Jump to content
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
JESSY

Шта је то депресија?

Recommended Posts

пре 12 минута, Сања Т. рече

Кажу да превише времена на уређајима доводи до депресије.

nisam sigurna u to...tj. ne verujem...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Страшна лијеност у комбинацији са блажом паранојом довеле су до тешке депресије у којој се налазим више од годину дана. Дугогодишње конзумирање марихуане и одсуство сваког вида духовности у мом животу учинило ме је оваквим. Када сам се напокон сусрео са дубином наше дивне православне вјере, сјећам се да сам само рекао - то је то. И ништа ме никада неће одвојити од мога Христа. Престао сам пити, пушити, дувати. Али ја сам и даље лијен, асоцијалан, незаинтересован за суживот са свим добрим људима које познајем упркос њиховој несумњивој љубави према мени. Слаб сам. Кукавица сам. Али борим се и борићу се док сам жив.

Share this post


Link to post
Share on other sites

KAKO POMOĆI PRIJATELJU U DEPRESIJI?

 
depresija_prijatelj.jpg

Verovatno ste se i vi nekada našli u ovakvoj situaciji kako da pomognete nekome do koga vam je stalo kad on tu pomoć ne želi. Ovo je samo jedan od primera ponašanja ljudi koji boluju od danas široko rasprostranjene depresije, kako kod nas, tako i u svetu.

Prvo, depresija se ponekad opisuje kao "obična prehlada" mentalnog zdravlja, a postoje dokazi da je isto tako zarazna. Mi skupljamo mikro tragove te bolesti pomažući drugim ljudima sve vreme. Jedva smo svesni toga i težak je posao održati svoju ravnotežu u odnosu na moćne sile sisanja depresije. Nakon nekog vremena, u društvu svog prijatelja ćete osećati neke od njenih inercija, beznađe i stalno ćete se pitati "Šta je poenta ovoga što radim?" Rešenje je da zauzmete svoj stav i ograničite izloženost silama depresije stavljajući "masku sa kiseonikom" prvi.

Drugo, sa svojim prijateljem kao da delite uloge žrtve (on) i spasilac (vi). Psiholog je u poziciji i žrtve i spasioca u isto vreme, kao i svako ko se bavi terapijom i savetovanjem. Od prijatelja se očekuje da u toj situaciji bude spasilac, a na vama je da se odlučite da li taj teret možete podneti. Samim tim što pomažete prijatelju, vi nesvesno odmažete sebi, zadovoljavate se svojim junaštvom, a pogubno delujete na sebe. Pružanje pomoći prijateljima dobro je za naše mentalno zdravlje, ali ako u tom odnosu samo pomažemo, da li to možemo nazvati pravim prijateljstvom.

Postavlja se pitanje da li prijatelj zaista ima formalnu dijagnozu depresije. I ostali uzroci mogu uzrokovati loše raspoloženje kao što su poremećaji štitaste žlezde ili neželjena dejstva pojedinih lekova (uključujući i neke za astmu, akne, za prestanak pušenja).

Šta možete uraditi - jednostavno priznati sebi da ste uzeli ulogu negovatelja i potencijalno ugrozili vaše mentalno zdravlje. Ako uspete ubediti svog prijatelja da izađe i prošeta bar 20 minuta dnevno na svežem vazduhu na dobrom ste putu, to će pomoći podizanju nivoa energije, ali prioritet treba biti javljanje psihologu, psihoterapeutu, pa i psihijatru ukoliko je nepohodno kako bi se napravila prava medicinska procena. Sami ovo ne možete popraviti, pogotovo kad su godine upitanju.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Како помоћи депресивној особи да стекне Бога у себи, да се усели Господ у њу? То је једино решење, све остало је заваравање и губљење времена. Бог је највећи и најбољи пријатељ и исцелитељ.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Све сте већ рекли, да додам само своје искуство.

И ја сам имао проблем с том немани, све било океј, одличњак, после добар гимназијалац, успешан спортиста, кући ствари, кхм, не баш ружичасте, али да не залазим у ту причу. Рекао бих да је главни проблем то што сам оставио да сва осећања само тињају у мени. После све пукло и отишло к врагу, баталио сам у школу да идем, бог драги није могао да ме извуче из кревета, скроз црне мисли и меланхолија, почео да пијем интензивно, све и свја. Поможе ми после садашња партнерка, Богу хвала да је имала живаца тад, увукла се игром случаја, свеже заљубила, па кад видела куда плови брод било јој жао да барем не покуша. Звоцала, звоцала, натерала ме код психијатра, и ископала негде да смо имали неки програм у земљи где можеш, кад напуниш 21 годину да полажеш матуру иако ниси радио средњу, мада у принципу то ретко ко положи, јер је тешко научити градиво са часова које ниси похађао три године, је ли. Научим то, положим, упишем факс и ту ми је промена животне средине буквално живот спасила. Укратко, ишчупасмо се, иде живот својим неким нормалним током. Има додуше, ако си у нормалном стању, склоност ка депресији и неке добре особине, сензибилност је скроз другачија, осећај за лепо (не нужно естетски) је врхунски, усреће ме мале ствари, као мирис надолазећег лета рано ујутру и пре свега, нисам циничан када је у питању живот. С годинама сам нашао и унутрашњи мир и њиме такође повратак Цркви, па ми и то помогло да додатно учврстим личност. Укратко, ако су потребни и лекови, узмите, ја сам користио годину дана, али то ти дође само као помоћ, не решење, после тога је нужно одјебати све опојне супстанце, јер ти нуде оно што не требаш - ескапизам, и на све то треба додати и редовну физичку активност, јер подиже серотонин. Трчање је кева и помогло ми да спасим главу.

