Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Оцени ову тему

Recommended Posts

Оно што покушавамо на форуму у одељку Хуманитарна делатност јесте управо оно што отац Ненад Илић говори на свом ФБ статусу. Молим вас прочитајте. Хајде да се повежено, ојачамо, будемо ту једни за друге. Потребно је тако мало за тако велике потезе, за нешто што заиста јесте љубав према ближњем, за нешто што ми заиста јесмо једни другима - браћа и сестре. Није ниједна тужна прича овде постављена да бисмо промишљали о тежини живота и уз неко заиста искрено саосећање помислили "о, туга..." и остали само на томе. Делајмо! Учинимо нешто. Можемо то, само ако желимо. Не може нико да ме убеди да сто динара месечно не може да одвоји за било ког потребитог. Не може нико да ме убеди да не може да учествује у дељењу и/или креирању апела на друштвеним мрежама, као и да се укључи у активну делатност реализације прикупљања помоћи. Има толико начина и могућности да помогнемо једни другима.

Активности на форуму могу бити разноврсне и плодоносне по питању хуманитарне делатности. Имамо и веома актуелне теме, у којима активно, реално учествује запањујуће мали број форумаша. Мили моји, драги моји, хајде да деламо. Укључите се, оживите ове теме, апеле, хајде да се договарамо како можемо помоћи. А можемо, верујем у то.

Имамо пуно тема. Неке од њих су

Молим вас, прочитајте текст оца Ненада Илића.

СОЛИДАРНОСТ ВЕРУЈУЋИХ

Црква је заједница. Требало би да буде чврста као породица. Или макар као фамилија. Заједница у којој, осим што се заједно молимо и делимо заједничке вредности, помажемо једни другима. Ако то понекад и радимо, радимо то стидљиво и далеко "блеђе" него, рецимо, у фамилији.

Верни у парохијама често ни сами нису у прилици да финансијски или некако друго могу озбиљније да помогну црквеној браћи и сестрама. Научени у модерним временима да очекујемо могућа решења проблема из неких апстрактних фондова, нисмо развили механизме да помажемо црквеној браћи и сестрама из других парохија.
Проблем са нејасним границама цркве и света иначе изазива и одређену нелагодност ако би приоритет требало да укажемо онима малобројнима који су литургијско језгро цркве.
Али ако ни у том језгру не успевамо да покажемо како би заиста Црква требало да изгледа - није добро.

Добре људе често је срамота да се прогурају у први ред оних који имају потребу за помоћи. Утолико би било добро кад би се у догледно време направила нека организација за помоћ онима из редова литургијских хришћана којима је помоћ повремено неопходна. Без тог малог броја верних не би било Литургије! За цркву они су важни као и свештенство.

У међувремену, а ето можда и да обележимо почетак петровског поста можемо да проверимо да ли метод симболичне помоћи и малих уплата може да помогне у једном конкретном случају.

Дејан и Нина су црквени људи, из литургијске заједнице на Топчидерском гробљу у Београду, још и наши пријатељи са Фејсбука. https://www.facebook.com/astrofizicar?fref=ts

Школовани и незапослени. Као многи у Србији. Имају троје деце. Зимус су преживели пожар из кога су извукли живе главе, а од ствари само иконе. Пола године не успевају да испливају из дугова направљених због последица пожара.
Имамо прилику да помогнемо овим скромним људима и да почнемо пост на хришћански начин. Да се нечег, макар и малог, одрекнемо из љубави према нашој црквеној породици.

Понекад нас обесхрабре огромне суме потребне за лечење деце или одраслих сународника којих нам је искрено жао. Љути смо на државу која је у потпуности затајила. Понеко од њих има срећу да додирне емоције великог броја људи, а другима нажалост не стижемо да се бавимо.
Овде се ради о црквеним људима који без сталног посла, после несреће, само треба да наставе да живе, да се ослободе дугова које не могу да плате и за то им је потребно 4000 евра (или сад већ нешто мање, помаже по неко и из њихове парохије и шире). Тако нешто може затребати свакоме од нас.

Ово је Дејан написао на свом профилу:
"Драга браћо и сестре, часни оци, добри људи!! Помозите колико је ко у могућности. Нечије мало - нама значи много! Молим вас! И, поделите овај апел на својим зидовима да види још људи.
Рећи ћу вам још једну ствар. Уопште није лако изговорити и написати све ово и објавити. Али, с обзиром да смо и супруга и ја незапослени, добро, ја дајем часове, али то је несигурно и сезонски активно, и да имамо троје мале деце, молим и тражим. А кнедла ми у грлу и очи задржавају сузе. Не сузе очаја, јер је Христос са нама до краја света и века, већ сузе по слабости људској. Не ропћем, констатујем.
Хвала унапред свима који се буду укључили у ову акцију. Да се што пре заврши и да затворимо ово (ружно) поглавље живота. Идемо даље!"

Ко може и жели уплату у било ком износу може послати преко PayPal-а (ми, пријатељи са Фејсбука, смо их наговорили да отворе налог на PayPal-у) налог је;
deyanraykovic.dr@mail.ru
Или рачун у Комерцијалној банци:
Дејан Рајковић
205-9001020679580-29

Ови људи су наша духовна родбина!

