Jump to content
Милан Ракић

Ваш доживљај хришћанског у популарној култури...

Оцени ову тему

Recommended Posts

From his hands it came down
From the side it came down
From the feet it came down
And ran to the ground
Between heaven and hell
A teardrop fell

In the deep crimson dew
The Tree of life grew

Share this post


Link to post
Share on other sites

https://mojtv.hr/film/1358/16-blokova.aspx

Филм " 16 Блок " из 2006. 

Писала на другим темама о филму, мрзи ме да понаваљам. Могу само рећи да је фантастичан, без икакавих назнака који би упућивали на хришћански садржај. Холивудски акциони трилер.    

Share this post


Link to post
Share on other sites

Мене Тhe Matrix асоциорао на неке јевањђелске принципе, на вечност као најприсутнију стварност а ми као да постојимо изван ње у неком сну или заносу.

 

 

tmp_5626-Man-standing-at-lighted-door-within-green-matrix-post2145486151.jpg

Share this post


Link to post
Share on other sites

Help, I have done it again
I have been here many times before
Hurt myself again today
And the worst part is there's no one else to blame

Be my friend
Hold me, wrap me up
Unfold me
I am small and needy
Warm me up
And breathe me

Ouch, I have lost myself again
Lost myself and I am nowhere to be found,
Yeah, I think that I might break
Lost myself again and I feel unsafe

Be my friend
Hold me, wrap me up
Unfold me
I am small and needy
Warm me up
And breathe me

Be my friend
Hold me, wrap me up
Unfold me
I am small and needy
Warm me up
And breathe me

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 29 минута, Desiderius Erasmus рече

Stvarno je odličan! Sa izrazito hrišćanskom porukom. Preporuka.

Једна занимљивост , случајност или не, да је  " 16 Блок "  снимљен исте године када и Острво од П.Л. 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 часа, jedan čovjek рече

Hrišćanstvo na sicilijanski način

Легендарна сцена! Генијално урађено, сваки пут кад гледам најежим се.

Share this post


Link to post
Share on other sites

 

Thank God for a beauty like you
She's my natural beauty

Respectively covering flesh
On a sunny day, long breaths
Comfortable without drawing attention
In a nursery rehearsing the commandments
Man hints towards advancement
She's advanced, been through the muck
Far from a nun and no lady luck
Earns an honest buck, dignity
Not concerned if she's digging me
The love she gives is sisterly
The love I give back is brotherly
Praise God, it's all in the family
Seen around her worst, that's the best
Five hour combos on the phone, get some rest
Wakeup call, have a nice day
By the way, did you pray?

Chorus (4x)

Meek.. strong, not weak
A good listener whenever a friend speaks
Out of love comes rebuke
Words to encourage Matthew, Mark, and Luke
Yes or not, not maybe
She's a mother to her baby
A dukeless daisy
Don't fall, grow in love
Too busyarrow-10x10.png feeding off The Word, no time for club
Nor desire, He takes us higher
Than a bomb load, it's been a long road
Keep travelling till we get home
At times it might seem, but we're never alone
No flowmantic, don't panic
God's with you everywhere
When I go, He's there
Be with him and everything will be fine
Put God first, because you're his before mine

Chorus (4x)

I'm not stuck on what you're not
I see what made you
A strong backbone
Tearing at the sermon
You know you could do better
The word hit home through a Godgiven messanger
Everyday a new declaration
Everyday change thought into action
Already a mommy, it comes naturally
And that's the beauty
Organizing activities
Enjoys giving
Sacrificing paydays with volunteering
You're an encouragement, keep it going
May God continue to bless you... (pause)

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

The Second Coming
BY WILLIAM BUTLER YEATS

Turning and turning in the widening gyre   
The falcon cannot hear the falconer; 
Things fall apart; the centre cannot hold; 
Mere anarchy is loosed upon the world, 
The blood-dimmed tide is loosed, and everywhere   
The ceremony of innocence is drowned; 
The best lack all conviction, while the worst   
Are full of passionate intensity. 