А кад се неко ишчупа, нека не мисли да је готово, у питању је хронично стање и кад крену мисли да лутају, одмах трчање, књига и социјализација.

Ах да, има још једна последица, од веома екстравертиране особе сам постао поприлично интровертиран.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 9 часа, Volim_Sina_Bozjeg рече

Pa nije to narkomanska manipulacija, pa da se groziš toga.

Pa pripremiš se jače kao na frontu tu spasavaš život takvom čoveku na sve moguće i nemoguće načine.

Ja vam odgovorno tvrdim, zdravi ljudi su odgovorni za bolesne i ako bolestan ode samoubistvom zdravi smo počinili greh.

Написала сам нешто, али сам обрисала... само ово, мислим да имам одговорност да се обратим и здравима.

Није наркоманска манипулација, није ни налик, на жалост, манипулација болешћу је много перфиднија, а тачка лома је када болест постане "њено величанство", онај моменат када све постане подређено болести. Борите се за живот, а не против болести.

Надам се да ћеш наћи начин да ми опростиш, али и ово товарење одговорности за туђи живот је врста манипулације. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Depresija nije jednoznacan pojam, ne postoji test koji kad uradis kazes aha eto ti si depresivan. Od blage sezonske depresivne epizode, produzenog tugovanja zbog nekog gubitka, do teske klinicke depresije gde je coveku bukvalno tesko da se obuce i umije, da se okupa i zadovolji minimum minimuma sopstvene egzistencije.

Karakterise je osim osecanjs, koja cesto ne moraju biti prisutna, covek se recimo ne oseca tuzno i bezvoljno, al kad ga pitas -ne spava, budi se u cik zore, tesko se uspava, posle spavanja se ne oseca odmornim, ima promena u apetitu ili slabo jede ili se prejeda... Ili recimo somatizuje depresiju kroz glavobolje, bolove u kicmi, stomacnim problemima.

Ono sto je karakteristicno, smanjen je nivo energije, zivotnog poleta, covek se tesko raduje, inertan je, ima manjak samopostovanja i samopouzdanja i sebe okrivljuje. Depresiju zovu obrnuta agresija, jer covek ljutnju i bes umesto da oseti i ispolji ka drugom, on je ispoljava ka sebi. Moze biti slucaj tipa skolski da dete iz porodice u kojem mu roditelji ne pruzaju adekvatnu negu, paznju, umesto da se ljuti na roditelje (to je tad nemoguce jer su roditelji idealizovani "sveti" pa je svetogrdje da dete pomisli da su mama i tata u stvari problem), ono pocinje da se oseca krivim, da nihe dovoljno dobro, adekvatno, deca iz porodica u kojima nisu naucena da je u redu da se ljutimo na nekog nama vaznog, da ako nekog volis smes biti ljut, ako ne nauce da je u redu pokazati ljutnju ka drugome oni ce je internalizovati, okrenuti ka sebi, jer ako ne sme mama da bude kriva moram ja jel?

Jako je vazno decu nauciti od malih nogu kako da ispoljava sve emocije, da nema dobrih i losih emocija, da i ljutnja i tuga su sastavni deo zivota, da postoje nacini da se o svemu prica i da se svaka emocija izdrzi. Nije prijatno, da, nije bas jupi super kad ti umre neko blizak i tesko je, nedostaje ti, tuzan si ali to je u redu sto ti je tesko. Tako dete izrasta u jedinku koja nema potrebe da bezi od osecanja, niti da ih potiskuje.

U periodu adolescencije depresija je cesta ali se manifestuje buntom, ma u svakom periodu ima svoje specificnosti.

