Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Sign in to follow this  
александар живаљев

Душан Ковачев: Ко су Лале, а ко Банаћани?

Recommended Posts

Душан Ковачев: Лале – ко смо, шта смо и шта нисмо

30 уторак мај 2017

Изворник текста: Петровград.орг, 22. 5. 2017. г.
dusan-kovacev-200.jpg?w=529

Душан Ковачев

За наук будућим генерацијама, године 1937, велики српски историчар и енциклопедиста Станоје Станојевић је у енциклопедијском лексикону „Свезнање“ објавио одредницу са објашњењем појма. „Лале: Назив за Србе из Бачке и северног Баната; посбан етнички тип. Карактеристичне душевне особине: тромост, веселост, висока национална свест и родољубље.“

Знајући прво ово
да ће у посљедње дане
доћи ругачи
који ће живјети
по својим сопственим жељама

(Пeтр. II, 3. 3)

arhiv-simic.jpg

„Свезнање“ Станоја Станојевића из 1937. године. Фото: Аудио и фото архив Симић

Општи је став да је назив Лала потекао од нарочите стилизације флоралних мотива у народној ношњи и мобилијару свакодневног живота. Нарочито су упадљиве „цивре“ на чакширама, ћурацима и кабаницама Срба Бачке и северног Баната тумачене као мотив лале. Већ након Првог светског рата, по ослобођењу и уједињењу, наш народ је брзо напустио употребу народне ношње. Ипак, флорални мотив лале је по негде опстао и у савремено доба, а пример тога је лого некад чувеног бренда фабрике тепиха „Синтелон“ из Бачке Паланке. О изгледу некадашњих народних ношњи Срба у Војводини седочи интернет страница „Ризница српска“. Најстарије генерације Зрењанинаца још увек памте сељака са југа Баната који су долазили на пијацу. Разликовали су се од Лала по говору, темпераменту и упадљиво другачијој ношњи. Опанци, обојци и шарена „кошуљка“ били су њихово обележје које се одавно не употребљава. Уопште, педесетих година су умрли последњи старци који су тврдоглаво остали привржени банатској ношњи. На пример, поуздано знам да је последњи сељак Врањева (данас Нови Бечеј) веран употреби банатске ношње био извесни Чича Блажин, али је већ четрдесетих година XX века био једини у томе.

220px-d181d182d0b0d0bdd0bed198d0b5_d181d

Станоје Станојевић. Фото: Википедиа

Станоје Станојевић је био један од најобразованијих Лала свог доба, Србин који је био југословенски опредељен. Управо је његовим настојањем књижевник Вељко Петровић (Лала који је са Српском војском прешао Албанију) постао једини представник Срба са територије Војводине у Југословенском одбору. Док је Станоје Станојевић био на челу Удружења Војвођана у Београду, ово удружење се супротставио војвођанском политичком аутономаштву које се трудом истомишљеника панчевачког адвоката Дуде Бошковића с мало успеха ширило по Војводини из Панчева. Запостављеност овог града у Аустро-угарској крајем XIX и почетком XX века види се у томе што су Панчево звали „варош на крај света“, како је то у својој књизи „Моји животи“ 1985. године записао Војин Матић. Двојица од тројице обновитеља савременог војвођанског аутономаштва су рођени и одрасли баш у овом граду. У доба када је САП Војводина покушавала да произведе рустикални народни идентитет различит од српског Станоје Станојевић није био популаран, па је његово дело предано забораву. Јавност Војводине је личност и значај рада Станоја Станојевића после Другог светског рата заборавила. Тек 2007. године је по сценарију Љубинке Стојановић редитељ Петар Станојловић у продукцији РТС снимљен документарни филм о Станоју Станојевићу у оквиру серијала „Заборављени умови Србије“. Новосадска РТВ на жалост до данас није била заинтересована да Војводину упозна са животом и радом човека који је први целој Југославији објавио ко су Лале и какви су.

ljilja-jovic-mokrin.jpg

Девојчица Љиља Јовић из Мокрина. Упадљиви флорални мотив налик лали на прегачи ношње. Фото: Драгољуб Бадрљица

Идентитет Срба у провинцијалу јужне Угарске формиран је два века у условима борбе на два нивоа. С једне стране, Срби су своја верска, имовинска и самоуправна права бранили од хабсбуршког апсолутизма супротстављајући се њиховим жупанијским беамтерима и хершафтерима. С друге стране, бранили су се од спахија који су хтели да их претворе у обесправљене кметове. Вишевековно српско истрајавање у том кафкијанском процесу створило је уметност, књижевност, публицистику, школство, сликарство и уопште националну српску културу која је изразито тежила модерности, слободарству и била заснована на удруживању узорних људи који су били носиоци личне иницијативе. Важно ликовно сведочанство стања Лала у кафкијанском процесу пред хабсбуршком бирократијом је слика Уроша Предића „Банаћани пред адвокатовим вратима“, о којој је писао Дејан Воргић на свом блогу „Банатека“. Међутим, она труне негде у депоу Народног музеја града Зрењанина који је требало да је сачува.