Surely some revelation is at hand; 
Surely the Second Coming is at hand.   
The Second Coming! Hardly are those words out   
When a vast image out of Spiritus Mundi 
Troubles my sight: somewhere in sands of the desert   
A shape with lion body and the head of a man,   
A gaze blank and pitiless as the sun,   
Is moving its slow thighs, while all about it   
Reel shadows of the indignant desert birds.   
The darkness drops again; but now I know   
That twenty centuries of stony sleep 
Were vexed to nightmare by a rocking cradle,   
And what rough beast, its hour come round at last,   
Slouches towards Bethlehem to be born? 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служиo je на празник Светог великомученика Димитрија у Храму посвећеном овом Божјем угоднику на Новом Београду.         Звучни запис беседе   Његовој Светости су саслуживали протојереји – ставрофори Бранко Митровић, Јеремија Старовлах и Предраг Мићић, два нова протојереја Александар Баjић и Војислав Костић и јереји Марко Којић, Стефан Васиљевић и Андрија Вукчевић, архиђакон Марко Момчиловић и ђакони Дамјан Божић, Илија Томић, Зоран Недић и Драган Танасијевић.   У току Свете Литургије Његова Светост је одликовао јереје Александра Бабића и Војислава Костића у чин протојереја због њиховог доприноса у изградњи храма Св. Димитрија.   Кумови овогодишње славе су били запослени у колективу Југоимпорт СДБР, на челу са директором Југославом Петковићем. Колач је у име колектива са Његовом Светости пресекао финансијски директор предузећа Даниел Пантић.   Светој Литуригији су присуствовали директор владине Канцеларије за сарадњу са црквама и верским заједницама Милета Радојевић, министар културе у Влади Републике Србије Владан Вукосављевић и многобројни верни народ.   У беседи је Свјатјејши између осталог поучио да је велики угодник Свети Димитрије живео у тешко време и да се, иако је заузимао високи положај, није стидео хришћанског имена и није заборавио да је слуга Божји. Пред царем је не само признао да је хришћанин, већ је цара изобличио за многобоштво. Од верног слуге свог је пред смрт тражио да разда његово имање сиромашнима. Од дана страдања је слава и понос Солуна.     Извор: Радио Слово љубве
    • Од Логос,
      Возљубљени, у Христу Господу, радујем се што се данас налазим међу вама. Из дубине срца захваљујем Епископу најсветије Епископије врањске, Владици г. Пахомију, на његовој доброти и бризи за Цркву, како и на позиву да данас будемо заједно. Преносим вам поздраве и благослове Његовог Блаженства Архиепископа охридског г.г. Јована који и се налази у затвору због чувања јединства наше Цркве.   Повезане вести:    У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Епископ Атанасије (Јевтић) - Свети Сава као просветитељ   У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Протопрезвитер-ставрофор др Радован Биговић - Свет Сива homo universalis   У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Беседа Светога Саве о правој вери изговорена 1220. године у Жичи   У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Протопрезвитер-ставрофор др Радомир Поповић - Кратак преглед Српске Цркве кроз историју   У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Пећка Патријаршија – Чувар наше будућности   У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Манастир Жича - дом Спасов   Увек се радујемо каде се људи сакупљају да говоре о теолошким темама. У свакој, па и у нашој епохи, православна теологија јесте та која може да одговори на многа и различита питања. Овом приликом нећу да вас заморим, покушаћу да будем сажет и да ово излагање буде увод у разговор.   Данас празнујемо светог Саву српског, али и не само српског, него свеправославног, јер његово име је унето у православним календарима и празнује се у свим помесним православним црквама. Свети Сава у његовом поученију ка свему сабору његова отачаства, говорећи о преподобном Симеону, изговара једну веома важну реченицу, те каже да је преподобни отац тако заволео Бога и усрдно му последовао, да ни једној од светих заповести Његових не даде да падне на земљу, но све примивши у свој свети ум и душевна своја недра, и написавши на својему срдачном олтару, истинито потече за његовим светим заповестима, све творећи и све испуњујући, тако текући без слабљења до свога краја, да је хтео одати част и коначној речи Господњој: „ко претрпи до краја биће спасен“ (Матеј 10. 