Da, nekad fizucki rad pomaze i fizicka aktivnost ako covek nije u tom stadijumu teske depresije jer tad je za njega umiti se veliko ko kuca, a ne ici trcati. Zadto pomaze, zato sto covek polako uci da kanalise osecanja, izbaci visak energije, i manje ostaje onoga sto treba potisnuti. Pomaze sve gde moze da ispolji ljutnju, snagu,silu, da se oseca snaznije, tada bes nakupljen iznutra pocinje da se otkljucava i da se prazni. Uzima se da je pomak kod takvih ljudi upravo to -sposobnost da ispolje, iskazu i istrpe ljutnju na drugoga. Da kazu -e naljutio me sef piii mu m.. Jer se tako prekida lanac -"naljutio me sef, al ja ne smem to da pokazem, sef je bitan ja sam mali i ja sam kriv bolje da cutim sigurno sam ja negde pogresio."

Ima previse toga, velika je ovo i raznolika tema. Ali ima ovoga sto Sneza kaze. Psiholoska dobit nekoga ko pati od depresije je itekako velika. To je druga strana medalje, ona duhovna. Ali o tome moze da se prica sa nekim ko nije do guse u problemu, kada vec moze da stoji na nogama. To je gordost, ili nepreuzimanje odgovornosti za sebe -ja sam tuzan i depresivan, manje vredan i stoga ne mogu da odgovaram za svoje postupke, nisam ja kriv, to je moja bolest, meni je potrebna vasa paznja, a sto u tom procesu nesto uradim drugom na zao onda sad to nije moja krivica ja sam bolestan. To je neodrastanje emotivno, jer odrastanje nije prijatno, zahteva da izdrzimo sve emocije pa i teske, i ljutnju i tugu i bol, da vodimo racuna o svojim postupcima.

Samo sto osvescivanje toga ide na kraju, kad polako vec znamo dobre obrasce nosenja sa svim osecanjima, kada osetimo da mi jesmo vredni tacka, ne vredniji od drugih, ne poredjenja, nego vredni jer smo ljudsko bice, bez potrebe da budemo "dobri", jer ako su samo dobri vredni bezacemo od sebe kad god pomislimo da nismo dobri a to nece voditi ispravljanju ponasanja nego novim problemima. Al to se sve uci u odnosu sa drugim ljudima, sa bliznjima.

Share this post


Link to post
Share on other sites
1 hour ago, Снежана рече

Надам се да ћеш наћи начин да ми опростиш, али и ово товарење одговорности за туђи живот је врста манипулације. 

Naravno da ti opraštam.

No da se ja uporno vrnem na moju tvrdnju.

Nagledao sam se i suviše ostavljenih bolesnih ljudi po ustanovama psihijatrijskog tipa, gde lekari nemoćno sležu ramenima jer nisu čudotvorci niti imaju adekvatan lek i program za takve ljude, oni su hteli mi to priznati ili ne a po samim rečima lekara specijalista, zaista jedino oslonjeni na bližnje i jedino im bližnji uz pomoć lekara mogu pomoći.

Dakle terapija sama zahteva pomoć bližnjih bez te pomoći Snežana mi gubimo čoveka za navek, jer čovek sam ne može da se izbori sa tom opakom bolešću.

Stigmatizacija je prevelik problem čak i za članove porodice a kamoli za bolesnog čoveka kome u tom momentu odbrambeni mehanizam jeste oslabljen i koji samim tim jeste osetljiviji i nemoćniji da se odbrani od takvih udaraca.

Dakle sama terapija uključuje pomoć bližnjih, prema tome odgovornost postoji, žao mi je ali to je tako.

Komfornije je takvog pacijenta terati da pije lekove i slati ga u ustanove, nego se uhvatiti zaista razumevajuće u problem i pomoći mu.

Ima jedna stvar koje je istinita a to je da kod psihijatrijskog bolesnika strada cela porodica, međutim porodice na žalost ne žele da snose taj teret i bolest ne smatraju kao svoju nego kao lični problem onoga koji je oboleo.

Terapija je nemilosrdna ona uključuju pomoć bližnjih i ko to negira taj onda ukida terapiju samom bolesnom čoveku.

