of dearth. No bird soars too high, if he soars with his own wings. A dead body, revenges not injuries. The most sublime act is to set another before you. If the fool would persist in his folly he would become wise. Folly is the cloke of knavery. Shame is Prides cloke. ~ Prisons are built with stones of Law, Brothels with bricks of Religion. The pride of the peacock is the glory of God. The lust of the goat is the bounty of God. The wrath of the lion is the wisdom of God. The nakedness of woman is the work of God. Excess of sorrow laughs. Excess of joy weeps. The roaring of lions, the howling of wolves, the raging of the stormy sea, and the    destructive sword, are portions of eternity too great for the eye of man. The fox condemns the trap, not himself. Joys impregnate. Sorrows bring forth. Let man wear the fell of the lion, woman the fleece of the sheep. The bird a nest, the spider a web, man friendship. The selfish smiling fool, & the sullen frowning fool, shall be both thought wise, that    they may be a rod. What is now proved was once, only imagin’d. The rat, the mouse, the fox, the rabbit: watch the roots; the lion, the tyger, the horse,    the elephant, watch the fruits. The cistern contains; the fountain overflows. One thought, fills immensity. Always be ready to speak your mind, and a base man will avoid you. Every thing possible to be believ’d is an image of truth. The eagle never lost so much time, as when he submitted to learn of the crow. ~ The fox provides for himself, but God provides for the lion. Think in the morning. Act in the noon. Eat in the evening. Sleep in the night. He who has suffer’d you to impose on him knows you. As the plow follows words, so God rewards prayers. The tygers of wrath are wiser than the horses of instruction. Expect poison from the standing water. You never know what is enough unless you know what is more than enough. Listen to the fools reproach! it is a kingly title! The eyes of fire, the nostrils of air, the mouth of water, the beard of earth. The weak in courage is strong in cunning. The apple tree never asks the beech how he shall grow, nor the lion, the horse,    how he shall take his prey. The thankful reciever bears a plentiful harvest. If others had not been foolish, we should be so. The soul of sweet delight, can never be defil’d. When thou seest an Eagle, thou seest a portion of Genius, lift up thy head! As the catterpiller chooses the fairest leaves to lay her eggs on, so the priest    lays his curse on the fairest joys. To create a little flower is the labour of ages. Damn, braces: Bless relaxes. The best wine is the oldest, the best water the newest. Prayers plow not! Praises reap not! Joys laugh not! Sorrows weep not! ~ The head Sublime, the heart Pathos, the genitals Beauty, the hands &    feet Proportion. As the air to a bird of the sea to a fish, so is contempt to the contemptible. The crow wish’d every thing was black, the owl, that every thing was white. Exuberance is Beauty. If the lion was advised by the fox, he would be cunning. Improvement makes strait roads, but the crooked roads without Improvement,    are roads of Genius. Sooner murder an infant in its cradle than nurse unacted desires. Where man is not nature is barren. Truth can never be told so as to be understood, and not be believ’d. Enough! or Too much!

Share this post


Link to post
Share on other sites

Auguries Of Innocence - William Blake

To see a World in a Grain of Sand
And a Heaven in a Wild Flower,
Hold Infinity in the palm of your hand
And Eternity in an hour. 

