Jump to content

Шта је то депресија?


JESSY

Препоручена порука

пре 9 минута, Матусал рече

По светим оцима то је стање душе у промашају циља. Стога су често и људи којима ништа не недостаје у овоме свету ипак депресивни. Ја ову појаву знам да проценим само кроз добротољубље, где се депресија ( туга ) наводи као једна од седам страсти и супротна је хришћанској нади. Углавном је њен узрок у жељама које су овладале срцем а потом остале неиспуњене, те стога доводе до осећаја празнине и немоћи.

Ovo je jako opasno, jer depresivnom čoveku nametati grešno stanje i svest o njegovoj grešnosti koja je odgovorna za nepodnošljive muke koje ga sada snalaze je isto kao i uperiti mu pištolj u glavu i nemilosrdno mu ispaliti metak i prosuti mozak po podu.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Одговори 693
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

пре 1 минут, Драгана Милошевић рече

донекле тачно. Некад  те околина, сплет околности, гурну у провалију.

Наравно није у свим случајевима. Приликом ступања на пут хришћанског начина живота она нас неминовно среће. Човек мењајући своју лошу навику живљења у једном моменту одсеца од себе енергије које су му до тада била душевна храна и ступа привремено у један вакум испуњен тугом и депресијом који траје до оног момента док се душа не ослободи и привеже за божанске благодати.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 43 минута, Жељко рече

Да ли депресивни људи захтевају максималну пажњу и посвећеност свог окружења?

Некима је то чак још горе, само им је потребно да побегну од свих, да их пусте на миру. Значи да знају да си ту, да их волиш, али никакав разговор о њиховом стању, никаква критика, тешење нити било шта слично. Сваки покушај да им се приђе их гурне још дубље.

Могуће да је другачије с људима који су иначе екстровертни, они ће можда тражити помоћ и желети да неко буде уз њих.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 2 минута, Volim_Sina_Bozjeg рече

Ovo je jako opasno, jer depresivnom čoveku nametati grešno stanje i svest da je o njegovoj grešnosti koja je odgovorna za nepodnošljive muke koje ga sada snalaze je isto kao i uperiti mu pištolj u glavu i nemilosrdno mu ispaliti metak i prosuti mozak po podu.

О томе  причам.

Кад вера и верујући тако кажу болесном уму, онда шта следи?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 30 минута, Жељко рече

Које су то предиспозиције?

na primer, melanholican tip licnosti, osoba koja je stalno izlozena stresu, osoba sa puno egzistencijalnih problema...itd

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 4 минута, Volim_Sina_Bozjeg рече

Ovo je jako opasno, jer depresivnom čoveku nametati grešno stanje i svest o njegovoj grešnosti koja je odgovorna za nepodnošljive muke koje ga sada snalaze je isto kao i uperiti mu pištolj u glavu i nemilosrdno mu ispaliti metak i prosuti mozak po podu.

Слажем се али треба бити свестан праве дијагнозе како би му лакше помогли. Понекад се и они претворе у депресивне вампире и исцрпе сву енергију из човека, треба их мало раздрмати.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 28 минута, Сања Т. рече

Да ли депресивни људи осећају умор , иако ништа посебно  не раде? Типа: тешка ми глава. Стално сам уморан.

da...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Управо сада, Матусал рече

Слажем се али треба бити свестан праве дијагнозе како би му лакше помогли. Понекад се и они претворе у депресивне вампире и исцрпе сву енергију из човека, треба их мало раздрмати.

Pa razdrmaj ih lepotom vidiš da su lepotu i silu izgubili.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 2 минута, Матусал рече

По светим оцима то је стање душе у промашају циља. Стога су често и људи којима ништа не недостаје у овоме свету ипак депресивни. Ја ову појаву знам да проценим само кроз добротољубље, где се депресија ( туга ) наводи као једна од седам страсти и супротна је хришћанској нади. Углавном је њен узрок у жељама које су овладале срцем а потом остале неиспуњене, те стога доводе до осећаја празнине и немоћи.

Da, vrlo zanimljivo poredjenje. ( sad sam se setio jos necega ).

