Jump to content
JESSY

Шта је то депресија?

Recommended Posts

пре 9 минута, Матусал рече

По светим оцима то је стање душе у промашају циља. Стога су често и људи којима ништа не недостаје у овоме свету ипак депресивни. Ја ову појаву знам да проценим само кроз добротољубље, где се депресија ( туга ) наводи као једна од седам страсти и супротна је хришћанској нади. Углавном је њен узрок у жељама које су овладале срцем а потом остале неиспуњене, те стога доводе до осећаја празнине и немоћи.

Ovo je jako opasno, jer depresivnom čoveku nametati grešno stanje i svest o njegovoj grešnosti koja je odgovorna za nepodnošljive muke koje ga sada snalaze je isto kao i uperiti mu pištolj u glavu i nemilosrdno mu ispaliti metak i prosuti mozak po podu.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 минут, Драгана Милошевић рече

донекле тачно. Некад  те околина, сплет околности, гурну у провалију.

Наравно није у свим случајевима. Приликом ступања на пут хришћанског начина живота она нас неминовно среће. Човек мењајући своју лошу навику живљења у једном моменту одсеца од себе енергије које су му до тада била душевна храна и ступа привремено у један вакум испуњен тугом и депресијом који траје до оног момента док се душа не ослободи и привеже за божанске благодати.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 43 минута, Жељко рече

Да ли депресивни људи захтевају максималну пажњу и посвећеност свог окружења?

Некима је то чак још горе, само им је потребно да побегну од свих, да их пусте на миру. Значи да знају да си ту, да их волиш, али никакав разговор о њиховом стању, никаква критика, тешење нити било шта слично. Сваки покушај да им се приђе их гурне још дубље.

Могуће да је другачије с људима који су иначе екстровертни, они ће можда тражити помоћ и желети да неко буде уз њих.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 минута, Volim_Sina_Bozjeg рече

Ovo je jako opasno, jer depresivnom čoveku nametati grešno stanje i svest da je o njegovoj grešnosti koja je odgovorna za nepodnošljive muke koje ga sada snalaze je isto kao i uperiti mu pištolj u glavu i nemilosrdno mu ispaliti metak i prosuti mozak po podu.

О томе  причам.

Кад вера и верујући тако кажу болесном уму, онда шта следи?

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 30 минута, Жељко рече

Које су то предиспозиције?

na primer, melanholican tip licnosti, osoba koja je stalno izlozena stresu, osoba sa puno egzistencijalnih problema...itd

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 4 минута, Volim_Sina_Bozjeg рече

Ovo je jako opasno, jer depresivnom čoveku nametati grešno stanje i svest o njegovoj grešnosti koja je odgovorna za nepodnošljive muke koje ga sada snalaze je isto kao i uperiti mu pištolj u glavu i nemilosrdno mu ispaliti metak i prosuti mozak po podu.

Слажем се али треба бити свестан праве дијагнозе како би му лакше помогли. Понекад се и они претворе у депресивне вампире и исцрпе сву енергију из човека, треба их мало раздрмати.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 28 минута, Сања Т. рече

Да ли депресивни људи осећају умор , иако ништа посебно  не раде? Типа: тешка ми глава. Стално сам уморан.

da...

Share this post


Link to post
Share on other sites
Управо сада, Матусал рече

Слажем се али треба бити свестан праве дијагнозе како би му лакше помогли. Понекад се и они претворе у депресивне вампире и исцрпе сву енергију из човека, треба их мало раздрмати.

Pa razdrmaj ih lepotom vidiš da su lepotu i silu izgubili.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 5 минута, Volim_Sina_Bozjeg рече

Pa razdrmaj ih lepotom vidiš da su lepotu i silu izgubili.

Па, мене је веома подстакла на борбу против депресије грижа савести и осећај одговорности према ближњима.ne_shvata

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 минута, Матусал рече

По светим оцима то је стање душе у промашају циља. Стога су често и људи којима ништа не недостаје у овоме свету ипак депресивни. Ја ову појаву знам да проценим само кроз добротољубље, где се депресија ( туга ) наводи као једна од седам страсти и супротна је хришћанској нади. Углавном је њен узрок у жељама које су овладале срцем а потом остале неиспуњене, те стога доводе до осећаја празнине и немоћи.

Da, vrlo zanimljivo poredjenje. ( sad sam se setio jos necega ).