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Лепо је то, али би та солидарност требало да буде прво локалног карактера. Да људи из локалних заједница помажу својим најближима.

А за то су пре свега одговорни свештеници и СПЦ као целина, да се организује и уреди тако да локална заједница заиста буде права хришћанска зајединца, а не само форма.

"Социјални медији" итд. су на крају крајева ипак само забава, нису сасвим адекватни за такве ствари. То није и не може да замени праву заједницу.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Izvini Grizli, ali tvoj post kao da je pisao neko iz neke političke partije. I sve dok budemo pričali i/ili razmišljali ko tu treba prvi da "potegne" nećemo uraditi ništa. Samo ćemo pričati i prebacivati lopticu od jednih ka drugima.

Generalno, onako bajkovito, slažem se sa tobom. Međutim, situacija "na terenu" govori potpuno drugačije.

Prvo, nije do sveštenika i do SPC, do nas je. Sveštenik može da organizuje i da uredi (neki to rade, neki ne), ali je problem u nama. I dok čekamo da sveštenik i SPC uredi, šta mi radimo? Čekamo. Nas je ipak mnogo više nego sveštenstva, da li je za nas recimo stotinu opravdanje da sedimo i čekamo da nas naš sveštenik organizuje i dovede u red, da oformi hrišćansku zajednicu? Pa MI smo ta zajednica. Drugo, može sveštenik do sutra da uređuje ako ima većinom siromašne u svojoj npr. parohiji, a uglavnom ima. Na nivou lokalne zajednice imaš priču da u okviru siromašne lokalne zajednice ljudi uglavnom i pomažu jedni drugima, jer znaju šta je muka, ali nemaju ljudi više odakle, a da oni u bogatim zajednicama uglavnom gledaju svoja posla i pomažu ako ih savest zasvrbi, pa čak ni tada. Evo reći ću ti - mi smo dizali akcije u okviru ŽDU, od ovolikog Beograda javilo se nekoliko ljudi a jedan mnogo manji grad je odreagovao mnogo, mnogo bolje. Tamo su ljudi takvi. Humani i čovekoljubivi. Nisu otuđeni kao mi u Bgd. I za to nije kriva SPC nego mi sami. A situacija u Srbiji je da imaš samo nekoliko tačaka gde ljudi imaju malo više novca, sve ostalo je pustoš, beda, teška sirotinja. Kakva solidarnost na lokalu kada je nama gotovo cela zemlja gladna i kada znamo da su potrebiti uglavnom u najsiromašnijim "zajednicama". Mora da postoji humanitarna mreža.

Šta ja sada tebi još da odgovorim, kada si na moj apel da podignemo malo humanitarnu delatnost ljudi na forumu, da napravimo humanitarnu mrežu, gde ćemo se pomagati bez obzira u kom kutku živeli, da pokušamo malo više da pomažemo jedni drugima i budemo zaista delatni a ne samo govorljivi, napisao da se solidarnost primarno održava na lokalu i da je odgovornost na sveštenicima i SPC?

Šta ja tebi još da odgovorim kada mi potvrđuješ ono što i sama znam, a to je da većina sve vidi kao "zabavu" i da u svemu gleda samo onaj razbibriga smisao, ne bi li se samo izduvao od sopstvenog života i nezadovoljstva istim?

Ne slažem se sa tobom i eto, neću odustati od svoje namere da budem dosadna i virtuelno naporna, i uporna da svoje vreme provedeno na internetu iskoristim da pomognem nekom i da ubedim druge upravo u suprotno od onoga što si napisao - socijalni mediji su veoma adekvatni za humanitarnu delatnost, oni jesu zajednica, oni mogu da zamene pravu zajednicu u pogledu humanitarne delatnosti, i virtuelna prijateljstva su realna prijateljstva. I da, ako mi krenemo, i povežemo se internet mrežom, povezaćemo se i realnom mrežom, i to je zaista moguće, nas nekolicina okupljenih oko ideje ŽDU i prethodno u veoma uspešnoj akciji oko prve udarne pomoći porodici Rajković, to smo i pokazali. I to je realan, opipljiv život, iako koordinisan putem interneta. Bez analize ko je odgovoran, ko bi trebalo da potegne, ko bi mogao da organizuje, više, bolje ili uopšte.

A od ove silne zabave, pa i na ovom forumu, u poslednje vreme više me boli glava nego što se smirujem. Najiskrenije.

I da, stalno zaboravljamo veoma važnu stvar, sutra na naša vrata može zakucati bilo koja od sudbina ovih ljudi kojima (ne)pomažemo. Da li će nam tada svaki apel, svaka internet reč i svaka pomoć biti dragocena, ili ćemo i tada prvo procenjivati čija i kakva odgovornost je da uredi i organizuje pomoć nama?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Осим што се организује хуманитарна помоћ за породицу Рајковић, коју разумем, да ли је неко понудио неко трајније решење, да ли им је понуђен посао? 

Ако је Нина заинтересована, нека ми се јави на пп.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Колико ја знам, Нина није у могућности да ради због здравствених проблема. Свакако ћу јој проследити твоју поруку.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 15 часа, АлександраВ рече

Ne slažem se sa tobom

Само напред, желим вам успех.

Желео сам само да укажем на тешкоће на које ћете наићи.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 47 минута, Grizzly Adams рече

Само напред, желим вам успех.