Posto sam imao iskustva sa jakom depresijom, i s ozbirom da sam hriscanin, pokusao sam i da nadjem neka resenja u duhovnom ucenju nase Crkve o ovoj pojavi.

 Naravno, objasnjenje o uzrocima i nacinu lecenja depresije, postoji u ucenju i praksi velikih otaca podviznika crkve.  Oni su se i po prevashodstvu svog poziva, bavili covecijom dusom i kroz svoj mnogotrudni hriscanski i monaski zivot, kako da kazem , zavirili su i upoznali sve tajne nase duse. Tako su i pisali o ovom problemu, koji je poznat u duhovnoj literaturi kao uninije.

Nije mi  tako lako sad, da sve tacno navedem,  kako mozemo primeniti neke duhovne pouke otaca u vezi sa depresijom, ali, mnoge stvari koje oni savetuju, su delotvorne. Ali, opet, treba biti dosta oprezan, jer, mi smo laici hriscani, oni su monasi, drugi su svetovi u pitanju. Ipak, kada je covek u bezizlaznoj situaciji, onda trazi resenje i pomoc bilo gde i od bilo koga.

A, oci su bili vrhunski psiholozi i terapeti duse. To je cinjenica. Samo te njihove lekove treba odgovarajuce primenjivati. To je mozda najveci problem u ovoj prici.
 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 5 минута, Volim_Sina_Bozjeg рече

Pa razdrmaj ih lepotom vidiš da su lepotu i silu izgubili.

Па, мене је веома подстакла на борбу против депресије грижа савести и осећај одговорности према ближњима.ne_shvata

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 2 минута, Volim_Sina_Bozjeg рече

Pa razdrmaj ih lepotom vidiš da su lepotu i silu izgubili.

Знао сам само један случај. Страшно ми је било колико дубоко у мислима они створе зачарани круг у коме нема излаза, то је један цео процес стварања такве свести корак по корак и на крају се самозатворе у свој ум онемогућивши приступ било каквој могућности промене или исцељења. Треба их ослободити од самих себе.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 57 минута, Жељко рече

Не знам који је узрок депресије али ми се некако чини да је одсуство вере и наде.

пре 58 минута, Жељко рече

Вера и нада и љубав су нешто што човек мора сам да стекне.

пре 51 минута, JESSY рече

једини излаз је молитва....

пре 52 минута, Volim_Sina_Bozjeg рече

nego posao u ruke i spašavajte bližnje.

После свега што сам прошла у борби са депресијом, ово је и моје мишљење.

Љубав, вера, нада, молитва и хвала Богу људи око мене. Ишло је некако овако:

Бес као бес. Узмеш га голим рукама за његову оштрицу, копрцаш се док ти сече руке, дубоко, задржаваш га да не оде ка детету, мужу, мајци, пријатељу. Држиш га јако. Не осећаш тај бол, срастао си са њим, још док ниси ни знао да човек може да прими сву јачину бола коју не може ни да замисли да постоји на скали болова. Држиш, и када успеш да умориш бесове, окренеш ту оштрицу и дубоко је заријеш у себе. Покосиш џунглу у себи. И паднеш исцрпљен у меку, топлу мочвару туге. Само ноздрве држиш изнад површине. Сав урониш. Мирујеш у мочвари туге. Само доле, на дну, врхом стопала, помало, случајно, додирујеш корен беса и знаш да он већ полако израста новим изданцима, и да ће веома брзо поново нарасти и испунити те својом џунглом. Знаш, али те није брига. Одмараш умотан лепљивом тугом. Сузама видаш ране које си нанео вољеним душама око себе. Не знаш има ли краја. Чекаш да нађеш молитву. Да некако изоштриш мисао до молитве. Да потврдиш Богу да се нећеш предати. Не тражиш, не обећаваш, не објашњаваш. Само то – Боже нећу се предати. Не остави ме.