Posto sam imao iskustva sa jakom depresijom, i s ozbirom da sam hriscanin, pokusao sam i da nadjem neka resenja u duhovnom ucenju nase Crkve o ovoj pojavi.

 Naravno, objasnjenje o uzrocima i nacinu lecenja depresije, postoji u ucenju i praksi velikih otaca podviznika crkve.  Oni su se i po prevashodstvu svog poziva, bavili covecijom dusom i kroz svoj mnogotrudni hriscanski i monaski zivot, kako da kazem , zavirili su i upoznali sve tajne nase duse. Tako su i pisali o ovom problemu, koji je poznat u duhovnoj literaturi kao uninije.

Nije mi  tako lako sad, da sve tacno navedem,  kako mozemo primeniti neke duhovne pouke otaca u vezi sa depresijom, ali, mnoge stvari koje oni savetuju, su delotvorne. Ali, opet, treba biti dosta oprezan, jer, mi smo laici hriscani, oni su monasi, drugi su svetovi u pitanju. Ipak, kada je covek u bezizlaznoj situaciji, onda trazi resenje i pomoc bilo gde i od bilo koga.

A, oci su bili vrhunski psiholozi i terapeti duse. To je cinjenica. Samo te njihove lekove treba odgovarajuce primenjivati. To je mozda najveci problem u ovoj prici.
 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 минута, Volim_Sina_Bozjeg рече

Pa razdrmaj ih lepotom vidiš da su lepotu i silu izgubili.

Знао сам само један случај. Страшно ми је било колико дубоко у мислима они створе зачарани круг у коме нема излаза, то је један цео процес стварања такве свести корак по корак и на крају се самозатворе у свој ум онемогућивши приступ било каквој могућности промене или исцељења. Треба их ослободити од самих себе.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 57 минута, Жељко рече

Не знам који је узрок депресије али ми се некако чини да је одсуство вере и наде.

пре 58 минута, Жељко рече

Вера и нада и љубав су нешто што човек мора сам да стекне.

пре 51 минута, JESSY рече

једини излаз је молитва....

пре 52 минута, Volim_Sina_Bozjeg рече

nego posao u ruke i spašavajte bližnje.

После свега што сам прошла у борби са депресијом, ово је и моје мишљење.

Љубав, вера, нада, молитва и хвала Богу људи око мене. Ишло је некако овако:

Бес као бес. Узмеш га голим рукама за његову оштрицу, копрцаш се док ти сече руке, дубоко, задржаваш га да не оде ка детету, мужу, мајци, пријатељу. Држиш га јако. Не осећаш тај бол, срастао си са њим, још док ниси ни знао да човек може да прими сву јачину бола коју не може ни да замисли да постоји на скали болова. Држиш, и када успеш да умориш бесове, окренеш ту оштрицу и дубоко је заријеш у себе. Покосиш џунглу у себи. И паднеш исцрпљен у меку, топлу мочвару туге. Само ноздрве држиш изнад површине. Сав урониш. Мирујеш у мочвари туге. Само доле, на дну, врхом стопала, помало, случајно, додирујеш корен беса и знаш да он већ полако израста новим изданцима, и да ће веома брзо поново нарасти и испунити те својом џунглом. Знаш, али те није брига. Одмараш умотан лепљивом тугом. Сузама видаш ране које си нанео вољеним душама око себе. Не знаш има ли краја. Чекаш да нађеш молитву. Да некако изоштриш мисао до молитве. Да потврдиш Богу да се нећеш предати. Не тражиш, не обећаваш, не објашњаваш. Само то – Боже нећу се предати. Не остави ме.

А онда, пријатељ(и) који нису одустали од мене:

Не плачи...
- шапнуо ми је анђео.
Након толике борбе, не...
Не плачи, то је твој бол.
Тај терет који ти је поверен,
мораш да носиш.
Не плачи. Не ропћи.
Само препознај
да си под притиском,
и повуци се у пустињу
пред тугом коју призиваш.
Не плачи. Не. Ја са тобом идем...
Ми ћемо се држати. И спознаћеш радост.
Љубав и вера вратиће нас кући.
Дани пролазе,
а ти плачеш, ридаш,
због нечега што одавно
више не постоји.
Плачеш, и с мојих уста
молитва лети ка теби.
Знај, није узалуд.
Тешко је.
Само силно веруј.

