Jump to content
  1. АлександраВ

    АлександраВ

  2. Жељко

    Жељко

  3. jedan čovjek

    jedan čovjek

  4. александар живаљев
  5. ИгорМ

    ИгорМ

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Предавање протопрезвитера-ставрофора Гојка Перовића, ректора Цетињске богословије на тему "Црква и проблем отуђења савременог човека". Предавање је одржано 10. октобра 2019. године у Великој сали Градске библиотеке у Чачку, у склопу прославе великог јубилеја - 800 година самосталности Српске православне цркве.      Организатори предавања су Удружење Ирмос и Градска библиотека "Владислав Петковић Дис".  Предавање је организовано у склопу пројекта "Само дела љубави остају", чији је носилац Удружење Ирмос, а суфинансијер Град Чачак.  Програм је водила Ана Ранђић, професорка књижевности, а појао је хор "Слово љубве".     Извор: Удружење Ирмос
    • Од Zoran Đurović,
      Зоран Ђуровић: Владика Атанасије прилази људима на голубљим ногама
       
      На сајту Епархије захумско-херцеговачке појавила се апологија лика и дела умировљеног епископа Атанасија Јевтића, од милошти званог Таса, под називом „Језик као огледало личности: писанија епископа Давида“.[1] Тај текст ћу пренети доле, а као шлагворт ћу узети речи непознатог апологете: „Његов наступ према другима, а то је важно рећи, никада није значио прогон или цензуру, нити је замаглио велику љубав према њему од стране оних у нашој средини који су били изложени критикама, па је епископ Атанасије у својој Херцеговини, вјероватно, највољенија личност... Јавно и у личном обраћању, посебно у комуникацији са другим епископима, владика Атанасије се никад није спуштао на ниво епископа Давида, који карактеришу личне увреде и атмосфера презира, осим што је, можда, био оштар у критиковању неких политичара“. Да није тужно, опрелешћено и лажно, ово би се узело као хумор, односно као пародија.
      Да је Таса Велики Цензор – што лукаво пројектује на једног другог епископа, јер свако износи из своје ризнице оно што има – види се из чињенице да је мени и теологу Дејану Мачковићу ускратио право на одговор, иако нас је напао због научних чланака. Нико га није провоцирао. Ја сам свештено лице, Мачковић није, мада Јеванђеље нигде не каже према једнима се опходите овако а према другима онако. Овако је мене Таса частио: „У Теолошким Погледима,... објављен је чланак Зорана Ђуровића Мито Св. Кирила Александријског, који више личи на ψόγος, клеветничку пашквилу, него ли на богословску тему достојну овог угледног часописа.
      Чланкописац је из Патристичког института Августинијанум у Риму – звучно име, вероватно као што је и професор аутора овог чланка – један од највећих данас живих патролога Манлио Симонети (!) – који, како каже Ђуровић, има амбигву (!), очигледно грдно саблажењење о Великог Светог Оца Цркве Кирила Александријског, па његово научно мишљење о том иначе, за професора и студента, лошем и нечасног понашања човеку какав је Кирило, пренео је професор и на свог ученика! „Нашо лонац поклопац“, каже наш народ“. Није се зауставио на чашћењу овде, него је наставио као добар домаћин: „Осим спорне теме аутентичности дотичног текста о Кириловом „миту“, чланкописац све време бескрупулозно клевета Светога Кирила: да је „(горди) фараон“ египатски..., коме придаје ,,мрачне“ или ,,проблематичне епизоде“, као што је „линч Ипатије“..., или „однос са папом Целестином“… Можда у овој задњој „епизоди“ и лежи зец у грму код његових професора у гордом Риму?! Јер да није било одлучнога Светог Кирила, шта би немушти и малознавени Целестин... учинио са тако опако лукавим јеретиком какав је био Несторије? Чланкописац Зечевић не само да не „ослобађа нашег светитеља кривице“, него му их директно приписује и још нагомилава!“.
      Дакле, какав год ја био, ипак сам свештеник, што ми само артемити негирају, као што и Таса прећуткује, а онда ме назива чланкописцем, богохулником, да ни ја ни Сиомонети немамо појма, па нас части кулинарском сликом, и вређа Рим. Завршава: „Изгледа, нажалост, да се извесни новопечени „патролози“ здушно труде да нашој јавности ,,продају рог за свећу“ и тако не рекламирају него бламирају и себе и богословску науку на коју пледирају“. На све ово сам му одговорио како доликује.