Žao mi je ali to je tragedija cele porodice i nema veze sa narkomanskom pričom.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Јован Златоусти је рекао ,, Са Христом је и у паклу добро,,. Поента Христове проповеди није била да можемо променити свет који у злу лежи и има свога кнеза ,  него говори о начину како да подносимо невоље и зло. Светлост светли у тами и тама је не обузе. Треба фокусирати сву пажњу на себе и своје духовне просторе и запалити светиљку вере у себи, јер шта вреди задобити сав свет а себи наудити. Ово усмеравање пажње је духовно око које лови помисли и сече сваку болест у корену. Нико не може отети покућанство јакога ако најпре не свеже јакога, тако је и оне савладане депресијом свезао сатана и држи их у свокој власти а они не могу да се одупру, слично жртви у пауковој мрежи.По оцима у самој суштини нашег бића ми имамо лични однос са духовним светом и тај однос се пројављује кроз наше енергије и дејства које ми касније видимо као мисли,емоције,речи и на крају дела. Стога су и духовну борбу видели као борбу против неког а не нечег, осећали су у својој души лични однос са злом видевши носиоца те енергије. Танка је граница између овог најдубљег вида духовности и шизофреније, јер на тим висинама и најмање исклизнуће се може појавити као душевна болест, стога је то нажалост и неретка појава у Цркви. Зато су оци имали и осећали у себи константну духовну динамику борбе између два света која су се борила да освоје простор срца тј. човекове слободне воље како би задобили њен покрет и заузели је као своје станиште. Овакав поглед на ствари је прихватљив само верујућим људима, и мислим да је кључ активног става против свакога вида слабости управо поглед на кретање душевних енергија као унутрашњи лични однос са другим. Не каже се бадава за неког да није сам свој.:) Када се зло тј. тај дух прилепи души ми почињемо то стање да доживљамо као своје сопствено сјединивши се са њим, проводећи тако живот и не бивајући свесни да ми у ствари живимо изван себе и да је наш дух под окупацијом. Потребна је интервенција благодати да човек поново осети себе. Обожење је природно стање душе и повратак човека самоме себи стога се и благодат Божија доживљава као пуноћа и истинити живот, због тога и они који су пронашли овај бисер,Христа, често остављају овај измишљени начин живљења, и све сматрају за трице како би задобили вечнога Бога и невоље и муке не само да их не савладавају него их користе видећи у њима средства за своје обожење кроз кушање и трпљење.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 часа, Снежана рече

Написала сам нешто, али сам обрисала... само ово, мислим да имам одговорност да се обратим и здравима.

Није наркоманска манипулација, није ни налик, на жалост, манипулација болешћу је много перфиднија, а тачка лома је када болест постане "њено величанство", онај моменат када све постане подређено болести. Борите се за живот, а не против болести.

Надам се да ћеш наћи начин да ми опростиш, али и ово товарење одговорности за туђи живот је врста манипулације. 

Можда ја направих тарапану поменувши манипулацију...

То је уствари требало да буде питање :да ли испољавају манипулацију  депресивни?да ли се пројављује код њих?

наравно не мислим на свесну,већ као последица представа и закључака у тим умовима..

Share this post


Link to post
Share on other sites

да ли  су чести психотерапијски разговори кључ у бржем изласку из депресије?

По причи програм  познанице је у ЗЗМЗ је трајао можда 8 месеци до годину дана.након тога контрола на 6 месеци.иде нисам сигуран на колико ради усклађивања  терапије лековима,али колко сам схватио нема психотерапија.Колико је то добро?

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 13 минута, Матусал рече

Обожење је природно стање душе и повратак човека самоме себи стога се и благодат Божија доживљава као пуноћа и истинити живот, због тога и они који су пронашли овај бисер,Христа, често остављају овај измишљени начин живљења, и све сматрају за трице како би задобили вечнога Бога и невоље и муке не само да их не савладавају него их користе видећи у њима средства за своје обожење кроз кушање и трпљење.

Vidi, ja znam ne mali broj ljudi koji su psihički oboleli ali su prihvatili svoj krst i prilepili se uz Spasitelja svim srcem.

Ti ljudi podnose svoje muke ali muke ne prestaju, to nemojte da se zavaravamo. Možemo mi biti istinski radosni radi spasenja ali moramo biti i istinski pošteni i reći da ti ljudi trpe i to jako u ovom životu.

Međutim poenta sve priče je kako dovesti te ljude do takvog stanja da taj krst nose hrabro i pošteno. Borbeno i dostojanstveno, pri tom boreći se protiv stigmatizacije koja je nažalost ogromna pošast i tuče te ljude svaki dan.

E do tog stadijuma kad oboleli bude sa Bogom potpuno, njima trebamo svi mi. Njima treba štaka kao što štaka treba čoveku sa slomljenom nogom.

Mi smo neverovatni, ako vidimo čoveka  sa slomljenom nogom mi ćemo ga pridržati ali ako vidimo nekoga sa psihičkim problemom koji je njegov unutrašnji pakao, mi ćemo se skloniti ili gledati da što komfornije rešimo situaciju.

90% ljudi će vam danas reći da su psihički oboleli ljudi ti koji su ustvari svojom greškom nestabilne ličnosti, koji su lenji, koji su nerazumni, koji ne prihvataju ničiju pomoć, koji su asocijalni, koji su teški i nesvarljivi, svašta još samo nećemo priznati da je to zapravo obolenje kao što je obolenje i lom noge, i povreda kuka i zubobolja i sve ostalo što čovek nije u mogućnosti sam da spreči.