22). Да свети Сава није имао и сам све ове спасоносне врлине које набраја, он не би могао да их препозна код преподобног Симеона. Живот према светим заповестима Божјим не значи неко стерилно морализовање у животу, него благодатна, спасоносна и вечна заједница са Богом, и стално усавршавање човека у тој заједници.   Следујући овим актуелним речима светог Саве, шта је то што би ми данас требали да пишемо у свом срдачном олтару како би стваралачки подражавали наше, православне светитеље и на тај начин градили критеријуме према којима би вредновали нашу постављеност у различитим околностима живота?   I. На почетку, да научимо како да се суочавамо са свакодневним околностима није само питање неке издвојене, спољашне философије и неког неплодног интелектуализирања, него то заиста јесте и свакодневна наша потреба. Дакле, није у питању само нека теорија, него и њено спровођење у пракси. Не тврдим, али постоји утисак да се савремени човек данас сусреће са толико пуно ствари, са толико пуно сладуњавих амбалажа које привлаче његову пажњу, и притом нехотице помало прима тај потрашачки менталитет и тај вулгарни материјализам као свој имиџ, а истовремено као да све мање пажње обраћа смислу живота, начину постојања.   Али, ако не схватимо да је заједничарење са Богом смисао нашег постојања, тешко ћемо разумети и све остало. Вера у Бога и признање љубави према човеку, јесте смисао у нашем животу, каже један светогорски старац. Људски живот се ничим не може ограничити, нити са политиком, нити са различитим друштвеним калупима и нико нема монопол на тему човек.   Оно што можемо да кажемо произлази из нашег црквеног искуства, а то је да - заједница остварује смисао људског живота и да Љубав Божја према нама јесте Сам Христос.   Зато, имајући као наслеђе нашу богату православну прошлост - да се окренемо ка будућности, да пробудимо духовну осећајност да би научили уметност живљења и да изградимо своје критериуме који обезбеђују унутрашњи мир и радост. Да научимо да живимо не механички, него савесно. Да спознајемо себе и да можемо да се мењамо. Околности се не мењају саме, али са нашим тачним приступом и савесћу, ми мењамо околности. На тај начин облагорођујемо и свој карактер. Да будемо дејствујући људи, људи од акције. Када паднемо, да устанемо. Да учимо да комуницирамо, да заједничаримо. Молитва са којом почињемо дан и јесте заједничарење. Какав смисао би имао живот без заједничарења. Никада да се не обезнађујемо од других људи, него увек да имамо наду у преображење себе и света, и да учествујемо у ту промену.   Незаинтересованост у животу је велики непријатељ човеков. У супротном, такав живот без наде и радости заједничарења би био небиће. Увек да имамо у виду ону познату изреку - по земљи се крећем, али држи ме небо.   II. Друго нешто на шта треба да обратимо пажњу је следеће: живимо у време у којем нам се стално каже како треба да живимо. Стално чујемо: треба овако, треба онако. Ако тако не поступиш – тешко теби! То: треба, веома често чујемо са свих страна, па и са стране људи у мантији. Али, свако од нас треба да буде пажљив да не угуши другог човека, да овај не би омрзнуо Цркву. Веома је лако да изтрауматизирамо некога и да он побегне из Цркве. (Сећате се оног примера када је један духовник налагао једном младићу: ово не треба да радиш, овако не треба да поступаш, ту књигу не треба да читаш... те се овај младич није дуго времена појавио у Цркви. Када је најзад дошао, духовник му се опет самодовољно поставио са висине, а младич је смирено одговорио: дошао сам да вам кажем да се већ исповедам код другог духовника). То треба је извршило притисак до те мере да је живот постављен на једном психолошком нивоу. Данас је пуно људи који живе у Цркви, причешћују се, али стално живе са осећајем кривице. Скоро све што желе сматрају да је грех, скоро као цео живот да је грех. Али никада не треба да заборавимо да Бог гледа на грехе човека као што родитељ гледа на грешке своје деце. Дакле, са веома великим разумевањем, са трпљењем и саможртвеном љубави.   