Jump to content
JESSY

Шта је то депресија?

Recommended Posts

2,5-3 godine sam bolovao od depresije, sve ste opisali sto se toga tice kako se covek oseca (suza suzu stize bukvalno, po 20x sam sebi dnevno govorio "ubicu se"). Izlecio sam se bukvalno za 30ak dana (al sam tek oko 60og da kazem postao svestan toga). A evo i kako sam se izlecio:
Burazer jedan mi je poslao knjigu jednu "Ishrana za sportiste" od Dr. Milisava Nikolica koju onaj Miroljub cesto citira. Knjiga objasnjava kako je covek bice koje ne treba da jede meso, mleko i sl. vec iskljucivo da se hrani biljkama i tome sl....I procitam ja tu knjigu za nekih 2-3 sata, ima 200 strana ali na kraju nekih 60ak strana  su neki recepti pa sam to preskocio. I tako resim ja da izbacim meso iz ishrane i da se hranim samo biljkama vocem i povrcem. 
Posle nekih 10ak dana na youtubu ja naletim na neke pravoslavne klipove (da se tako izrazim), nadjem psalm 135/136 i pocnem pomalo da ih citam i pocnem da se molim. I naravno sta se desi, Gospod Bog me pogleda i pomogne mi i ja se izlecim od iste.
Znaci post i molitva  su 100% resenje za depresiju ! (u mom slucaju, iako ja to nejedenje mesa/mleka i namirnica zivotinjskog porekla nisam dozivljavao kao post ispocetka)
E sad, ja na depresiju gledam potpuno drugacije, citao sam one male duhovne knjizice sto se kupuju u crkvama i nasao sam i neke koje govore samo o depresiji. Ne mogu ja sad da prenesem znacenje istih jer nisam dorastao tome ali cini mi se da crkva odnosno duhovni oci na depresiju gledaju kao na bolest tuge. Mislim da je zovu "camotinja" a sustina je u tome da demon tuge obuzme coveka koji je pao u greh (dal je sujeta ili gordost glavni okidac ili oba nisam siguran). I onda covek na neki nacin pocne da mu sluzi odnosno covek prigrli tu tugu kao otrov u srcu. Kao vino koje opija tako i camotinja odnosno tuga postane "vino" na koje se covek navuce i prigrli istu. Nisam siguran da bi sad objasnjavanje ovoga pomoglo nekom ko je u fazi depresije ali za post i molitvu sam siguran da bi. Postoji i demon "uninije" koji nznm sad sta tacno radi al znam da se i on tu nesto mota. Uglavnom skontao sam da crkva odnosno duhovni oci jedini imaju pravi LEK za  svedusevne bolesti. 
Posto vidim da dosta pitanja ima tipa "kako pomoci i sl" ja da sam u prilici da nekome pomazem uradio bi to iz sopstvenog iskustva. Znaci pokusao bi da tu osobu privolim nekako da krene da POSTI za pocetak. Onda bi nekako navodio na MOLITVU a posle toga bi se i sam Lekar pojavio i pomogao, kao i meni :) 
Slava Bogu.

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 8.12.2018. at 18:52, srema рече

Mislim da je korisno da čovek zna šta oseća

 

On 8.12.2018. at 18:52, srema рече

nekako mi se čini da kad je čovek u redu ne zanima ga mnogo zašto i kako, nego eto, nek ide.

 

On 8.12.2018. at 18:52, srema рече

neka osećanja kao što su strah, tuga i tako dalje treba jednostavno prihvatiti i to je to. Na taj način, čovek prestaje da se bori sa njima, što zapravo ima i smisla, jer kad se čovek nervira zato što se nervira, ili je tužan zato što je tužan, to je samo dodatno ulje na vatru.