Ne postoji neka preventiva niti pravilo koje ljudi treba da se pridržavaju pa da ne dobiju recimo depresiju ili šizofreniju ili neko drugo psihičko obolenje. Ti ljudi za svoju muku nisu sami krivi, ti  ljudi nisu opasni po okolinu, čak šta više manje su opasni od onih koji su zdravi. Ti ljudi su nažalost samo radi toga što je psihijatrija mlada nauka i što su lečenja do sada bila čak i okrutna, što se porodice i okolina stide tih ljudi, što te ljude gledaju kao da su svojom voljom jeli bunike pa poludeli, ostavljeni poprilično bez podrške i uglavnom samo oni sa najviše sreće nemaju baš upropašten život u potpunosti i do ludila.

Dakle dajte da te ljude dovedemo do toga da oni mogu razumeti svetitelje i dajte da ih ne opterećujemo odmah vrhunskim mislima, već počnimo sa nekom od naših malih žrtava tipa recimo jače borbe protiv stigmatizacije i razumevanja problema.

Danas recimo i porodice obolelih malo znaju o toj bolesti, niti se informišu niti im je to baš dostupno, zadovoljavaju se onim što im lekar kaže na tim kratkim pregledima kojima prisustvuju sa obolelim i to je to. Ne pričaju, ne raspituju se sramota ih je i misle da će bolest sama od sebe proći. Pa nek ti prodje zubobolja sama od sebe a da ne popiješ lek pa ćeš da vidiš kad će i kako će da prodje...

Dakle dovedimo ih do Bogopoznanja i ljubavi koju Bog nesumnjivo ima za njih u jednom pojačanom stanju u to sam uveren.

Verujte mi, dovoljno je svakome od njih samo da kažete da ste ubeđeni kako ih Bog nikada neće napustiti i kako će im on sigurno pomoći iako neko drugi u pomoći zakaže. Ubedite ih da vam vruju da znate da ih Bog voli, barem to možete. Majka nikada ne može napustiti bolesno dete tako ni Bog neće napustiti njih.

Budimo tu uz njih.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 56 минута, Volim_Sina_Bozjeg рече

Vidi, ja znam ne mali broj ljudi koji su psihički oboleli ali su prihvatili svoj krst i prilepili se uz Spasitelja svim srcem.

Ti ljudi podnose svoje muke ali muke ne prestaju, to nemojte da se zavaravamo. Možemo mi biti istinski radosni radi spasenja ali moramo biti i istinski pošteni i reći da ti ljudi trpe i to jako u ovom životu.

Međutim poenta sve priče je kako dovesti te ljude do takvog stanja da taj krst nose hrabro i pošteno. Borbeno i dostojanstveno, pri tom boreći se protiv stigmatizacije koja je nažalost ogromna pošast i tuče te ljude svaki dan.

E do tog stadijuma kad oboleli bude sa Bogom potpuno, njima trebamo svi mi. Njima treba štaka kao što štaka treba čoveku sa slomljenom nogom.

Mi smo neverovatni, ako vidimo čoveka  sa slomljenom nogom mi ćemo ga pridržati ali ako vidimo nekoga sa psihičkim problemom koji je njegov unutrašnji pakao, mi ćemo se skloniti ili gledati da što komfornije rešimo situaciju.

90% ljudi će vam danas reći da su psihički oboleli ljudi ti koji su ustvari svojom greškom nestabilne ličnosti, koji su lenji, koji su nerazumni, koji ne prihvataju ničiju pomoć, koji su asocijalni, koji su teški i nesvarljivi, svašta još samo nećemo priznati da je to zapravo obolenje kao što je obolenje i lom noge, i povreda kuka i zubobolja i sve ostalo što čovek nije u mogućnosti sam da spreči.

Ne postoji neka preventiva niti pravilo koje ljudi treba da se pridržavaju pa da ne dobiju recimo depresiju ili šizofreniju ili neko drugo psihičko obolenje. Ti ljudi za svoju muku nisu sami krivi, ti  ljudi nisu opasni po okolinu, čak šta više manje su opasni od onih koji su zdravi. Ti ljudi su nažalost samo radi toga što je psihijatrija mlada nauka i što su lečenja do sada bila čak i okrutna, što se porodice i okolina stide tih ljudi, što te ljude gledaju kao da su svojom voljom jeli bunike pa poludeli, ostavljeni poprilično bez podrške i uglavnom samo oni sa najviše sreće nemaju baš upropašten život u potpunosti i do ludila.

Dakle dajte da te ljude dovedemo do toga da oni mogu razumeti svetitelje i dajte da ih ne opterećujemo odmah vrhunskim mislima, već počnimo sa nekom od naših malih žrtava tipa recimo jače borbe protiv stigmatizacije i razumevanja problema.

Danas recimo i porodice obolelih malo znaju o toj bolesti, niti se informišu niti im je to baš dostupno, zadovoljavaju se onim što im lekar kaže na tim kratkim pregledima kojima prisustvuju sa obolelim i to je to. Ne pričaju, ne raspituju se sramota ih je i misle da će bolest sama od sebe proći. Pa nek ti prodje zubobolja sama od sebe a da ne popiješ lek pa ćeš da vidiš kad će i kako će da prodje...