      Мачковићу још и запакова дарове: „Изостављам други намеравани приказ, јер осим помена не заслужује чак ни звање приказа један још бесловеснији чланак, боље рећи галиматијас,... Дејана Мачковића... који представља невиђену досад клевету на Светог Богоносца и Свештеномученика Игњатија... Да се види какав се мутљаг издаје за „српску теологију“... Чланкописац у овом памфлету показује потпуно незнање личности и богословља Светог Игњатија, зато и „не разуме ни шта говори ни шта тврди“... А и како би кад чланак почиње с Игњатијем Лојолом! А онда даље заснива своје лупетање на савременој „западној науци...“?!? Нерасудни чланкописац је, од својих папоцентричних учитеља научио... Даље набрајање лупетања овог претенциозног незналице, само би вређала здраву памет и богословски слух читаоца. Ако је оваква пашквила нашла место у громопуцатељног наслова Зборнику српске теологије данас, онда се питам куда је она забасала, и докле ће овим путем стићи?“. Наравно да му је и Мачковић отписао, али не тамо где га је напао, јер Таса није прогонитељ ни цензор! Напомињем ерцеговцима да Мачковић и Ђуровић нису политичари. Можда нам зато Таса није одржао опело за живота!
      Даље (Мачковић и Ђуровић су ситне рибе), у писмима Патријарху Иринеју[2], које је упутио умировљени али не и смирени Епископ, читамо: „Дознао сам да је самозвани „Цензор“ у нашој Патријаршији одлучио да се Епископ Западноамерички Г. МАКСИМ, Професор нашег Православног Богословског Факултета, удаљи са Факултета“. Атанасије лаже (да говорим као и он љубвено и народски), јер „самозвани Цензор“, како би он хтео, је владика Буловић кога је Сабор делегирао на ту функцију. Акта су чак презентирана, али Таса живи под стакленим звоном. Онда врши замену теза и „Цензору“ приписује мржњу: „Не схватам откуд толика мржња тог нашег Сабрата према своме млађем Брату те га прогања!?“. Сви нови пак Максимови текстови обилују тезом, тј. спином, да је он као прогоњен! „Цензор“ пак „неке млађе Епископе потстиче и дави „ко змија жабу“ да пишу пашквиле против мене!?!“. Лукавство Тасино се види и у сугестији да „Цензор“ Патријарха уствари брука (сву ту методологију користе требињски и цетињски тамбураши против мене): „Ваша Светости, уверен сам (а то ми и други људи кажу) да овакво понашање самозваног „сталног Портпарола“, и самонаметаног Цензора у Св. Синоду, пада на Ваш образ!“ На крају се ставља на страну неолиберала и њиховог гласноговорника Беговића, који је у овој клики, како сам већ показао у више наврата: „Молим Вас, зато, повуците ту одлуку о Еп. Максиму... јер ПБФ није средњошколска установа, него подлеже универзитетским узусима и обичајима, те се брукамо пред домаћом и страном академском јавношћу“.
      Атанасије се не брука пред академском јавношћу јер се удружио са неолибералима. Ми не гојимо сумње да иза опадачких текстова у Блицу, Данасу итд., стоје његова чада, Максим и Григорије. Чак сам ја сазнао да „У врху СПЦ такође се спекулише да ни све српске владике нису добиле позивнице за централно славље, које су наводно са закашњењем и послате. Позивницу, како Данас незванично сазнаје, није добио владика Атанасије (Јевтић), епископ бивши захумско-херцеговачки“. Гле, чуда, то Апологета данас преноси: „на прославу осамстогодишњице наше помјесне Цркве он није ни позван од стране Светог Синода“. Ко су „незванични извори“ можемо да наслутимо.        
      У другом писму вели Патријарху да његово писмо не садржи истину, тј. да Патријарх лаже. Патријархово писање је неистинито и тужно, јер се ствари нису тако одвиле. Затим части владику Давида да му се епархија зове КрушеБачка. Али знамо да је Таса обешењак, па му то не узимамо за зло. Већи је проблем кад он сам документовано лаже. Написао је да је већина епископа на Сабору, 22, протестовало и тражило измену Саопштења СА Сабора, које је самозвани „портпарол“ фалсификовао! Ведран Гагић је показао да је само 8 архијереја то потписало![3]
      Давида воли као политичара (ако узмемо аршине ерцеговачког апологете): „И нисте ми одговорили: Зашто тај Брат и Сабрат не допушта да и моја маленкост буде присутна на Светом Сабору? A у међувремену „надахњује“ послушног му брата Давида да пише сасвим безвезни и несувисли текст критике мојих речи и текстова (ваљда као „велики Стручњак“ чак и за „онтологију“!). Бојим се да од Вас здушно брањени „Портпарол“ и самозвани „Цензор“ не само Брату Давиду „испира мозак“, него и још другима њему подложнима и послушнима. Али, хвала Богу, има још Apxиjepeja који му то отказују. Макар он словио и као „будући Патријарх“, на чему свакојако ради и пашти се! Нека га! Има Бога“. Апологета нас уверава да Таса то од милоште говори другим епископима да су субмисивни и малоумни. То њима у шали каже, а политичарима у збиљи. Мада ако је то тако, онда озбиљно и опева Владу Србије.
      Таса је разоткрио у ствари заверу и тајну Бачког, јер он својим гостима служи коктел Mind Eraser – Брисач мозга! Рецепт за коктел дајем у ноти.[4] Што само Таса и Лохи да могу да праве перформансе, а Ава не може!? 