Хвала :) Мислиш "желим нам успех" :stadaradim:

пре 48 минута, Grizzly Adams рече

Желео сам само да укажем на тешкоће на које ћете наићи.

Хвала и за то. Тешкоће к`о тешкоће, нек` оне раде свој, а ми ћемо свој посао.

Share this post


Link to post
Share on other sites

 

“Ниједно дело се не може обавити на прави начин без благочестиве вере у Христа. Људске намере у расуђивању доброг дела се не остварују без помоћи одозго. Да би се чинила добра дела морају се сјединити и људска усрдност, и помоћ која по вери долази одозго.

 Василије Велики

Share this post


Link to post
Share on other sites

Креирај налог или се пријави да даш коментар

Потребно је да будеш члан ЖРУ-а да би оставио коментар

Креирај налог

Пријавите се за нови налог на ЖРУ заједници. Једноставно је!

Региструј нови налог

Пријави се

Већ имаш налог? Пријави се овде

Пријави се одмах

  • Сличан садржај

    • Од ризница богословља,
      Поводом предстојећег 1. септембра, који се обележава као Дан заштите твари, Његова Све-Светост Патријарх васељенски Вартоломеј обкјавио је поруку којом позива „све људе добре воље да се упосле у борби на заштити природне околине и успостављања солидарности.“
      У својој поруци Васељенски Патријарх је изјавио да је прошло 28 година откад је Свети  и Свештени сабор Васељенске Патријаршије установио празник „Заштите животне средине“ када су у Православном центру узнете молитве „за сву твар“. Историјска Патријархова посланица од 1. септембра 1989. позвала је све православне и инославне вернике „да узносе молитве благодарности Творцу на свима великим даровима Творевине“ и да се моле усрдно за њено очување.   Васељенски Патријарх је истакао улогу Светог и Великог Сабора одржаног у јуну 2016. године, који је „нагласио и даље наглашава еко-позитивну динамику наше православне вере где се Евхаристија истиче у центру, и који позива вернике да буду `свештеници` твари док је непрестано приносе Творцу свега, као и начело вођења аскетског живота као савремени начин изражавања благодарности. И заиста, поштовање твари спада у саму срж нашег православног предања“, пише он.   Размишљајући о савременим претњама Божјој творевини, Васељенски патријарх је изразио забринутост због чињенице „да еколошка криза непрекидно напредује у име финансијског раста и технолошког развоја, док човечанство заборавља апеле за радикалном променом у нашем понашању према твари“.   „Краткорочне користи које диктира пораст животног стандарда у неким деловима света, просто прикривају рационалност злоупотребе и поробљивање твари“, додао је он.   Експлозивна комбинација необуздане трговине и науке – тј. безгранично поверење у моћ науке и технологије – само увећава ризике које прете интегритету твари и људског рода, каже се у посланици.   За Васељенског патријарха Вартоломеја решење кризе са којим се суочава људска култура и човекова средина, захтева свестрану мобилизацију и заједнички подухват.   „Не може се много урадити на решењу овог проблема, као и других суштинских проблема поготово када је у питању међуповезаност еколошке и друштвене кризе, без међухришћанске и међуверске сарадње.“   „Дијалог постаје плодно тле за неговање постојећих еко-позитивних и друштвених традиција како би се стимулисао разговор о природној средини и друштвеној заједници, при чему се започиње и конструктивна критика прогреса схваћеног искључиво као технолошки и економски напредак на штету твари и цивилизације“, истиче Патријарх који завршава поруку којом понавља „неодвојивост поштовања твари и људског рода“.   Извор: Српска Православна Црква
      View full Странице
    • Од ризница богословља,
      У својој поруци Васељенски Патријарх је изјавио да је прошло 28 година откад је Свети  и Свештени сабор Васељенске Патријаршије установио празник „Заштите животне средине“ када су у Православном центру узнете молитве „за сву твар“. Историјска Патријархова посланица од 1. септембра 1989. позвала је све православне и инославне вернике „да узносе молитве благодарности Творцу на свима великим даровима Творевине“ и да се моле усрдно за њено очување.   Васељенски Патријарх је истакао улогу Светог и Великог Сабора одржаног у јуну 2016. године, који је „нагласио и даље наглашава еко-позитивну динамику наше православне вере где се Евхаристија истиче у центру, и који позива вернике да буду `свештеници` твари док је непрестано приносе Творцу свега, као и начело вођења аскетског живота као савремени начин изражавања благодарности. И заиста, поштовање твари спада у саму срж нашег православног предања“, пише он.   Размишљајући о савременим претњама Божјој творевини, Васељенски патријарх је изразио забринутост због чињенице „да еколошка криза непрекидно напредује у име финансијског раста и технолошког развоја, док човечанство заборавља апеле за радикалном променом у нашем понашању према твари“.   „Краткорочне користи које диктира пораст животног стандарда у неким деловима света, просто прикривају рационалност злоупотребе и поробљивање твари“, додао је он.   Експлозивна комбинација необуздане трговине и науке – тј. безгранично поверење у моћ науке и технологије – само увећава ризике које прете интегритету твари и људског рода, каже се у посланици.   За Васељенског патријарха Вартоломеја решење кризе са којим се суочава људска култура и човекова средина, захтева свестрану мобилизацију и заједнички подухват.   „Не може се много урадити на решењу овог проблема, као и других суштинских проблема поготово када је у питању међуповезаност еколошке и друштвене кризе, без међухришћанске и међуверске сарадње.“   „Дијалог постаје плодно тле за неговање постојећих еко-позитивних и друштвених традиција како би се стимулисао разговор о природној средини и друштвеној заједници, при чему се започиње и конструктивна критика прогреса схваћеног искључиво као технолошки и економски напредак на штету твари и цивилизације“, истиче Патријарх који завршава поруку којом понавља „неодвојивост поштовања твари и људског рода“.   Извор: Српска Православна Црква
