Jump to content

Za čitanje i uživanje: WIM WENDERS U TEKSASU ("samo" za pivopije)

Оцени ову тему


Препоручена порука

Wim Wenders je lagano vozio glavnom ulicom Coopera, malog grada na sevoroistoku Teksasu. Kada je ugledao natpis Old Spurs Bar, zaustavio je svoj rentirani Buick LeSabre i u crnu glavu parking automata ubacio dve kovanice od 25 centi.

paris26.jpg

Bar nije puno zagledao, video ih je mnogo u poslednjih nekoliko meseci koliko je lutao Teksasom. Kraj malog šanka u obliku slova L bila su samo dva gosta:  do ugla šanka, na kraćoj strani, sedeo je starac i pio budweisser, a na kraju duže strane šanka, levo, pet-šest stolica dalje, sedeo je mladić ispred kojeg je bila zelena flaša. Wim Wenders je seo na stolicu uz desni ugao, jedna prazna stolica ga je delila od starca.

– Šta mogu da učinim za tebe ? – ljubazno je upitao konobar.

– Budweisser – odgovorio je Wim Wenders.

Kad je otpio dva-tri gutljaja piva i video šta sve ima da se vidi u malom baru, Wim Wenders je upitao mladića za drugim krajem šanka, koji je nežno gledao flašu St. Pauli Girl:

St.-Pauli-Girl-Logo.jpg

– Da li je dobro to nemačko pivo?

Mladić je na trenutak samo malo okrenuo glavu udesno prema strancu i, ne gledajući prema onome što ga je uznemirio svojim pitanjem, malo klimnuo glavom i trepnuo.

Barmen je sa blagim smeškom pogledao mladića.

– To je moj nećak Lary – rekao je starac, koji je sedeo desno od Wima Wendersa – on jedini u ovom baru, a valjda i ovom gradu pije to pivo.

– Ja sam Sam, a ovaj ljubazni gospodin, koji služi piće, zove se Jeff.

– Drago mi je gospodo, ja sam Wim.

– Ti si stranac? – upitao je starac.

– Da, ja sam Nemac.

– Čujes, Lary, gospodin je Nemac. Iz Nemačke?

– Da, iz Nemačke.

– Daleko si od kuće. Šta te je prijatelju navele u ovu našu selendru?

– Krenuo sam u Paris. Gledam lokacije za snimanje novog filma.

-Filma? Zar i Nemci prave ta sranja? Ja sam mislio da to rade samo naši u Holivudu… Nemci su mi više onako za mašine, inženjerstvo… Da li znaš šta je to beef jerky i smokie sticks?

o-BEEF-JERKY-facebook.jpg

– Znam. Probao sam. Nije loše.

– Ja već decenijama radim u kompaniji koja to proizvodi. Imamo tri nemačke mašine. Seku, melju meso, pakuju. Ne kvare se. Ove naše, američke, hoće da se pokvare. Nemačke, ne.

– Zar ne bi trebalo da si ti u penziji?

– Meni je sedamdeset i osam godina. Radim od svoje petnaeste. Menjao sam kompanije i gradove, i države, i žene. Najduže sam u mesnoj industriji. A što se tiče penzije, eh, uvek ima nekih računa. Plati ovo, plati ono. Hajde još ovo…   I tako, prodjoše godine. Mislim da ću da izdražim još dve godine, pa onda, ako bude života, idem u penziju.

– A nećak?

– Lary radi sa mnom. Sada mu je dvadeset i tri, sa šesnaest godina je napustio školu. Nije mu išla. Školski savetnik mi je rekao da je bolje da mali ne gubi vreme u školi. Dobar je radnik, sluša. Kad je napunio dvadeset i prvu godinu, pošto je po zakonu smeo u bar, doveo sam ga ovde. Ovde da proslavi dvadeset i prvi rodjendan. Mislio sam da popije prvo pivo i opali jednu žensku što je dolazila ovde. Zgodjušna, pričljiva, laka roba, mislio sam da joj platim nešto, da maloga nauči onome. Znaš ti… Došli mi ovde…

– Sećam se, sećam se – sa smeškom je barmen prekinuo starca – ja sam ga pitao šta će da popije. A on gleda li gleda, pa ugledao plavušu sa etikete. “To ću”, pokazao je na flašu St. Pauli Girl piva. Onda je malo sa stidom pogledao njega, a ovaj mu odgovorio: “Sinko, uzmi koje hoćeš”.