:dobro:

Share this post


Link to post
Share on other sites

Evo da opišemo stanje kako se pada u depresiju. Depresija je dakle STANJE iz kojega treba što pre da izađemo. To je hteli da priznamo ili ne zapravo otpadništvo od Boga. Naše srce se usled nekog greha udaljilo od Boga i ohladilo. Mi mislimo da se molimo kako treba, a naše srce je ustvari daleko od Boga. Mogu da razumem onoga koji nije vernik da je u depresiji, bila sam i ja davno i znam šta je to, stanje užasnog osećaja besmisla života, kad ti se ne ustaje ujutru, nemaš nikakav cilj, srce ti hladno, nemaš energije... Ali kad si vernik to nije dopušteno, to samo govori o tome koliko smo kilavi da bilo šta preduzmemo. Moramo da se oslobodimo nekog greha koji nam stoji na putu ka Bogu. Taj greh može da bude i lenjost iako nam se čini da smo dobri i da nemamo nikakvog greha. Može da bude preljuba, blud koja nam hladi srce i otežava molitvu...Zato postoji griža savest koja nas opominje. To je živi Bog u nama. Dobro je ako nas odmah opominje. Tada znamo da je Bog blizu i da nas ljubi. Ako možemo osetiti radost u srcu ma kakve da su okolnosti to nam govori da smo na pravom putu i da je naša vera zdrava... Molitva treba da se oseti, a greh je otežava...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ја, пак, мислим да Црква мора исто да се бави психологијом и терапијом, да не може све да отпише постом и молитвом. Како говори апостол Јаков: "Ако, на пример, брат и ли сестра голи буду, или немају шта да једу, и рече им који од вас: Идите с миром, грејте се, и наситите се, а не да им потребе телесне, шта помаже?"

Разумем да постоји једна резерва према психологији која се труди да буде једна озбиљна (природна) наука. А ваља да се има и један хришћански одговор, да не буде да нас једнога дана прогоне говорећи да је вера једна заблуда, једна болесна духовна представа.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 часа, Dragi рече

Ја, пак, мислим да Црква мора исто да се бави психологијом и терапијом, да не може све да отпише постом и молитвом.

Da li pokušao samo sa postom i molitvom?

Eto gore je "mali perica" opisao svoje iskustvo i kaže da je to dovoljno....

Mislim da je mali broj nas zaista pokušalo sa postom i molitvom onako 100 % kako bi trebalo..

Drugo pitanje, ako želiš da odgovoriš, da li svoju depresiju vezuješ za neki životni događaj? Da li pamtiš godinu npr. kada je sve počelo?

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Мени су једном рекли да би требало да постим целих годину дана. То никад нисам пробала. Чак нисам успела ни нешто од светог Василија Острошког до Духова. Е сад, како издржати.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Emocionalno vezivanje je temelj osećanja ljubavi. Zato osećanje ljubavi uvek uspostavlja neku posebnu vezu onoga ko voli sa nekim ili nečim. Ovo vezivanje nam omogućuje da nam određeni ljudi, druga živa bića, objekti i predeli postanu emocionalno važni. I zato većina ljudi gledajući svet doživljava jedan njegov deo kao veoma važan, kao svet onoga što voli.

Ali postoje i ljudi koji se ne vezuju za druge i koji zbog toga nisu u stanju da vole. Kako oni doživljavaju druge i svet?

Nekada su u pitanju osobe koje su u detinjstvu bile zanemarene, nevoljene od strane ljudi koji su o njima brinuli. Zbog toga nemaju usvojen model tople i stabilne emocionalne veze prema kojem bi i oni voleli druge. Umesto toga su zaključili da su prepušteni sami sebi i da se drugima ne može verovati. A nekada, sasvim suprotno, u pitanju su osobe koje su razmažene. One druge ljude ne doživljavaju kao ljude sa osećanjima, već kao slike koje su tu da bi im ugađale i služile. To je posledica toga što nisu razvili sposobnost empatije, da druge doživljavaju kao osobe koje imaju osećanja. Zbog toga se oni i ne saosećaju sa drugima. Iz tog razloga su nazvani narcisima, što na grčkom znači „neosetljivi”.

Neki ljudi su imali nesreću da su još kao deca izgubili nekoga za koga su bili jako vezani. Kako su deca u psihološkom smislu veoma neopremljena za podnošenje osećanja tuge, gubitak voljene osobe izaziva veoma snažnu i veoma trajnu patnju. Shvatajući da ih gubitak osobe toliko boli upravo zato što su je voleli, a ne želeći da se takav bol ikada ponovi, neka deca donose odluku da nikada više neće nekoga voleti. Štiteći sebe od ponavljanja traume gubitka, ona su sebi zabranila da se u kasnijem životu emocionalno vežu.

