Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      У среду 26. фебруара  2020. године у манастиру Студеници је прослављена ктиторска слава – Преподобни Симеон Мироточиви. Свету архијерејску Литургију у манастиру Студеници служио је Преосвећени Епископ жички г. Јустин.     Године 1196, након тридесет година владавине над Рашком, велики жупан Стефан Немања се на великом сабору у Расу код Цркве Светог Петра и Павла одрекао престола и замонашио, узевши монашко име Симеон. Родоначелник светородне династије Немањић је свој престо и врховну власт препустио средњем сину Стефану, док је сину Вукану оставио Дукљу на управу, доделивши му титулу великог кнеза.   Симеон је као монах најпре боравио у својој задужбини Манастиру Студеници, да би се у новембру 1197. године придружио свом сину монаху Сави на Светој Гори. Они су уз дозволу ромејског цара Алексија III Анђела 1198. године обновили светогорски Манастир Хиландар.   У дубокој старости, монах Симеон је умро у Манастиру Хиландару 13. фебруара 1199. године, а убрзо га је Светогорски сабор канонизовао као Светог Симеона Мироточивог, јер су његове мошти точиле миро.   Године 1207. монах Сава је пренео очеве мошти у Србију, што је било део процеса коначног измирења између његове браће Вукана и Стефана након завршетка грађанског рата у Рашкој.     Мошти Светог Симеона су тада положене у његову задужбину у Студеници, где се и данас налазе.     Извор: Студеница-инфо
    • Од Логос,
      Дана 12. фебруара, када Света Црква слави Светог Василија Великог, Светог Јована Златоуста и Светог Григорија Богослова – Света Три Јерарха, у новој пожешкој цркви прослављена је храмовна слава.     Свету Архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин уз саслужење: архимандрита Тимотеја (Миливојевића), игумана Манастира Вазнесења, архијереског намесника пожешко-ариљског протојереја Драгана Стевића, протојереја-ставрофора Милића Драговића, протојереја-ставрофора Далибора Милошевића, протојереја Небојше Дабића, протојереја Милана Поповића, протојереја Војка Михаиловића, јереја Рада Марића, јереја Божа Главоњића, старешине овог храма, јереја Дејана Војисављевића, јереја Небојше Вукадиновића, јереја Милана Ђокића, протођакона Александра Грујовића, ђакона Станимира Мирковића, ђакона Томислава Гајића, ђакона Радомира Митровића, ипођакона Дејана Камиџорца, чтечева Бојана Милошевића и Саше Варагића. Присуствовале су и игуманија Наума из Манастира Успења и игуманија Јелисавета из  Манастира Никоља.   У очинској беседи Владика се обратио верном народу изражавајући велику част и радост што се налазимо у храму који је посвећен великим светилима цркве.     Преосвећени је рекао: „Трудом и љубављу овај храм узраста, а са њим узрастамо и ми у меру висине раста Христовог. Света Три Јерарха су своје знање преточили у богопознање и то богопознање описали у својим делима као догматски сусрет са истинским Богом. Они нису себи поставили задатак да буду учитељи народа. Нити су поставили задатак да ће њихове књиге бити читане и да ће тиме остварити себи име. Њихова имена су записана у Књизи Живота. Живели су пре око шеснаест векова, али су они и сада живи пред Богом. Због тога данас славимо њихов подвиг. Читајући њихова дела можемо да се уверимо у њихову велику веру у Бога, као и у њихово трпљење, страдање у гоњењу. Били су гоњени, омаловажавани, баш као и Христос Који нам је рекао да ћемо имати невоље у овом свету, али да се не бојимо јер је Он победио свет.   Постоји само један Владар, Цар царева, Господар господара, а то је Христос. Због тога што Он влада животом, смрћу и душама нашим. Хришћанин треба у смирењу да заблагодари и затражи опроштај од Бога, а не да тумачи да ли је Црква на правом путу. Црква Божија иде ка своме одређењу две хиљаде година и не може да застрани. Од постанка света људи су говорили да је човек центар света, да је он силан и моћан. Из тога је настао хуманизам. Човек је велики само када се управи на пут и промисао нашег Спаситеља. Када уђе у заједницу са свима светима у Цркви Божијој. Тада он спознаје себе, своје слабости и призива Божију помоћ. Нека нас Он просвети, да уђе у нашу нарав, нашу вољу, да нас охрабри, подигне и подсети да смо синови светлости. Хришћанин само читајући Свето Писмо, Псалтир, дела Светих Отаца, треба да се упозна са етосом нашег живота, а Црква се стара за вечно битије сваког од нас.     