– Uzeo moj mali Lary flašu nemačkog piva,  pa malo pije, onako pomalo, stidljivo, a sisatu žensku gleda netremice. Stavio flašu malo dalje od sebe da bolje vidi. Valjda takvu lepotu nije pre video ili Bog će ga znati šta se tada desilo. Pogledaj ga sada, evo, pogledaj gde mu je flaša. Nije pri ruci, već dalje od njega, da na miru gleda pravo u nju.

Wim-Wenders.jpeg?itok=SqMX1xZ3

Wim Wenders se okrenuo prema mladiću. Malo mu žao, vidi da nešto sa njim nije u redu, i zna da će starac uskoro da nastavi sa svojom pričom, da ima još toga da se kaže.

– Tako sam ja Larya pre dve godine doveo na prvo pivo i prvu žensku, a eto kako je završilo. Pivo dobio, popio ga ali žensku nije imao. U stvari jeste tu Nemicu. Otad dolazimo svake večeri ovde. Ja popijem nekoliko budweissera a on jedno to nemačko, ponekad dva, ali retko. Kad mu Jeff uzme praznu, on malo rukom krene kao da je zadrži ali brzo mu naš prijatelj spušta novu, pa se tako mali smiri. Onda isto, kao i sa prvom. Malo popije, pa gleda dugo, netremice. Zaljubio se u devojku sa etikete za pivo. Mislio sam da će da ga prodje, hajde mlad je, malo čudan ali ništa. Ćuti, pijucka i gleda. Sigurno svake noći drka zamišljajući tu sisatu Nemicu.

Konobar Jeff, stari Sam i Wim su nekoliko trenutak ćutke gledali u mladića. Lary nije te poglede primećivao. Ponekad bi na trenutak okrenuo glavu ulevo, prema polutamnoj praznoj prostoriji bara a onda bi se opet zagledao u veselu devojku sto je u rukama držala prepune krigle bremenskog piva.

– Pre dosta godina, živeo sam u Ohaju, u Klivlendu. Radio u dobroj kompaniji, dosta prekovremenog rada, bilo je para. Imao sam, tada, ženu i ćerku. Dosta kasno sam se oženio, ali dobro… Sve bi bilo lepo da nisam tada i dosta pio. Mnogo u stvari, mnogo, i to žestimu, ne pivo. Noću sam pio viski, a danju pivo, umesto vode. Pravio sam, tada, raznorazna sranja: svadje, tuče, policija, trežnjenje u zatvoru… Ženi prekipelo, našla ljubavnika, pokupila važnije stvari iz stana, ćerku za ruku pa u novi zivot. Meni ostao veliki nov televizor i sofa. Bolje da mi je uzela i televizor. Možda bi mi život drugačiji bio. Ali nije, bio joj težak. Kupio bih svake večeri po nekoliko kartonki piva, pa na trosed… Voleo sam da gledam bejzbol. Pijan bih zaspao svake noci. Bilo mi žao ćerke. Voleo sam je. Nisam je puno vidjao jer sam previše radio, od jutra do mraka, a opet, na žalost, kad nisam radio bio sam pijan. Ali voleo sam je. Molio sam često Boga da njen očuh nije neki nasilnik, neki pedofil. Toga sam se jako bojao. Ponekad bih pijan zvao ženu telefonom i pretio njoj i njenom novom čoveku da ću da ih robijam ako mi samo, ako mi samo takne ćerku. Jednom mi je viknula u šlušalicu: “Pijanduro, ko zna da li je to tvoja ćerka.”… Nisam ubio očuha moje ćerke ali sam ranio jednog crnca. Jedne noći, probudilo me nešto, neko lupkanje, neki glasovi. Ja uzeo pištolj, pa u dnevnu sobu. A tamo dva crnca drže moj veliki televizor. Samo što sam izgovorio: “Son of a bitch”, jedan ispustio televizor i krenuo na mene. Televizor pao na noge onom drugom, on jauknuo, a ja opalio prvi metak. Pogodio crnju u stomak. Pao on na dva koraka od mene. Ja ponovo opalio i pogodio ga u butinu. Onaj drugi crnac pobegao iz stana a pogodjeni, jednu ruku drži na rani na stomaku, drugom rukom lupa o pod i psuje me. Ja mu prišao bliže pa opalio dva metka zaredom u onu ruku kojom je lupao. Jedan metak mu otcvikario srednji prst, a drugi probušio šaku po sredini. Kad je  on počeo da kuka i zavija, da se treska od bola… Kučkin sin…Policajci posle spakovali srednji prst u jednu kesu. Iz mog frižidera uzeli led… Sudija mi dao tri godine zatvora. To da se desilo ovde, bio bih slobodan čovek. Ali u Ohaju je drugačiji zakon. Kaže sudija da sam prekoračio granicu samoobrane kad sam mu pucao u šaku. Hajde, ono prvo pucanje, krenuo je na mene, ja se uplašio za goli život i pucao. Ali što sam posle morao da mu pucam u ruku? Zato što me psovao?… Ostao crnja bez prsta, onaj led nije pomogao…