Дубоко укорењени у своју традиционалну културу с јаком везаношћу за пољопривреду, православље, општинске автономије, муниципалне самоуправе и локалне задруге, Лале су тешко су поднослиле доба после Другог светског рата због нагле урбанизације, индустријализације и репресивног карактера атеистичког политичког режима, који је потпуно изменио вековима устаљени културни амбијент Војводине. Већ крајем шездесетих година XX века јављају се аутори који представљају Лалу као симпатичног луцкастог паора, сељака ласцивних манира, брбљивог или патетичних емоција. О свему томе сведочи стваралаштво Радомира Суботића, Ивана Хајтла и Ђорђа Балашевића, али је чињеница да ни један од њих није био дубоко укорењен у етничком типу Лала. Ипак, оваква слика „Лале“ довела је до тога да се становник Војводине уопште назива Лалом, нарочито ван Војводине. Све то се одвијало у доба „велике војвођанске свађе“ у номенклатури комуниста САП Војводине, а циљ победничке струје је био да старе, нарочито банатске партијске кадрове, носиоце НОП и револуције потисну са сцене како би млађи бирократски апаратчици владали несметано и што неодговорније према сопственом народу и отаџбини. У том циљу је злоупотребљен тадашњи кадровски систем ротација, а банатски кадрови су представљани као примитивни и некултурни. Ова политика је брижљиво прикривана од јавности и тек пре пар година је чињеице о њој објавио Слободан Бјелица у књизи „Уставни сопорови око аутономије Војводине, књига прва: 1961-1974“.

c-simic-a-trnic-mokrin-1904.jpg?w=362&h=

Цветко Симић и Алекса Трнић на мокринском вашару 1904. г. Фото: Драгољуб Бадрљица.

Откуд Панчевчанима самоувереност у погрешном ставу да су они Лале? За све су одговорни Радиша Илић и Драгослав Стефановић, уредници сатиричног листа „Лала“ који се појавио у Панчеву 1955. године, али тада није стекао популарност. На насловној страни тог штива се нашла карикатура Славка Павлова на којој се дежмекасти „Лала“ нашао у друштву београдског „јежа“, словеначког Павлихе и хрватског Керемпуха. Међу ауторима у овом краткотрајном листу били су Витомир Сударски и Иван Дадић, каснији сарадници у раду на вицу о Лали. Занимљив је континуитет ласцивног представљања панчевачког „Лале“ који се преко стваралаштва Радомира Суботића шездесетих и седамдесетих вратио у Панчево деведесетих, кад је Витомир Сударски (генерални директор новосадских новина „Дневник“ из доба САП Војводине) 1993. године штампао популарну збирку „Виц о Лали“. У предговору ове књиге, Суботић је изнао различите и добрим делом нетачне ставове о Лалама, сасвим игноришући навод Станоја Станојевића. Записао је две „легенде“ према којима је њихов назив везан за однос Марије Терезије према Банаћанима. Извор ових „легенди“ није навео. Радомир Суботић чак тврди да је назив Лала потекао од ландсман, земљак. Његова објашњења можете данас прочитати на блогу „Код кицоша“. Суботић је био први који је нетачно тврдио да су сви Банаћани Лале и да је то „надимак“ искључиво Банаћана. Није јасно зашто је Суботић из етничке скупине Лала желео да искључи Бачване, иако је управо међу њима, у Новом Саду, остварио највиши успех своје животне каријере. Већ 1995. године, Сударски је са Иваном Дадићем духовитост Лала литерарно сместио у потпуно ласцивну област издањем збирке простачких вицева: „Божје огледало – банатски мушки хумор“. Такав манир подилажења простаклуку публике је могуће објаснити само комерцијалним разлогом. За разлику од Суботића, Сударског и Дадића, Урош Предић је сликањем „Веселу браћу“ хтео да жигоше народне мане својих земљака: пијанство, простаклук, расипништво, дангубу и нехигијену. Међутим, они које је хтео да постиди били су одушевљени што су се нашли на слици, па му честитали му што их је „баш трефио!“. Предић је схватио да његова ликовна иронија није постигла циљ и престао да слика народне мане.