А онда, пријатељ(и) који нису одустали од мене:

Не плачи...
- шапнуо ми је анђео.
Након толике борбе, не...
Не плачи, то је твој бол.
Тај терет који ти је поверен,
мораш да носиш.
Не плачи. Не ропћи.
Само препознај
да си под притиском,
и повуци се у пустињу
пред тугом коју призиваш.
Не плачи. Не. Ја са тобом идем...
Ми ћемо се држати. И спознаћеш радост.
Љубав и вера вратиће нас кући.
Дани пролазе,
а ти плачеш, ридаш,
због нечега што одавно
више не постоји.
Плачеш, и с мојих уста
молитва лети ка теби.
Знај, није узалуд.
Тешко је.
Само силно веруј.

И на крају, оснажиш, збациш све то... пробудиш се... оживиш... ипак, осећаш тај пелцер у себи, нуди ти се, мами те, али са сваким новим даном га ишупаш и не дозволиш да прерасте у џунглу... а затим се претвори у мочвару... хвала Богу, можеш то.

Ниједан ме физички бол
не може више везати
да не летим ка Теби,
и да највише висине грабим
док настрашније падам.
Квргавих стопала, искривљена,
дрвених ногу, крвавих колена,
ходам.
Нећу стати.
Ниједна рана ме неће заболети,
ниједан бол ме неће ранити,
ниједан ожиљак ме неће вратити
више,
толико да заборавим
како да стигнем до Тебе
када се случајно изгубим успут.

Дете сам Твоје.
Знам да је светло
које видим у мраку
Дом.
И исцепаћу сигурно
још много корака
и гране ће гребати моје лице
и рукама ћу склањати камење
и исплакаћу песак из очију
и вадићу трње и себе из себе
да не потонем.
И нећу стати.

Знам,
знаш све.
А ја сада желим све то и да Ти кажем.
У твојој Љубави постоји место за мене.
Да се у Теби шћућнем.
Да се у Теби одморим.
Да се у Теби утврдим.

Све своје,
предајем Теби,
Господе.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 2 минута, Сања Т. рече

Како ово урадити? 

Pokaznom vežbom jer svi mi ponekad moramo da se iscelimo od samih sebe.

Oni nam mogu poslužiti kao dar spasavajući njih spasavamo sebe, isceljujući se pred njima od nas samih.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 1 минут, Сања Т. рече

Како ово урадити? 

Нисам баш стручан. Моје лично мишљење је да их не треба сажаљевати него извршити неке интензивније духовне ударе и произвести код њих природну реакцију за опстанак али понекад пристати да у њиховим очима испаднеш негативац. Ово сам пробавао и ради али нису били баш најтежи случајеви. Успевао сам да их активирам у борбу против мене.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      У четвртак 26. августа, Његово Преосвештенство Епископ топлички Г. Јеротеј, викар Патријарха српског служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Светог Симеона Миторочивог на Новом Београду, уз саслужење свештенства Архиепископије београдско-карловачке.
      У својој беседи Епископ Јеротеј је истакао значај и лепоту икона: ,,Треба рећи да је на неки начин свака света икона чудотворна, јер је свака оргинална и пред сваком се молимо Светитељу који је на њој изображен. Али постоје неке посебне иконе које су сликали Свети Божији људи, Свети иконописци, зографи, који су приликом сликања своју веру, љубав, поштовање према тим светитељима на неки начин уградили, материјализовали, у те свете иконе. И управо та њихова вера и љубав, која је насликана, то ми сви видимо када погледамо те свете иконе да су оне лепе и благодатне.“
      Такође је у беседи додао: ,,Треба да знамо да када се молимо Светитељима, и када тражимо у својим молбама да нам Они помогну, да нас исцеле, да је то једна врста разговора са Њима. Нема ту никакве магије, у нашој вери увек постоји једна доза слободе коју је Господ омогућио.“
       