Ми никако не би могли да сведемо Бога на некога кога ништа друго не интересује, него се само бави таквим минорним темама, као што то ради човек, не ретко и на нивоу психолошког притиска. Никако не кажем да не треба да се бавимо и тим темама, али не до тог степена да их превише наглашавамо, понекад и до тог степена да такве теме људима замене Бога. На жалост, хришћани данас расту са тим осећајем кривице, а сасвим супротно, хришћанска вера каже: пао си – устани! Не треба да преувеличавамо свакодневне ситне грешке. И свети Порфирије Кавсокаливит каже да кад се нађемо у тами, не треба да трошимо снагу да изгонимо таму, јер можемо да се потрошимо, али без резултата, без успеха. Оно што треба да урадимо јесте да пустимо светлост и тама ће нестати, другим речима - да пустимо Христа у нашим срцима, у нашим животима. Дакле, човек није само једна грешка коју он направи у животу. Зар је могуће да све остало ниподаштавамо, а да истакнемо само неки промашај, који сутра лако може да се поправи. Никада не треба да поистовећујемо грешке са суштином људског бића. Грех је нешто моје, али нисам то ја. У Цркви је радост, а са друге стране је, препознаћете, онај тип побожности када је неко стално мрачно и пијетистички меланхоличан, и недејствујући, те сматра да је то веома добар израз вере. И све то под фарисејским изговором да пости и моли се, као да други који то не показују, не посте и не моле се. Црква даје радост, а не страх и меланхолију. Црква исцељује, а не ствара проблеме.   Када човек има осећај кривице то значи да је прикован за прошлост. Сећате се оног примера из Старечника са монасима који су пренели жену преко реке. Монаси се не дотићу жена, али када су требали да прођу неку набујалу реку, на обали је стајала и нека жена са намером да и она пређе. Један од отаца је ухватио жену да би јој помогао, а овај други каже: оче шта радиш, то је грех. Монах који је узео жену, одговорио је: остави то сад, да се не удави и да не умре, видиш да је река набујала; те, узео је жену и превео преко реке. Овај други монах био је сав обузет помислима типа - шта ли ради овај! Први монах је пренео жену преко реке и оставио је на другу обалу. Ходећи, овај „невини“, „чисти“ монах каже другому: то што си урадио је веома озбиљан грех, није допуштено да се дотичемо жене, а ти си управо то урадио. Прошли су доста пута, путовали су још цела два дана, и овај „чисти” монах каже: мислим да исповедам игуману то што си ти учинио. Видите, циљ му је био да код брата направи осећај кривице. Али овај први монах је био здраве, радосне побожности, па му каже: добро, речи ћемо игуману да сам ја пренео ту жену преко реке и да сам је оставио на други крај обале, а да је ти носиш од када смо је видели како жели да пређе реку, па све до манастира, те сада ћеш је унети и унутра у манастиру. Ко је више вукао ту жену, ја или ти?   Дакле, веома је битно да не буде да ми нисмо задовољни својим животом, те да поврх тога и другима стварамо притиске, проблеме, кривицу. То је супротно истинској хришћанској побожности, јер истинска хришћанска побожност учи да сам човек увек буде радостан и да увек другог орадости.   III. Тешко је говорити о аспектима духовног живота, а не осврнути се на породицу, јер у породици правимо прве кораке заједничког живота, стичемо прва знања, правимо прве подвиге саможртвене љубави. Било би добро, да породица данас има теолошки одговор на околности са којима се сама суочава. Литургијска заједница, т.ј. Црква се увек моли да Бог умножи свако добро људима у свакој породици. Сасвим је јасно да су свакој породици данас неопходне материјалне потребе, али истовремено јасно је да није добро да те потребе постану циљ и идол људског живота. Кад су најпре те потребе обезбеђене, онда човек може да настави даље, да чини остала суштинска дела. Милосрђе је једно од највећих врлина. То подразумева да дајемо од оног што имамо. Али, видите, истовремено то подразумева да дајемо не само од оног што имамо, него милосрђе подразумева да дајемо и саме себе, поддршку, добру реч, врлину саможртвеног неговања заједнице. То је практично спровођење љубави.   