Jump to content
  1. Срђан Ранђеловић

    Срђан Ранђеловић

  2. Рапсоди

    Рапсоди

  3. АлександраВ

    АлександраВ

  4. Жељко

    Жељко

  • Сличан садржај

    • Од александар живаљев,
      Душан Илић: Светодмитарска лента
      BY СТАЊЕ СТВАРИ on 8. НОВЕМБРА 2019. • 
      Нека Запад слави примирје, а нама нека је срећна победа у Великом рату! 
      Душан Илић (Фото: Лична архива)
      Када говоримо о 9. мају, Дану победе на нацизмом и фашизмом, многима ће прва асоцијација на овај догађај бити величанствена победа руског народа (у униформама Црвене армије) над германским завојевачем. Вероватно, једна од највећих победа руског православног народа све више се последњих година прославља ношењем двобојне ленте. Она је широј јавности много познатија као Георгијевска лента. Установљена је још у време царице Катарине Велике, 1769. године, као део Ордена Светог Ђорђа, те је у његову част и понела име. Од настанка па до данашњих дана она је била двобојна. У почетку црно-жута (боје које су сматране царским и ромејским), да би у совјетско време постала црно-наранџаста. Чак ни антиправославна бољшевичка власт није успела да истисне сећање на Георгијевске боје, те је ово једини симбол из царских времена који је преживео комунисте. Једина модификација је учињена у том погледу што је жута боја појачана, те је тако прерасла у наранџасту.
      Иако је формално у Русији још пре готово три деценије комунизам пао, а стара руска знамења поново враћена у употребу, било је потребно наћи заједничку тачку пресека свих великих руских победа, како оних из царске епохе, тако и оних из Другог светског рата. Као најпогоднији симбол свих руских победа, Георгијевска лента се природно наметнула, па је тако од 2005. године она део – како државне, тако и народне – прославе свих важнијих догађаја руске историје. С друге стране, у – од бољшевика измишљеним – постсовјетским републикама, које се према бројном руском живљу понашају слично као и Хитлерова Немачка, овај симбол представља мимикрију сећања на руску прошлост, па је тако она својеврсна замена за руску заставу и друге симболе. Симптоматичан је и пример дресова ФК Шахтјора из Доњецка који управо преко Георгијевских боја показује приврженост руском свету.
      Георгијевска лента или трака светог Ђорђа
      Поставља се сада питање, да ли ми Срби имамо неки сличан симбол којим бисмо обележили неку велику победу или сећање на наше славне претке погинуле у свим ратовима? Подлога за тако нешто постоји. Наиме, пре извесног времена Влада Србије је донела одлуку да се у знак сећања на Дан примирја у Првом светском рату уведе као симбол Наталијина рамонда, цвет са Кајмакчалана, који виси окачен на црно-зелену ленту. Ова лента узета је са Албанске споменице, тј. то је трака уз коју је ношена Медаља за спомен на повлачење српске војске преко Албаније. Од обнове српске државности пре два века, ми немамо величанственију победу од оне у Балканским и Првом светском рату. Ово је неспоран део наше војне, али и свеукупне нововековне историје. Стога, не би било згорег, по угледу на Русе, увести као свесрпски симбол победе у Првом светском рату, али и у свим ратовима, Светодмитарску ленту црно-зелене боје. Зашто таквог назива? Прво, зато што Срби од светих ратника највише поштују култове Светог Ђорђа и Светог Димитрија. С обзиром да су Руси већ осмислили Светогеоргијевске боје, ми бисмо могли осмислити Светодмитарске боје. Нарочито из разлога што се празник Светог великомученика Димитрија и обележава почетком новембра, у време ослобођења Србије и краја Првог светског рата. Даље, ово би било везано за наше старе ратничке култове, који су временом добили свој православни смисао. Такође, ово би могао бити један од симбола српског света. Њега би могли користити и они Срби који се данас из разних разлога тако не изјашњавају, али у фрагментима памте и чувају своје српско порекло. Нпр. поједини „Македонци“, Шопи из западне Бугарске, „Румуни“ из Темишварског Баната, „Грци“ са севера Грчке, Горанци, Буњевци, па чак и понеки „Албанци“ из Албаније. Па нпр. када Шопи из Годеча у западној Бугарској славе Видовдан као дан своје општине, они ће моћи као мимикрију свог српског идентитета да користе управо црно-зелене боје.