      Извор: Телевизија Храм
    • Од JESSY,
      Имакуле има педесет година, али изгледа као да има двадесетпет. Широког осмјеха, дуге косе у ситним плетеницама и савршених ногу у краткој шареној хаљини, заправо је прва Африканка коју сам имала прилике да упознам. Нaравно, ништа од овога је не чини изузетном. Чак ни чињеница да је преживјела геноцид у Руанди, па ни начин на који јој је то пошло од руке (будући да је скровиште дјелила са још седам жена), нису оно у чему је једниствена.
      Ако се почнемо бавити мучним сценама које описује у својој првој књизи (до сада их је написала девет), која је трудом гђе Стеле Павловић и удружења Нефеш Хаја, нашла пут и до нашег говорног подручја, остаћемо само посматрачи са закасњелом реакцијом, на оно што се десило прилично далеко, гдје већина од нас никада неће бити ни у прилици да се задеси, што је један сасвим уобичајен (не кажем и оправдан) људски фактор који раслабљује саосјећање.
      Неки, склонији филозофији, правдољубивости и истинољубивости, ће се опет и опет запитати како и зашто су такве ствари уопште могуће, а они наклоњенији историји (каквих је међу нашим мислећим сународницима увијек највећи број), поредиће то са сопственим или страдањем својих предака прије двадесет, седамдесет, сто… година.
      Међутим, сви ови начини читања (посебно посљедњи, покушаћу објаснити зашто), могу само да нас удаље од онога што је Имакуле намјеравала да свијету остави у аманет. Вео ћутања, неправде и пасивности који је заклањао Руанду у вријеме језивог геноцида (у Руанди је 1994, у року од четири мјесеца, убијено око милион људи), подигнут је, и данас се можемо посветити анализама и свједочанствима о томе шта се тамо десило и на које све специфично језиве начине.
      Ако је тако посматрамо, „Остављена да свједочи“, само je још једна књига, написана нешто сентименталнијим језиком, са повјешћу о страдању какве су прошли милиони људи у различитим угловима кугле земаљске. И ако одмах заузмемо тај угао из кога у туђем страдању покушавамо да видимо своје, посебно нећемо бити у стању да се удубимо у специфичност њене ситуације. Јер за саосјећање је увијек неопходно драстично одступање од себе. Самозаборав и предавање Другоме.
      Имакуле је геноцид у својој отаџбини, над народом коме припада (Тутси), преживјела боравећи три мјесеца у купатилу дужине и ширине један метар, са још седам жена. Нису се помјерале, разговарале, нити су тјешиле једна другу. Једино оруђе које је имала код себе била јој је круница (Руанда је већински католичка земља), коју јој је поклонио отац. И Имакуле је, у немогућности да тражи помоћ, вришти и изложи се убицама не би ли на тај начин окончала агонију (јер то би значило и смрт осталих састрадалница у купатилу), са свјешћу да је њена бројна породица тешко могла да пронађе још једно такво склониште, пронашла Бога.
      И о томе се, заправо, ради у књизи. О специфичном, личном сусрету са Богом у минијатурном тоалету окруженом убицама. О окретању свијести од овога гдје смо (језивог, малог купатила у конкретном случају) ка вјечности, и о смрти као јединој извјесности са којом је, како свједочи Имакуле, могућ суживот.
      Књига почиње цитатом Виктора Франкла, а и без тога, многи ће се, читајући, сјетити чувеног психијатра и његовог сусрета са смислом у сред пакла. Али Имакулино искуство је једноставније и интензивније. Њу размишљање не води никуда (преживљавање у земљи којом ће владати противничко племе не нуди никакав смисао), нема куда, зна за Бога, али Га не пита зашто, само Га моли што јој отвара Наручје у које она успјева да се сакрије.
      Преживјела је и остала сама. Бог са којим се зближила у скровишту постао јој је једина блиска личност.
      Након рата Имакуле је тражила сусрет са убицом своје породице и на очиглед и ужас стражара који јој је довео убицу, опростила му.
      Предратни предсједник Руанде прогласио је дужношћу свих грађана да убијају, а послијератни да опросте свим убицама које се кају. Можемо да се замишљамо над тим колико је тешко и језиво одговорити и на једну и на другу „дужност“, али историја нам свакодневно свједочи да су обе реалност. О првој се много говори без уздржања у описима, али када је ова друга (опрост), у питању, свједочења су драстично оскуднија. И то је оно што Имакулину причу чини посебно драгоцјеном.
      Свако коме се аутентичност Руанђанкиног сусрета са Богом учини проблематичном, нека проба да опрости било какву и најглупљу увреду која му је нанесена, а свако ко је пробао и зна да не може, може увијек да проба да се моли. И можда му (нам) пође од руке.
      О чему, упечатљиво, потресно, невјероватно, али убједљиво, у својој књизи, свједочи Имакуле Илибагиза.
       