Kada je onemogućeno emocionalno vezivanje, osoba živi u svetu bez ljubavi. Ona sve vidi, razume i zna, ali joj drugi ljudi nisu važni na onaj emocionalan način. Drugi joj mogu biti važni iz nekih drugih, situacijskih i prolaznih razloga. I zato oni na izvestan način glume društvene uloge partnera, prijatelja, sina ili kćerke, roditelja. Kako im nedostaje ona vezanost za druge koja daje stabilnost odnosima, često im gluma dosadi tako da prekidaju odnose.

Nesposobnost da se voli drugi utiče i na sposobnost da se bude voljen. Jer i onda kada nju voli neko drugi, to joj nije važno, jer joj nije emocionalno važan onaj koji je voli. Emocionalni kvalitet života ovih ljudi je nizak. I kada su među ljudima oni su osamljeni. A kada osamljenost pređe u usamljenost, kada svoju nesposobnost da se vežu dožive kao problem, tada su postali spremni da nauče da vole.

http://www.politika.rs/sr/clanak/137305/Zivot-i-stil/Ljudi-koji-ne-mogu-da-vole

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

http://www.imanade.org/category/teska-stanja-duse/depresija/

"Mi tvrdimo da je pocetak histerije i depresije egocentrizam, deficit ljubavi, katastrofalna nesposobnost da se voli." Arhimandrit Rafail (Karelin)

http://www.imanade.org/kako-istinsko-smirenje-pomaze-coveku-u-psihickim-problemima/?pismo=lat