И на крају, оснажиш, збациш све то... пробудиш се... оживиш... ипак, осећаш тај пелцер у себи, нуди ти се, мами те, али са сваким новим даном га ишупаш и не дозволиш да прерасте у џунглу... а затим се претвори у мочвару... хвала Богу, можеш то.

Ниједан ме физички бол
не може више везати
да не летим ка Теби,
и да највише висине грабим
док настрашније падам.
Квргавих стопала, искривљена,
дрвених ногу, крвавих колена,
ходам.
Нећу стати.
Ниједна рана ме неће заболети,
ниједан бол ме неће ранити,
ниједан ожиљак ме неће вратити
више,
толико да заборавим
како да стигнем до Тебе
када се случајно изгубим успут.

Дете сам Твоје.
Знам да је светло
које видим у мраку
Дом.
И исцепаћу сигурно
још много корака
и гране ће гребати моје лице
и рукама ћу склањати камење
и исплакаћу песак из очију
и вадићу трње и себе из себе
да не потонем.
И нећу стати.

Знам,
знаш све.
А ја сада желим све то и да Ти кажем.
У твојој Љубави постоји место за мене.
Да се у Теби шћућнем.
Да се у Теби одморим.
Да се у Теби утврдим.

Све своје,
предајем Теби,
Господе.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 минута, Сања Т. рече

Како ово урадити? 

Pokaznom vežbom jer svi mi ponekad moramo da se iscelimo od samih sebe.

Oni nam mogu poslužiti kao dar spasavajući njih spasavamo sebe, isceljujući se pred njima od nas samih.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 минут, Сања Т. рече

Како ово урадити? 