Данас Света Три Јерарха благосиљају ово место, наш народ и породице, показујући нам пут који води у Царство Божије. Нека је срећна слава овом граду и свима присутнима. Амин.“   Након заамовне молитве, Преосвећени Владика је пререзао славски колач са свештенством, сабраним верним народом, домаћином храмовне славе господином Божидаром Пановићем и градоначелником града Пожеге господином Ђорђем Никитовићем.     По изласку из храма, уприличена је славска трпеза коју нам је својим прилогом омогућио председник ЦО Пожега господин Божидар Пановић. Речима благодарности Преосвећеном Владици, као и свима присутнима, обратио се старешина храма јереј Божо Главоњић, пожелевши свима молитвену заштиту данашњих светитеља Божијих.     Извор: Епархија жичка
    • Од Логос,
      Свети Марко Ефески је био засигурно једна од најзначајнијих личности средњовијековне епохе и богословске мисли. Његова борба за очување неоскврњене православне вјере представља продужетак светоотачког свједочења и подвига исповиједања и одбране правовјерја, Православља. Учење Св. Марка, као и његова борба и подвиг у споровима с Латинима у вријеме унионистичког сабора у Фиренци могу да послуже као снажан путоказ у данашњој мисији Православне Цркве у свијету и у дијалогу са иновјернима.     Најважнији циљ односа Православне Цркве са инослављем јесте успостављање Богом заповијеђеног јединства хришћана, које припада самој суштини Хришћанства. Равнодушност према том задатку или његово одбацивање јесте гријех у односу на Божију заповијест о јединству. Међутим, признајући потребу за успостављањем нарушеног хришћанског јединства, православна Црква тврди да је истинско хришћанско јединство могуће искључиво у окриљу једне, свете, саборне и апостолске Цркве. Сви остали „модели“ јединства су неприхватљиви. Православна Црква не може прихватити став да је без обзира на историјске подјеле, начелно, дубинско јединство Хришћана, наводно, остало неповријеђено и да Цркву треба схватити као истовјетну са осталим „хришћанским свијетом“, да хришћанско јединство, наводно, постоји изнад граница деноминација и да подијељеност цркава припада искључиво несавршеном нивоу људских односа.   Епоха „дијалога“, „екуменизма“ и „компромиса“ у којој данас живимо није у могућности да схвати и усвоји ревност и бескомпромисност (нарочито у питањима вјере) св. Марка Ефеског. Унијатски сабор у Фиренци 1438-1439 године заправо је показао да су баш ти унијатски покушаји највише учврстили раздјељење хришћанског Истока и Запада. Св. Марко Ефески је, дакле, у вријеме снажних притисака и унијатских настојања Латина да себи потчине православну Цркву, био непоколебљиви чувар црквене вјере и учења. Тако је он постао преносилац чистоте православља будућим генерацијама, до дана данашњег. На самртном одру св. Марко је изговорио посљедњи завјет своме ученику Генадију Схоларију у коме још једном исповиједа праву вјеру говорећи да “извртање католичанске вере значи општу пропаст.“    Он савјетује своме ученику строго и правилно држање догмата Цркве и ревновање за њих, а са издајницима Православља он не жели општење ни у овом ни у будућем вијеку: “Ја кажем и сведочим…да апсолутно и ни на који начин нећу и не прихватам општење са њим (с патријархом), или са његовим људима, ни у овом мом животу, ни после смрти, као што не признајем ни закључену Унију, ни латинске догмате које су примили он сам (патријарх) и његови истомишљеници… Потпуно сам уверен, да што даље стојим од њега и њему сличних, то сам ближе Богу и свима светима; и што се више удаљавам од таквих, то сам више у јединству са Истином и са светим оцима, богословима Цркве; такође сам убеђен, да они који себе убрајају међу такве, стоје далеко од Истине и блажених учитеља Цркве. Стога кажем: као што сам током читавог свог живота био одвојен од њих, тако и сада у време мога изласка из тела, па и после моје смрти, одбијам општење и јединство са њима.