A Robin Red breast in a Cage
Puts all Heaven in a Rage.
A dove house fill'd with doves & Pigeons
Shudders Hell thro' all its regions.
A dog starv'd at his Master's Gate
Predicts the ruin of the State.
A Horse misus'd upon the Road
Calls to Heaven for Human blood.
Each outcry of the hunted Hare
A fibre from the Brain does tear.
A Skylark wounded in the wing,
A Cherubim does cease to sing.
The Game Cock clipp'd and arm'd for fight
Does the Rising Sun affright.
Every Wolf's & Lion's howl
Raises from Hell a Human Soul.
The wild deer, wand'ring here & there,
Keeps the Human Soul from Care.
The Lamb misus'd breeds public strife
And yet forgives the Butcher's Knife.
The Bat that flits at close of Eve
Has left the Brain that won't believe.
The Owl that calls upon the Night
Speaks the Unbeliever's fright.
He who shall hurt the little Wren
Shall never be belov'd by Men.
He who the Ox to wrath has mov'd
Shall never be by Woman lov'd.
The wanton Boy that kills the Fly
Shall feel the Spider's enmity.
He who torments the Chafer's sprite
Weaves a Bower in endless Night.
The Catterpillar on the Leaf
Repeats to thee thy Mother's grief.
Kill not the Moth nor Butterfly,
For the Last Judgement draweth nigh.
He who shall train the Horse to War
Shall never pass the Polar Bar.
The Beggar's Dog & Widow's Cat,
Feed them & thou wilt grow fat.
The Gnat that sings his Summer's song
Poison gets from Slander's tongue.
The poison of the Snake & Newt
Is the sweat of Envy's Foot.
The poison of the Honey Bee
Is the Artist's Jealousy.
The Prince's Robes & Beggars' Rags
Are Toadstools on the Miser's Bags.
A truth that's told with bad intent
Beats all the Lies you can invent.
It is right it should be so;
Man was made for Joy & Woe;
And when this we rightly know
Thro' the World we safely go.
Joy & Woe are woven fine,
A Clothing for the Soul divine;
Under every grief & pine
Runs a joy with silken twine.
The Babe is more than swadling Bands;
Throughout all these Human Lands
Tools were made, & born were hands,
Every Farmer Understands.
Every Tear from Every Eye
Becomes a Babe in Eternity.
This is caught by Females bright
And return'd to its own delight.
The Bleat, the Bark, Bellow & Roar
Are Waves that Beat on Heaven's Shore.
The Babe that weeps the Rod beneath
Writes Revenge in realms of death.
The Beggar's Rags, fluttering in Air,
Does to Rags the Heavens tear.
The Soldier arm'd with Sword & Gun,
Palsied strikes the Summer's Sun.
The poor Man's Farthing is worth more
Than all the Gold on Afric's Shore.
One Mite wrung from the Labrer's hands
Shall buy & sell the Miser's lands:
Or, if protected from on high,
Does that whole Nation sell & buy.
He who mocks the Infant's Faith
Shall be mock'd in Age & Death.
He who shall teach the Child to Doubt
The rotting Grave shall ne'er get out.
He who respects the Infant's faith
Triumph's over Hell & Death.
The Child's Toys & the Old Man's Reasons
Are the Fruits of the Two seasons.
The Questioner, who sits so sly,
Shall never know how to Reply.
He who replies to words of Doubt
Doth put the Light of Knowledge out.
The Strongest Poison ever known
Came from Caesar's Laurel Crown.
Nought can deform the Human Race
Like the Armour's iron brace.
When Gold & Gems adorn the Plow
To peaceful Arts shall Envy Bow.
A Riddle or the Cricket's Cry
Is to Doubt a fit Reply.
The Emmet's Inch & Eagle's Mile
Make Lame Philosophy to smile.
He who Doubts from what he sees
Will ne'er believe, do what you Please.
If the Sun & Moon should doubt
They'd immediately Go out.
To be in a Passion you Good may do,
But no Good if a Passion is in you.
The Whore & Gambler, by the State
Licenc'd, build that Nation's Fate.
The Harlot's cry from Street to Street
Shall weave Old England's winding Sheet.
The Winner's Shout, the Loser's Curse,
Dance before dead England's Hearse.
Every Night & every Morn
Some to Misery are Born.
Every Morn & every Night
Some are Born to sweet Delight.
Some ar Born to sweet Delight,
Some are born to Endless Night.
We are led to Believe a Lie
When we see not Thro' the Eye
Which was Born in a Night to Perish in a Night
When the Soul Slept in Beams of Light.
God Appears & God is Light
To those poor Souls who dwell in the Night,
But does a Human Form Display
To those who Dwell in Realms of day. 
 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Djela J.R.R. Tolkina, Silmarilion, Hobit i Gospodar prstenova.

U Silmarilionu je opisana prica nastanka svijeta i njegove buduce apokalipse ( u kojoj ce biti samo ponovo stvoren kao novi svijet kada bogovi ponovo dodju u Srednju zemlju - sto jako podsjeca na Drugi dolazak ), izabranog naroda, vilenjaka, koji cesto krenuse protiv volje bogova vodjeni svojim strastima i ponosom, odose u egzil kako bi ratovali sa Morgotom, i uprkos svojoj visokoj kulturi i boljem razumijevanju sudbine svijeta - oni ce nestati i zamijenice ih ljudi ( sto se i govori cak i u filmovima "The age of men will come" ) kao novi izabrani narod. Jako slicno sa Jevrejima i Hriscanima. Kroz knjigu se projavljuju mnoge hriscanske teme ( Bog, Eru, stvori svijet pjesmom ), hristoliki likovi, neki sa srecnim zavrsetkom ( Beren i Lutijena ) a neki sa tragicnom sudbinom koju su mogli izbjeci da nisu prihvatili nositi svoj krst ( Turin Turambar ) i generalno hriscanski narativ kroz citav Silmarilion koji se ponavlja u kasnijim knjigama.

Najhriscanskiji lik od svih je svakako Gandalf koji je imao velike uloge u spasavanju slobodnih zemalja, koji je zracio Hristovim osobinama, kako bozanskim tako i ljudskim, koji je umro pa se vratio u zivot i koji je na kraju se vratio u Valinor ( Raj na zemlji bukvalno ) kada je obavio sto je trebao.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ова песму сам доживео као вапај над бесмислом и потрагу за Богом, али ми је некако недовршена...

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
On Wednesday, June 14, 2017 at 0:08, Ћириличар рече

Djela J.R.R. Tolkina, Silmarilion, Hobit i Gospodar prstenova.

Upravo sam hteo da napisem za ovaj film. :ok:

Sve, u filmu ima neku misticnu dimenziju i poruku.:i6d1r8: Meni tako deluje.

S obzirom da je pisac bio dobar hriscanin, sve ukazuje na mnoge paralele iz hriscanskog miljea. Bas nesto slicno ovome sto si opisao.