    • Од Снежана,
      Хришћанска духовност и људска солидарност
      Оливије Клеман Паул Кле, Излазеће Сунце, 1907.
      Тајна Христова и различите религије: „Христос није дошао да створи још једну религију, већ да понуди заједницу љубави сваком људском бићу.“ Верујем да је једна од драма хришћанства то што је оно постало само још једна религија уз све друге. Човечанство се, са религијског гледишта, дели на две широке хемисфере. Постоји она за коју ми се чини да је потекла из архаичних религија, а нарочито из Индије, где је све једно, где се коначно све стапа у јединство: преко светог космоса, све се утапа у неку врсту огромне космичке матрице као „лутке од соли у мору“, да употребимо једну тамо уобичајену слику. И затим постоји „семитскија“ хемисфера коју представљају јудаизам и ислам: Бог је на небу, човек на земљи, не могу истински ући у заједницу, али Бог даје свој закон и човек се мора покоравати том закону остајући на слушању Речи Божије. Чини ми се онда да је хришћанство потпуно зачуђујуће, зато што проповеда да су људско и божанско сједињени „нераздељиво“ и „несливено“ (тако је потврдио [Халкидонски] васељенски сабор из V века): „нераздељиво“, то је оно што наглашава духовна хемисфера потекла од Индије; и „несливено“, то је он што тврди хемисфера коју сам назвао „семитска“.
      Овде постоји изванредна синтеза. То је та тајна да Бог кога је Христос открио није самоћа у себи самом: он није ни океан у који се све утапа ни самоћа на небу, већ је он тајна заједнице, тајна љубави; он је реалност најпотпунијег јединства и, истовремено, најпотпуније разлике. А људско биће је позвано да живи у тој заједници, у том јединству и тој различитости: они који су уједињени у Христу чине једно биће, нису одељени као острвца самоће, и уједно Христос иде у сусрет свакоме на јединствен начин. Библијска епизода о Педесетници подсећа да, кад Свети Дух силази на окупљене ученике, његови пламени језици се деле и он поставља по један на сваког од њих, који посвећује сваког у оно што има апсолутно јединствено, отварајући бескрајни простор његовој стваралачкој слободи. Ето зашто хришћанин може волети изразе јединства које може пронаћи у Индији, може волети ту тајну Бога потпуно трансцендирајућег коју може наћи у јудаизму и исламу, а у исто време, он обједињује обоје. Постоји у томе нешто што ми изгледа сасвим изванредно.
      Ово ме увек подсети на једну причу коју налазим у сећањима једног мисионара објављених у Москви 1917. године. Он наводи да се у једном тренутку нашао међу будистима на граници између Сибира и Монголије. На крају их је заволео и дивио им се бескрајно. Толико се дивио будистичким мудрацима да, каже, није имао храбрости да их крсти. Затим, водећи даље своју мисао, додао је да би цео проблем био да их натера да отворе очи, јер они су ту, затворених очију, затворени у своју унутрашњост, у тај простор чисто унутрашње пуноће где је све једно. Али кад би могли, чувајући ту силу унутрашњости, отворити очи да виде другог и да га заволе у његовој другости, онда би то било заиста хришћанство, и то најпуније хришћанство које постоји. То је читав проблем: ради се о томе да се наведу они који живе затворени у своју унутрашњост да отворе очи и виде другог, и они који потврђују потпуну трансцендентност Бога да разумеју да, ако је Бог толико трансцендентан, он може трансцендирати саму своју трансцендентност да би нам се придружио, оваплотити се, постати један од нас, живети међу нама, и све нас узети у себе, тако да Бог у Христу узима лик човека и омогућава нам тако да распознамо у Светом Духу свако човечје лице у Богу.
      Прихватити критику атеиста и допринос хуманизма: У исто време хришћанство мора преузети сав допринос, сво испитивање, читаву критику модерног атеизма који представља рушење идола. Христос је као дијамант са хиљаду сјајних ивица. Он је обједињење у пуноћи свега онога што је божанско и свега онога што је људско, тако да нам сва истраживања божанског кроз све религије и сва истраживања људског кроз разне врсте хуманизма – подразумевајући ту и оне које себе сматрају атеистичким – могу открити нешто о тајни Христа. Морамо проживљавати хришћанство као „богочовечанство“, да употребим једну формулу драгу руским религиозним философима. А у богочовечанству морају наћи места сва истраживања свега хуманог којима се баве модерни хуманизми и антихуманизми, али отварајући људско ка Богу; и сва трагања за божанским која воде нехришћански мудраци и мистици, али отварајући их ка људском. Све то мора добити место у тој неподељеној Цркви коју по мисији која нам је дата треба да представљамо, покажемо, разоткријемо, јер она је ту…