“   Данас се о обнови црквеног јединства говори у једном не-црквеном тону. „Стварање“ јединства Цркве у оквиру савременог западног Екуменизма покушава се нееклисиолошким, нецрквеним, нејеванђелским методама, средствима и путевима, без покајања и смиреноумља, често и без вере, ван Светог Предања, безблагодатно, без Духа Светога—Утешитеља Цркве. Отуда није чудо што се, и после више од пола века постојања екуменског покрета и рада његових форума, хришћански Запад и даље налази не пред јединством разједињених хришћана, како се желело или бар тако изјављивало, него пред новим поделама и пред погребом и последњих „остатака“ Цркве, апостолско-светоотачке вере и јеванђелског Хришћанства, нарочито у све више растућем броју протестантских фракција и секти које више не верују ни у основне истине божанског Откривења: Свету Тројицу, Христово Васкрсење, светост Цркве итд.“ Православље не може и не треба да се одрекне своје мисије и да презре позив неправославних хришћана. Избјегавањем истински екуменске мисије свједочења истине Христове и Његовог Јеванђеља, многе искрене душе на Западу које чезну ка еклисијалној пуноћи и заједништву у светим тајнама, губе наду у могућност налажења пута у Цркву Божију. Свједочење о истини Јеванђеља и могућности спасења у Цркви Христовој, извире из саме суштине Цркве. Јединство никада није могуће претпоставити Истини и одијелити га од Истине.    Ко не жели јединство Цркве тај није истински хришћанин, но јединство може бити само у Истини, у Христу и Цркви Његовој. То се јединство у историји Цркве увијек остваривало као „јединство у догматима“, о чему свједочи и св. Марко Ефески: “До сада смо имали веру која ни у чему није имала недостатка, па нам није потребан сабор или акт Уније да бисмо се научили било чему новијем – ми који представљамо синове и ученике васељенских сабора, и отаца који су засијали на њима и после њих. То је – похвала наша, вера наша, добро наслеђе наших отаца. Надамо се да ћемо са њом изаћи пред Бога и добити опроштај прегрешења; а без ње не знам каква ће нас праведност ослободити вечних мука. Онај ко настоји да одбацимо ову веру и да уведемо другу, новију, ако је и анђео с неба – анатема да буде (Гал. 1,8), и да ишчезне сваки помен на њега, пред Богом и пред људима. Нека нико не господари у нашој вери – ни цар, ни архијереј, ни лажни сабор, нити било ко други, него само једини Бог, Који нам ју је предао и Сам и преко Својих ученика.“   Ватикан није само остао на оним разликама које су се, у односу на православну Цркву, појавиле у XI и XIVвијеку, него се у свом развоју све више удаљавао од богословско-црквеног Предања древне Цркве заједничких отаца и сабора. То је нарочито видно од Тридентског концила па надаље и послије Првог ватиканског концила (1870) када су прокламовани нови, погрешни „догмати“ и усвојена еклисиолошка застрањења и заблуде. Тиме су створене нове суштинске разлике и богословске препреке за васпостављање јединства вјере и Цркве. Проблем поновног сједињења хришћанског Истока и Запада јесте и треба да буде предмет теологије и праве, истините вјере, а не само ствар „дијалога љубави“.    Упрошћавање и небогословско постављање проблема односа између православне Цркве и Ватикана долази од непознавања историје Цркве и стварне богословске проблематике, као и различитих сотириолошких перспектива које стоје иза догматских разлика Православља и Рима. То такође “потпомаже да се продужује и овековечује унионистички менталитет, лионско-флорентински менталитет који и данас постоји у Ватикану. Унионистички менталитет папоцентричног римског екуменизма не може бити промењен и превазиђен оваквим извитоперењем истинског православног икуменизма, тј. бежањем од сучељавања са стварним богословским, сотириолошким и еклисиолошким проблемима који деле Ватикан од древне православне Цркве светих отаца и васељенских сабора.