Recimo, meni pada na pamet, .....kako se  Frodo borio sa time da ga moc i sila koju prsten poseduje ne obuzme i ne odvede na stranu sila tame. Pa, kako se sam bori sa tim stvartima u svojim mislima, da se ne pogordi i da bude smirem i uzdrzan, kako bi pobedio iskusenja koja sa sobom vuce taj prsten, tj. da postane mocan i silan vladar nad celim svetom.

Deluje kao klascina duhovna borba hriscana koji treba da putem smirenja pobedjuju strast gordosti koja je glavni neprijatelj coveka u toj borbi za cistotu duse itd.
 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Након неколико филмова које је потписао, Мел Гибсон је љубитеље седме уметности ставио пред "опасну" дилему. Да ли је бољи као тумач улога или као онај који организује тумаче улога да се понашају по некој његовој визији, тј. као режисер...

Тако је и са овим делом, где је Мел показао и неку врсту "синеастичког екуменизма", с обзиром да је он као католик одлучио да узме један сценарио који је 20 година "чамио" у Холивуду и сними филм по истинитој причи, односно по животу Дезмонда Досасуботара из америчке провинције, који се одазива позиву на мобилизацију у Другом светском рату и након много перипетија изазваних његовим приговором савести, чини нешто зашта је постао први (не и једини са истим или сличним разлогом) војник који је понео највише америчко одликовање - Медаљу части.

Adventist-Desmond-Doss-Harry-Truman-1.jp

Као и свако биографско дело, прича почиње са приказом Дезмондовог (Дезмондов лик иначе тумачи "Спајдермен", Ендрју Гарфилд) детињства и одрастања у Линчбургу, са старијим братом, оцем ветераном из Прве војне-алкохоличарем, биготном мајком... Службовању у локалној адвентистичкој заједници, и да не набрајам више... 

DesmondDoss.jpg

Преломни тренутак је када се "ујка Семовом" позиву одазивају сви Дезмондови вршњаци, старији брат, те тако и он. Родитељи се противе, нарочито отац (у ретким тренуцима када је трезан), који говори о свом ратном искуству и погибији најбоља три пријатеља (маестрално тумачење улоге од стране Хуга Вивинга). Како год, Дезмонд одлази на обуку у неки од "фортова" у САД.

Прве седмице обуке, које пролазе у набијању физичке снаге и вежбама окретности и покретљивости пролазе добро. Међутим, други раздео пешадијске обуке, који подразумева ношење оружја, представља и централну тему овог филма. Сви војници узимају оружје, али Дезмонд не. Након салве увреда наредника (Винс Вон), иде на рапорте редом по субординацији и упорно свима говори да је за њега пријављивање у војску патриотски акт и он себе ту види као болничара. Оружје не може да носи јер његова религијска убеђења му то просто не дозвољавају.

cc9efd19e52a4a59bc2bc4ae0d10835e.jpg

Углавном, након једног филмског суђења, где се приговор савести потврђује највишим америчким правним актом, те након краја обуке за болничара (која му је обука након суђења омогућена), Дезмонд се у склопу 77. пешадијске дивизије са својим колегама пребацује на Пацифичко војиште и то на Окинаву, где се одвијала једна од кључних битака у Другом светском рату, против јапанских фашиста.

37FA899900000578-3776433-image-a-56_1473

Због сплета "пацовских канала" којима је острво било избушено, те уопште, "предности" домаћег терена, Амери су доста људских жртава имали током ове битке. 

Углавном, још ћу само ово рећи. Током тог једног дана, Дезмондова јединица, с обзиром да су свежи и одморни, успева да направи тактичку предност, те да током ноћи утврди положаје за наступање током сутрашњег дана. Но, са првим зрацима сунца, Јапанска војска служећи се ратним лукавством, успева не само да поврати све претходног дана изгубљене положаје, но да десеткује Дезмондову јединицу, која се у паничном бегу, буквално сваила у долину испод једног гребена (који је и у наслову филма). 

Doss_Maeda.jpg

Сви живи који су могли. Сем Дезмонда који је такође могао. Али није. 

Током наредне ноћи и дана, вешто се кријући од Јапанаца, Дезмонд Дос је успео 75 рањених војника да извуче практично са фронта... 

Можда мало и превише експлицитне сцене (ратног) насиља и недовољно разрађено питање приговора савести као ај` да кажем у ратним условима примера пацифизма, са опште милитиразованом ситуацијом са друге стране, но филм је на крају "испао" блокбастер, а у блокбастерима се и не постављају важна философска питања, сем ако нису у питању "Ратови звезда"... 

5553512313_8167c9be88_b.jpg

Ето, рекао сам и више него што сам можда требао. Углавном, за љубитеље ратног спектакла, филмованих биографија о неким невероватним људима за које до сада нисте чули, топла препорука....

Гребен спаса-Hacksaw Ridge

Desmond-Doss-Story.jpg

IMDb

Hacksaw Ridge

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 4 минута, Милан Ракић рече

Након неколико филмова које је потписао, Мел Гибсон је љубитеље седме уметности ставио пред "опасну" дилему. Да ли је бољи као тумач улога или као онај који организује тумаче улога да се понашају по некој његовој визији, тј. као режисер...