      Мистицизам који храни друштво и културу: На Западу се хришћанска вера често поистовећује са моралом или друштвеним ангажовањем хуманитарног карактера, али духовно искуство, мистични живот који представља његово истинско језгро, остаје нажалост непознат. Трагично је то што у савременом хришћанству постоји ужасан утицај мисли марксистичке провенијенције. Не кудим, јер сматрам да постоје марксистичке анализе које су изузетно корисне у земљама трећег света. Али, стиче се утисак да су хришћани превише отишли ка спољном заборављајући језгро, срце. Док су они ишли ка спољашњем, освајачи су дошли и покушали су да се дочепају срца: то су безлични мистици, ти азијатски мистици.
      Ми смо чак толико Бога представили као седог старца са брадом под којом живи једна птичица да људи више не желе тако схваћеног личног Бога. Више воле океанског бога Новог доба и мистике далеке Азије.
      Ако се у прошлости сувише раширио атеизам као израз незаинтересованости за постојање Бога, сада пре идемо ка неким облицима мистичког атеизма. Све је то Достојевски дубоко осетио. Постоји у Злим дусима изванредна личност за будућност: Кирилов. Он је нека врста мистичког атеисте. Управо он каже: „Добро, зло, свеједно ми је. Бог: зашто о њему говорити? Али посматрам јесењи лист: он је ту, зелен је са мало жутог около. Све је лепо, све је добро, видим тренутак вечности; дакле, убићу се у тренутку вечности, и бићу Бог.“ То је оно што нас чека, а нама требају преобраћени Кирилови, излечени, Кирилови хришћани. Као што је то уосталом био сам Достојевски, који је кроз кризе ужасног зла, искуствено проживео невероватна просветљења у тренутку, касније схватајући ипак да је требало све то превазићи верношћу, тајном Христа који није само човек већ је Богочовек. Достојевски је истински осетио до које мере данашње друштво отвара поноре и расцепе у човеку. Али, у дну тих понора, он је открио Христа. Говорио је да треба бирати између Бога који је постао човек, Христа, и човека који жели да постане Бог. Ми смо данас на тој тачки, јер цео овај правац Новог доба утемељен је на човеку који жели да постане Бог.
      Треба, дакле, да поново нађемо неке путеве најдубљег хришћанства, да покажемо да Бог није индивидуа или три индивидуе на небу, и да поново откријемо смисао унутрашњости, смисао тајне. Пот­ребно нам је да се мало позабавимо „негативном“ теологијом, и да стигнемо до тога да кажемо да се не може говорити о Богу, да је Бог изнад свих концепата и свих представа. Онда се живи Бог може открити у тајни Христа као оваплоћеног Бога, распетог и васкрслог који нас васкрсава изнутра. Треба данас да дефинишемо једну дубоку духовност, хришћанску мистику која уједно може напајати друштво и културу. Одатле важност литургије, молитвеног живота…
      Духовно искуство и стваралачка отвореност ка свету: Сећам се једног младог јапанског интелектуалца који је дошао у Париз да одбрани тезу о Николају Берђајеву и руским интелектуалцима са почетка века, који су прво били поборници марксизма а потом га одбацили. Питао сам га зашто је изабрао баш ту тему, и он ми је одговорио: „И ја сам био марксиста, и сада сам престао то бити.“ Разговарали смо, и питао сам га следећу ствар: „Да ли вас је то навело да продубите будизам или шинтоизам?“ Одговорио ми је: „Не, то ме не интересује. Оно што ме занима, то је хришћанство попут Берђајевљевог: хришћанство које би омогућило истовремено да се има дубоко духовно искуство и да се човек отвори ка свету на стваралачки начин.“
      […] И управо то хришћанство мора бити циљ, јер што више човек постаје (аутентични) човек, тим више постаје одговоран човек. Молитва не ослобађа од задатака овог света: она нас чини још одговорнијим. Ништа није одговорније од молитве. Управо ово треба истински разумети и пренети младима. Молитва није забава, она није нека врста дроге за недељу, већ нас она окупља у тајни Оца, у сили Светог Духа, око Лица које нам открива свако лице, и чини нас најзад слугама сваког лица.  
      Ако постајање слугама сваког човека може узети конкретан облик присуства поред оних који пате због напуштености од људи, сиромаштва… то нас такође позива да будемо инвентивни људи, ствараоци у свим областима, укључујући ту и економску област, област светске цивилизације, област културе итд. Хришћанство мора бити стваралачко, а историјски је и било изванредан стваралац. Довољно је да се осврнемо и погледамо романичке цркве у селима, а да не говоримо о цркви Нотр-Дам у Паризу или о икони Свете Тројице коју је насликао Рубљов! Какво моћно стваралаштво! И нема потребе за неком етикетом да би се стварало. Достојевски није говорио да је био хришћански романсијер. Дакле, он је један од оних који су направили изванредан искорак у хришћански сензибилитет, мисао и, чак бих додао, теологију. Бројни су они који га и данас читају, он је један од „отаца“ модернизма, као што су Фројд, Ниче и до јуче Маркс. На хришћанима је, дакле, да поново започну и наставе то стваралаштво у свету какав јесте, не жалећи се. Свету нису потребни цмиздрави хришћани, већ хришћани ствараоци.
       
