Jump to content

Министар просвете: Чим престане забрана запошљавања решићемо проблем вероучитеља

Оцени ову тему


Препоручена порука

Положаj вероучитеља биће изjедначен са осталим просветним радницима, чим престане забрана запошљавања у jавном сектору, рекао jе данас министар просвете Mладен Шарчевић.

 

08 јун 2017 12:10, Танјуг
 
БEOГРAД - Положаj вероучитеља биће изjедначен са осталим просветним радницима, чим престане забрана запошљавања у jавном сектору, рекао jе данас министар просвете Mладен Шарчевић.
"Врло сам вољан да прво то решимо. Tаj принцип равноправности ћемо променити изменама и допунама закона чим држава изађе из забране о запошљавању и то jе jедино могуће у овом тренутку", рекао jе министар на завршноj jавноj расправи нацрта Закона о основама система образовања и васпитања (ЗOСOВ) одржаноj данас у Београду.
 



 

Tan2017-6-8_1011217_2.jpg


View full Странице

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Чини ми се да су ово последњи дани овог министра. Нема шансе да преживи реконструкцију владе, са оваквим ставовима.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Kаква је будућност веронауке у просветном систему Републике Србије?

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Дакле, наставља се игра мачке и миша са нама...

 

http://www.unijasprs.org.rs/index.php?option=com_content&task=view&id=22967&Itemid=1

РАВНОПРАВНИ И РАВНОПРАВНИЈИ Штампај E-pošta
Friday, 09 June 2017

Равноправни и равноправнији

Шта учинити када систем школства дискриминише своје запослене

Унија синдиката просветних радника Србије је узела активно учешће на јавној расправи о Нацрту Закона о основама система образовања и васпитања. Послала је мноштво предлога за измене и допуне Нацрта Закона, а између осталих и предлог да се наставницима верске наставе омогући да, попут осталих запослених у образовању, заснују радни однос на неодређено радно време. 

Овај захтев није никаква новина. Наиме, Закон о основама система образовања и васпитања усвојен 2009. године је садржао такву одредбу. Међутим, свега пар недеља након усвајања тог закона, тадашњи министар просвете послао је директорима школа допис у коме је наредио да се расписани конкурси обуставе, а нови не расписују. Тим дописом је суспендован члан Закона, а иако је тако нешто у правној држави немогуће, министар је и даље остао на свом положају. 

Измене ЗОСОВ-а 2011. године, и нови ЗОСОВ усвојен 2013. године опет су укинули могућност расписивања конкурса за наставнике верске наставе, и тиме продужили противуставни радно-правни статус наставника верске наставе.  Наставници верске наставе су стрпљиво чекали и надали се да ће Нацрт Закона чија је израда у завршној фази, напокон омогућити вероучитељима у Србији да имају иста права као и њихове колеге у европским земљама. Нада је почивала и на усменом обећању министра просвете г. Младена Шарчевића да ће проблем бити решен, датом пред представницима свих синдиката 10. фебруара 2017. године. 

Када је јавности недавно представљен Нацрт Закона, упркос министровим обећањима, у делу текста који регулише начин пријема у радни однос, одредбе у вези наставника верске наставе су остале исте. То је и подстакло Унију синдиката просветних радника Србије да путем званичних предлога на јавним расправама и у електронском облику, подсети министра не само на постојећу дискриминацију вероучитеља, него и на сопствено обећање да ће тај проблем решити. 

Међутим, на јавној расправи о Нацрту Закона о основама система образовања и васпитања одржаној у Београду дана 8. јуна 2017. године, на питање учесника у расправи зашто Нацрт Закона не предвиђа могућност да и наставници верске наставе заснују радни однос на неодређено време, министар је одговорио да он наводно има добру вољу за решавање тог питања. Али, како јавља Б 92, додао је да и поред његове добре воље постојеће стање неравноправности мора да се продужи због забране запошљавања у јавном сектору: "Врло сам вољан да прво то решимо. Тај принцип равноправности ћемо променити изменама и допунама закона чим држава изађе из забране о запошљавању и то је једино могуће у овом тренутку".