Нисам баш стручан. Моје лично мишљење је да их не треба сажаљевати него извршити неке интензивније духовне ударе и произвести код њих природну реакцију за опстанак али понекад пристати да у њиховим очима испаднеш негативац. Ово сам пробавао и ради али нису били баш најтежи случајеви. Успевао сам да их активирам у борбу против мене.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Стихови другог антифона опевају само Царство и славу и силу Сина Божијег, које је Он Својим добровољним понижењем и својим осиромашењем стекао. Али, каква је овде потреба за тим речима? И шта од свеукупног домостроја Спаситељевог оне назначују?      Назначују почетак Његовог присуства на земљи, односно време кад је већ био присутан, али се још не беше открио многима; када „у свету беше… и свет Га не позна“; назначују време пре Јована Крститеља, пре но што светиљка беше упаљена. Тада Њему још увек беху потребне речи пророка. А потом се појавио и Сам Пророковани, те више није било потребе ни за самим пророцима, него Га је Јован објављивао, а пре Јована Сам Отац. Због тога се каже: „Сви Пророци… прорицали су до Јована“. Према томе, то време, односно време пре Јована, назначују пророчке речи које се певају, јер ни часни Дарови, који Христа показују, још увек не бивају унесени, него су одложени по страни и прекривени.   2. Толико о овоме. Сагледајмо сада речи псалма.   3. „Господ се зацари, у лепоту се одену“. Познање које су људи стекли о Господу, те су се Њему потчинили, псалам назива царством, јер су Га познали као славнога и лепога и силнога, као што је и требало да Га познају. То значе речи Господње:, Даде ми се свака власт на небу и на земљи“, јер су, заједно са онима који су на небу, Владику познали и они који су на земљи. Но, ако неко погледа и следеће стихове псалма, наћи ће то исто.   4. Тумачећи појам Царства и власти, Пророк каже: „Јер утврди васељену, и неће се померити“; а рекавши утврди, имао је на уму веру. Наиме, Господ је учврстио оне који се због заблуда колебају и привезао их је уза се; јер онај ко тумара, нигде не може да се заустави. А Господ каже: „Идите и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа“, што представља поуку вере.   5. Али, вера није довољна за стицање Царства, нити би се на тај начин народи у потпуности потчинили Богу. Стога је Пророк, знајући да је потребно да овоме придода и очување заповести, рекао: „Сведочанства су твоја веома тврда ; а Господ у Својој беседи о крштењу народа придодаје и речи о заповестима: „Учећи их да држе све што сам вам заповедио“. Јер, то што Спаситељ назива заповестима, Пророк назива сведочанствима. У целом Светом Писму наћи ћеш да се закони Божији називају сведочанством.   6. Затим Пророк каже:, Дому Твојему приличи светиња, Господе“; а светињом назива жртве, дарове, односно свако служење које Богу припада. Говорећи како све то Дому Божијем приличи, Пророк казује да тај дом није празан, нити је без Бога, него да је и Сам његов Домаћин у њему присутан. Јер, кад не би било Бога у њему, тада му не би приличило оно што само Богу доликује. То исто је и Господ изрекао речима које малочас поменусмо, обећавајући како ће увек бити са Црквом Својом: „И ево, ја сам с вама“. Оно што Пророк вели: „На дуго време“, то Господ изражава речима: „У све дане до свршетка века“. А апостол Павле Цркву назива домом Бога живога, јер каже: „… Да знаш како се треба владати у дому Божијему, који је Црква Бога живога“.   7. Ово појање, дакле, представља тачно пророштво свега онога што ће Спаситељ Својим Распећем и Својом смрћу остварити.   Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије"   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Тражитељ,
      Помаже Бог!
      Активније се укључујем у црквени живот, а иначе сам целог живота верник, али нажалост нисам најбоље упознат са неким ритуалним и/или обичајним деловима црквеног обреда. Одлично је што постоји овакав форум и извињавам се унапред ако је ово питање било раније постављано. Вероватно ћу отворити још пар сличних тема.
      Нафора би требало да је освећен хлеб који представља тело Христово и даје се заједно са вином при узимању причешћа и ту ми је све јасно. Али која је тачно функција њеног дељења свима након литургије и шта тада представља? Да ли ју је обавезно узети? Да ли и за њу важи правило да не треба јести пре ње, то јест да је треба узети на празан стомак?
      Како се правилно узима нафора? У мојој цркви се испружи рука и сагне се глава и целива свештеникова рука док је даје, што свему даје свечани чин. Да ли неко може да баци мало више светла на овај део литургије?
      Унапред хвала!
    • Од Логос,
      Свештеник наставља са приносом, и вадећи по једну честицу из сваког хлеба, користи их као Дарове. Али, не говори и не чини, као на почетку, оно што је изображавало смрт Господњу; јер, сматра се да оно што је једанпут изговорено, то важи за целу службу. Наиме, целокупно приношење Дарова бива у спомен Господа, и оно у целости објављује Његову смрт.     2. Које се речи сада изговарају? У славу Пресвете Мајке Божје, … у част и спомен овога или онога светога, … за спомен и отпуштење грехова душа живих или умрлих.   3. Шта значи све то? Благодарност Богу и прозбу, а то су разлози за приношење Дарова.   4. Овако ствари стоје: ниједан дар не даје се узалуд – било да се њиме угађа Богу, било да се он дарује људима – него се приноси зарад каквог добра које се збило, или које се очекује. Заиста, даровима или узвраћамо своме добротвору за оно што смо примили, или њима угађамо ономе који је у стању да нам подари оно што још нисмо примили.   5. Чини се да се ови Дарови Богу приносе изоба разлога: и зато што смо већ примили, и зато да бисмо примили, односно и да заблагодаримо Богу, и да Га молимо – да заблагодаримо за све добро које нам је учињено, и да Га молимо да би нам добро чинио. Према томе, Дарови су израз и благодарности и молбе.   