Тако је и са овим делом, где је Мел показао и неку врсту "синеастичког екуменизма", с обзиром да је он као католик одлучио да узме један сценарио који је 20 година "чамио" у Холивуду и сними филм по истинитој причи, односно по животу Дезмонда Досасуботара из америчке провинције, који се одазива позиву на мобилизацију у Другом светском рату и након много перипетија изазваних његовим приговором савести, чини нешто зашта је постао први (не и једини са истим или сличним разлогом) војник који је понео највише америчко одликовање - Медаљу части.

Adventist-Desmond-Doss-Harry-Truman-1.jp

Као и свако биографско дело, прича почиње са приказом Дезмондовог (Дезмондов лик иначе тумачи "Спајдермен", Ендрју Гарфилд) детињства и одрастања у Линчбургу, са старијим братом, оцем ветераном из Прве војне-алкохоличарем, биготном мајком... Службовању у локалној адвентистичкој заједници, и да не набрајам више... 

DesmondDoss.jpg

Преломни тренутак је када се "ујка Семовом" позиву одазивају сви Дезмондови вршњаци, старији брат, те тако и он. Родитељи се противе, нарочито отац (у ретким тренуцима када је трезан), који говори о свом ратном искуству и погибији најбоља три пријатеља (маестрално тумачење улоге од стране Хуга Вивинга). Како год, Дезмонд одлази на обуку у неки од "фортова" у САД.

Прве седмице обуке, које пролазе у набијању физичке снаге и вежбама окретности и покретљивости пролазе добро. Међутим, други раздео пешадијске обуке, који подразумева ношење оружја, представља и централну тему овог филма. Сви војници узимају оружје, али Дезмонд не. Након салве увреда наредника (Винс Вон), иде на рапорте редом по субординацији и упорно свима говори да је за њега пријављивање у војску патриотски акт и он себе ту види као болничара. Оружје не може да носи јер његова религијска убеђења му то просто не дозвољавају.

cc9efd19e52a4a59bc2bc4ae0d10835e.jpg

Углавном, након једног филмског суђења, где се приговор савести потврђује највишим америчким правним актом, те након краја обуке за болничара (која му је обука након суђења омогућена), Дезмонд се у склопу 77. пешадијске дивизије са својим колегама пребацује на Пацифичко војиште и то на Окинаву, где се одвијала једна од кључних битака у Другом светском рату, против јапанских фашиста.

37FA899900000578-3776433-image-a-56_1473

Због сплета "пацовских канала" којима је острво било избушено, те уопште, "предности" домаћег терена, Амери су доста људских жртава имали током ове битке. 

Углавном, још ћу само ово рећи. Током тог једног дана, Дезмондова јединица, с обзиром да су свежи и одморни, успева да направи тактичку предност, те да током ноћи утврди положаје за наступање током сутрашњег дана. Но, са првим зрацима сунца, Јапанска војска служећи се ратним лукавством, успева не само да поврати све претходног дана изгубљене положаје, но да десеткује Дезмондову јединицу, која се у паничном бегу, буквално сваила у долину испод једног гребена (који је и у наслову филма). 

Doss_Maeda.jpg

Сви живи који су могли. Сем Дезмонда који је такође могао. Али није. 

Током наредне ноћи и дана, вешто се кријући од Јапанаца, Дезмонд Дос је успео 75 рањених војника да извуче практично са фронта... 

Можда мало и превише експлицитне сцене (ратног) насиља и недовољно разрађено питање приговора савести као ај` да кажем у ратним условима примера пацифизма, са опште милитиразованом ситуацијом са друге стране, но филм је на крају "испао" блокбастер, а у блокбастерима се и не постављају важна философска питања, сем ако нису у питању "Ратови звезда"... 

5553512313_8167c9be88_b.jpg

Ето, рекао сам и више него што сам можда требао. Углавном, за љубитеље ратног спектакла, филмованих биографија о неким невероватним људима за које до сада нисте чули, топла препорука....

Гребен спаса-Hacksaw Ridge

share-img.jpg

IMDb

Hacksaw Ridge

Gledao, odličan film. Uopšte mi nije smetalo što se radi o adventisti. Čovek je imao neka svoja ubeđenja (bez obzira što nisu sasvim ispravna), kojih se držao, po cenu opšte poruge. A, kada je došlo stani-pani, pokazao se kao heroj: pod najžešćom paljbom je izvlačio ranjenike. Respect!

Share this post


Link to post
Share on other sites

"Everybody Hurts"
 

When your day is long
And the night, the night is yours alone
When you're sure you've had enough
Of this life, well hang on

Don't let yourself go
'Cause everybody cries
And everybody hurts sometimes

Sometimes everything is wrong
Now it's time to sing along
When your day is night alone (Hold on, hold on)
If you feel like letting go (Hold on)
If you think you've had too much
Of this life, well hang on

Everybody hurts
Take comfort in your friends
Everybody hurts
Don't throw your hand, oh no

Don't throw your hand
If you feel like you're alone
No, no, no, you are not alone

If you're on your own in this life
The days and nights are long
When you think you've had too much of this life to hang on

Well, everybody hurts sometimes
Everybody cries
Everybody hurts sometimes
And everybody hurts sometimes

