Jump to content

Шта је то депресија?


JESSY

Препоручена порука

I ako je to samo ukazivanje na izvor problema mislim da sa takvim ukazivanjem treba biti jako jako oprezan i nnarocito obratiti paznju u licnom odnosu(taman posla preko interneta gde niti znamo niti vidimo osobu) kada i koliko je depresivna osoba spremna to da cuje. Jer mislim da u takvom stanju moze to jos dodatno da je povredi a ne da joj pomogne. 
 

није поента у осуђивању себе,већ у неосуђивању других..у праву си да се то,као и све,а нарочито преко интернета,може
протумачити..није ми циљ да савјетујем нити сам кадар,и сама се борим са разним злом у себи,већ само да кажем да наде увјек има,и да укажем на неке свијетле ликове наше цркве који имају искуство депресије и јавно свједоче о својој борби и исцељењу..
Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Одговори 693
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

пре 5 часа, Иван ♪♫ рече

Pa, možda... samo deluje nekako usiljeno, zvuči kao: ,,ti si kriv"... 

 

Па не каже доктор Јеротић да је депресивна особа крива... јер сви смо криви, за све...

Нешто се, нажалост, добије у генима, а нешто се стекне у породици, школи, окружењу... 

Link to comment
Подели на овим сајтовима


Зависи како се посматра..мени се ово не чини као-"ти си крив" већ као-"до тебе је"..никако као осуда већ као конкретно указивање на то да је у нама самима конкретно и проблем,али и исцелење..чим макнемо фокус са других,да су нам они криви,а прихватимо одговорност да смо сами одговорни за свој живот,исцељујемо се..мати Злата у својој књизи о св.Марији Гатчинској каже за себе да тек кад је све друге оправдала(до тад су јој сви били криви,и родитељи и сви),а себе "осудила" и прихватила одговорност за све што јој се дешавало у животу,тек тад је почела да се избавља из тешког стања у који је била запала..

све ме страх да ће неко погрешно да ме схвати,па само да појасним..врло је могуће да су други,рецимо лоше окружење,утицали на то да постанемо депресивни,и да има њихове кривице у томе,али док их не оправдамо нема нам мира.,све док кривимо друге одбијамо Господа..такав је духовни закон,значи треба да то чинимо ради нашег мира..



Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 1 сат, Агница рече


све ме страх да ће неко погрешно да ме схвати,па само да појасним..врло је могуће да су други,рецимо лоше окружење,утицали на то да постанемо депресивни,и да има њихове кривице у томе,али док их не оправдамо нема нам мира.,све док кривимо друге одбијамо Господа..такав је духовни закон,значи треба да то чинимо ради нашег мира..


 

Opet, teško generalizovati... nekad su drugi u okruženju uticali a mi nismo smeli i hteli nikakvo nesavršenstvo, a kamo li krivicu da im pripišemo, pa smo sve usmerili na sebe, i onda nam realnije sagledavanje situacije i dopuštanje raznih osećanja sebi pomaže da izađemo iz depresije. A nekad je fiziološka komponenta jaka. A nekad je uzrok ili okidač nešto treće ili neka deseta kombinacija.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Имам једно питање, ако је неко вољан да одговори, приметила сам да се људи склони депесији више друже и више им прија окружење слично њиховом, наравно не генерализујем, али ме занима ме како се осећате у друштву које нема исти проблем, и да ли вам више пријају људи који пате од депресије, јер просто осећате да вас они разумеју.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 18 минута, Снежана рече

Имам једно питање, ако је неко вољан да одговори, приметила сам да се људи склони депесији више друже и више им прија окружење слично њиховом, наравно не генерализујем, али ме занима ме како се осећате у друштву које нема исти проблем, и да ли вам више пријају људи који пате од депресије, јер просто осећате да вас они разумеју.

Kako kad, samo što je bolje reći problem koji imaš, pa nek ljudi u tvom okruženju sami odluče da li im prijaš ili ne prijaš kao drugar.

Najgore je ćutati i držati problem u sebi, takođe je najgore potencirati stalno problem.

Dakle najidealnija varjanta jeste da problem svima objaviš i da ga ne potenciraš, te da tako stekneš raznovrsno društvo jer ćeš biti bogatiji za raznovrsne i ne subjektivne stavove u nekim pogledima.

Recimo ne možeš baš od depresivca do dobiješ u nekom razgovoru volju za život i promenu u tom domenu dok recimo slušaš nekog ko nije depresivan i prepričava u nekoj družbi neku životnu dogodovštinu ili nešto slično opuštajuće i veselo...

Živiš sa problemom ali živiš normalno, kao što dolikuje čoveku, po svojim mogućnostima i sa trudom da ćeš sutra biti za nijansu bolji nego danas....