Dakle dovedimo ih do Bogopoznanja i ljubavi koju Bog nesumnjivo ima za njih u jednom pojačanom stanju u to sam uveren.

Verujte mi, dovoljno je svakome od njih samo da kažete da ste ubeđeni kako ih Bog nikada neće napustiti i kako će im on sigurno pomoći iako neko drugi u pomoći zakaže. Ubedite ih da vam vruju da znate da ih Bog voli, barem to možete. Majka nikada ne može napustiti bolesno dete tako ni Bog neće napustiti njih.

Budimo tu uz njih.

Sve je ok sto kazes, izgleda ja bas nisam talentovan da budem utesitelj. Osecam potrebu da u takvim situacijama zauzmem aktivan stav da ne bi i mene uvukli u bolest, jer ako slep slepoga vodi onda idu u jamu obojica. Prihvatam njih (bolesne)ali ne mogu da prihvatim bolest, osecam je kao stranca i imam neku vrstu reakcije na nju i trazim oruzje da joj objavim rat. Ne znam drugacije inace tonem i ja.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      У четвртак 23. јануара 2020. године, у Катедралном храму Светог Преображења Господњег у Загребу, загребачка Црквена општина била је домаћин шесте вечери овогодишње молитвене осмине. Молитвена осмина је период од осам дана, током ког се хришћани различитих деноминација једног града окупљају, свако вече у другој цркви, молећи се притом за јединство хришћана.   -ФОТОГАЛЕРИЈА-   Молитвена осмина у испуњеном загребачком православном храму, почела је служењем празничног вечерња, у спомен Преподобног Теодосија Великог, оснивача општежића, уз торжествено појање хора храма Светог Преображења.   Вечерњу су присуствовали домаћин, Митрополит загребачко-љубљански Господин Порфирије, апостолски нунције у Републици Хрватској, надбискуп Ђорђо Лингва, загребачки надбискуп кардинал Јосип Бозанић, бискуп Евангеличке цркве у Републици Хрватској Бранко Берић и предсједник савеза баптистичких цркава у Републици Хрватској пастор Ивица Хорват.   Након завршетка богослужења услиједила је молитва за јединство хришћана и обраћање представника Цркава.   Митрополит Порфирије је, у свом обраћању, између осталог, рекао да је Господ створио богатство различитости: ”Те различитости су дар Божији људима и израз Његовог човјекољубља, да бисмо ми, имајући свако своју посебност као свој посебни дар, имали шта да дарујемо једни другима. Дајући и примајући, добили смо могућност да обогаћујемо друге и да бивамо обогаћени њима.” Додао је да је ”Господ и Царство небеско довео у нашу везу са другима, називајући сваког другог нашим ближњим. Подсјетио нас је да смо сваки пут, када смо нахранили гладног, посјетили болесног или оног у тамници, то учинили Њему.”   Митрополит је нагласио да је у наше дане, понајвише потребно човјекољубље: ”Човјекољубље није апстрактан појам, нити је, као што ми често чинимо, исказивање љубави према онима који су далеко од нас. Човјекољубљу се учимо у свом свакодневном животу, показујући да једни друге препознајемо као браћу, али, и више од тога, показујући и практичну љубав једни према другима”.   Кардинал Јосип Бозанић истакао је у свом обраћању да се, током молитвених осмина, окупља свети Божији народ, сабран из различитих народа. Нагласио је да „сви заједно припадамо истом Господу, те да не можемо бити хришћани ако се не прикључимо Исусовој молитви, у којој се молио Оцу, да сви буду једно“.   Рекао је и да је „наше заједништво у Христу изнад свих подјела. Христос не укида подјеле и разлике, али оплемењује“. Кардинал је додао и да је прво човјекољубље исказао Бог, по Исусу Христу, показавши нам пут до себе.   Бискуп Бранко Берић рекао је да је ”молитвена осмина врло важан тренутак у животу наших Цркава, због чега треба често да се молимо, како би се васкрсли Христос показао присутним на сваком сусрету хришћана и донио плодове Духа”. Према његовим ријечима, ”познавати се, значи ући у срце другог, схватити ране које је историја оставила у међусобним односима различитих Цркава и исцијелити те ране, снагом љубави тражећи дар Духа Светог”.   Пастор Ивица Хорват је, говорећи о уском путу који води у вјечни живот и широком срцу, на које су позвани сви хришћани, и реферишући се на чињеницу да често тешко прихватамо једни друге, истакао да на уском путу морамо један другога прихватити и да на њему нема национализма.   Говорећи о актуелном проблему емиграната који потреса Европу, пастор је додао да, иако велике економске силе нама сугеришу да су емигранти непријатељи, ”ми као хришћани, немамо право на такво размишљање. Ми морамо, ако је човјек у потреби, да поставимо себи питање шта Христос тражи од нас и шта би он учинио у тој ситуацији”.     Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
    • Од Дејан,
      – Ако Ђукановић мисли да може отимати, а истовремено жељети да уђе у ЕУ, он не разумије шта је то политика – рекао је Пилсел за сарајевску Фејс телевизију.
      Према његовим ријечима, то је „Ђукановићева глупост“, ако Црногорци желе да направе своју цркву нека то учине, али не на имовини СПЦ.   Пилсел је подсјетио да је недавно црногорски премијер Душко Марковић боравио у посјети Ватикану, гдје се сусрео са поглаваром Римокатоличке цркве, након чега је најави посјету папе Фрање Црној Гори.
      – То је идиотизам Ђукановића који не разумије шта је савремени свијет, шта је Црква, а шта држава – рекао је Пилсел.
      Он је додао да су папа Фрањо и цариградски патријарх Вартоломеј велики пријатељи, као и да се цариградски патријарх изјаснио против аутокефлности црногорске православне цркве, која је „дефакто невладина организација“. – Не разумије да не можеш отићи папи да га позовеш у Црну Гору, а да истовремено шутираш Цркву – додао је Пилсел.
       