Због истине и равноправности коју помиње и сам министар, морамо да кажемо да министрова изјава једноставно не одговара чињеницама. Наиме, забрана запошљавања у јавном сектору регулисана је Законом о буџетском систему ("Сл. гласник РС", бр. 54/2009, 73/2010, 101/2010, 101/2011, 93/2012, 62/2013, 63/2013 - испр., 108/2013, 142/2014, 68/2015 - др. закон, 103/2015 и 99/2016) где у члану 27 е, став 34 стоји: „Корисници јавних средстава не могу заснивати радни однос са новим лицима ради попуњавања слободних, односно упражњених радних места до 31. децембра 2017. године.“

Међутим, у истом члану Закона о буџетском систему, већ у следећем ставу 35 стоји:

„Изузетно од става 34. овог члана, радни однос са новим лицима може се засновати уз сагласност тела Владе, на предлог надлежног министарства, односно другог надлежног органа, уз претходно прибављено мишљење Министарства.“

Из цитираних ставова 34 и 35 члана 27 е Закона о буџетском систему се јасно види да забрана запошљавања у јавом сектору није апсолутна, већ да постоје успостављени механизми, правила и процедуре како се запошљавање на неодређено време и на који начин врши, и поред номиналне забране запошљавања. Уосталом, непобитна чињеница је да се у школама, и поред поменуте запошљавања, стално запошљавају лица на неодређено радно време. Министар је са тим сигурно упознат, пошто управо министарство даје сагласност за расписивање конкурса на неодређено радно време. Можемо да наведемо више конкретних примера где је школама у овој години одобрено да распишу конкурс и да приме људе у радни однос на неодређено радно време. 

Свако добронамеран лако може да закључи да забрана запошљавања о којој говори министар просвете није никаква препрека за решавање радно-правног статуса наставника верске наставе, већ да су у питању неки други разлози. Да ли су ти разлози идеолошке природе као што су били код министрова два претходника, или неки нови, то не знамо. Знамо само да министрово објашњење и предлог да се проблем реши неким будућим изменама и допунама Закона уопште није потребан, јер забрана запошљавања се односи на нове људе, а не на оне који се већ 16 година налазе у просветном систему. Зашто се решење проблема одлаже, када проблем уопште и не постоји?  

Наставници верске наставе су већ годинама радници основних и средњих школа. Примају плате, и промена њиховог радно-праног статуса из рада на одређено време у рад на неодређено време не би била никакво финансијско оптерећење за буџет Републике Србије. Ако постоји добра воља да се статус наставника верске наставе реши, онда је пут за то врло једноставан, а састоји се из 2 једноставна корака: 

1. Измена Нацрта Закона о основама система образовања и васпитања која је у току, у смислу предлога које смо већ доставили,

2. Сагласност одговарајућег тела Владе Србије за запошљавање постојећих наставника верске наставе на неодређено време.

Наставницима верске наставе остаје да се надају да је министру неко од његових саветника погрешно објаснио шта значи забрана запошљавања у јавном сектору. Грешке се често дешавају, али не треба заборавити да је наш народ латинској изреци „Errare humanum est“ додао и оно: „Али је људски и грешке исправљати“.

Дакле, господине министре, исправите грешку. 