6. Која су то добра која су нам већ дата? И која су то добра која иштемо? Свакако једна иста: отпуштење грехова и наслеђе Царства. Јер, то су она добра за која нам је Он Сам заповедио да их тражимо пре свега другог; то су она добра која је Црква већ задобила, а то су и она добра за које Црква моли. Како је она стекла та добра? Икако их то још увек није стекла, те се моли Богу да их задобије?   7. Задобила их је, најпре, тако што је стекла могућност да их прими. Јер, примили су „власт да буду деца Божија“, а то је свим хришћанима заједнички дар, који нам је дат смрћу Спаситељевом. То су божанско крштење и остале свете Тајне, кроз које примамо усиновљење од Бога и постајемо наследници Царства небеског.   8. Затим, Црква је делатно већ наследила и само Царство небеско, и то кроз безбројно мноштво својих чланова које је као какво изасланство послала на небо; те чланове блажени Павле је назвао „Црквом првородних, записаних на небесима“. На тај начин је, дакле, Црква стекла та велика добра.   9. За ону своју децу која још увек хитају за наградом, и уопште за све оне који живе у овоме животу а чија је кончина неизвесна, као и за оне који су се преставили, али не са неким великим и нарочитим надањима, Црква још увек није обезбедила Царство. Због тога се она сећа смрти Господње и сећа се светих који су доспели до савршенства, али се сећа и оних који још увек нису савршени – за оне прве благодари, а за ове друге се моли.   10. Отуда први део приношења Дарова, аслично њему и други, представља благодарење, док оно што после тога следи, представља прозбу у спомен Господа, у славу Његове Блажене Мајке и у част светих наших заступника.   11. Благодаримо Ти, вели Црква, што си нам Својом смрћу врата Живота отворио, што си Мајку од нас примио, што је толику славу стекао човек између нас, што имамо заступнике из рода нашега и што си толику слободу дао људима као што смо ми.   12. Јер, речи у славу и у част значе ради славе и ради части, као што речи за отпуштење грехова значе исто што и ради отпуштења грехова. А речи ради нечега имају двојако значење:или ради онога што је већ присутно, или ради онога чему се надамо. Ко је тај, дакле, ко не зна да слава Блажене Дјеве и част и заступништво светих представљају добра која су већ сада присутна? Приношење Дарова за добра која су већ присутна није ништа друго до чисто благодарење. Из овога што је овде речено, јасно је да и речи у спомен Господа значе некакво уздарје и благодарност Њему због Његове смрти. Због тога се, дакле, приликом приношења Дарова изговарају најпре речи које указују на то да је смрт Господња била узрочник свих наших добара.   13. На послетку, свештеник упућује прозбу молећи се за отпуштење греха, за упокојење душа, и томе слично. Јер, благодарности је својствено следеће: кад се Богу обраћамо, не износимо одмах какве су нам потребе, нити тражимо оно што нам недостаје, него се најпре присећамо свега онога што смо већ примили, те због тога благодаримо и славословимо; на тај начин славу Божију постављамо изнад наших потреба.   Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије"   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Милан Ракић,
      Ече теме.
      ДаклеМ, да ли ће или неће бити, углавном, постоји могуЧност да новоорденисани Председник Србије пристане на поделу Космета, популарну замену територија и проче. Да ли ће бити тако или не, време ће показати...
      Но, сем што ће Сунце (ваљда) опет изаћ` и заћи, да видимо шта би се још нешта могло десити, ако и када дође до тога!?
      Дела!
    • Од Логос,
      Пошто узме хлеб из којег ће извадити свету честицу, свештеник најпре каже: У спомен Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа, што је у складу са оним што је Он Сам заповедио. Јер, каже: „Ово чините за мој спомен“.      2. Свештеник ово не каже само за тај хлеб, већ за целокупну службу као да од тога трена започиње свештено дејство. Јер, после савршавања целе свете Тајне, и Господ је додао ове речи:„Ово чините за мој спомен“.   3. Али у чему је тај спомен? Како ћемо се у служби споменути Господа? Којим радњама и у каквом расположењу? Другим речима, чега да се присетимо у вези са Њим и шта да приповедамо о Њему? Можда то да је васкрсао мртве, да је слепима даровао вид, да је укротио ветрове, да је са неколико хлебова наситио хиљаде људи – све оно што је показало да је Бог и да је свемоћан? Свакако да не, Он нам је, пре свега, заповедио дасе сећамо оних догађаја који показују Његову слабост, односно Његово Распеће, страдање и смрт. У чему се то јасно види? Тако је то схватао апостол Павле, који добро познаје све што се тиче Христа.   4. Наиме, пишући Коринћанима о Тајни Евхаристије и поменувши да је Господ рекао: „Ово чините за мој спомен“, он додаје: „Јер кад год једете овај Хлеб и Чашу ову пијете, смрт Господњу објављујете. „ То је и Сам Господ објавио предајући нам ову свету Тајну. Наиме, кад је рекао: „Ово је Тело моје“, и „ово је Крв моја“, Он тим речима није придодао знамење чудеса, те није рекао да је то оно што мртве васкрсава и што губаве чисти. Него шта је рекао? Поменуо је само страдање и смрт: „које се за вас ломи“ и „која се за вас пролива“.    5. Зашто Он не помиње чудеса него помиње страдања? Зато што су ова друга, то јест страдања Господња, нужнија од чудеса, утолико више што у већој мери доприносе нашем спасењу ишто без њих човек не може васкрснути; док она прва само показују силу Његову – јер чудеса сусе одиграла само зато да бисмо поверовали у Господа као у истинског Спаситеља.   Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије"   Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...