       
      ИЗВОР:
      ИН4С
    • Од Milan Nikolic,
      https://video.xx.fbcdn.net/v/t42.9040-2/83495714_1646185408856397_7722680991566790656_n.mp4?_nc_cat=105&efg=eyJ2ZW5jb2RlX3RhZyI6ImxlZ2FjeV9zZCJ9&_nc_ohc=tgj25Cf3cbAAX8_tzRi&_nc_ht=video.fbeg4-1.fna&oh=708d135cc02c1db3fbd82c746a14f8b0&oe=5E28DB4A
    • Од Логос,
      Сведоци смо веома гласних, па и честих критика на рачун Србије да не чини довољно за Србе на  Косову и Метохији, а сада и за Србе у Црној Гори. А потом, када се очигледно покаже да то није баш тако, по строго утврђеном правилу јаве се они који тврде да Србија хоће да отме нечије територије, да се уплиће у живот других држава, да је безмало узрок свег зла и томе слично.     У каквом расположењу и са каквом вером, дочекује Божић српски народ у Хрватској?   Верујући људи, православни Срби, у Хрватској, али и свуда где живе, празник рођења Христа Богомладенца, дочекују у највећој радости, надајући се и верујући у мир, љубав, правду доброту...  Бог у нашу људску историју улази тако што постаје један од нас, тихо и ненаметљиво. Он који је цар неба и земље своје земаљско житије отпочиње у убогој витлејемској пећини, уз славопој анђела и пастира и поклоњење мудраца са Истока. Тиме се све што је створено ставља у службу Ономе који није дошао да му служе, него да служи и даде свој живот у откуп за многе. Он је наш Емануил, што значи с нама је Бог, и као такав остаје у векове векова. Целокупна историја Цркве, посведочена пре свега кроз личности светих Божијих људи, огледа се у овом Христовом месијанском имену. С нама је Бог а и ми с Њим,  у нераскидивом загрљају слободе и љубави, загрљају који се открива кроз Цркву и као Црква. Православни Срби знају да све то у себи садрже речи нашег традиционалног народног поздрава и божићне честитке: Мир Божји, Христос се роди! Тај поздрав, који у себи садржи радост коју нам нико не може одузети и ја упућујем Вама и свим вашим читаоцима. Упућујем поздрав који позива на тржење опроштаја од свих и праштање свима, поздрав који позива на мир са Богом и са ближњима!   Колико су ови дани, с обзиром на оно што се дешава у Црној Гори, а прети и Косову И Метохији, тешки за СПЦ И какаву поруку шаљу српском народу ван Србије.   Заиста, радост празника су потресли и помутили догађаји у Републици Црној Гори. Сви православни Срби, сви православни верници, поглавари сестринских Цркава, једнодушно показују састрадалну љубав и молитвену бригу за положај и права нашег верног народа у тој бившој југословенској републици. Када је наш Патријарх, на свој начин, претходних година указивао на проблеме са којима се Црква и православни народ у Црниј Гори суочавају многи, међу њима и ја, смо мислили да су речи које том приликом користи тек снажна, можда и прејака метафора. Међутим, као и много пута до сада, показало се колики значај за нашу Цркву имају његово животно искуство и, дубље сагледавање ситуације.   Закон, који носи циничан назив, о слободи вероисповести, само је кап која је прелила чашу стрпљења и трпљења. Погледајмо шта се са српским православним народом догађало у протеклих пар деценија у Републици Црној Гори: укинути су му језик и писмо; из наставних програма избачени су српски писци и култура; многи наставници српског језика су остали без посла, а затим им је, као и свим православним Србима уопште, потпуно ускраћена могућност да се запосле у било каквој државној служби. И све то време вршен је перфидни, насилни етнички инжењеринг који је имао за циљ да се Срби одрекну националне припадности и културе, а овим антицивилизацијским и дискриминаторским Законом је дефинисан и начин удаљавања од православне цркве, једном речју одрицања од себе. Е то је, показало се, било превише. Неки старији то изгледа не разумеју: у данашњој Републици Црној Гори стасала су поколења достојна оног нараштаја који су красили: бескомпромисна верска и национална свест и патриотизам, а које су комунисти мислили да су затрли. То су те хиљаде и хиљаде људи који су на улицама тамошњих градова изашли да мирно и достојанствено, ако хоћете демократски, бранећи слободу своје Цркве, у исто време бране будућност своје деце, али и