      https://teologija.net/oce-oprosti-im-jer-ne-znaju-sta-cine/
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Имакуле има педесет година, али изгледа као да има двадесетпет. Широког осмјеха, дуге косе у ситним плетеницама и савршених ногу у краткој шареној хаљини, заправо је прва Африканка коју сам имала прилике да упознам. Нaравно, ништа од овога је не чини изузетном. Чак ни чињеница да је преживјела геноцид у Руанди, па ни начин на који јој је то пошло од руке (будући да је скровиште дјелила са још седам жена), нису оно у чему је једниствена.

       
      Ако се почнемо бавити мучним сценама које описује у својој првој књизи (до сада их је написала девет), која је трудом гђе Стеле Павловић и удружења Нефеш Хаја, нашла пут и до нашег говорног подручја, остаћемо само посматрачи са закасњелом реакцијом, на оно што се десило прилично далеко, гдје већина од нас никада неће бити ни у прилици да се задеси, што је један сасвим уобичајен (не кажем и оправдан) људски фактор који раслабљује саосјећање.
      Неки, склонији филозофији, правдољубивости и истинољубивости, ће се опет и опет запитати како и зашто су такве ствари уопште могуће, а они наклоњенији историји (каквих је међу нашим мислећим сународницима увијек највећи број), поредиће то са сопственим или страдањем својих предака прије двадесет, седамдесет, сто… година.
      Међутим, сви ови начини читања (посебно посљедњи, покушаћу објаснити зашто), могу само да нас удаље од онога што је Имакуле намјеравала да свијету остави у аманет. Вео ћутања, неправде и пасивности који је заклањао Руанду у вријеме језивог геноцида (у Руанди је 1994, у року од четири мјесеца, убијено око милион људи), подигнут је, и данас се можемо посветити анализама и свједочанствима о томе шта се тамо десило и на које све специфично језиве начине.
      Ако је тако посматрамо, „Остављена да свједочи“, само je још једна књига, написана нешто сентименталнијим језиком, са повјешћу о страдању какве су прошли милиони људи у различитим угловима кугле земаљске. И ако одмах заузмемо тај угао из кога у туђем страдању покушавамо да видимо своје, посебно нећемо бити у стању да се удубимо у специфичност њене ситуације. Јер за саосјећање је увијек неопходно драстично одступање од себе. Самозаборав и предавање Другоме.
      Имакуле је геноцид у својој отаџбини, над народом коме припада (Тутси), преживјела боравећи три мјесеца у купатилу дужине и ширине један метар, са још седам жена. Нису се помјерале, разговарале, нити су тјешиле једна другу. Једино оруђе које је имала код себе била јој је круница (Руанда је већински католичка земља), коју јој је поклонио отац. И Имакуле је, у немогућности да тражи помоћ, вришти и изложи се убицама не би ли на тај начин окончала агонију (јер то би значило и смрт осталих састрадалница у купатилу), са свјешћу да је њена бројна породица тешко могла да пронађе још једно такво склониште, пронашла Бога.
      И о томе се, заправо, ради у књизи. О специфичном, личном сусрету са Богом у минијатурном тоалету окруженом убицама. О окретању свијести од овога гдје смо (језивог, малог купатила у конкретном случају) ка вјечности, и о смрти као јединој извјесности са којом је, како свједочи Имакуле, могућ суживот.
      Књига почиње цитатом Виктора Франкла, а и без тога, многи ће се, читајући, сјетити чувеног психијатра и његовог сусрета са смислом у сред пакла. Али Имакулино искуство је једноставније и интензивније. Њу размишљање не води никуда (преживљавање у земљи којом ће владати противничко племе не нуди никакав смисао), нема куда, зна за Бога, али Га не пита зашто, само Га моли што јој отвара Наручје у које она успјева да се сакрије.
      Преживјела је и остала сама. Бог са којим се зближила у скровишту постао јој је једина блиска личност.
      Након рата Имакуле је тражила сусрет са убицом своје породице и на очиглед и ужас стражара који јој је довео убицу, опростила му.
      Предратни предсједник Руанде прогласио је дужношћу свих грађана да убијају, а послијератни да опросте свим убицама које се кају. Можемо да се замишљамо над тим колико је тешко и језиво одговорити и на једну и на другу „дужност“, али историја нам свакодневно свједочи да су обе реалност. О првој се много говори без уздржања у описима, али када је ова друга (опрост), у питању, свједочења су драстично оскуднија. И то је оно што Имакулину причу чини посебно драгоцјеном.
      Свако коме се аутентичност Руанђанкиног сусрета са Богом учини проблематичном, нека проба да опрости било какву и најглупљу увреду која му је нанесена, а свако ко је пробао и зна да не може, може увијек да проба да се моли. И можда му (нам) пође од руке.
      О чему, упечатљиво, потресно, невјероватно, али убједљиво, у својој књизи, свједочи Имакуле Илибагиза.
       