vidosava-jovic-sa-drugaricama-mokrin.jpg

Наталија Јовић, удата Новаков, професорка српског језиика и књижевности са ученицама. Фото: Драљољуб Бадрљица

Од тада се на интернету може наћи све више недотупавних информација о Лалама које су једнако нетачне. Хрватски аутори Википедије, на пример, данас погрешно и ничим основано тврде да се Војвођани деле на некакве „нађоше“ (зову их и „старосједитељи“) и „дођоше“, па на основу тога трабуњају да су „нађоши“ Лале, који су према њима толерантни, за разлику од „дођоша“ који су у Војводину колонизовани. „Вукајлија“ тврди да је Лала „одомаћени назив за житеља Војводине“, а у ствари „искључиво житељ Баната“. Потом аутор „мангупски описује „особине“ Лала, покушавајући да употреби неке локалне изразе који му звуче типични за Војводину, а завршава са наводом о томе шта он мисли да Лала највише воли да једе и пије. Иако је довољно ући у било који српски православни храм коју су Лале подигле у XVIII и XIX веку да би смо се уверили ко су биле Лале, захваљујући ругачима испаде да је главна особеност њиховог идентитета преједање.

rasa-djukin-mokrin.jpg?w=362&h=660

Радивој Ђукин из Мокрина, фотографија из 1929-30. г. Фото: Драгољуб Бадрљица

Када је 1979. године емитована ТВ серија Соје ЈовановићОсма офанзива“, колонисти Воводине су је прихватили са одобравањем. Међутим, тада су поново читали роман Бранка Ћопића „Не тугуј бронзана стражо“, који је коришћен за израду сценарија. Увидевши да се суштински трагична судбина колониста на ТВ претвара у карикатуру, били су веома незадовољни и сматрали су да се ради о исмевању колониста. Нису желели да успомена на колонисте у Војводини постане карикатура, постали су упадљиво обазривији и достојанственији. Народ који је колонизован у Војводину након пролома Другог светског рата много је научио од Лала. Време је да и ми научимо нешто од њих. Пре свега, да зауставимо ерозију сећања која Леле претвара у предмет подсмеха, супротно од онога што су у прошлости били.

Свесни да су Доситеј Обрадовић, Ђура Јакшић, Светозар Милетић, Милош Црњански, Михајло Пупин, Ђорђе Јоановић, Павле Симић, Стеван Сремац, Урош Предић, Вељко Петровић и други великани наше културе и науке били Лале, остаје нам само да се зачудимо и забринемо јер је данашња представа „типичног Лале“ карикатура гојазног и недотупавног створења на ивици душевне заосталости који весело брине како да добро једе и пије. Ето до чега нас је довело систематска небрига о сопственој традицији и поигравање са сопственим иденитетом. Наши поменути великани су били Лале и никад не би постали оно што су били да им је културни узор био Лала из вица. Уосталом, у то доба „виц о Лали“ уопште није постојао.

Лала је сведен са спрдњу, чиме се уништава успомена на честите претке, брукамо се, а генерације које долазе ће нас презирати ако будућности у завештање оставимо сраман културни узор.

Исправке у потписима фотографија унете 23. маја 2017. г.

Захваљујем се: Марку Милићевићу који је био љубазан да ми да извод са садржином одреднице „Лале“ из Станојевићевог „Свезнања“ и Драгољубу Бадрљици који је уступио фотографије из своје архиве.

Аутор: Душан Ковачев

riznica-srpska-2.png?w=563&h=365

Реконструкција мушке народне ношње из Великокикиндског дистрикта. Фото: Ризница српска

Лале: Назив за Србе из Бачке и северног Баната; посебан етнички тип. Карактеристичне душевне особине: тромост, веселост, висока национална свест и родољубље.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Једино засигурно знам да би Лааале добро прошле у Холандији. :D све са додатком зумбула, да боље миришу....:D

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Свештеник Душан Михајловић, настојатељ је мисионарске парохије св. Николаја охридског и жичког СПЦ у Сантјаго де Чилеу, престоници ове државе у Јужној Америци. Разговор смо почели на тему молитвеног спомена св. Трифуна и тренда "прославе" св. Валентина као тзв. "дана заљубљених", те сазнајемо више детаља о том питању. "Проблем је у ствари што ми не знамо довољно о нашим светитељима, нисмо свесни да су они наши пријатељи и наша браћа", каже наш гост. Чућемо како Чилеанци реагују на св. Николаја охридског и жичког, како је Освалдо постао Серафим и зашто напомињемо да је ова парохија мисионарска. "Постоји велика и значајна разлика у мисионарењу и катехизацији" каже о. Душан, који истиче да се без "чврсте вере у Христа - све распада".     Your browser does not support the HTML5 audio tag.
        Извор: Радио Слово љубве
    • Од Милан Ракић,
      Редитељ Душан Макавејев преминуо је јутрос у Београду, у 87. години живота.