      Извор: Оливије Клеман, Тезе или нађимо смисао живота, Београд: ХКЦ, 2015, 39–45.
      Превод: Јелица Вуковић
      http://teologija.net/duhovnost-solidarnost/
       
    • Од Снежана,
      Хришћанска духовност и људска солидарност
      Оливије Клеман Паул Кле, Излазеће Сунце, 1907.
      Тајна Христова и различите религије: „Христос није дошао да створи још једну религију, већ да понуди заједницу љубави сваком људском бићу.“ Верујем да је једна од драма хришћанства то што је оно постало само још једна религија уз све друге. Човечанство се, са религијског гледишта, дели на две широке хемисфере. Постоји она за коју ми се чини да је потекла из архаичних религија, а нарочито из Индије, где је све једно, где се коначно све стапа у јединство: преко светог космоса, све се утапа у неку врсту огромне космичке матрице као „лутке од соли у мору“, да употребимо једну тамо уобичајену слику. И затим постоји „семитскија“ хемисфера коју представљају јудаизам и ислам: Бог је на небу, човек на земљи, не могу истински ући у заједницу, али Бог даје свој закон и човек се мора покоравати том закону остајући на слушању Речи Божије. Чини ми се онда да је хришћанство потпуно зачуђујуће, зато што проповеда да су људско и божанско сједињени „нераздељиво“ и „несливено“ (тако је потврдио [Халкидонски] васељенски сабор из V века): „нераздељиво“, то је оно што наглашава духовна хемисфера потекла од Индије; и „несливено“, то је он што тврди хемисфера коју сам назвао „семитска“.
      Овде постоји изванредна синтеза. То је та тајна да Бог кога је Христос открио није самоћа у себи самом: он није ни океан у који се све утапа ни самоћа на небу, већ је он тајна заједнице, тајна љубави; он је реалност најпотпунијег јединства и, истовремено, најпотпуније разлике. А људско биће је позвано да живи у тој заједници, у том јединству и тој различитости: они који су уједињени у Христу чине једно биће, нису одељени као острвца самоће, и уједно Христос иде у сусрет свакоме на јединствен начин. Библијска епизода о Педесетници подсећа да, кад Свети Дух силази на окупљене ученике, његови пламени језици се деле и он поставља по један на сваког од њих, који посвећује сваког у оно што има апсолутно јединствено, отварајући бескрајни простор његовој стваралачкој слободи. Ето зашто хришћанин може волети изразе јединства које може пронаћи у Индији, може волети ту тајну Бога потпуно трансцендирајућег коју може наћи у јудаизму и исламу, а у исто време, он обједињује обоје. Постоји у томе нешто што ми изгледа сасвим изванредно.
      Ово ме увек подсети на једну причу коју налазим у сећањима једног мисионара објављених у Москви 1917. године. Он наводи да се у једном тренутку нашао међу будистима на граници између Сибира и Монголије. На крају их је заволео и дивио им се бескрајно. Толико се дивио будистичким мудрацима да, каже, није имао храбрости да их крсти. Затим, водећи даље своју мисао, додао је да би цео проблем био да их натера да отворе очи, јер они су ту, затворених очију, затворени у своју унутрашњост, у тај простор чисто унутрашње пуноће где је све једно. Али кад би могли, чувајући ту силу унутрашњости, отворити очи да виде другог и да га заволе у његовој другости, онда би то било заиста хришћанство, и то најпуније хришћанство које постоји. То је читав проблем: ради се о томе да се наведу они који живе затворени у своју унутрашњост да отворе очи и виде другог, и они који потврђују потпуну трансцендентност Бога да разумеју да, ако је Бог толико трансцендентан, он може трансцендирати саму своју трансцендентност да би нам се придружио, оваплотити се, постати један од нас, живети међу нама, и све нас узети у себе, тако да Бог у Христу узима лик човека и омогућава нам тако да распознамо у Светом Духу свако човечје лице у Богу.
      Прихватити критику атеиста и допринос хуманизма: У исто време хришћанство мора преузети сав допринос, сво испитивање, читаву критику модерног атеизма који представља рушење идола. Христос је као дијамант са хиљаду сјајних ивица. Он је обједињење у пуноћи свега онога што је божанско и свега онога што је људско, тако да нам сва истраживања божанског кроз све религије и сва истраживања људског кроз разне врсте хуманизма – подразумевајући ту и оне које себе сматрају атеистичким – могу открити нешто о тајни Христа. Морамо проживљавати хришћанство као „богочовечанство“, да употребим једну формулу драгу руским религиозним философима. А у богочовечанству морају наћи места сва истраживања свега хуманог којима се баве модерни хуманизми и антихуманизми, али отварајући људско ка Богу; и сва трагања за божанским која воде нехришћански мудраци и мистици, али отварајући их ка људском. Све то мора добити место у тој неподељеној Цркви коју по мисији која нам је дата треба да представљамо, покажемо, разоткријемо, јер она је ту…