“ Зато је потребно, при било којем сусрету православне Цркве са Римокатолицима, прије свега преиспитати старе и нове римске „догмате“ –filioque, папски примат и непогрјешивост, као и њихове еклисиолошке и сотириолошке посљедице.   Често се сматра да је у данашњим тежњама да се успостави нарушено јединство догматска препрека секундарна. Међутим, догматске разлике су итекако суштинске за успостављање дијалога и евентуалног јединства. На првом мјесту ту је догмат о Богу Тројици. Исповиједање Бога као Тројице-Оца, Сина и Светога Духа је одувијек чинило дио хришћанског крштења. То указује на чињеницу да вјера у Свету Тројицу није само ствар прихватања једног теоријског става о Богу, већ ствар довођења у везу човјековог живота са овом вјером; крштење у Тројицу значи улажење у један одређен начин постојања (какав је) Тројичног Бога. Богословље о Светој Тројици има дубоке посљедице по живот.   Дакле, проблем Свете Тројице је у самом центру хришћанске теологије, како она екуменски дјелује данас. Зато је потребно, у екуменском дијалогу са Римокатолицима, изнова се враћати св. Марку Ефеском и његовом начину вјероисповиједања и очувања православне вјере. “Православље не може да мисли о јединству хришћана које предлаже екуменизам другачије, до искључиво на чисто црквеном темељу, за који сви други, додатни моменти стварне и могуће хришћанске солидарности, представљају само вањске, психолошке елементе који немају директне везе са стварним јединством.“   Другим ријечима, православни не треба да се оглуше и презру позив неправославних хришћана, нити да се одрекну своје мисије у свијету. Но, православној Цркви није мјесто у ванцрквеном и нецрквеном екуменизму, него она треба да обнови и појача пред подијељеним хришћанима аутентично црквено свједочење и исповиједање праве вјере. “Уместо учешћа у сахрани остатака црквености у западном хришћанству, потребно је православно сведочење о мартирству Крста и победоносности Васкрсења, еда би како они који још спавају устали од сна и васкрсли из мртвих и обасјао их Христос (Еф. 5, 14).“     Извор: Митрополија црногорско-приморска
      View full Странице
    • Од Логос,
      Свети Марко Ефески је био засигурно једна од најзначајнијих личности средњовијековне епохе и богословске мисли. Његова борба за очување неоскврњене православне вјере представља продужетак светоотачког свједочења и подвига исповиједања и одбране правовјерја, Православља. Учење Св. Марка, као и његова борба и подвиг у споровима с Латинима у вријеме унионистичког сабора у Фиренци могу да послуже као снажан путоказ у данашњој мисији Православне Цркве у свијету и у дијалогу са иновјернима.     Најважнији циљ односа Православне Цркве са инослављем јесте успостављање Богом заповијеђеног јединства хришћана, које припада самој суштини Хришћанства. Равнодушност према том задатку или његово одбацивање јесте гријех у односу на Божију заповијест о јединству. Међутим, признајући потребу за успостављањем нарушеног хришћанског јединства, православна Црква тврди да је истинско хришћанско јединство могуће искључиво у окриљу једне, свете, саборне и апостолске Цркве. Сви остали „модели“ јединства су неприхватљиви. Православна Црква не може прихватити став да је без обзира на историјске подјеле, начелно, дубинско јединство Хришћана, наводно, остало неповријеђено и да Цркву треба схватити као истовјетну са осталим „хришћанским свијетом“, да хришћанско јединство, наводно, постоји изнад граница деноминација и да подијељеност цркава припада искључиво несавршеном нивоу људских односа.   