      Славни редитељ је рођен је 13. октобра 1932. у Београду. Дипломирао је психологију на Филозофском факултету у Београду.
      Један је од оснивача филмског црног таласа, филмова којима је критиковао труло друштво, како комунистичко, тако и капиталистичко – Парада (1962), Човек није тица, Љубавни случај или трагедија службенице ПТТ (1967), Невиност без заштите (1968), Недостаје ми Соња Хени (1972), Sweet Movie (1973), Горила се купа у подне (1993)...
      Био је уредник многих новина и часописа – Студент, Књижевне новине, Данас. Бавио се и писањем за многе часописе. Имао је запажену улогу у студентским демонстрацијама 1968. године.
      Добитник је великог броја домаћих и страних признања: Октобарска награда Београда, „Сребрни медвед“ у Берлину, „Сребрна арена“ у Пули, „Луис Буњуел“ у Кану, „Сребрни Хјуго“ у Чикагу, „Златно доба“ Белгијске краљевске кинотеке, „Филмска легенда“ коју додељује Фестивал филмова југоисточне Европе са седиштем у Паризу.
      У септембру прошле године промовисан је у почасног доктора на Ректорату уметности у Београду, заједно са Миодрагом Табачким.
      Свечана сала Југословенске кинотеке зваће се „Макавејев“
      Југослав Пантелић, директор Југословенске кинотеке рекао је да ће се свечана сала те институције звати „Макавејев".
      „Напустио нас је велики Душан Макавејев, али на срећу његова дела и домети остају вечни“, рекао је Пантелић за Танјуг.
      "Пре само неколико дана Управни одбор Југословенске кинотеке донео је одлуку на мој предлог да Свечана сала Југословенске кинотеке понесе име ‘Макавејев‘. Било је планирано да се то догоди на овогодишњем Фесту пред пројекцију филма Случај Макавејев редитеља Горана Радовановића који је и сам члан Југословенске кинотеке", навео је Пантелић.
      Напоменуо је да и поред тога што је најава целокупног програма 47. Феста, чији је уметнички директор, најављена за 28. фебруар, крши правила и открива да је овогодишњи победник за изузетан допринос филмској уметности, управо Душан Макавејев.
      „Душан Макавејев је један од најцењенијих аутора своје генерације и без обзира на његов одлазак, он ће кроз своја дела наставити да утиче на све љубитеље филма и будуће генерације", истакао је Пантелић.
      Директор Филмског центра Србије Бобан Јевтић напомиње да је Макавејев био уметник због кога је југословенски, српски филм добио свој идентитет у свету.
      "Стваралац огромног утицаја, редитељ чији филмови се данас виде као део светске баштине, човек који је пленио својом оригиналношћу и визијом. Једноставно, један од највећих филмских ствараоца које је ова земља имала", поручио је Јевтић.
      Професор и сценариста Небојша Ромчевић сматра да је Макавејев био очекивано несхваћен у времену у којем је стварао.
      „Отишао је један од наважнијих филмских мислилаца југословенске кинематографије чије време тек треба да дође", рекао је Ромчевић. 
      ТАНЈУГ
    • Од Милан Ракић,
      Са љубављу која не умањује разборитост и непоткупљивошћу која не слаби емоцију, Душан Весић је исписао важну и потресну књигу о великим мукама, блиставом дару и трагичном крају највеће хероине југословенског рокенрола.
      Његова прича о Маргити Стефановић, колико тескобна толико и поштена, колико горка толико и искрена, није само незаобилазан документ за свакога ко воли и поштује Маги, него и огледало у којем ће се препознати они који су умели да ублаже њен бол, они који су се окористили њеном немоћи и они који су показали равнодушје пред њеним страшним патњама.
      У исто време, то је разорна прича о успону и пропасти југословенске средње класе и лицу и наличју Београда. Писана ауторитативно и са атрибутима историјске расправе, Маги: Као да је била некад јесте дубоко честита књига која помера границе и поставља нове стандарде, не само у овдашњој роцк литератури, него и знатно шире и даље од тога.
    • Од Логос,
      Са званичне интернет странице манастира Подмаине доносимо видео запис предавања часног ђакона Душана Биговића, професора цетињске Богословије Светог Петра Цетињског, на тему "Човек испод наслага културе", које је одржао 29. јула 2018. лета Господњег.
       

      View full Странице
×
×
  • Create New...