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Тражитељ,
      Помаже Бог!
      Активније се укључујем у црквени живот, а иначе сам целог живота верник, али нажалост нисам најбоље упознат са неким ритуалним и/или обичајним деловима црквеног обреда. Одлично је што постоји овакав форум и извињавам се унапред ако је ово питање било раније постављано. Вероватно ћу отворити још пар сличних тема.
      Нафора би требало да је освећен хлеб који представља тело Христово и даје се заједно са вином при узимању причешћа и ту ми је све јасно. Али која је тачно функција њеног дељења свима након литургије и шта тада представља? Да ли ју је обавезно узети? Да ли и за њу важи правило да не треба јести пре ње, то јест да је треба узети на празан стомак?
      Како се правилно узима нафора? У мојој цркви се испружи рука и сагне се глава и целива свештеникова рука док је даје, што свему даје свечани чин. Да ли неко може да баци мало више светла на овај део литургије?
      Унапред хвала!
    • Од Логос,
      Свештеник наставља са приносом, и вадећи по једну честицу из сваког хлеба, користи их као Дарове. Али, не говори и не чини, као на почетку, оно што је изображавало смрт Господњу; јер, сматра се да оно што је једанпут изговорено, то важи за целу службу. Наиме, целокупно приношење Дарова бива у спомен Господа, и оно у целости објављује Његову смрт.     2. Које се речи сада изговарају? У славу Пресвете Мајке Божје, … у част и спомен овога или онога светога, … за спомен и отпуштење грехова душа живих или умрлих.   3. Шта значи све то? Благодарност Богу и прозбу, а то су разлози за приношење Дарова.   4. Овако ствари стоје: ниједан дар не даје се узалуд – било да се њиме угађа Богу, било да се он дарује људима – него се приноси зарад каквог добра које се збило, или које се очекује. Заиста, даровима или узвраћамо своме добротвору за оно што смо примили, или њима угађамо ономе који је у стању да нам подари оно што још нисмо примили.   5. Чини се да се ови Дарови Богу приносе изоба разлога: и зато што смо већ примили, и зато да бисмо примили, односно и да заблагодаримо Богу, и да Га молимо – да заблагодаримо за све добро које нам је учињено, и да Га молимо да би нам добро чинио. Према томе, Дарови су израз и благодарности и молбе.   6. Која су то добра која су нам већ дата? И која су то добра која иштемо? Свакако једна иста: отпуштење грехова и наслеђе Царства. Јер, то су она добра за која нам је Он Сам заповедио да их тражимо пре свега другог; то су она добра која је Црква већ задобила, а то су и она добра за које Црква моли. Како је она стекла та добра? Икако их то још увек није стекла, те се моли Богу да их задобије?   7. Задобила их је, најпре, тако што је стекла могућност да их прими. Јер, примили су „власт да буду деца Божија“, а то је свим хришћанима заједнички дар, који нам је дат смрћу Спаситељевом. То су божанско крштење и остале свете Тајне, кроз које примамо усиновљење од Бога и постајемо наследници Царства небеског.   8. Затим, Црква је делатно већ наследила и само Царство небеско, и то кроз безбројно мноштво својих чланова које је као какво изасланство послала на небо; те чланове блажени Павле је назвао „Црквом првородних, записаних на небесима“. На тај начин је, дакле, Црква стекла та велика добра.   9. За ону своју децу која још увек хитају за наградом, и уопште за све оне који живе у овоме животу а чија је кончина неизвесна, као и за оне који су се преставили, али не са неким великим и нарочитим надањима, Црква још увек није обезбедила Царство. Због тога се она сећа смрти Господње и сећа се светих који су доспели до савршенства, али се сећа и оних који још увек нису савршени – за оне прве благодари, а за ове друге се моли.   10. Отуда први део приношења Дарова, аслично њему и други, представља благодарење, док оно што после тога следи, представља прозбу у спомен Господа, у славу Његове Блажене Мајке и у част светих наших заступника.   11. Благодаримо Ти, вели Црква, што си нам Својом смрћу врата Живота отворио, што си Мајку од нас примио, што је толику славу стекао човек између нас, што имамо заступнике из рода нашега и што си толику слободу дао људима као што смо ми.   12. Јер, речи у славу и у част значе ради славе и ради части, као што речи за отпуштење грехова значе исто што и ради отпуштења грехова. А речи ради нечега имају двојако значење:или ради онога што је већ присутно, или ради онога чему се надамо. Ко је тај, дакле, ко не зна да слава Блажене Дјеве и част и заступништво светих представљају добра која су већ сада присутна? Приношење Дарова за добра која су већ присутна није ништа друго до чисто благодарење. Из овога што је овде речено, јасно је да и речи у спомен Господа значе некакво уздарје и благодарност Њему због Његове смрти. Због тога се, дакле, приликом приношења Дарова изговарају најпре речи које указују на то да је смрт Господња била узрочник свих наших добара.   13. На послетку, свештеник упућује прозбу молећи се за отпуштење греха, за упокојење душа, и томе слично. Јер, благодарности је својствено следеће: кад се Богу обраћамо, не износимо одмах какве су нам потребе, нити тражимо оно што нам недостаје, него се најпре присећамо свега онога што смо већ примили, те због тога благодаримо и славословимо; на тај начин славу Божију постављамо изнад наших потреба.   Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије"   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Милан Ракић,