      Мистицизам који храни друштво и културу: На Западу се хришћанска вера често поистовећује са моралом или друштвеним ангажовањем хуманитарног карактера, али духовно искуство, мистични живот који представља његово истинско језгро, остаје нажалост непознат. Трагично је то што у савременом хришћанству постоји ужасан утицај мисли марксистичке провенијенције. Не кудим, јер сматрам да постоје марксистичке анализе које су изузетно корисне у земљама трећег света. Али, стиче се утисак да су хришћани превише отишли ка спољном заборављајући језгро, срце. Док су они ишли ка спољашњем, освајачи су дошли и покушали су да се дочепају срца: то су безлични мистици, ти азијатски мистици.
      Ми смо чак толико Бога представили као седог старца са брадом под којом живи једна птичица да људи више не желе тако схваћеног личног Бога. Више воле океанског бога Новог доба и мистике далеке Азије.
      Ако се у прошлости сувише раширио атеизам као израз незаинтересованости за постојање Бога, сада пре идемо ка неким облицима мистичког атеизма. Све је то Достојевски дубоко осетио. Постоји у Злим дусима изванредна личност за будућност: Кирилов. Он је нека врста мистичког атеисте. Управо он каже: „Добро, зло, свеједно ми је. Бог: зашто о њему говорити? Али посматрам јесењи лист: он је ту, зелен је са мало жутог около. Све је лепо, све је добро, видим тренутак вечности; дакле, убићу се у тренутку вечности, и бићу Бог.“ То је оно што нас чека, а нама требају преобраћени Кирилови, излечени, Кирилови хришћани. Као што је то уосталом био сам Достојевски, који је кроз кризе ужасног зла, искуствено проживео невероватна просветљења у тренутку, касније схватајући ипак да је требало све то превазићи верношћу, тајном Христа који није само човек већ је Богочовек. Достојевски је истински осетио до које мере данашње друштво отвара поноре и расцепе у човеку. Али, у дну тих понора, он је открио Христа. Говорио је да треба бирати између Бога који је постао човек, Христа, и човека који жели да постане Бог. Ми смо данас на тој тачки, јер цео овај правац Новог доба утемељен је на човеку који жели да постане Бог.
      Треба, дакле, да поново нађемо неке путеве најдубљег хришћанства, да покажемо да Бог није индивидуа или три индивидуе на небу, и да поново откријемо смисао унутрашњости, смисао тајне. Пот­ребно нам је да се мало позабавимо „негативном“ теологијом, и да стигнемо до тога да кажемо да се не може говорити о Богу, да је Бог изнад свих концепата и свих представа. Онда се живи Бог може открити у тајни Христа као оваплоћеног Бога, распетог и васкрслог који нас васкрсава изнутра. Треба данас да дефинишемо једну дубоку духовност, хришћанску мистику која уједно може напајати друштво и културу. Одатле важност литургије, молитвеног живота…
      Духовно искуство и стваралачка отвореност ка свету: Сећам се једног младог јапанског интелектуалца који је дошао у Париз да одбрани тезу о Николају Берђајеву и руским интелектуалцима са почетка века, који су прво били поборници марксизма а потом га одбацили. Питао сам га зашто је изабрао баш ту тему, и он ми је одговорио: „И ја сам био марксиста, и сада сам престао то бити.“ Разговарали смо, и питао сам га следећу ствар: „Да ли вас је то навело да продубите будизам или шинтоизам?“ Одговорио ми је: „Не, то ме не интересује. Оно што ме занима, то је хришћанство попут Берђајевљевог: хришћанство које би омогућило истовремено да се има дубоко духовно искуство и да се човек отвори ка свету на стваралачки начин.“
      […] И управо то хришћанство мора бити циљ, јер што више човек постаје (аутентични) човек, тим више постаје одговоран човек. Молитва не ослобађа од задатака овог света: она нас чини још одговорнијим. Ништа није одговорније од молитве. Управо ово треба истински разумети и пренети младима. Молитва није забава, она није нека врста дроге за недељу, већ нас она окупља у тајни Оца, у сили Светог Духа, око Лица које нам открива свако лице, и чини нас најзад слугама сваког лица.  
      Ако постајање слугама сваког човека може узети конкретан облик присуства поред оних који пате због напуштености од људи, сиромаштва… то нас такође позива да будемо инвентивни људи, ствараоци у свим областима, укључујући ту и економску област, област светске цивилизације, област културе итд. Хришћанство мора бити стваралачко, а историјски је и било изванредан стваралац. Довољно је да се осврнемо и погледамо романичке цркве у селима, а да не говоримо о цркви Нотр-Дам у Паризу или о икони Свете Тројице коју је насликао Рубљов! Какво моћно стваралаштво! И нема потребе за неком етикетом да би се стварало. Достојевски није говорио да је био хришћански романсијер. Дакле, он је један од оних који су направили изванредан искорак у хришћански сензибилитет, мисао и, чак бих додао, теологију. Бројни су они који га и данас читају, он је један од „отаца“ модернизма, као што су Фројд, Ниче и до јуче Маркс. На хришћанима је, дакле, да поново започну и наставе то стваралаштво у свету какав јесте, не жалећи се. Свету нису потребни цмиздрави хришћани, већ хришћани ствараоци.
       