Зашто данас људи ступају у брак? То је данас постало веома озбиљно питање! Тешко се налази прави разлог. Не кажем да за то одговорност имају само људи, него и Црква. Рекли смо, посветовњачење је присутно свуда око нас.   Дејствујући брак је онај који циља ка вечном браку са Христом. Сваки човек треба да има Христа као Женика, да би његов живот имао смисао. Кад се један човек оцркови, тада добија дарове, харизме. Када подвиг православног хришћанина постане заједница, заједничарење, тада почињу да долазе дарови. То важи за људе у браку, али и за пустиножитеље, јер без Цркве, без литургијске заједнице, и брак и пустиножитељство представљају један стерилни индивидуализам. Учество у Евхаристији је пуноћа заједничарења. Код нас православних не постоји неевхаристијска, нелитургијска заједница са Богом и људима. Сетите се само житија свете Марије Египетске, и поставите себи питање: шта би било са њом да се није причестила пре краја живота?! Причешчујући се Телом и Крвљу Христовим, људи постају један човек, један нови дух односа.   Ако се удубимо у Јеванђеље, суочићемо се са нечим веома битним. Дакле, кроз све епохе људског постојања, Христос позива људе на суштинску промену у своме животу. Шта значи то – суштинска промена? То управо значи да их позива у заједницу, у остваривању своје личности у ту заједницу, у заједничарењу. Угледајући се на Христа, то ради и светитељ Сава кога данас празнујемо, и сви светитељи. Са друге стране, поменули смо да и кроз прошлост, али особито данас, актуелни моменат представља вероватно највећи страх модерног човека, а то је управо страх од заједнице, и то не било које заједнице, него исцељавајуће, литургијске, дакле заједнице, која како што и само име говори, успоставља нашу изгубљену целину. Чини се, према речима једног савременог оца, да је то, ако можемо тако да се изразимо – највећи бол нашег времена, да људи имају пренаглашену потребу да буду независни један од другог, толику да то води у потпуну отуђеност и неплодни индивидуализам.   Одсуство заједнице можемо да именујемо са тамом, а светлост се пројављује у заједници, према речима јеванђељским: где су двојица сабрани у Његово име, Христос је посреде њих.   Авраам је из љубави према Богу кренуо да жртвује свога сина Исаака, другим речима, кренуо је да жртвује најмилије шта је имао. Тако и ми данас, као што кажу неки савремени подвижници, подвижнички је, да најмилије шта имамо, а то данас може да буде управо пала људска логика и ум, и индивидуалистичко схватање хришћанства, дакле да то жртвујемо, како би дошли до спасења. Јер спасење није нешто што припада Богу, па га Он раздељује пошто ће на кантару измерити ко га је заслужио, а ко није; него Он нам, у суштини, даје Самог себе, јер спасење је Он Сам Христос, Који се раздаје свакоме ко пада али устаје и исправља се за подвиг, са чежњом да увек буде у близини и у неодступајућој заједници са самим Христом Господом.   Ето, до такве заједнице је дошао, те на такав живот нас и позива и сам свети Сава, који је тако заволео Бога, као што смо на почетку чули те ништа Његово није допуштао да падне на земљу, који је и свој живот жртвовао и посветио унутрашњој философији управо због те вечне заједнице са и у Христу.   Када се стекне таква заједница, исчезава сваки страх од разних светских моћника и сила који непознајући стил постојања у Христу, нажалост могу, да неког омрзну због Христовог имена.   Молитвама светог Саве, молитвама Епископа врањског г. Пахомија, да се покажемо људи светлости, радосна деца Христова, у Богу Оцу, преко несаздане благодати животворног Духа Светог, сада и увек и у векове векова. Амин.    Светосавска беседа Његовог Преосвештенства Епископа стобијског Давида, изговорена у Саборном храму Свете Тројице у Врању, 2015. лета Господњег.   Извор: Ризница литургијског богословља и живота 
    • Од Логос,
      У четвртак 03. октобра 2019. године, Епископ шумадијски Г. Јован служио је свету Литургију у Старој Милошевој цркви у Крагујевцу.   Звучни запис беседе   Беседећи на 106. зачало Јеванђеља од Јована, Владика је подсетио да: “Оно што је говорио Господ на Земљи, односи се на све време и на вечност. Господ је казао да свако ко хоће да живи побожно, биће прогоњен. Ако човек страда ради имена Божијег, онда је то на корист. Ако страда због сопственог ега и сујете, онда је потребно да се исправља и труди, а Господ ће помоћи. Господ нас не оставља обесхрабрене и свима поручује: “Трпљењем својим, спасавајте душе своје!”“, била је поука Владике Јована.     Извор: Епархија шумадијска