      Ече теме.
      ДаклеМ, да ли ће или неће бити, углавном, постоји могуЧност да новоорденисани Председник Србије пристане на поделу Космета, популарну замену територија и проче. Да ли ће бити тако или не, време ће показати...
      Но, сем што ће Сунце (ваљда) опет изаћ` и заћи, да видимо шта би се још нешта могло десити, ако и када дође до тога!?
      Дела!
    • Од Логос,
      Пошто узме хлеб из којег ће извадити свету честицу, свештеник најпре каже: У спомен Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа, што је у складу са оним што је Он Сам заповедио. Јер, каже: „Ово чините за мој спомен“.      2. Свештеник ово не каже само за тај хлеб, већ за целокупну службу као да од тога трена започиње свештено дејство. Јер, после савршавања целе свете Тајне, и Господ је додао ове речи:„Ово чините за мој спомен“.   3. Али у чему је тај спомен? Како ћемо се у служби споменути Господа? Којим радњама и у каквом расположењу? Другим речима, чега да се присетимо у вези са Њим и шта да приповедамо о Њему? Можда то да је васкрсао мртве, да је слепима даровао вид, да је укротио ветрове, да је са неколико хлебова наситио хиљаде људи – све оно што је показало да је Бог и да је свемоћан? Свакако да не, Он нам је, пре свега, заповедио дасе сећамо оних догађаја који показују Његову слабост, односно Његово Распеће, страдање и смрт. У чему се то јасно види? Тако је то схватао апостол Павле, који добро познаје све што се тиче Христа.   4. Наиме, пишући Коринћанима о Тајни Евхаристије и поменувши да је Господ рекао: „Ово чините за мој спомен“, он додаје: „Јер кад год једете овај Хлеб и Чашу ову пијете, смрт Господњу објављујете. „ То је и Сам Господ објавио предајући нам ову свету Тајну. Наиме, кад је рекао: „Ово је Тело моје“, и „ово је Крв моја“, Он тим речима није придодао знамење чудеса, те није рекао да је то оно што мртве васкрсава и што губаве чисти. Него шта је рекао? Поменуо је само страдање и смрт: „које се за вас ломи“ и „која се за вас пролива“.    5. Зашто Он не помиње чудеса него помиње страдања? Зато што су ова друга, то јест страдања Господња, нужнија од чудеса, утолико више што у већој мери доприносе нашем спасењу ишто без њих човек не може васкрснути; док она прва само показују силу Његову – јер чудеса сусе одиграла само зато да бисмо поверовали у Господа као у истинског Спаситеља.   Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије"   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Логос,
      Постоји жанр у историјској црквеној књижевности под називом егземпла, односно пример. То је средњовековни књижевни жанр који се састоји од мноштва животних примера који имају за циљ да код слушалаца изазову радост или одвратност, одушевљење или ужас, у зависности од говорниковог циља.      Упечатљиво и кратко испричана прича могла је боље и делотворније да утиче на душе обичних слушалаца него дуга размишљања поучног верског карактера. Разуме се, егземплее су долазиле из уста путујућих проповедника или парохијских патера. Егземпла која је у прво време била усмено оружје фрањеваца и доминиканаца временом је забележена на папиру и претворила се у зборник текстова. У богословији је зборник оваквих средњовековних поучних прича ишао из руке у руку и за њим је владала велика потражња међу ученицима који су волели да читају још нешто осим уџбеника.   Добро се сећам једне приче.   Забринут због тога што људи нерадо и у малом броју долазе у свој храм свештеник је одлучио да их продрма. Једне недеље је објавио парохијанима да ће им на следећој служби показати правог ђавола. Разуме се, идуће недеље дошло је огромно мноштво народа на молитву. Храм је био пун и сви су ишчекивали оно што им је обећано.   Патер на проповеди рече:   – Дошли сте да видите ђавола? Јасно. Иначе вас човек више не може намамити у храм. Добро, погледајте са своје десне и леве стране. Погледајте једни друге. Управо ви сте ђаволи! Од чега се састоји ваш живот? Од гордости, свађа у кући, од зависти и проклетстава, од срамотних песама, од међусобних увреда. Ваш живот се састоји од истих ствари као и ђаволов. Могу да се кладим да нисте бољи од њега. И тако даље у истом стилу. Нема сумње да су људи били зачуђени, уплашени и увређени, али да су се делимично опаметили. Истина, црква је следеће недеље опет била празна. Не треба очекивати да се људи брзо промене, а не жели баш свако да поново слуша о својим греховима. Ефекат свештеникове досетке је био делимичан и краткотрајан.   Ми смо се смејали овим примерима замишљајући како бисмо могли да их остваримо у данашње време. Тешко је замислити овакво „нетолерантно“ и разобличавајуће понашање у нашем раслабљеном веку свеопштег појачаног самољубља. Међутим, били смо у заблуди мислећи да су сличне ствари потпуно немогуће.   За време перестројке у једној од бивших балтичких република на сличан начин је поступио један угледни патер. Он је у совјетско време претрпео прогоне због вере и чини ми се да је био у затвору. Народ га је волео, а он је у односима према пастви био тих и предусретљив. Кад су после перестројке у читавом Совјетском Савезу у храмове похрлиле огромне масе људи (од којих су се неки заиста кајали, а други су долазили да им праве друштво) он је на служби рекао: „Зашто сте дошли овамо? Овде се људи моле Богу, а ево вашег бога!