      Стојана Валан
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Патријарх Порфирије: Свети Василије Острошки нам је показао шта је циљ и смисао сваког човека. Тај наш циљ је светост. Зато славећи данас Светог Василија Острошког ми налазимо једноставну реч Божју упућену сваком од нас, реч како можемо успоставити заједницу са Богом и учинити Га реално присутним у нашим животима.

       
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началстовао је 12. маја 2021. године, на празник Светог Василија Острошког, светом архијерејском Литургијом у храму посвећеном том великом светитељу и Чудитвирцу на Бањици. Саслуживао је Његово Преосвештенство умировљени Епископ г. Константин.
      „Налазимо се у Томиној недељи и за чудо црквени песник Томину неверу назива блаженом невером. Свети апостол Тома је у име свих нас проверио и уверио се у Христово Васкрсење. Проверио је и уверио себе и друге да то што је рукама додирнуо јесте васкрсло тело Господње и зато је благословена Томина сумња, не због тога што Тома негира Бога или што се претвара у атеисту. Напротив, он верује, али има унутрашњу потребу да има лични однос и заједницу са Богом. Христос не критикује ту жељу за зајединством, него критикује извор његове потребе, а то су чула“, рекао је патријарх Порфирије говорећи о жељи апостола Томе да додирне ране Христове.
      „Чула пре свега морају бити у садејству и у хармонији са умом нашим. А ум и чула морају пре свега бити утемељени у срцу нашем, јер ту је центар нашег бића. И то не у срцу као телесном органу, него у срцу као центру нашег бића, као љубави којом срећемо наше ближње и даљне. Тамо где је срце као љубав центар ту нема потребе за никаквим медикаментима. Тај који има љубав има еликсир за постојање у свим околностима. Такву веру имао је и велики чудотворац и светитељ Василије Острошки кога данас славимо и молимо му се“, рекао је патријарх Порфирије.
      „Свети Василије Острошки нам је показао шта је циљ и смисао сваког човека. Тај наш циљ је светост. Зато славећи данас Светог Василија Острошког ми налазимо једноставну реч Божју упућену сваком од нас, реч како можемо успоставити заједницу са Богом и учинити Га реално присутним у нашим животима“„ истакао је патријарх Порфирије.
      Његовој Светости Патријарху г. Порфирију и Преосвећеном Епископу г. Константину саслуживали су протојереј-ставрофор Бранко Митровић, протојереј Зоран Лазаревић, декан Православног богословског факултета Универзитета у Беoграду протојереј проф. др Зоран Ранковић, протођакон Радомир Перчевић, ђакон Радомир Врућинић и ђакон проф. др Србољуб Убипариповић.   
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
×
×
  • Креирај ново...