So hold on, hold on
Hold on, hold on, hold on, hold on, hold on, hold on
Everybody hurts

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служиo je на празник Светог великомученика Димитрија у Храму посвећеном овом Божјем угоднику на Новом Београду.         Звучни запис беседе   Његовој Светости су саслуживали протојереји – ставрофори Бранко Митровић, Јеремија Старовлах и Предраг Мићић, два нова протојереја Александар Баjић и Војислав Костић и јереји Марко Којић, Стефан Васиљевић и Андрија Вукчевић, архиђакон Марко Момчиловић и ђакони Дамјан Божић, Илија Томић, Зоран Недић и Драган Танасијевић.   У току Свете Литургије Његова Светост је одликовао јереје Александра Бабића и Војислава Костића у чин протојереја због њиховог доприноса у изградњи храма Св. Димитрија.   Кумови овогодишње славе су били запослени у колективу Југоимпорт СДБР, на челу са директором Југославом Петковићем. Колач је у име колектива са Његовом Светости пресекао финансијски директор предузећа Даниел Пантић.   Светој Литуригији су присуствовали директор владине Канцеларије за сарадњу са црквама и верским заједницама Милета Радојевић, министар културе у Влади Републике Србије Владан Вукосављевић и многобројни верни народ.   У беседи је Свјатјејши између осталог поучио да је велики угодник Свети Димитрије живео у тешко време и да се, иако је заузимао високи положај, није стидео хришћанског имена и није заборавио да је слуга Божји. Пред царем је не само признао да је хришћанин, већ је цара изобличио за многобоштво. Од верног слуге свог је пред смрт тражио да разда његово имање сиромашнима. Од дана страдања је слава и понос Солуна.     Извор: Радио Слово љубве
    • Од Логос,
      Возљубљени, у Христу Господу, радујем се што се данас налазим међу вама. Из дубине срца захваљујем Епископу најсветије Епископије врањске, Владици г. Пахомију, на његовој доброти и бризи за Цркву, како и на позиву да данас будемо заједно. Преносим вам поздраве и благослове Његовог Блаженства Архиепископа охридског г.г. Јована који и се налази у затвору због чувања јединства наше Цркве.   Повезане вести:    У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Епископ Атанасије (Јевтић) - Свети Сава као просветитељ   У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Протопрезвитер-ставрофор др Радован Биговић - Свет Сива homo universalis   У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Беседа Светога Саве о правој вери изговорена 1220. године у Жичи   У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Протопрезвитер-ставрофор др Радомир Поповић - Кратак преглед Српске Цркве кроз историју   У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Пећка Патријаршија – Чувар наше будућности   У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Манастир Жича - дом Спасов   Увек се радујемо каде се људи сакупљају да говоре о теолошким темама. У свакој, па и у нашој епохи, православна теологија јесте та која може да одговори на многа и различита питања. Овом приликом нећу да вас заморим, покушаћу да будем сажет и да ово излагање буде увод у разговор.   Данас празнујемо светог Саву српског, али и не само српског, него свеправославног, јер његово име је унето у православним календарима и празнује се у свим помесним православним црквама. Свети Сава у његовом поученију ка свему сабору његова отачаства, говорећи о преподобном Симеону, изговара једну веома важну реченицу, те каже да је преподобни отац тако заволео Бога и усрдно му последовао, да ни једној од светих заповести Његових не даде да падне на земљу, но све примивши у свој свети ум и душевна своја недра, и написавши на својему срдачном олтару, истинито потече за његовим светим заповестима, све творећи и све испуњујући, тако текући без слабљења до свога краја, да је хтео одати част и коначној речи Господњој: „ко претрпи до краја биће спасен“ (Матеј 10. 22). Да свети Сава није имао и сам све ове спасоносне врлине које набраја, он не би могао да их препозна код преподобног Симеона. Живот према светим заповестима Божјим не значи неко стерилно морализовање у животу, него благодатна, спасоносна и вечна заједница са Богом, и стално усавршавање човека у тој заједници.   Следујући овим актуелним речима светог Саве, шта је то што би ми данас требали да пишемо у свом срдачном олтару како би стваралачки подражавали наше, православне светитеље и на тај начин градили критеријуме према којима би вредновали нашу постављеност у различитим околностима живота?   I. На почетку, да научимо како да се суочавамо са свакодневним околностима није само питање неке издвојене, спољашне философије и неког неплодног интелектуализирања, него то заиста јесте и свакодневна наша потреба. Дакле, није у питању само нека теорија, него и њено спровођење у пракси. Не тврдим, али постоји утисак да се савремени човек данас сусреће са толико пуно ствари, са толико пуно сладуњавих амбалажа које привлаче његову пажњу, и притом нехотице помало прима тај потрашачки менталитет и тај вулгарни материјализам као свој имиџ, а истовремено као да све мање пажње обраћа смислу живота, начину постојања.   