Епоха „дијалога“, „екуменизма“ и „компромиса“ у којој данас живимо није у могућности да схвати и усвоји ревност и бескомпромисност (нарочито у питањима вјере) св. Марка Ефеског. Унијатски сабор у Фиренци 1438-1439 године заправо је показао да су баш ти унијатски покушаји највише учврстили раздјељење хришћанског Истока и Запада. Св. Марко Ефески је, дакле, у вријеме снажних притисака и унијатских настојања Латина да себи потчине православну Цркву, био непоколебљиви чувар црквене вјере и учења. Тако је он постао преносилац чистоте православља будућим генерацијама, до дана данашњег. На самртном одру св. Марко је изговорио посљедњи завјет своме ученику Генадију Схоларију у коме још једном исповиједа праву вјеру говорећи да “извртање католичанске вере значи општу пропаст.“    Он савјетује своме ученику строго и правилно држање догмата Цркве и ревновање за њих, а са издајницима Православља он не жели општење ни у овом ни у будућем вијеку: “Ја кажем и сведочим…да апсолутно и ни на који начин нећу и не прихватам општење са њим (с патријархом), или са његовим људима, ни у овом мом животу, ни после смрти, као што не признајем ни закључену Унију, ни латинске догмате које су примили он сам (патријарх) и његови истомишљеници… Потпуно сам уверен, да што даље стојим од њега и њему сличних, то сам ближе Богу и свима светима; и што се више удаљавам од таквих, то сам више у јединству са Истином и са светим оцима, богословима Цркве; такође сам убеђен, да они који себе убрајају међу такве, стоје далеко од Истине и блажених учитеља Цркве. Стога кажем: као што сам током читавог свог живота био одвојен од њих, тако и сада у време мога изласка из тела, па и после моје смрти, одбијам општење и јединство са њима.“   Данас се о обнови црквеног јединства говори у једном не-црквеном тону. „Стварање“ јединства Цркве у оквиру савременог западног Екуменизма покушава се нееклисиолошким, нецрквеним, нејеванђелским методама, средствима и путевима, без покајања и смиреноумља, често и без вере, ван Светог Предања, безблагодатно, без Духа Светога—Утешитеља Цркве. Отуда није чудо што се, и после више од пола века постојања екуменског покрета и рада његових форума, хришћански Запад и даље налази не пред јединством разједињених хришћана, како се желело или бар тако изјављивало, него пред новим поделама и пред погребом и последњих „остатака“ Цркве, апостолско-светоотачке вере и јеванђелског Хришћанства, нарочито у све више растућем броју протестантских фракција и секти које више не верују ни у основне истине божанског Откривења: Свету Тројицу, Христово Васкрсење, светост Цркве итд.“ Православље не може и не треба да се одрекне своје мисије и да презре позив неправославних хришћана. Избјегавањем истински екуменске мисије свједочења истине Христове и Његовог Јеванђеља, многе искрене душе на Западу које чезну ка еклисијалној пуноћи и заједништву у светим тајнама, губе наду у могућност налажења пута у Цркву Божију. Свједочење о истини Јеванђеља и могућности спасења у Цркви Христовој, извире из саме суштине Цркве. Јединство никада није могуће претпоставити Истини и одијелити га од Истине.    Ко не жели јединство Цркве тај није истински хришћанин, но јединство може бити само у Истини, у Христу и Цркви Његовој. То се јединство у историји Цркве увијек остваривало као „јединство у догматима“, о чему свједочи и св. Марко Ефески: “До сада смо имали веру која ни у чему није имала недостатка, па нам није потребан сабор или акт Уније да бисмо се научили било чему новијем – ми који представљамо синове и ученике васељенских сабора, и отаца који су засијали на њима и после њих. То је – похвала наша, вера наша, добро наслеђе наших отаца. Надамо се да ћемо са њом изаћи пред Бога и добити опроштај прегрешења; а без ње не знам каква ће нас праведност ослободити вечних мука. Онај ко настоји да одбацимо ову веру и да уведемо другу, новију, ако је и анђео с неба – анатема да буде (Гал. 1,8), и да ишчезне сваки помен на њега, пред Богом и пред људима. Нека нико не господари у нашој вери – ни цар, ни архијереј, ни лажни сабор, нити било ко други, него само једини Бог, Који нам ју је предао и Сам и преко Својих ученика.