631a4270e7ea0bf4d0ee32e5a2519efb.jpg

Lary je netremice, nežno gledao svoju devojku na flaši piva a Jeff je Samu i Wimu doneo po još jednu flasu budweissera. On je eksirao jedan kratki viski i odmah oprao čašu. Starac je nastavio:

– Dok sam robijao u Ohaju, ovde u Teksasu mi ubili brata. Bili smo braća po ocu. Tom je bio dosta mladji od mene. Ubili ga Meksikanci, emigranti, oni što ulaze u zemlju ilegalno, bez papira. Puna ih je Amerika. Moj brat je bio rendžer. Jedne noći, on i njegove kolege presreli grupa Meksikanaca. Čikanosi otvori vatru na rendžere, ubili dvojicu naših; naši ubili nekoliko njihovih.

Tako je Lary ostao bez oca. Bilo mu je pet godina. Nešto mu se tad desilo. Dugo nije uopšte govorio. Nisu znali šta će sa njim. U školi slab. Godinu dana posle, ja taman izašao iz zatvora, snaja me pozvala i rekla: “Dodji ovamo. Laryu treba otac a meni muško. Ti si mu stric, ko će bolje brinuti o njemu nego ti.”

I tako, živelo se nekoliko godina. Onda je ona počela da boluje. Prvo joj odsekli jednu dojku, pa drugu. Nije vredelo. Umrla je nekoliko meseci kasnije… Otad smo Lary i ja sami… Lary, Nemica, Jeff i ja. To ti je celo naše društvo.

Wim Wenders je zamolio Jeffa da Laryu odnese još jedno nemačko pivo, da on popije jedno svoje kratko piće a Samu i njemu da donese još po jedan budweisser. U predvečernjoj tišini u malom baru tiho se pilo i ćutalo.

Facebook-Budweiser-01.jpg

Kad je flaša bila ispijena, Wim Wenders je ustao i uzvadio navčanik.

– Jeff, prijatelju moj, naplati sve što smo na četvorica popili.

– A, ne, nikako – viknuo je stari Sam – ti si danas moj gost. Bilo mi je drago da upoznam jednog Nemca koji pravi filmove. Imam ja još priča, dodji ponovo ovde, tu smo nas trojica u svako predvečerje, pre nego što dodju drugi gosti. Ne volim da mi diraju maloga, znaš ti. Dodji, još ću priča iz mog života da ti ispričam. Možda jednog dana snimiš film o meni.

– Dobro. Ja ću ovde ponovo da dodjem. Tada ćeš ti da mi pričaš još o svom životu i tada ćeš ti da platiš sve što popijemo. A danas ja plaćam.

Wim Wenders je stavio novčanicu na šank. Pružio je ruku preko šanka Jeffu, a onda starom Samu. Dugo je držao starčevu ruku, levu je spustio na njegovo rame. Zatim je prišao Laryu. Stavio je ruku nežno na mladićevo teme i tako su zajedno nekoliko trenutaka gledali lepu Nemicu.

– Lary, ti si dobar mladić. Drago mi je da sam te upoznao. Idem ja sada, čuvaj Sama i Jeffa.

***

Dve godine kasnije film Wima Wendresa  Paris, Teksas je postigao veliki uspeh. Dobio je nagrade na filmskim festivalima i osvojio gledaoce širom sveta

***

U rano predvečerje, Wim Wenders je ušao u Old Spurs Bar. U ruci je držao u rolnu uvijem veliki poster. Levo za šankom je sedeo Lary sa flašom St. Pauli Girl ispred sebe. Jeff se nasmešio gostu. Desno za šankom nije bilo Starog Sama. Wim je prišao starčevom nekadašnjem mestu.

DSC_0883.JPG

– Sedi, slobodno. Sam nije tu. Nije više sa nama. Lary i ja smo ga sahranili pre šest meseci.