“ Рекавши ово просуо је на мермерни под цркве звонку прегршт ситних новчића показујући на тај начин да људи ногама стоје у храму, али њихово срце не признаје друге богове осим новца.   Ко хоће може да ме грди због примера преузетих од католика, а ја ћу и даље узимати разноразне примере од свих чим их спазим. Ако видим код древних незнабожаца, преузећу од њих. Нећу се гнушати ни примера из живота будиста или атеиста, а не само протестаната или католика, зато што онај ко жели да учи – учи од свих, а о онима који то не желе довољно је речено у Соломоновим књигама.   Уосталом, навешћу вам пример једног свеца који је наше вере. Док је светитељ Николај Жички служио на Охриду био је потресен и потиштен због равнодушности мештана према молитви и црквеној служби. Људи су постали себични и сујетни. Ништа свето их није занимало. Једном је светитељ узјахао магарца наопако и пројахао по читавом Охриду. Притом је светитељ био бос и гологлав. Људи су почели да се дошаптавају, веле, човек је полудео. Много је читао, много је размишљао, па је полудео. И следеће недеље је већ читав град био на литургији. Чекали су да Николај још нешто „испали“. А владика је служио као обично и после службе је рекао:   – Шта сте дошли да видите? Лудог Николу? Другачије више не могу да вас намамим у цркву? Никад немате времена. То вас више не занима. Друга је ствар ако треба да причате о моди, или о политици, или о цивилизацији. О томе да смо Европљани. А шта је наследила данашња Европа? Европа која је само у последњем рату истребила више људи него цела Азија за хиљаду година (ово је било речено 1920-их година, убрзо после завршетка Првог светског рата)?! Ах, браћо моја, зар ништа не видите?   Владичина проповед је оставила дубок утисак на паству, каже Николајево житије, али (наставља) није могла да заустави свеопште одступање од вере.   Свеци не могу да зауставе масовно одступништво од вере! Зар то није најстрашнија несрећа?! Жалост срца појединих праведника не ублажава свеопшту окамењеност. Ако је то закон, с њим се треба помирити, без обзира на његову суровост. Али да ли нешто ипак може да промени људска срца? О, да. Слушајте.   Исти овај свети владика Николај у књижици „Сто речи о чудима“ каже: „Кад Бог жели да уразуми народ казном и да га духовно пробуди Он чешће користи безбожнике и мучитеље него праведнике и свеце.“ Затим се укратко сећа историје Израиља која је пуна заслуженог кажњавања Јевреја због гажења закона Божијих и савести. Долазили су пророци, али их нису слушали. Међу грешницима су живели праведници, али су им се смејали. Колико год чудно звучало може се рећи: „Јеремија није поправио људе. Ни Исаија их није поправио. А Навуходоносор их је поправио.“   После вавилонског ропства Јевреји су се поправили као никада пре тога. Више није било забрањених бракова и служења идолима. Пророци нису могли да убеде народ. Успела је да их убеди вавилонска шиба. Праведници га нису научили. Научило их је тешко ропство.   Ето, то је једина ствар која преостаје Богу од мера за утицање на народ, кад људи више не слушају ни свеце, ни праведнике.   Још више чуди што управо овај, већ покајани народ, који је добио историјске лекције, није препознао Спаситеља и што је старим греховима додао нечувено – одбацивање Месије. Али то говори само о тешкој оштећености људске природе, која се не исцељује козметичким поправкама, већ захтева потпуно преуређење.   У сваком случају, Николајеве речи и историја Јевреја подижу крајичак (не откривају у потпуности већ само подижу крајичак) покрова тајне над страхотама историје наше отаџбине. Постоји сетва, а постоји жетва. И ако се сеје ветар жање се бура (уп. Ос. 8, 7). Кошмарна жетва наше недавне историје повезана је са сетвом из старије прошлости. Желели бисмо да поправимо наш народ литургијом и проповеђу, литијама и свенародним постом, речју Божијом и међусобним праштањем. Али можда су трудбеници на овој њиви малобројни и неискусни, или је сам народ добровољно глув и тврдоглав, па се грех и даље лагано шири. А то значи да предстојеће невоље попримају карактер неизбежних. Јер је то последња ствар која је највише у стању да продрма и очисти човека и да га, окренутог наглавачке, врати на ноге.   Онај ко се поправља добровољно у мирно време бољи је од хиљада оних који се буду кајали под бомбама или у гладним данима. Онај ко има савест и веру не чека невоље и несреће да би се повио у покорности и заплакао пред Господом.   И млади кромпир треба само мало огулити да би се очистио за спремање јела. А стари прво даје своју огрубелу црну кору ножу – па тек онда постаје чист.   Управо о томе говори владика Николај.   Способност за покајање и промену набоље представља главни нерв светске историје. Недостатак ове способности или одсуство жеље да се она гаји у себи објашњава велико море невоља које не напуштају човечанство.   Једном од Анђела Откровења је речено нешто слично: „Сети се, дакле, откуда си пао, и покај се, и она прва дела чини; ако ли не, доћи ћу ти ускоро, и уклонићу свећњак твој с места његова ако се не покајеш“ (Откр. 2, 5).   Тамо се често понавља: „Ко има ухо нека чује шта Дух говори Црквама“ (Откр. 2, 17).     Извор: Православие.ру

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...