      Шалу на страну, ево зашто смо напојени „праведним гњевом Божијим“ на Тасу. Не омрзну душа наша на његово безакоње низашта. Ако је некада његово писање у патрологији могло да трпи навијачки метод, у овој деликатној ситуацији не може. Понашао се крајње притворно и подмукло. Своја чада, Максима и Григорија, је чувао безусловно. То ја нисам нашао у историји Цркве. Видео сам увек критички отклон. Да не причам напамет говори и чињеница да је Атанасине на ПБФ говорио пре маја о Аутокефалији СПЦ, а да није поменуо Вартоломеја и његову вратоломну политику, и тек после мајског сабора, кад је прошла опасност по Максима због његове безрезервне подршке Фанару, узима у истом тексту, публикованом у „Видослову“, да критикује, као Дон Кихот, Вартоломеја. Нигде не критикова Максима због дарвинизма; Перишића због хуле на Цркву да није Тело Христово; Григорија по небројеним основама... Урликао је на Артемија за раскол, а не види раскол у Америци!
      Владика Атанасије је један од најодговорнијих за урушавање СПЦ. И ово не тврдим олако, и без бола у души, као што ни Давид се није пробудио из неког сна и почео да пише и прозива поименице неке епископе.
      У речима не превазилазимо Тасу, али у покретима душе му се ни најмање не примичемо. Апологета је једноставно лапрдао. Прозвао сам Тасу, и опет га прозивам да ми наведе речи Николе Мистика. Ако је патролог, навешће ми извор. Не треба он да ми преводи.
       
      Како нисмо као Атанасије Јевтић преносимо овде текст Апологете        
       
      Језик као огледало личности: писанија епископа Давида
       
         Затечени језиком непримјереним било каквој врсти цивилизоване комуникације, а камоли индиректном јавном обраћању једног епископа Српске православне цркве другом епископу, у овом случају владици Атанасију, имамо потребу да јавно изразимо своју невјерицу и запањеност. Овдје нарочито мислимо на лексику и остала лингвистичка средства којима се епископ Давид служи у својим реаговањима на писма владике Атанасија патријарху Српске православне цркве, а која учестало (поред осталих објава своје учености и хришћанског опредјељења или чега ли већ?!) објављује на званичном сајту своје епархије. Примјере из наведених реаговања нећемо овдје наводити (али ћемо се осврнути на неке од њих) како бисмо избјегли репродуковање идеологије коју језик епископа Давида експлицитно и имплицитно промовише у форми подразумијеване царске супериорности (која се, између осталог, манифестује у употреби трећег лица једнине из којег се аутор обраћа јавности) и са хришћанске тачке гледишта веома проблематичног односа према ‘другом’,  ма ко тај други био. Скрећемо пажњу на општеприхваћен став савремене науке о језику да је употреба језика истовремено друштвено конституишућа (учествује у обликовању друштвене стварности) и друштвено конститутивна (дио је друштвене стварности) из чега произлази да  језик има посљедице (нпр. ратовима увијек претходи нека језичка активност), па остајемо запитани и забринути стварношћу коју конституише језик којим се епископ Давид служи?
         Наше искуство употребе језика од стране владике Атанасија, стечено учешћем на архијерејским Литургијама, слушањем његових бесједа, предавања, разговора током послужења у гостопримници манастира Тврдош и из личних разговора са њим, свједочи о стварности коју тај језик обликује, у којој се сав свијет носи на властитим раменима, са властитом одговорношћу према свакоме и свему, у сваком тренутку, са хришћанском љубављу којом се и грди и милује. Његов наступ према другима, а то је важно рећи, никада није значио прогон или цензуру, нити је замаглио велику љубав према њему од стране оних у нашој средини који су били изложени критикама, па је епископ Атанасије у својој Херцеговини, вјероватно, највољенија личност. Управо стога овакав однос владике Давида вријеђа све који га као оца знају и поштују. Јавно и у личном обраћању, посебно у комуникацији са другим епископима, владика Атанасије се никад није спуштао на ниво епископа Давида, који карактеришу личне увреде и атмосфера презира, осим што је, можда, био оштар у критиковању неких политичара, па се питамо кога то епископ Давид брани од епископа Атанасија и због чега – Цркву и своју епархију сигурно не…
         Кулминација садржана у оптужби за издајство свога ‘вјерују’ коју епископ Давид износи је нешто што нико разуман не може повезати са именом епископа Атанасија. Овакво лаконско изношење најозбиљнијих оптужби видимо као аларм да се и епископ крушевачки и они који га евентуално подржавају и охрабрују, или му само ласкају, запитају какву стварност они подразумијевају под појмом вјере, када могу индивидуално, са осјећајем непогрешивости у процјени, инквизиторски судити и пресуђивати на овакав начин. И то коме?!?! Мада, руку на срце, није он једини који је оптужен и извријеђан и све ово више подсјећа на обрачуне међу комунистима  и чистке у комунистичкој партији, у којима је неко увјерење или обично мишљење било само параван за личну мржњу и осигурање превласти и моћи.
         Ни не помишљајући да овим текстом заступамо непогрешивост епископа Атанасија, ипак нисмо могли остати нијеми на прозивке за кукавичлук човјека кога народ Херцеговине памти као онога који није презао ни пред чиме, да би за вријеме посљедњег несретног рата стигао до сваког гладног и потребитог, дјететета и старца. Да је епископ крушевачки некада у току рата, као врли монах, дошао да помогне херцеговачком епископу, видио би човјека, који је, за разлику од њега, године рата и страдања провео  раме уз раме са страдалнима и потребитима и који је кроз кише граната увијек доносио помоћ и утјеху и не би, засигурно, помислио да у јавност изнесе  срамоту оваквих тврдњи. И даље, пошто епископ Давид, у њему својственом маниру, алудира и на старост епископа Атанасија и блиски крај његовог живота, добро би било да себе подсјети да је епископ Атанасије у његовим годинама већ увелико био у добровољној пензији (чиме је једини од наших епископа у новијој историји, хтјели – не хтјели, све нас неодољиво подсјетио на Светог Саву), па би било добро да и он поразмисли о својој пензији. У сваком случају, имао би више времена за свој богословски рад који би био пажње вриједан кад би достигао барем дјелић богословског доприноса владике Атанасија (у овој години светосавског јубилеја ваља напоменути и да су генерације данашњих чланова наше Цркве богословски одрастале на, од владике Атанасија преведеној, Бесједи о правој вери – светог оца нашег Саве, а да на прославу осамстогодишњице наше помјесне Цркве он није ни позван од стране Светог Синода, чији је члан и епископ крушевачки).  
         Увидјевши да је последњим текстом епископа Давида увријеђен не само наш први епископ од обнове ове епархије деведесетих година прошлог вијека, него посредно и читав народ и Црква Херцеговине, са горчином у срцу написасмо ове ријечи да одужимо дуг савјести.
      Канцеларија Епископа ЗХиП +
        [1]
      Језик као огледало личности: писанија епископа Давида | Епархија ЗХиП
      EPARHIJA-ZAHUMSKOHERCEGOVACKA.COM    Затечени језиком непримјереним било каквој врсти цивилизоване комуникације, а камоли...  
      [2] Писма: https://srbin.info/pocetna/aktuelno/prepiska-ep-atanasija-jevtica-i-patrijarha-irineja-izdajnik-av-darvinizam/
      [3] https://sozercanje.wordpress.com/2019/09/18/%d1%87%d0%b0%d1%80%d0%be%d0%b1%d0%bd%d0%b8-%d0%b1%d1%80%d0%be%d1%98%d0%b5%d0%b2%d0%b8/
      [4] https://www.liquor.com/recipes/mind-eraser/#gs.87qwgy
    • Од Zoran Đurović,
      Зоран Ђуровић: Владика Атанасије прилази људима на голубљим ногама
       