Али, ако не схватимо да је заједничарење са Богом смисао нашег постојања, тешко ћемо разумети и све остало. Вера у Бога и признање љубави према човеку, јесте смисао у нашем животу, каже један светогорски старац. Људски живот се ничим не може ограничити, нити са политиком, нити са различитим друштвеним калупима и нико нема монопол на тему човек.   Оно што можемо да кажемо произлази из нашег црквеног искуства, а то је да - заједница остварује смисао људског живота и да Љубав Божја према нама јесте Сам Христос.   Зато, имајући као наслеђе нашу богату православну прошлост - да се окренемо ка будућности, да пробудимо духовну осећајност да би научили уметност живљења и да изградимо своје критериуме који обезбеђују унутрашњи мир и радост. Да научимо да живимо не механички, него савесно. Да спознајемо себе и да можемо да се мењамо. Околности се не мењају саме, али са нашим тачним приступом и савесћу, ми мењамо околности. На тај начин облагорођујемо и свој карактер. Да будемо дејствујући људи, људи од акције. Када паднемо, да устанемо. Да учимо да комуницирамо, да заједничаримо. Молитва са којом почињемо дан и јесте заједничарење. Какав смисао би имао живот без заједничарења. Никада да се не обезнађујемо од других људи, него увек да имамо наду у преображење себе и света, и да учествујемо у ту промену.   Незаинтересованост у животу је велики непријатељ човеков. У супротном, такав живот без наде и радости заједничарења би био небиће. Увек да имамо у виду ону познату изреку - по земљи се крећем, али држи ме небо.   II. Друго нешто на шта треба да обратимо пажњу је следеће: живимо у време у којем нам се стално каже како треба да живимо. Стално чујемо: треба овако, треба онако. Ако тако не поступиш – тешко теби! То: треба, веома често чујемо са свих страна, па и са стране људи у мантији. Али, свако од нас треба да буде пажљив да не угуши другог човека, да овај не би омрзнуо Цркву. Веома је лако да изтрауматизирамо некога и да он побегне из Цркве. (Сећате се оног примера када је један духовник налагао једном младићу: ово не треба да радиш, овако не треба да поступаш, ту књигу не треба да читаш... те се овај младич није дуго времена појавио у Цркви. Када је најзад дошао, духовник му се опет самодовољно поставио са висине, а младич је смирено одговорио: дошао сам да вам кажем да се већ исповедам код другог духовника). То треба је извршило притисак до те мере да је живот постављен на једном психолошком нивоу. Данас је пуно људи који живе у Цркви, причешћују се, али стално живе са осећајем кривице. Скоро све што желе сматрају да је грех, скоро као цео живот да је грех. Али никада не треба да заборавимо да Бог гледа на грехе човека као што родитељ гледа на грешке своје деце. Дакле, са веома великим разумевањем, са трпљењем и саможртвеном љубави.   Ми никако не би могли да сведемо Бога на некога кога ништа друго не интересује, него се само бави таквим минорним темама, као што то ради човек, не ретко и на нивоу психолошког притиска. Никако не кажем да не треба да се бавимо и тим темама, али не до тог степена да их превише наглашавамо, понекад и до тог степена да такве теме људима замене Бога. На жалост, хришћани данас расту са тим осећајем кривице, а сасвим супротно, хришћанска вера каже: пао си – устани! Не треба да преувеличавамо свакодневне ситне грешке. И свети Порфирије Кавсокаливит каже да кад се нађемо у тами, не треба да трошимо снагу да изгонимо таму, јер можемо да се потрошимо, али без резултата, без успеха. Оно што треба да урадимо јесте да пустимо светлост и тама ће нестати, другим речима - да пустимо Христа у нашим срцима, у нашим животима. Дакле, човек није само једна грешка коју он направи у животу. Зар је могуће да све остало ниподаштавамо, а да истакнемо само неки промашај, који сутра лако може да се поправи. Никада не треба да поистовећујемо грешке са суштином људског бића. Грех је нешто моје, али нисам то ја. У Цркви је радост, а са друге стране је, препознаћете, онај тип побожности када је неко стално мрачно и пијетистички меланхоличан, и недејствујући, те сматра да је то веома добар израз вере. И све то под фарисејским изговором да пости и моли се, као да други који то не показују, не посте и не моле се. Црква даје радост, а не страх и меланхолију. Црква исцељује, а не ствара проблеме.   Када човек има осећај кривице то значи да је прикован за прошлост. Сећате се оног примера из Старечника са монасима који су пренели жену преко реке. Монаси се не дотићу жена, али када су требали да прођу неку набујалу реку, на обали је стајала и нека жена са намером да и она пређе. Један од отаца је ухватио жену да би јој помогао, а овај други каже: оче шта радиш, то је грех. Монах који је узео жену, одговорио је: остави то сад, да се не удави и да не умре, видиш да је река набујала; те, узео је жену и превео преко реке. Овај други монах био је сав обузет помислима типа - шта ли ради овај! Први монах је пренео жену преко реке и оставио је на другу обалу. Ходећи, овај „невини“, „чисти“ монах каже другому: то што си урадио је веома озбиљан грех, није допуштено да се дотичемо жене, а ти си управо то урадио. Прошли су доста пута, путовали су још цела два дана, и овај „чисти” монах каже: мислим да исповедам игуману то што си ти учинио. Видите, циљ му је био да код брата направи осећај кривице. Али овај први монах је био здраве, радосне побожности, па му каже: добро, речи ћемо игуману да сам ја пренео ту жену преко реке и да сам је оставио на други крај обале, а да је ти носиш од када смо је видели како жели да пређе реку, па све до манастира, те сада ћеш је унети и унутра у манастиру. Ко је више вукао ту жену, ја или ти?   