    • Од Логос,
      Десетог петка по Духовима, 23. августа 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Свете Петке у крагујевачком насељу Виногради. Епископу су саслуживали протонамесник Мирољуб Миладиновић и ђакон Урош Костић.   Звучни запис беседе   Владика Јован се сабраним верницима обратио надахнутом беседом у којој је дао одговор на питања какав треба да буде живот једног хришћанина и шта значи живети у благодати Божијој.   “Предивна је поука и савет светог апостола Павла који нам он данас даје кроз овај прочитани апостол, браћо и сестре, који смо управо чули. Између осталог, апостол Павле каже: “Браћо, ово је наша хвала, сведочанство савести наше, да у простоти и по искрености Божијој, не по мудрости телесној, него по благодати Божијој, и живесмо у свету, а особито према вама”. Некако нам се одмах после ове поуке намеће једно питање, а то је шта је то у ствари хвала и слава хришћана? Одговор је: то је живот по Богу. Какав је то живот у Богу? То је оно што апостол Павле каже - то је живот у простоти и чистоти Божијој, односно у једноставности, непрекидном животу у Богу и непрекидном размишљању о Богу, сећање на дарове које нам је Бог дао, а то су љубав, доброта, простота, чистота. Зато човек треба у смирености и простоти својој да на то благодари Богу. Шта је то у ствари живот у Богу? Сваки ће човек дати одговор на основу себе и своје оданости према Богу и вере у Бога. Живот у Богу је живот у благодати Божијој, односно живот у Христу, јер је Христос та благодат. Ми се благодаћу Божијом спасавамо. Управо та благодат нас чува, она нас спасава, она пребива у нама по мери вере наше и нашег хришћанског живота. Зато се у благодати Божијој или усавршава и надграђује, или се руши. У благодати се живи Христовим животом. Када човек има Христа у себи, он заиста има и благодат Божију, а ко има благодат Божију он има све оно што му је потребно за спасење. Када се човек лиши благодати Божије, он се лишава свега, он нема осећаја ни за шта, нема осећаја за Бога, за другог човека, зато неће да послужи другом човеку. Такав човек нема осећаја ни за Литургију и нема осећаја ни за какво добро. За њега је чињење добра нешто поражавајуће. Он неће човеку да послужи ни и кући, ни у селу, ни у цркви. Човек ће цесто да се изговара да је одрастао у лошим околностима. Ако си одрастао у лошем друштву, мани се тог друштва. Савест ти каже види због чега си такав, одбаци зло и окрени се према извору добра. Пример доброте и чистоте је сам Господ Исус Христос. Човек треба да подражава живот Господа Исуса Христа. Лењ и горд човек неће да се мења. Благодат Божија се даје смиренима, по оним речима Јеванђеља: “Бог се гордима противи, а смиренима даје благодат”. Људи по вери виде шта је у другом човеку. Затвори ли се човек у себе, он онда не жели да се мења. А ми не можемо без мењања ништа учинити. Може ли породица да опстане ако се први члан породице не промени? Не може. Али зато ако се он промени, промениће се и остали чланови. Христос је дошао да би се човек променио, да укаже човеку на то да му даје живот вечни. То је и циљ Његовог очовечења. Зашто се Бог очовечио? Одговор светих отаца јесте да се Бог очовечио да би се човек обожио. Господ је управо живео у овоме свету у простоти и чистоти и дао нам непогрешиво мерило да проверимо себе, а човек себе проверава Богом и Црквом. У Јеванђељу је кодекс живота, правило живота. Бог нам даје потребне силе за наш преображај. Нека нам Господ помогне да живимо у простоти и чистоти, а не у мудровању свом”, поучио је вернике Епископ Јован.     Извор: Епархија шумадијска
    • Од Логос,
      Из архиве доносимо предавање јеромонаха Макарија, игумана свештене обитељи манастира Савина. Отац Макарије је ово предавање одржао 17. децембра 2017. лета Господњег у свештеној обитељи манастира Подмаине у Будви. На видео запису предавања благодаримо братији манастира Подмаине.  

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...