      На сајту Епархије захумско-херцеговачке појавила се апологија лика и дела умировљеног епископа Атанасија Јевтића, од милошти званог Таса, под називом „Језик као огледало личности: писанија епископа Давида“.[1] Тај текст ћу пренети доле, а као шлагворт ћу узети речи непознатог апологете: „Његов наступ према другима, а то је важно рећи, никада није значио прогон или цензуру, нити је замаглио велику љубав према њему од стране оних у нашој средини који су били изложени критикама, па је епископ Атанасије у својој Херцеговини, вјероватно, највољенија личност... Јавно и у личном обраћању, посебно у комуникацији са другим епископима, владика Атанасије се никад није спуштао на ниво епископа Давида, који карактеришу личне увреде и атмосфера презира, осим што је, можда, био оштар у критиковању неких политичара“. Да није тужно, опрелешћено и лажно, ово би се узело као хумор, односно као пародија.
      Да је Таса Велики Цензор – што лукаво пројектује на једног другог епископа, јер свако износи из своје ризнице оно што има – види се из чињенице да је мени и теологу Дејану Мачковићу ускратио право на одговор, иако нас је напао због научних чланака. Нико га није провоцирао. Ја сам свештено лице, Мачковић није, мада Јеванђеље нигде не каже према једнима се опходите овако а према другима онако. Овако је мене Таса частио: „У Теолошким Погледима,... објављен је чланак Зорана Ђуровића Мито Св. Кирила Александријског, који више личи на ψόγος, клеветничку пашквилу, него ли на богословску тему достојну овог угледног часописа.
      Чланкописац је из Патристичког института Августинијанум у Риму – звучно име, вероватно као што је и професор аутора овог чланка – један од највећих данас живих патролога Манлио Симонети (!) – који, како каже Ђуровић, има амбигву (!), очигледно грдно саблажењење о Великог Светог Оца Цркве Кирила Александријског, па његово научно мишљење о том иначе, за професора и студента, лошем и нечасног понашања човеку какав је Кирило, пренео је професор и на свог ученика! „Нашо лонац поклопац“, каже наш народ“. Није се зауставио на чашћењу овде, него је наставио као добар домаћин: „Осим спорне теме аутентичности дотичног текста о Кириловом „миту“, чланкописац све време бескрупулозно клевета Светога Кирила: да је „(горди) фараон“ египатски..., коме придаје ,,мрачне“ или ,,проблематичне епизоде“, као што је „линч Ипатије“..., или „однос са папом Целестином“… Можда у овој задњој „епизоди“ и лежи зец у грму код његових професора у гордом Риму?! Јер да није било одлучнога Светог Кирила, шта би немушти и малознавени Целестин... учинио са тако опако лукавим јеретиком какав је био Несторије? Чланкописац Зечевић не само да не „ослобађа нашег светитеља кривице“, него му их директно приписује и још нагомилава!“.
      Дакле, какав год ја био, ипак сам свештеник, што ми само артемити негирају, као што и Таса прећуткује, а онда ме назива чланкописцем, богохулником, да ни ја ни Сиомонети немамо појма, па нас части кулинарском сликом, и вређа Рим. Завршава: „Изгледа, нажалост, да се извесни новопечени „патролози“ здушно труде да нашој јавности ,,продају рог за свећу“ и тако не рекламирају него бламирају и себе и богословску науку на коју пледирају“. На све ово сам му одговорио како доликује.
      Мачковићу још и запакова дарове: „Изостављам други намеравани приказ, јер осим помена не заслужује чак ни звање приказа један још бесловеснији чланак, боље рећи галиматијас,... Дејана Мачковића... који представља невиђену досад клевету на Светог Богоносца и Свештеномученика Игњатија... Да се види какав се мутљаг издаје за „српску теологију“... Чланкописац у овом памфлету показује потпуно незнање личности и богословља Светог Игњатија, зато и „не разуме ни шта говори ни шта тврди“... А и како би кад чланак почиње с Игњатијем Лојолом! А онда даље заснива своје лупетање на савременој „западној науци...“?!? Нерасудни чланкописац је, од својих папоцентричних учитеља научио... Даље набрајање лупетања овог претенциозног незналице, само би вређала здраву памет и богословски слух читаоца. Ако је оваква пашквила нашла место у громопуцатељног наслова Зборнику српске теологије данас, онда се питам куда је она забасала, и докле ће овим путем стићи?“. Наравно да му је и Мачковић отписао, али не тамо где га је напао, јер Таса није прогонитељ ни цензор! Напомињем ерцеговцима да Мачковић и Ђуровић нису политичари. Можда нам зато Таса није одржао опело за живота!