Ресор за образовни систем УСПРС

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Александар Милојков,
      Постављам ово питање, иако се са њим никада као студент, хвала Богу, никада нисам сретао. Али јесам као просветни радник. Но, сада имам проблем, тачније има га моја старија ћерка, која је студент Академије струковнох студија у Београду (бивша Виша медицинска). Она је студент друге године и све досадашње испите дала је из првог пута, са, у просеку, врло добрим оценама. Међутим, један испит из прве године још увек не може да положи. Пети пут већ покушава. Није једина, велики број студената није положио тај испит и пролазност је веома ниска. Девоке су жалиле и данас полагале испит пред комисијом. Али авај, у комисији је поново главну реч водила њихова професорка која је проблематична са својим критеријумима - постави питање, испричате јој СВЕ из литературе и онда вас решета потпитањима док вас не обори. Нажалост тако је било и данас пред комисијом. Од 30+ девојака, само су две успеле да добију прелазну оцену.
      Ја сад питам, какве су даље правне могућности да се ове студенткиње боре? Може ли се и коме обратити  у Министарству просвете, пошто је у институцији Аладемје проблем очигледно нерешив (изгледа да врана врани очи не вади - они штите своју колегиници, не студенте).
      Молим вас ако неко има конкретан предлог да ми појасни, како бих помогао свом детету, које већ пада у очај (а ја све то плаћам и не питајте како ми је).
    • Од Поуке.орг инфо,
      Положај Српске Православне Цркве одувек је био сложен и предодређен за борбу с тешкоћама и искушењима, како световним тако и духовним. Међу онима који су већ дуго забринути за будућност Православља често се говори о увођењу новопапизма, иза кога стоје Цариградска Патријаршија и патријарх Вартоломеј. СПЦ је заузела начелну позицију, утемељену на канонском предању, кад је раскол у Украјини у питању. Руска Православна Црква је у том смислу високо оценила принципијелност СПЦ и блаженопочившег патријарха Иринеја. Ипак, помесне Цркве грчког говорног подручја (не све), укључујући однедавно и Кипарску, приклониле су се, у најмању руку проблематичној, позицији Патријарха цариградског Вартоломеја. Како оцењујете будући развој догађаја који је веома потресао православну васељену?
      Проблем „новопапизма” који помињете нажалост постоји. Имамо следећу еволуцију: Цариградска Патријаршија – иначе Црква Мајка Српске Православне Цркве, што је чињеница коју нити имамо право да заборавимо нити је икада заборављамо – извршила је неканонски упад у јурисдикцију Руске Православне Цркве и „рехабилитовала” расколничке заједнице у Украјини, али, на жалост свију нас и на своју тешко избрисиву срамоту, није ни укинула ни ублажила раскол у Украјини него га је, насупрот томе, продубила и продужила. Доскорашњи расколи пренети су са тла Украјине на читав православни свет. Дошло је до прекида литургијског и канонског општења Московске Патријаршије са Цариградском Патријаршијом и са оним предстојатељима и епископима појединих Цркава који признају непокајаног расколника Епифанија – тачније грађанина Думенка – за легитимног митрополита кијевског и аутокефалног (!) поглавара Цркве у Украјини, где иначе живи и дела угледни и од свих Православних Цркава признати митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије, уз којега је преко сто канонских епископа са више од петнаест хиљада свештеника и монаха и са десетинама милиона верникâ. Несаборно једнострано признавање расколничких групација није, међутим, изазвало само раскол међу Црквама него и поделе и трвења унутар Цркава, о чему сведоче полемике међу епископима и теолозима у Грчкој и на Кипру.
      У новонасталом духовно-канонском хаосу Српска Православна Црква заступа, као  што с правом истичете, начелни став безусловне верности вековном канонском поретку Православне Цркве, којим нико нема право да се поиграва. Што појединци тај принципијелни став тумаче као сврставање уз једне против других, то је проблем њихове савести и њиховог схватања Цркве. Ми нисмо ни против кога, понајмање против славне и мученичке Патријаршије која је 1219. године дала аутокефални статус нашој Цркви, а у Светом Сави препознала личност достојну да буде први аутокефални српски архиепископ, али смо против поступака који угрожавају или нарушавају јединство Православне Цркве и доводе у питање кредибилитет Православља пред римокатолицима и инославним хришћанима уопште.
        Како ће се ствари развијати у будућности, тешко је предвидети, али ако судим на основу сличних претходних случајева из историје Цркве, надам се да ће у догледно време ова криза бити превазиђења. Дај Боже што пре!
       Још на Критском сабору указали сте на мањкавости у савременим покушајима да Православље добије неку врсту „источног папе“, па сте и објавили текст о својим неслагањима с таквим приступом. Каква еклисиолошка позиција треба да се заузме у наше доба да бисмо избегли искушења централизације, али и анархије?
      На ово кратко питање могао бих да одговорим веома опширно – тако да одговор заузме цео Печат. Када би се сабрало све што је с тим у вези написано, били би то читави томови, а не само једна књига. Али овде ћу, поштујући расположиви простор, сажети тему на оно најбитније.
      У чему се суштински разликују православна и римокатоличка еклисиологија иако и једна и друга признају постојање првенства у Цркви? Римокатоличка Црква прихвата примат римског епископа, папе, као првенство власти, као врховни ауторитет при доношењу одлука које се тичу Цркве у целости. Папа је практично изнад сабора епископâ: чак и кад би били сабрани сви римокатолички епископи и нешто одлучили, папа има начелну могућност да стави вето и да само он донесе одлуку. Структуру Римокатоличке Цркве можемо сликовито да прикажемо као пирамиду у чијем подножју се налазе верници, изнад њих су свештеници, изнад ових епископи, а на самом њеном врху налази се папа. Оваква структура је нашла свој израз у познатој латинској изреци Roma locuta, causa finita (Рим је рекао, ствар је свршена). Истини за вољу, „пирамидално” устројство Цркве знатно је ублажено, премда не и укинуто, на другом ватиканском сабору (1961 – 1965) тако што је прихваћено учење Светог Писма и светих Отаца Цркве, у континуитету неговано и сачувано у Православљу, да Цркву сачињава Народ Божји, који обухвата све њене чланове без разлике – епископе, свештенике, монахе, вернике…
      а разлику од устројства Римске Цркве, Православна Црква не личи на пирамиду. Пре би јој одговарала слика дома, велике куће са много станова и укућана, где свако има своју специфичну функцију. Посебно важну службу врше епископи. Они општецрквена питања решавају на саборима, при чему ниједан од њих, чак ни онај који председава на сабору, није изнад сабора. Све одлуке се доносе или једногласно или већином гласова. Председавајући нема право вета и може бити надгласан, али то му не одузима достојанство првог међу епископима. Његово првенство није првенство власти него првенство части. Он јесте први, али не први изван или изнад сабора него први у сабору, „први међу једнакима” (primus inter pares), а никако не „први без једнаких” (primus sine paribus), на што већ вековима претендује епископ „старога” Рима, а одскора и епископ „Новога Рима”, односно Константинопоља, Цариграда, данас Истамбула.
      Обе претензије су за православно схватање природе и устројства Цркве неприхватљиве. Према 28. канону Четвртог васељенског сабора епископ Новога Рима задобија исто „преимућство части” које ужива епископ Рима у тада јединственој Цркви, али се при набрајању или у диптисима налази на другом месту, иза римског епископа, јер је римско првенство части старије и потиче из апостолске епохе. Ниједном од њих канон не приписује првенство власти. Такав појам у канонима Цркве уопште не постоји. Укратко речено, Цркву одликује саборност, а не монархија. Однос између првог по части епископа и епископског сабора је притом динамичан, али једини могућ: нити први може да одлучује сâм, без сабора, нити сабор сâм, без првог епископа, како налаже 34. апостолски канон. Богочовечанска равнотежа и хармонија одликују не само Личност Христову већ и Тело Његово, Цркву Божју. Мој скромни коначни одговор на ваше питање гласи: саборност је једини могући пролазак велике историјске Лађе зване Црква између Сциле централизације и Харибде анархије.
      Извор: Печат/Видовдан
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Дана 18. децембра 2020. године, седиште Будимске епархије у Сентандреји посетио је министар спољних послова Републике Србије г. Никола Селаковић са пратњом. Уваженог госта срдачно је дочекао Преосвећени Епископ будимски г. Лукијан.