Дакле, веома је битно да не буде да ми нисмо задовољни својим животом, те да поврх тога и другима стварамо притиске, проблеме, кривицу. То је супротно истинској хришћанској побожности, јер истинска хришћанска побожност учи да сам човек увек буде радостан и да увек другог орадости.   III. Тешко је говорити о аспектима духовног живота, а не осврнути се на породицу, јер у породици правимо прве кораке заједничког живота, стичемо прва знања, правимо прве подвиге саможртвене љубави. Било би добро, да породица данас има теолошки одговор на околности са којима се сама суочава. Литургијска заједница, т.ј. Црква се увек моли да Бог умножи свако добро људима у свакој породици. Сасвим је јасно да су свакој породици данас неопходне материјалне потребе, али истовремено јасно је да није добро да те потребе постану циљ и идол људског живота. Кад су најпре те потребе обезбеђене, онда човек може да настави даље, да чини остала суштинска дела. Милосрђе је једно од највећих врлина. То подразумева да дајемо од оног што имамо. Али, видите, истовремено то подразумева да дајемо не само од оног што имамо, него милосрђе подразумева да дајемо и саме себе, поддршку, добру реч, врлину саможртвеног неговања заједнице. То је практично спровођење љубави.   Зашто данас људи ступају у брак? То је данас постало веома озбиљно питање! Тешко се налази прави разлог. Не кажем да за то одговорност имају само људи, него и Црква. Рекли смо, посветовњачење је присутно свуда око нас.   Дејствујући брак је онај који циља ка вечном браку са Христом. Сваки човек треба да има Христа као Женика, да би његов живот имао смисао. Кад се један човек оцркови, тада добија дарове, харизме. Када подвиг православног хришћанина постане заједница, заједничарење, тада почињу да долазе дарови. То важи за људе у браку, али и за пустиножитеље, јер без Цркве, без литургијске заједнице, и брак и пустиножитељство представљају један стерилни индивидуализам. Учество у Евхаристији је пуноћа заједничарења. Код нас православних не постоји неевхаристијска, нелитургијска заједница са Богом и људима. Сетите се само житија свете Марије Египетске, и поставите себи питање: шта би било са њом да се није причестила пре краја живота?! Причешчујући се Телом и Крвљу Христовим, људи постају један човек, један нови дух односа.   Ако се удубимо у Јеванђеље, суочићемо се са нечим веома битним. Дакле, кроз све епохе људског постојања, Христос позива људе на суштинску промену у своме животу. Шта значи то – суштинска промена? То управо значи да их позива у заједницу, у остваривању своје личности у ту заједницу, у заједничарењу. Угледајући се на Христа, то ради и светитељ Сава кога данас празнујемо, и сви светитељи. Са друге стране, поменули смо да и кроз прошлост, али особито данас, актуелни моменат представља вероватно највећи страх модерног човека, а то је управо страх од заједнице, и то не било које заједнице, него исцељавајуће, литургијске, дакле заједнице, која како што и само име говори, успоставља нашу изгубљену целину. Чини се, према речима једног савременог оца, да је то, ако можемо тако да се изразимо – највећи бол нашег времена, да људи имају пренаглашену потребу да буду независни један од другог, толику да то води у потпуну отуђеност и неплодни индивидуализам.   Одсуство заједнице можемо да именујемо са тамом, а светлост се пројављује у заједници, према речима јеванђељским: где су двојица сабрани у Његово име, Христос је посреде њих.   Авраам је из љубави према Богу кренуо да жртвује свога сина Исаака, другим речима, кренуо је да жртвује најмилије шта је имао. Тако и ми данас, као што кажу неки савремени подвижници, подвижнички је, да најмилије шта имамо, а то данас може да буде управо пала људска логика и ум, и индивидуалистичко схватање хришћанства, дакле да то жртвујемо, како би дошли до спасења. Јер спасење није нешто што припада Богу, па га Он раздељује пошто ће на кантару измерити ко га је заслужио, а ко није; него Он нам, у суштини, даје Самог себе, јер спасење је Он Сам Христос, Који се раздаје свакоме ко пада али устаје и исправља се за подвиг, са чежњом да увек буде у близини и у неодступајућој заједници са самим Христом Господом.   Ето, до такве заједнице је дошао, те на такав живот нас и позива и сам свети Сава, који је тако заволео Бога, као што смо на почетку чули те ништа Његово није допуштао да падне на земљу, који је и свој живот жртвовао и посветио унутрашњој философији управо због те вечне заједнице са и у Христу.   Када се стекне таква заједница, исчезава сваки страх од разних светских моћника и сила који непознајући стил постојања у Христу, нажалост могу, да неког омрзну због Христовог имена.   Молитвама светог Саве, молитвама Епископа врањског г. Пахомија, да се покажемо људи светлости, радосна деца Христова, у Богу Оцу, преко несаздане благодати животворног Духа Светог, сада и увек и у векове векова. Амин.    Светосавска беседа Његовог Преосвештенства Епископа стобијског Давида, изговорена у Саборном храму Свете Тројице у Врању, 2015. лета Господњег.   Извор: Ризница литургијског богословља и живота 