      Даље (Мачковић и Ђуровић су ситне рибе), у писмима Патријарху Иринеју[2], које је упутио умировљени али не и смирени Епископ, читамо: „Дознао сам да је самозвани „Цензор“ у нашој Патријаршији одлучио да се Епископ Западноамерички Г. МАКСИМ, Професор нашег Православног Богословског Факултета, удаљи са Факултета“. Атанасије лаже (да говорим као и он љубвено и народски), јер „самозвани Цензор“, како би он хтео, је владика Буловић кога је Сабор делегирао на ту функцију. Акта су чак презентирана, али Таса живи под стакленим звоном. Онда врши замену теза и „Цензору“ приписује мржњу: „Не схватам откуд толика мржња тог нашег Сабрата према своме млађем Брату те га прогања!?“. Сви нови пак Максимови текстови обилују тезом, тј. спином, да је он као прогоњен! „Цензор“ пак „неке млађе Епископе потстиче и дави „ко змија жабу“ да пишу пашквиле против мене!?!“. Лукавство Тасино се види и у сугестији да „Цензор“ Патријарха уствари брука (сву ту методологију користе требињски и цетињски тамбураши против мене): „Ваша Светости, уверен сам (а то ми и други људи кажу) да овакво понашање самозваног „сталног Портпарола“, и самонаметаног Цензора у Св. Синоду, пада на Ваш образ!“ На крају се ставља на страну неолиберала и њиховог гласноговорника Беговића, који је у овој клики, како сам већ показао у више наврата: „Молим Вас, зато, повуците ту одлуку о Еп. Максиму... јер ПБФ није средњошколска установа, него подлеже универзитетским узусима и обичајима, те се брукамо пред домаћом и страном академском јавношћу“.
      Атанасије се не брука пред академском јавношћу јер се удружио са неолибералима. Ми не гојимо сумње да иза опадачких текстова у Блицу, Данасу итд., стоје његова чада, Максим и Григорије. Чак сам ја сазнао да „У врху СПЦ такође се спекулише да ни све српске владике нису добиле позивнице за централно славље, које су наводно са закашњењем и послате. Позивницу, како Данас незванично сазнаје, није добио владика Атанасије (Јевтић), епископ бивши захумско-херцеговачки“. Гле, чуда, то Апологета данас преноси: „на прославу осамстогодишњице наше помјесне Цркве он није ни позван од стране Светог Синода“. Ко су „незванични извори“ можемо да наслутимо.        
      У другом писму вели Патријарху да његово писмо не садржи истину, тј. да Патријарх лаже. Патријархово писање је неистинито и тужно, јер се ствари нису тако одвиле. Затим части владику Давида да му се епархија зове КрушеБачка. Али знамо да је Таса обешењак, па му то не узимамо за зло. Већи је проблем кад он сам документовано лаже. Написао је да је већина епископа на Сабору, 22, протестовало и тражило измену Саопштења СА Сабора, које је самозвани „портпарол“ фалсификовао! Ведран Гагић је показао да је само 8 архијереја то потписало![3]
      Давида воли као политичара (ако узмемо аршине ерцеговачког апологете): „И нисте ми одговорили: Зашто тај Брат и Сабрат не допушта да и моја маленкост буде присутна на Светом Сабору? A у међувремену „надахњује“ послушног му брата Давида да пише сасвим безвезни и несувисли текст критике мојих речи и текстова (ваљда као „велики Стручњак“ чак и за „онтологију“!). Бојим се да од Вас здушно брањени „Портпарол“ и самозвани „Цензор“ не само Брату Давиду „испира мозак“, него и још другима њему подложнима и послушнима. Али, хвала Богу, има још Apxиjepeja који му то отказују. Макар он словио и као „будући Патријарх“, на чему свакојако ради и пашти се! Нека га! Има Бога“. Апологета нас уверава да Таса то од милоште говори другим епископима да су субмисивни и малоумни. То њима у шали каже, а политичарима у збиљи. Мада ако је то тако, онда озбиљно и опева Владу Србије.
      Таса је разоткрио у ствари заверу и тајну Бачког, јер он својим гостима служи коктел Mind Eraser – Брисач мозга! Рецепт за коктел дајем у ноти.[4] Што само Таса и Лохи да могу да праве перформансе, а Ава не може!? 