      Извор: drina.info
      Зашто ове боје? Зелена представља маслинасту боју униформе српског војника из Првог светског рата, док црна симболизује тугу за свим ратницима палим за наше Отачаство. Стога би, ова лента могла представљати и свесрпски војнички симбол, који би могао бити коришћен у обележавању свих важнијих догађаја из наше војне историје, па чак и оне око које смо и данас подељени, из периода Другог светског рата. Могла би бити израђена и Светодмитарска застава, са којом би се много лакше идентификовали они наши грађани који не желе себи да признају да су Срби или они који родољубље повезују са шовинизмом. Они који мисле да је песма „Ко то каже“ националистичка, а плачу уз „Пукни зоро“, моћи ће да оно мало родољубивог што свако од нас носи у себи, искажу кроз један осмишљени српски симбол. Уз ово би било пожељно да и неко мало веће српско спортско друштво (неки Раднички, Младост, Борац итд.) понесе назив Солунац (у част наших предака), као и црно-зелене боје. Ово свакако не би била замена нашој националној тробојци, већ допуна симболике обележавања наше славне прошлости, која би појачала нашу националну свест, али и подстакла неке наше бивше сународнике да се сете ко су им били преци.
      Предлог графичког изгледа Светодмитарске заставе (Аутор: Душан Илић)
      Нека Запад слави примирје, а нама нека је срећна победа у Великом рату!
      Душан Илић, Институт за европске студије
    • Од Логос,
      Гост овонедељног Храма је свештеник Душан Михајловић, настојатељ мисионарске парохије Светог владике Николаја Охридског и Жичког Српске православне цркве у Сантјагу де Чилеу, престоници ове државе у Јужној Америци.   Звучни запис емисије   Занимљива је биографија нашег данашњег госта-од диригента до свештеника, мисионара у Чилеу. Отац Душан Михајловић, основне и магистарске студије (дириговање) завршио је у Русији, где је неколико година радио као диригент, где је основао Словенски симфонијски оркестар, који је бројао 104 музичара у ансамблу. По повратку у Србију ради као диригент у Српском народном позоришту у Новом Саду, а у два наврата, од 2001 до 2004, био је директор Опере позоришта. А онда, у одређеним годинама, животни пут га води ка свештеничком позиву. У Русији, Самари, 2011. дипломира на Православном богословском факултету.   У Чиле одлази 2012. године, по благослову свога надлежног архијереја, митрополита црногорско-приморског господина Амфилохија, који је 2011, на територији Латинске Америке организовао нову, Буеносаиреску и централно-јужноамеричку епархију Српске православне цркве. За разлику од Аргентине, Венецуеле, где је СПЦ имала своје православне заједнице и парохије, у Чилеу није било ничега. Године 2012, у Чиле, са супругом и децом, одлази наш данашњи гост јереј Душан Михајловић као настојатељ мисионарске парохије. Шта га је чекало у Сантјагу де Чилеу, како ова парохија изгледа данас и који су планови за будућност, чућете у данашњем Храму. Аутор и водитељ: Душанка Зековић.     Извор: РТС
    • Од Логос,
      Свештеник Душан Михајловић, настојатељ је мисионарске парохије св. Николаја охридског и жичког СПЦ у Сантјаго де Чилеу, престоници ове државе у Јужној Америци. Разговор смо почели на тему молитвеног спомена св. Трифуна и тренда "прославе" св. Валентина као тзв. "дана заљубљених", те сазнајемо више детаља о том питању. "Проблем је у ствари што ми не знамо довољно о нашим светитељима, нисмо свесни да су они наши пријатељи и наша браћа", каже наш гост. Чућемо како Чилеанци реагују на св. Николаја охридског и жичког, како је Освалдо постао Серафим и зашто напомињемо да је ова парохија мисионарска. "Постоји велика и значајна разлика у мисионарењу и катехизацији" каже о. Душан, који истиче да се без "чврсте вере у Христа - све распада".     Звучни запис емисије   Извор: Радио Слово љубве
    • Од Милан Ракић,
      Редитељ Душан Макавејев преминуо је јутрос у Београду, у 87. години живота.