    • Од Логос,
      У четвртак 03. октобра 2019. године, Епископ шумадијски Г. Јован служио је свету Литургију у Старој Милошевој цркви у Крагујевцу.   Звучни запис беседе   Беседећи на 106. зачало Јеванђеља од Јована, Владика је подсетио да: “Оно што је говорио Господ на Земљи, односи се на све време и на вечност. Господ је казао да свако ко хоће да живи побожно, биће прогоњен. Ако човек страда ради имена Божијег, онда је то на корист. Ако страда због сопственог ега и сујете, онда је потребно да се исправља и труди, а Господ ће помоћи. Господ нас не оставља обесхрабрене и свима поручује: “Трпљењем својим, спасавајте душе своје!”“, била је поука Владике Јована.     Извор: Епархија шумадијска
    • Од Логос,
      Десетог петка по Духовима, 23. августа 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Свете Петке у крагујевачком насељу Виногради. Епископу су саслуживали протонамесник Мирољуб Миладиновић и ђакон Урош Костић.   Звучни запис беседе   Владика Јован се сабраним верницима обратио надахнутом беседом у којој је дао одговор на питања какав треба да буде живот једног хришћанина и шта значи живети у благодати Божијој.   “Предивна је поука и савет светог апостола Павла који нам он данас даје кроз овај прочитани апостол, браћо и сестре, који смо управо чули. Између осталог, апостол Павле каже: “Браћо, ово је наша хвала, сведочанство савести наше, да у простоти и по искрености Божијој, не по мудрости телесној, него по благодати Божијој, и живесмо у свету, а особито према вама”. Некако нам се одмах после ове поуке намеће једно питање, а то је шта је то у ствари хвала и слава хришћана? Одговор је: то је живот по Богу. Какав је то живот у Богу? То је оно што апостол Павле каже - то је живот у простоти и чистоти Божијој, односно у једноставности, непрекидном животу у Богу и непрекидном размишљању о Богу, сећање на дарове које нам је Бог дао, а то су љубав, доброта, простота, чистота. Зато човек треба у смирености и простоти својој да на то благодари Богу. Шта је то у ствари живот у Богу? Сваки ће човек дати одговор на основу себе и своје оданости према Богу и вере у Бога. Живот у Богу је живот у благодати Божијој, односно живот у Христу, јер је Христос та благодат. Ми се благодаћу Божијом спасавамо. Управо та благодат нас чува, она нас спасава, она пребива у нама по мери вере наше и нашег хришћанског живота. Зато се у благодати Божијој или усавршава и надграђује, или се руши. У благодати се живи Христовим животом. Када човек има Христа у себи, он заиста има и благодат Божију, а ко има благодат Божију он има све оно што му је потребно за спасење. Када се човек лиши благодати Божије, он се лишава свега, он нема осећаја ни за шта, нема осећаја за Бога, за другог човека, зато неће да послужи другом човеку. Такав човек нема осећаја ни за Литургију и нема осећаја ни за какво добро. За њега је чињење добра нешто поражавајуће. Он неће човеку да послужи ни и кући, ни у селу, ни у цркви. Човек ће цесто да се изговара да је одрастао у лошим околностима. Ако си одрастао у лошем друштву, мани се тог друштва. Савест ти каже види због чега си такав, одбаци зло и окрени се према извору добра. Пример доброте и чистоте је сам Господ Исус Христос. Човек треба да подражава живот Господа Исуса Христа. Лењ и горд човек неће да се мења. Благодат Божија се даје смиренима, по оним речима Јеванђеља: “Бог се гордима противи, а смиренима даје благодат”. Људи по вери виде шта је у другом човеку. Затвори ли се човек у себе, он онда не жели да се мења. А ми не можемо без мењања ништа учинити. Може ли породица да опстане ако се први члан породице не промени? Не може. Али зато ако се он промени, промениће се и остали чланови. Христос је дошао да би се човек променио, да укаже човеку на то да му даје живот вечни. То је и циљ Његовог очовечења. Зашто се Бог очовечио? Одговор светих отаца јесте да се Бог очовечио да би се човек обожио. Господ је управо живео у овоме свету у простоти и чистоти и дао нам непогрешиво мерило да проверимо себе, а човек себе проверава Богом и Црквом. У Јеванђељу је кодекс живота, правило живота. Бог нам даје потребне силе за наш преображај. Нека нам Господ помогне да живимо у простоти и чистоти, а не у мудровању свом”, поучио је вернике Епископ Јован.     Извор: Епархија шумадијска
    • Од Логос,
      Из архиве доносимо предавање јеромонаха Макарија, игумана свештене обитељи манастира Савина. Отац Макарије је ово предавање одржао 17. децембра 2017. лета Господњег у свештеној обитељи манастира Подмаине у Будви. На видео запису предавања благодаримо братији манастира Подмаине.  

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...