      Шалу на страну, ево зашто смо напојени „праведним гњевом Божијим“ на Тасу. Не омрзну душа наша на његово безакоње низашта. Ако је некада његово писање у патрологији могло да трпи навијачки метод, у овој деликатној ситуацији не може. Понашао се крајње притворно и подмукло. Своја чада, Максима и Григорија, је чувао безусловно. То ја нисам нашао у историји Цркве. Видео сам увек критички отклон. Да не причам напамет говори и чињеница да је Атанасине на ПБФ говорио пре маја о Аутокефалији СПЦ, а да није поменуо Вартоломеја и његову вратоломну политику, и тек после мајског сабора, кад је прошла опасност по Максима због његове безрезервне подршке Фанару, узима у истом тексту, публикованом у „Видослову“, да критикује, као Дон Кихот, Вартоломеја. Нигде не критикова Максима због дарвинизма; Перишића због хуле на Цркву да није Тело Христово; Григорија по небројеним основама... Урликао је на Артемија за раскол, а не види раскол у Америци!
      Владика Атанасије је један од најодговорнијих за урушавање СПЦ. И ово не тврдим олако, и без бола у души, као што ни Давид се није пробудио из неког сна и почео да пише и прозива поименице неке епископе.
      У речима не превазилазимо Тасу, али у покретима душе му се ни најмање не примичемо. Апологета је једноставно лапрдао. Прозвао сам Тасу, и опет га прозивам да ми наведе речи Николе Мистика. Ако је патролог, навешће ми извор. Не треба он да ми преводи.
       