слободу као такву, слободу као принцип. Изашли су да траже, ни више ни мање, него права која важе за све. Ти људи, понос српског народа показују да темељно разумеју да су верска права или права Цркве неодвојива од права народа и личних, грађанских права. Притом, они не оспоравају слободу другима и право било коме да се национално изражава у складу са својим најинтимнијим осећањима, знајући да се у Цркви Христовој превазилазе све супротности и разлике, да по апостолу Павлу, пред Богом нема Грка и Јеврејина. Да је то тако показују и нескривене подршке православној Цркви које долазе од римокатолика и муслимана који живе у Црној гори.   У ове свете дане, молимо се читавим својим бићем за нашу Цркву у Црној Гори, за наше архијереје, свештенство, монаштво и верни народ да им Господ Миротвирац, што пре донесе мир, али и право и правду. Молимо се за све људе добре воље, молимо се и и за оне који нису добре воље да се што пре Христовим рођењем одобровоље!   Како ви видите, критике на рачун државе, с једне стане да благо реагује и не чини ништа у одбрану имовине и права СПЦ у Црној Гори, а са друге стране да покушава да спречи заокруживање државности Црне Горе и да покушава да је  дестабилизује и „врати под   окриље Србије?   Нажалост, то искуство ми је и лично, добро познато: што год да учините, за одређене људе у чије циљеве и пројекте се не уклапате, a priori сте криви. Таквима, јасно је, није важна истина, важан им је само њихов појединачни, голи интерес. Сведоци смо веома гласних, па и честих критика на рачун Србије да не чини довољно за Србе на  Косову и Метохији, а сада и за Србе у Републици Црној Гори. А потом, када се очигледно покаже да то није баш тако, по строго утврђеном правилу јаве се они који тврде да Србија хоће да отме нечије територије, да се уплиће у живот других држава, да је безмало узрок свег зла и томе слично. Продуцент је један, сценарија два, глумци свима добро познати, режија већ монотона, али је представа за неупућене, а нарочито злонамерне ефектна. Не треба се обазирати ни на једне, ни на друге, него имајући Бога пред собом, радити по савести, а време ће показати ко је вера, а ко невера!   Мислите ли да ће исход председничких избора у Хрватској (други круг је 5. јануара) имати  утицаја  на положај српског народа у Хрватској и евентуално каквог?   Иако нисам политичар и у политику се не мешам, не могу а да не приметим да су се кандидати у изборној кампањи више бавили председником Србије, а мање нашим народом и његовим проблемима. Православни Срби, где год да живе, поготово у земљама бивше Југославије, у којима су лојални грађани и у којима без остатка поштују домаћи Устав и законе, сваког председника Србије, актуелног, пређашњег или будућег, виде и видеће и као заступника својих интереса. Тако је и у Хрватској. Лично сам уверен да ће предизборну реторику врло брзо заменити дух заједничких интереса, и то не само Србије и Хрватске и два народа, него свих држава и народа на овом подручју. За Србе у Хрватској, претпостављам и за Хрвате у Србији, добри односи двеју држава отварају перспективу за превазилажење и ублажавање проблема историјског наслеђа, при чему нам мисли и дела морају бити усмерени ка ономе што долази.  Оно што је иза нас, оно знање и сећање које нам доноси велики бол морамо утврђивати  озбиљним научним истраживањима, васпитавањем нових поколења у духу хришћанске културе памћења која јеванђелски упућује на међусобно праштање. Колико до нас стоји, трудићемо се да у духу јеванђеља чинимо све што можемо за добро свих, за изграђивање мира и међусобног поштовања,  за међусобно прихватање и разумевање. Трудићемо се скромно, уздајући се у Бога и подршку и љубав ближњих, а не у своје снаге и своју памет.   Шта бисте поручили верницима и српском народу поводом највећег хришћанског пазника, рођења Христа.   Свим православним верницима, свакој породици желим да у миру са Богом и људима у радости прослави празник  Рођења Христовог: Мир Божји Христос се роди! Ваистину се Христос роди!   Јелена Косановић   Извор: Инфо-служба СПЦ  
      View full Странице
       

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...