       
      Пријему су присуствовали амбасадор Србије у Мађарској г. Иван Тодоров, чланови Кабинета министра спољних послова и службеници Будимске епархије. Преосвећени Владика је најпре захвалио министру Селаковићу на, за српску заједници у Мађарској, изузетно важној посети. Владика је информисао високог госта о заједничким пројектима Епархије и Владе Мађарске. Истовремено, владика Лукијан је нагласио значај добросуседске политике Републике Србије, нарочито према Мађарској, где је управо захваљујући таквим односима кренуло на боље и српској заједници и Цркви, на коју се у Мађарској гледа са поштовањем и уважавањем.
      Велики помак је према речима владике Лукијана остварен од када је на челу Амбасаде Србије у Мађарској Његова Есекенција Иван Тодоров.
      Владика је образложио уваженом госту које су актуелне потребе Будимске епархије и српске заједнице уопште, а које се могу повољно решити управо захваљујући добрим односима две земље – Србије и Мађарске.
      Министар Селаковић је информисао владику Лукијана о карактеру његове званичне посете Мађарској, у оквиру које је потписан и протокол о сарадњи два Министарства спољних послова. Министар је упознао Владику и о предстојећем састанку у оквиру посете са премијером Мађарске г. Виктором Орбаном.
      Владика Лукијан је искористио прилику да информише министра Селаковића о пројектима које Будимска епархија спроводи у сарадњи и уз помоћ Владе Србије, а на чему је Српска Црква у Мађарској нарочито благодарна. Министар је затим са сарадницима и свештенством посетио Саборну цркву у Сентандреји.
      Претходно, министар Никола Селаковић се састао са мађарским шефом дипломатије Петером Сијартом, a затим посетио Српску школу Никола Тесла у Будимпешти где је уручио помоћ у виду три школска комби аутобуса за превоз ђака као и књиге за школску библиотеку.
      Након посете Будимској епархији, министар Селаковић састао се и са премијером Мађарске г. Виктором Орбаном.
       