      Како нисмо као Атанасије Јевтић преносимо овде текст Апологете        
       
      Језик као огледало личности: писанија епископа Давида
       
         Затечени језиком непримјереним било каквој врсти цивилизоване комуникације, а камоли индиректном јавном обраћању једног епископа Српске православне цркве другом епископу, у овом случају владици Атанасију, имамо потребу да јавно изразимо своју невјерицу и запањеност. Овдје нарочито мислимо на лексику и остала лингвистичка средства којима се епископ Давид служи у својим реаговањима на писма владике Атанасија патријарху Српске православне цркве, а која учестало (поред осталих објава своје учености и хришћанског опредјељења или чега ли већ?!) објављује на званичном сајту своје епархије. Примјере из наведених реаговања нећемо овдје наводити (али ћемо се осврнути на неке од њих) како бисмо избјегли репродуковање идеологије коју језик епископа Давида експлицитно и имплицитно промовише у форми подразумијеване царске супериорности (која се, између осталог, манифестује у употреби трећег лица једнине из којег се аутор обраћа јавности) и са хришћанске тачке гледишта веома проблематичног односа према ‘другом’,  ма ко тај други био. Скрећемо пажњу на општеприхваћен став савремене науке о језику да је употреба језика истовремено друштвено конституишућа (учествује у обликовању друштвене стварности) и друштвено конститутивна (дио је друштвене стварности) из чега произлази да  језик има посљедице (нпр. ратовима увијек претходи нека језичка активност), па остајемо запитани и забринути стварношћу коју конституише језик којим се епископ Давид служи?
         Наше искуство употребе језика од стране владике Атанасија, стечено учешћем на архијерејским Литургијама, слушањем његових бесједа, предавања, разговора током послужења у гостопримници манастира Тврдош и из личних разговора са њим, свједочи о стварности коју тај језик обликује, у којој се сав свијет носи на властитим раменима, са властитом одговорношћу према свакоме и свему, у сваком тренутку, са хришћанском љубављу којом се и грди и милује. Његов наступ према другима, а то је важно рећи, никада није значио прогон или цензуру, нити је замаглио велику љубав према њему од стране оних у нашој средини који су били изложени критикама, па је епископ Атанасије у својој Херцеговини, вјероватно, највољенија личност. Управо стога овакав однос владике Давида вријеђа све који га као оца знају и поштују. Јавно и у личном обраћању, посебно у комуникацији са другим епископима, владика Атанасије се никад није спуштао на ниво епископа Давида, који карактеришу личне увреде и атмосфера презира, осим што је, можда, био оштар у критиковању неких политичара, па се питамо кога то епископ Давид брани од епископа Атанасија и због чега – Цркву и своју епархију сигурно не…
         Кулминација садржана у оптужби за издајство свога ‘вјерују’ коју епископ Давид износи је нешто што нико разуман не може повезати са именом епископа Атанасија. Овакво лаконско изношење најозбиљнијих оптужби видимо као аларм да се и епископ крушевачки и они који га евентуално подржавају и охрабрују, или му само ласкају, запитају какву стварност они подразумијевају под појмом вјере, када могу индивидуално, са осјећајем непогрешивости у процјени, инквизиторски судити и пресуђивати на овакав начин. И то коме?!?! Мада, руку на срце, није он једини који је оптужен и извријеђан и све ово више подсјећа на обрачуне међу комунистима  и чистке у комунистичкој партији, у којима је неко увјерење или обично мишљење било само параван за личну мржњу и осигурање превласти и моћи.
         Ни не помишљајући да овим текстом заступамо непогрешивост епископа Атанасија, ипак нисмо могли остати нијеми на прозивке за кукавичлук човјека кога народ Херцеговине памти као онога који није презао ни пред чиме, да би за вријеме посљедњег несретног рата стигао до сваког гладног и потребитог, дјететета и старца. Да је епископ крушевачки некада у току рата, као врли монах, дошао да помогне херцеговачком епископу, видио би човјека, који је, за разлику од њега, године рата и страдања провео  раме уз раме са страдалнима и потребитима и који је кроз кише граната увијек доносио помоћ и утјеху и не би, засигурно, помислио да у јавност изнесе  срамоту оваквих тврдњи. И даље, пошто епископ Давид, у њему својственом маниру, алудира и на старост епископа Атанасија и блиски крај његовог живота, добро би било да себе подсјети да је епископ Атанасије у његовим годинама већ увелико био у добровољној пензији (чиме је једини од наших епископа у новијој историји, хтјели – не хтјели, све нас неодољиво подсјетио на Светог Саву), па би било добро да и он поразмисли о својој пензији. У сваком случају, имао би више времена за свој богословски рад који би био пажње вриједан кад би достигао барем дјелић богословског доприноса владике Атанасија (у овој години светосавског јубилеја ваља напоменути и да су генерације данашњих чланова наше Цркве богословски одрастале на, од владике Атанасија преведеној, Бесједи о правој вери – светог оца нашег Саве, а да на прославу осамстогодишњице наше помјесне Цркве он није ни позван од стране Светог Синода, чији је члан и епископ крушевачки).  
         Увидјевши да је последњим текстом епископа Давида увријеђен не само наш први епископ од обнове ове епархије деведесетих година прошлог вијека, него посредно и читав народ и Црква Херцеговине, са горчином у срцу написасмо ове ријечи да одужимо дуг савјести.
      Канцеларија Епископа ЗХиП +
        [1]
      Језик као огледало личности: писанија епископа Давида | Епархија ЗХиП
      EPARHIJA-ZAHUMSKOHERCEGOVACKA.COM    Затечени језиком непримјереним било каквој врсти цивилизоване комуникације, а камоли...  
      [2] Писма: https://srbin.info/pocetna/aktuelno/prepiska-ep-atanasija-jevtica-i-patrijarha-irineja-izdajnik-av-darvinizam/
      [3] https://sozercanje.wordpress.com/2019/09/18/%d1%87%d0%b0%d1%80%d0%be%d0%b1%d0%bd%d0%b8-%d0%b1%d1%80%d0%be%d1%98%d0%b5%d0%b2%d0%b8/
      [4] https://www.liquor.com/recipes/mind-eraser/#gs.87qwgy