      Извор: Оливије Клеман, Тезе или нађимо смисао живота, Београд: ХКЦ, 2015, 39–45.
      Превод: Јелица Вуковић
      http://teologija.net/duhovnost-solidarnost/
       

      Ова порука је постављена и на насловну страницу Поуке.орг
    • Од александар живаљев,
      Епископ Иринеј позвао на солидарност сa жртвама урагана
      11. Септембар 2017 - 8:56 Његово Преосвештенство Епископ источноамерички г. Иринеј позвао вернике да помогну жртвама урагана Харвија и Ирме
      „Каква је корист, браћо моја, ако ко рече да има веру а дела нема? Зар га може вера спасти? Ако ли брат или сестра голи буду, и оскудевају у свакодневној храни, и рече им који од вас: 'Идите с миром, грејте се, и наситите се’,  а не дате им што је потребно за тело, каква је корист? Тако и вера, ако нема дела, мртва је сама по себи“ (Јаков 2,14-17).
      С обзиром на  разарајући ефекат урагана Харвија и Ирме, епископ Иринеј позива све свештенство, монаштво и вернике Епархије Источноамеричке, као и  сви људи добре воље, да се присно моле Господу да оснажи оне који су погођени овим природним катастрофама и избави их од сваке опасности и невоље. Нека Он који је Живот и Васкрсење подари вечни покој онима који су изгубили животе и утеши њихову родбину и пријатеље.
      Ураган Харви је десетковао делове Тексаса и прети да опустоши суседне државе, узрокујући без преседана уништења и трауме, пропраћено губитком животā и имовине. Ураган Ирма се проширио Карибима, остављајући многе острвске народе без струје, водIOCC, International Orthodox Christian Charities,е и хране. Сада, услед тога, непримерена је крађа на све стране. Ураган Ирма напредује према Флориди, која се припрема за ову потенцијално катастрофалну пустош.
      На свима нама је не само да се молимо, него и да поделимо терет с нашом браћом и сестрама тиме што ћемо изражавати солидарност и забринутост и пружати неопходну  помоћ. Као Епископ  Источне Америке желим јавно изразити своју колективну захвалност православним Србима Мартинике који су образовали групу названу Мисија како би били у контакту са нашим верницима на острвима Сент Мартин, Сент Бартолеми и Гваделуп. Мисија је прикупила  довољно хране и одеће како би помогла онима који су највише погођени на Сент Мартину и острву Гваделуп.
      Као православни хришћани сви смо позвани да се молимо да Бог оснажи оне којима предстоје разарања. Међутим, наше молитве треба да буду пропраћене опипљивом помоћи онима који су сада у великој невољи и потребама. Апелујемо на наше свештенство, монаштво и вернике да своје прилоге  директно шаљу Међународној православној добротворној служби (IOCC, International Orthodox Christian Chariti IOCC, International Orthodox Christian Charities,es), агенцији под покровитељством Конференције канонских православних епископа Сједињених Америчких Држава, која ће  указивати  помоћ преко  својих оперативних група свима који имају потребу. Свима свештеницима се препоручује да се телефоном обраћају IOCC бесплатно: 877.803.4622, како би помогли људима у невољи.
      Извор: Источноамеричка епархија (превод Информативне службе СПЦ)
      Bishop Irinej Calls Faithful to Pray and Support Victims of Hurricanes Harvey and Irma
      What does it profit, my brethren, if a man says he has faith but has not works?
      Can his faith save him? If a brother or sister is ill-clad and in lack of daily food, and one of you says to them,
      ‘Go in peace, be warmed and filled,’ without giving them the things needed for the body, what does it profit?
      So faith by itself, if it has no works, is dead (James 2:14-17).
      Responding to the devastating effects of Hurricanes Harvey and Irma, Bishop Irinej calls upon all clergy, monastics and faithful of the Diocese of Eastern America, and all people of good will to fervently pray the Lord strengthen those adversely affected by these natural disasters and to deliver them safely from harm and danger. May He who is the Life and Resurrection grant rest eternal to those who lost their lives and comfort their families and friends.
      Already Hurricane Harvey has decimated parts of Texas and continues to ravage neighboring states, causing unprecedented destruction and trauma, coupled with loss of life and livelihood. Hurricane Irma has torn through the Caribbean, leaving many island nations without electricity, water or food. Now in its wake, unprecedented burglary is rampant. Hurricane Irma is headed for Florida, which is preparing itself for this potentially catastrophic storm. 
      We are all called not only to pray, but also to share in the burden of our brothers and sisters by expressing solidarity and concern, while offering care. As Bishop of Eastern America, I would like to publically express our collective appreciation to the Orthodox Serbs of Martinique who have formed a group called Mission in order to keep in contact with our faithful on the islands of St Martin, St Barthélemy and Guadeloupe. Mission has prepared a boatload of food and clothing to assist those most affected on St Martin and the Island of Guadeloupe.
      As Orthodox Christians we are all called to pray that God strengthens those in the path of devastation. Our prayers, however, should be accompanied by tangible aid to those now in dire distress and need. We ask our clergy, monastics and faithful to contribute their donations directly to IOCC, International Orthodox Christian Charities, an agency under the aegis of the Assembly of Canonical Orthodox Bishops of the United States of America, and have offered the assistance of their emergency task force to anyone in need. All clergy are instructed to call IOCC toll free: 877.803.4622, to help those who are afflicted. 
      Click to visit IOCC's online donation portal and support to those in need!

      View full Странице
×