“   Ватикан није само остао на оним разликама које су се, у односу на православну Цркву, појавиле у XI и XIVвијеку, него се у свом развоју све више удаљавао од богословско-црквеног Предања древне Цркве заједничких отаца и сабора. То је нарочито видно од Тридентског концила па надаље и послије Првог ватиканског концила (1870) када су прокламовани нови, погрешни „догмати“ и усвојена еклисиолошка застрањења и заблуде. Тиме су створене нове суштинске разлике и богословске препреке за васпостављање јединства вјере и Цркве. Проблем поновног сједињења хришћанског Истока и Запада јесте и треба да буде предмет теологије и праве, истините вјере, а не само ствар „дијалога љубави“.    Упрошћавање и небогословско постављање проблема односа између православне Цркве и Ватикана долази од непознавања историје Цркве и стварне богословске проблематике, као и различитих сотириолошких перспектива које стоје иза догматских разлика Православља и Рима. То такође “потпомаже да се продужује и овековечује унионистички менталитет, лионско-флорентински менталитет који и данас постоји у Ватикану. Унионистички менталитет папоцентричног римског екуменизма не може бити промењен и превазиђен оваквим извитоперењем истинског православног икуменизма, тј. бежањем од сучељавања са стварним богословским, сотириолошким и еклисиолошким проблемима који деле Ватикан од древне православне Цркве светих отаца и васељенских сабора.“ Зато је потребно, при било којем сусрету православне Цркве са Римокатолицима, прије свега преиспитати старе и нове римске „догмате“ –filioque, папски примат и непогрјешивост, као и њихове еклисиолошке и сотириолошке посљедице.   Често се сматра да је у данашњим тежњама да се успостави нарушено јединство догматска препрека секундарна. Међутим, догматске разлике су итекако суштинске за успостављање дијалога и евентуалног јединства. На првом мјесту ту је догмат о Богу Тројици. Исповиједање Бога као Тројице-Оца, Сина и Светога Духа је одувијек чинило дио хришћанског крштења. То указује на чињеницу да вјера у Свету Тројицу није само ствар прихватања једног теоријског става о Богу, већ ствар довођења у везу човјековог живота са овом вјером; крштење у Тројицу значи улажење у један одређен начин постојања (какав је) Тројичног Бога. Богословље о Светој Тројици има дубоке посљедице по живот.   Дакле, проблем Свете Тројице је у самом центру хришћанске теологије, како она екуменски дјелује данас. Зато је потребно, у екуменском дијалогу са Римокатолицима, изнова се враћати св. Марку Ефеском и његовом начину вјероисповиједања и очувања православне вјере. “Православље не може да мисли о јединству хришћана које предлаже екуменизам другачије, до искључиво на чисто црквеном темељу, за који сви други, додатни моменти стварне и могуће хришћанске солидарности, представљају само вањске, психолошке елементе који немају директне везе са стварним јединством.“   Другим ријечима, православни не треба да се оглуше и презру позив неправославних хришћана, нити да се одрекну своје мисије у свијету. Но, православној Цркви није мјесто у ванцрквеном и нецрквеном екуменизму, него она треба да обнови и појача пред подијељеним хришћанима аутентично црквено свједочење и исповиједање праве вјере. “Уместо учешћа у сахрани остатака црквености у западном хришћанству, потребно је православно сведочење о мартирству Крста и победоносности Васкрсења, еда би како они који још спавају устали од сна и васкрсли из мртвих и обасјао их Христос (Еф. 5, 14).“     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од neca995,
      СВЕТИ АРХИЕПИСКОП МАКСИМ НОВИ
      Ђорђе Бранковић, син деспота Стефана Бранковића, (1461-1516)
      деспот 1486-1495, архиепсикоп влашки око 1506, митрополит београдски и сремски 1513. год. Прославља се 31.01/18.01. Троапр у ноте записао прота Бранко Цвејић.
       
×
×
  • Креирај ново...