      View full Странице
    • Од Логос,
      Храм Успења Пресвете Богородице у Вукони у архијерејском намесништву тамнавском прославио је славу великом молитвеном свечаношћу. Свету архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ ваљевски г. Милутин, уз саслуживање епархијског свештенства и свештеномонаштва.     -Кад погледате природу која нас окружује, видимо како све у њој има смисао, а то даје Господ, Творац свега и давалац живота. Дао је свету најлепше мирисе, човека као боголико биће створио, а он чини свашта што уништва Божју творевину. Природа воли човека и човек мора да воли природу, јер лепота творевине сведочи о лепоти Творца, беседио је епископ Милутин на светој Литургији у храму Успења Пресвете Богородице у Вукони.   Подсетивши на благослов рађања од Бога дат роду људском, владика Милутин је указао је на грех абортуса, врло распрострањен у нашем народу:   -Данас је празник Пресвете Богородице и сви који тај грех имају на својој души требало би да њој да завапе да код Сина свог измоли милост и помогну децу која расту без родитеља и у сиромаштву. Господ ће опростити сваки грех, ако се искрено покајемо. Зато нам је дао свету Цркву и у њој свете тајне исповести и покајања. Многе империје су биле снажне, али нису могле победити смрт. Зато је било потребно да дође Спаситељ света, обећан када је човек погрешио. Смрт је закуцала у тело Мајке Божје. Зашто? Свети Отац Јустин каже: `Лагана смрт је дошла на Мајку Божју и заспала је лаганим сном.` После тога Господ Христос ју је пробудио као праведног Лазара и Јаирову кћер. Христос смрт назива лаганим сном. Сви ми хришћани то морамо доживети. Али, опасно је ако нам душа умире, ако дозволимо да грех овлада нама. Господ Христос је подигао Мајку Божју на небо и горе је васкрсао. Ето радости, браћо и сестре! Нема страха од смрти, морамо заспати сви лаганим сном. Онда, о Свом Другом доласку, Христос ће срушити остатке смрти и васпоставити вечно царство. Радујмо се, браћо и сестре!, беседио је владика Милутин.   Владика Милутин је честитао славу свештенику Предрагу Велимировићу и Црквеном одбору, похваливши презвитеру Јелену која се са својим супругом брине о храму у Вукони и подиже четворо деце. -То је вредно сваке похвале, јер само новим нараштајима можемо се обновити као народ, поручио је Владика.     Извор: Инфо служба СПЦ / Радио Источник
    • Од Логос,
      У уторак, 27. августа 2019. године, у периоду претпразништва Успенија Пресвете Богородице, када наша Црква слави светог пророка Михеја, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог великомученика Пантелејмона у крагујевачком насељу Станово. Епископу су саслуживали: протојереј Горан Ђерковић, протојереј Сретко Петковић и ђакон Урош Костић. Након прочитане јеванђелске приче у којој се Господ обраћао књижевницима, фарисејима и лицемерима, Епископ Јован је верницима протумачио Господње речи рекавши:   Звучни запис беседе   “Читајући Јеванђеље ми често, браћо и сестре, застанемо на некој речи јер нам се учини као да је никад нисмо прочитали, а у ствари јесмо. Данашње Јеванђеље нам говори да има људи различитих врста, у смислу да припадају овом табору или оном, како би рекао наш народ. У време Христа постојали су фарисеји, књижевници, садукеји, лицемери... Који су то људи? То су они који се пред другима претварају да су бољи него што јесу. У контексту овог данашњег Јеванђеља, видимо да су се ови људи увек позивали на неки закон, а прави закон је правда, милост и вера. Ово троје јесу душа закона. Као што је душа претежнија од тела, тако у закону је ово троје претежније од свега. Шта раде ови људи? Они проглашавају оно што је споредно за главно, а главно проглашавају за споредно. Зар ми не живимо у таквом времену? Зар не живимо у времену где су вредности обезвређене? Данашњи човек дозвољава да га неко води и најгоре је што такав човек тада не проверава себе. Ови људи - фарисеји, књижевници, лицемери, сврставају се у оне који неће да изваде брвно из ока свога, а хоће да ваде трн из ока другога. Лицемерје мери само лице споља, зато се такви људи зову лицемери, док “лепота кћери цареве је изнутра”, како каже премудри Соломон. И заиста, џабе нам је што се перемо споља ако се изнутра не чистимо. Онај који је очишћен изнутра, он нема потребу да се чисти споља. Зато је важно да схватимо да без божанске правде, без божанске милости, без божанске вере човек се претвара у пустош, у “леш човечности”, како каже један свети отац. А кроз правду, милост и веру, у човека силазе божанске силе које га непрестано обесмрћују и обожују. Речи данашњег Јеванђеља: “Вођи слепима који цедите комарца а прождирете камилу”, указују на то да лицемери оно што је ситно претварају у крупно, а мало претварају у велико. Мерила таквим људима су потпуно изврнута, изопачена. Ненормално узето је за оно што је нормално. Зато наш народ каже, браћо и сестре, “чега се паметан стиди тиме се луд поноси”. Четвородневни Лазар, којег је Господ васкрсао, се само једном насмејао у току свог живота и то када је видео како неки човек краде грнчарију.    Када га је ђакон упитао зашто се насмејао, епископ Лазар је одговорио: “Зато што блато краде”. Свети Јустин за лицемере каже да такви људи иду на глави, а мисле ногама. А може ли нога да мисли? Не може. Данас када се каже да треба да се реформише човек и друштво, људи углавном помисле на спољне реформе, а шта вреди ако свест човека не реформишемо? Каква је корист од таквог закона? Дакле, све се то тако чини зато што се у суштини не познаје човек. Који човек? Боголики човек којег је Бог створио по лику и подобију своме. Зато, браћо и сестре,треба чешће да читамо Свето Писмо да молимо да нам Бог открије смисао тих Христових речи које су нам потребне у овом животу. Јеванђелски принцип гласи да се човек реформише изнутра, да би споља испао реформисан. Другим речима, човече, не претварај се да си другачији него што јеси, не заваравај друге јер друге можемо преварити, али Бога не можемо преварити. И сваки који тако покушава не зна да је прво преварио себе, да је прво обмануо себе. Е зато треба да се чистимо изнутра. “Џаба нам је прати чашу споља, кад је прљава изнутра”, како каже Господ у данашњем Јеванђељу. Човек не може да се чисти изнутра без љубави, труда, подвига, без смирења. Нема човека без дара Божијега, али је страшно када човек злоупотреби дарове Божије”, истакао је Епископ Јован.   “Зато се помолимо Господу да нас не сврста са овим књижевницима и фарисејима и лицемерима, него да нам каже: “Добри и верни слуго, у малом си ми био веран, над многима ћу те поставити, уђи у радост Господа свога”. Е наш живот треба да буде такав да се трудимо да уђемо у радост Господа свога. Радост Божија кад уђе у човека она га носи, он је радостан што је у Богу и што има Бога у себи и што је Бог са њим. Бог вас благословио.”, закључио је Владика Јован благословивши верни народ.     Извор: Епархија шумадијска

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...