      Извор: Епархија будимска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Председник Републике Србије г. Александар Вучић и министар спољних послова Руске Федерације г. Сергеј Лавров посетили су 15. децембра 2020. гoдинe храм Светог Саве у Београду и положили цвеће на гроб блаженопочившег Патријарха српског Иринеја.
       
      Том приликом министар Лавров је прочитао писмо председника Руске Федерације Владимира Путина поводом завршетка радова на храму Светог Саве. Председник Русије Владимир Путин честитао је председнику Србије Александру Вучићу и српском народу завршетак радова на мозаику у храму Светог Савет Саве и истакао да је сарадња српских и руских мајстора на том подухвату симбол братског пријатељства и духовне блискости два народа.
      Председник Вучић је захвалио је председнику Русије Владимиру Путину и шефу руске дипломатије Сергеју Лаврову на свој помоћи коју је Русија пружила у изградњи храма Светог Саве у Београду. -Више од 100 година постоји идеја о изградњи храма Светог Саве. Деценијама смо се мучили, али смо уз велику подршку и помоћ наших руских пријатеља успели да изградимо и највећи део посла урадимо у последњој деценији, подсетио је председник Вучић и додао да је сигуран, познавајући блаженопочившег патријарха Иринеја, да би он данас био поносан да је са г. Лавровом у храму. -Гледао би куполе, дивио им се, као и мајсторству руских уметника. Наше је да данас кажемо велико хвала председнику Путину и кажемо да је величанствено, да кажемо да имамо најлепши храм на свету, рекао је председник Вучић и још једном замолио руског министра да пренесе изразе захвалности председнику Русије.
      Високе дочекали су Преосвећени Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског и настојатељ храма Светог Саве као и дугогодишњи најближи сарадници блаженопочившег Патријарха српског Иринеја: лични Патријархов секретар ипођакон Дејан Накић и ипођакон Владимир Јелић, упрaвник Патријаршијског двора.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј и министар здравља у Влади Републике Србије др Златибор Лончар позвали су данас све грађане Србије да се и у наредном периоду, и приликом крсних слава, придржавају противепидемијских мера у циљу очувања јавног здравља.

       
      На данашњем састанку у Патријаршији, на којем је присуствовао и директор Клинике за инфективне и тропске болести доц. др Горан Стевановић, министар Лончар је Његову Светост Патријарха Иринеја упознао са актуелном епидемиолошком ситуацијом у нашој земљи, као и о припремљености здравственог система на нови пик корона-вируса. Министар је том приликом истакао да ће здравствени радници и овога пута учинити све да очувају здравље наших грађана, али да је неопходно да се поштују мере како би се епидемија држала под контролом.
      Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј истакао је да Српска Православна Црква и Министарство здравља имају исти циљ, здравље и добробит грађана наше земље, и позвао све грађане на солидарност и јединство.
      Крсне славе су догађаји који символишу нашу духовност, баштине нашу традицију, окупљају и чувају наше породице, а данас, у времену епидемије, имају и посебан значај, јер ако се прослављају и обележавају на неадекватан начин могу негативно утицати на очување јавног здравља.
      У складу с тим, Његова Светост Патријарх  српски г. Иринеј и министар здравља др Златибор Лончар позвали су грађане да се у свакој ситуацији придржавају противепидемиолошких мера, а да крсне славе прославе на истински црквени начин, молитвено пре и изнад свега, а никако не на начин којим би могло бити угрожено здравље наших ближњих. Јер, слава је богослужбени чин и радосно молитвено окипљање, а не повод за неумереност или, у садашњим условима, за окупљање многих људи у затвореној просторији невеликих размера.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
×
×
  • Креирај ново...