      Славни редитељ је рођен је 13. октобра 1932. у Београду. Дипломирао је психологију на Филозофском факултету у Београду.
      Један је од оснивача филмског црног таласа, филмова којима је критиковао труло друштво, како комунистичко, тако и капиталистичко – Парада (1962), Човек није тица, Љубавни случај или трагедија службенице ПТТ (1967), Невиност без заштите (1968), Недостаје ми Соња Хени (1972), Sweet Movie (1973), Горила се купа у подне (1993)...
      Био је уредник многих новина и часописа – Студент, Књижевне новине, Данас. Бавио се и писањем за многе часописе. Имао је запажену улогу у студентским демонстрацијама 1968. године.
      Добитник је великог броја домаћих и страних признања: Октобарска награда Београда, „Сребрни медвед“ у Берлину, „Сребрна арена“ у Пули, „Луис Буњуел“ у Кану, „Сребрни Хјуго“ у Чикагу, „Златно доба“ Белгијске краљевске кинотеке, „Филмска легенда“ коју додељује Фестивал филмова југоисточне Европе са седиштем у Паризу.
      У септембру прошле године промовисан је у почасног доктора на Ректорату уметности у Београду, заједно са Миодрагом Табачким.
      Свечана сала Југословенске кинотеке зваће се „Макавејев“
      Југослав Пантелић, директор Југословенске кинотеке рекао је да ће се свечана сала те институције звати „Макавејев".
      „Напустио нас је велики Душан Макавејев, али на срећу његова дела и домети остају вечни“, рекао је Пантелић за Танјуг.
      "Пре само неколико дана Управни одбор Југословенске кинотеке донео је одлуку на мој предлог да Свечана сала Југословенске кинотеке понесе име ‘Макавејев‘. Било је планирано да се то догоди на овогодишњем Фесту пред пројекцију филма Случај Макавејев редитеља Горана Радовановића који је и сам члан Југословенске кинотеке", навео је Пантелић.
      Напоменуо је да и поред тога што је најава целокупног програма 47. Феста, чији је уметнички директор, најављена за 28. фебруар, крши правила и открива да је овогодишњи победник за изузетан допринос филмској уметности, управо Душан Макавејев.
      „Душан Макавејев је један од најцењенијих аутора своје генерације и без обзира на његов одлазак, он ће кроз своја дела наставити да утиче на све љубитеље филма и будуће генерације", истакао је Пантелић.
      Директор Филмског центра Србије Бобан Јевтић напомиње да је Макавејев био уметник због кога је југословенски, српски филм добио свој идентитет у свету.
      "Стваралац огромног утицаја, редитељ чији филмови се данас виде као део светске баштине, човек који је пленио својом оригиналношћу и визијом. Једноставно, један од највећих филмских ствараоца које је ова земља имала", поручио је Јевтић.
      Професор и сценариста Небојша Ромчевић сматра да је Макавејев био очекивано несхваћен у времену у којем је стварао.
      „Отишао је један од наважнијих филмских мислилаца југословенске кинематографије чије време тек треба да дође", рекао је Ромчевић. 
      ТАНЈУГ
    • Од Милан Ракић,
      Са љубављу која не умањује разборитост и непоткупљивошћу која не слаби емоцију, Душан Весић је исписао важну и потресну књигу о великим мукама, блиставом дару и трагичном крају највеће хероине југословенског рокенрола.
      Његова прича о Маргити Стефановић, колико тескобна толико и поштена, колико горка толико и искрена, није само незаобилазан документ за свакога ко воли и поштује Маги, него и огледало у којем ће се препознати они који су умели да ублаже њен бол, они који су се окористили њеном немоћи и они који су показали равнодушје пред њеним страшним патњама.
      У исто време, то је разорна прича о успону и пропасти југословенске средње класе и лицу и наличју Београда. Писана ауторитативно и са атрибутима историјске расправе, Маги: Као да је била некад јесте дубоко честита књига која помера границе и поставља нове стандарде, не само у овдашњој роцк литератури, него и знатно шире и даље од тога.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...