– Jeff, molim te, daj Laryu njegovo nemačko pivo, uzmi za sebe svoje piće i donesi ovde dva budweissera. I, molim te, okači ovaj poster preko puta Larya, tako da mu uvek bude ispred očiju.

Jeff je uzeo veliki poster, krenuo prema delu šanka gde je sedeo Lary. Preko reklame za cocacolu prilepio je Wimov poster. Suznih očiju je rekao:

BnSDY8CIEAEAJhK.png

– Lary, pogledaj ko je došao.

Laryjevo lice je zasjalo kao sunce i obasjalo celi bar. Zlatilo se Larijevo lice, isijavalo svetlost boje bremenskog piva.

Dragan ALEKSIĆ

image92.jpg

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Guest
      Од Guest,
      Данас, када се врши такво разарање Русије, где се све чини да би се човек превратио у бесловесно биће и многи су изнемогли од унинија, ми треба да ценимо ово свештено уточиште.
      "Јер, све што се раније написа за нашу се поуку написа, да кроз трпљење и утеху из Писма сачувамо наду (Рим 15.4)."
      Најбоље своје мисли и осећања руска култура дугује Св. Писму. Ф. М. Достојевски је био четири године на робији у Сибиру, пролазећи, како сам каже, кроз неизрецива и бескрајна страдања. Једино благодарећи, чему је преживео, била је малена књига Новог Завета, коју су му две жене хришћанке дале на путу за Сибир. Она га је спасла од пропасти.
      Када смо у жалости и несрећи, треба да се нарочито враћамо речи Божјој. Једна парохијанка нашег храма причала је да јој је предстојала озбиљна операција. Она се бојала, иако је знала да ће је оперисати најбољи хирург и да ће се за њу молити многи пријатељи. Њен духовник се свим силама старао да је умири, но све је било узалуд - она се и даље плашила. У болници, лежећи сама у соби, она је отворила Библију на месту где почиње Псалтир и прочитала га је до краја. Неколико дана после операције, рекла је своме духовном оцу: "Пред операцију, ја сам целе ноћи читала Псалтир. Не сећам се ни речи од онога што сам прочитала, но у мени се родила чврста убеђеност да је Бог близу, увереност да је Он са мном и тако је страх ишчезао". Друга жена је причала како се удала за богатог човека, "новоруса" и доживела страшну пустош у своме животу. Ништа јој није причињавало радост и она се одала алкохолу. Брак је дошао до границе развода. Схвативши одједном да јој никакви психијатри не могу помоћи, почела је да чита Св. Писмо и обрела чудесно осећање мира и ослобођења. Њену празнину испунио је Бог. И муж се изменио.
      Многи од нас, вероватно се сећају приче митрополита Антонија Блума, како је он још као неверујући човек почео да чита Јеванђеље и за време читања открио му се Васкрсли Христос.
      Ми упорно понављамо да се истинско значење Св. Писма открива само у Цркви. Коначно, Господ упозорава својом благодаћу и неверујуће људе, не само да би их привео Цркви.
      Нека свако запита себе:"Како бих ја могао дознати за име Христово, да није Цркве?" И све што открива тајну Његовог имена Син Божји, Господ, Спаситељ. Не просто име, него Његов живот и сам Он. Без Цркве чуо бих о Њему као великом Човеку, једном од многих, и то би било све. Зато је друга опасност - сматрати да нам сем Јеванђеља више ништа није потребно. Не! Без Цркве нема никаквог Јеванђеља, речи Божје која је настала међу верујућим људима који су га лично познали као Бога. И они су нам је предали да би и ми познали Бога лично. А да је реч Божја дошла до нас сама по себи, она би била само интересантан историјски документ, без благе вести и огњене благодатне речи која је једино способна да одушеви људску душу заувек и оног сусрета са Богом живим који је кадар да исцели душу сваког човека од смртног очајања.
      Нема веће утехе од оне коју даје Сам Бог. Међутим, ми треба да памтимо да је реч Христова - свагда крсна реч, и њено примање је исто што и причешћивати се св. Христовим Тајнама - које нам могу бити или на оправдање и освећење, или на суд и осуду. И без обзира што човек, пролазећи кроз велико искушење не остаје онаквим каквим је био, тј. постаје или јачи или слабији, он сам коначно бира каквим ће бити.
      ПРОТОЈЕРЕЈ АЛЕКСАНДАР ШАРГУНОВ
      НИЧЕГ ВЕЛИКОГ НЕ БИВА БЕЗ ЖРТВЕ
      Извор: Манастир Глоговац
×
×
  • Креирај ново...