I tako... ponovo se vrati radost na mala vrata ali je tu i nije sve izgubljeno a bitka se može na kraju i dobiti u potpunosti.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 2 минута, Volim_Sina_Bozjeg рече

Živiš sa problemom ali živiš normalno, kao što dolikuje čoveku, po svojim mogućnostima i sa trudom da ćeš sutra biti za nijansu bolji nego danas....

Е то је то. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Како се на теми лепо види које имао искуства с тим стварима, а ко је само (можда) читао нешто...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

1 hour ago, Снежана рече

Имам једно питање, ако је неко вољан да одговори, приметила сам да се људи склони депесији више друже и више им прија окружење слично њиховом, наравно не генерализујем, али ме занима ме како се осећате у друштву које нема исти проблем, и да ли вам више пријају људи који пате од депресије, јер просто осећате да вас они разумеју.

Зависи и од тренутног расположења а и од особе с којом се држим.

Мене је пола фамилије отписало, ни да сам шугава.

Тако ми и треба кад настојим да говорим истину. Но, то спада под број два.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 10 минута, Juanito рече

Како се на теми лепо види које имао искуства с тим стварима, а ко је само (можда) читао нешто...

Ili su prošli kroz period malo veće mrzovolje iz koga su se prenuli snagom volje, molitve, pozitivnog razmišljanja...

Što je sve OK dok oni koji nisu imali iskustvo ne počnu da insistiraju da je dovoljno da neko samo prihvati njihovu generalizaciju, i sve će biti sjajno.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 1 сат, Juanito рече

Како се на теми лепо види које имао искуства с тим стварима, а ко је само (можда) читао нешто...

Treba biti maksimalno oprezan sa ovim stvarima. U pitanju je ljudska psiha i dusa. Ne valja da se nesto pogresno kaze i da neko mozda pomisli da je to istinito i da moze da primeni na svom primeru.

Licno, trudio sam se da budem maksimalno oprezan i precizan u izrazavanju. Imam iskustva sa bas jakom depresijom i zaista je vrlo tesko tacno i precizno opisati, koji su uzroci i kako se izvuci. Recimo, ja i dan danas , kada se vratim u mislima na taj period, ne znam tacno, ne mogu razumski da opisem , sta je uzrok i kako sam usao u depresijui. Jednostavno, skupilo se nesto i u jednom trenutku,.....booom, :blush:... osamari te svom snagom.

Iako, neke iracionalne razloge mogu da vidim koji su postojali u mojoj dusi, koji su mozda i pokrenuli depresiju ( ne mislim na neke demonske stvari u hriscanstvu , to je posebna prica ). 
 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 3 часа, Bokisd рече

Recimo, ja i dan danas , kada se vratim u mislima na taj period, ne znam tacno, ne mogu razumski da opisem , sta je uzrok i kako sam usao u depresijui.

Исто. Само сам одједном била у томе. Међутим, сада веома добро осетим и знам када долази. И знам где је граница до које могу, а да је иза тога понор. И знам да ли долази брзо или ме умотава полако као паук. Све то знам сада. И знам да бих могла да склизнем док трепнем. Прошле године сам се преварила и препустила, после неких исцрпљујућих животних борби, мислила сам да одмарам тугујући, док ме је живо блато гутало. Док сам се тргла већ ми је само глава вирила. Сада сам научила и стално то држим у глави, то да је смирење здраво само када је повезано са радошћу. Држим себе будном и не дозвољавам. И имам пар људи око себе којима сам рекла да ми извуку уши када ме виде да обесим нос :) они знају како, мало зато што сам им ја то открила а мало и зато што им је стало... и тако...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Увек активан став према депресији, осећам је када се примакне. Не дозвољавам да ме обузме, обично кроз неку рекреацију или молитву. Појачане налете депресије и раслабљености нисам морао да мистификујем, углавном ми је био јасан разлог због кога долази. Неки животни промашаји или губљења неких особа, разочарење итд. Склон сам да улажем огромну енергију у поједине ствари и промашаји, небитно да ли су узроковани мојим грешкама или туђим су знали итекако да ме поремете. Кренем једним путем са једним циљем а завршим на сасвим другом крају у ситуацијама које нисам могао да разумем нити да наслутим ни у сновима Сада размишљам много мудрије, не задајем сам себи циљеве нити планирам унапред како би ствари требало да се одвијају. Препуштам се Божијој вољи, моје је да урадим шта је до мене а Божије да благослови или не. Не треба се бринути за сутра у том смислу јер не можемо ми контролисати токове ствари, треба се препустити промислу и веровати да нас Бог води путем који је најбољи за нас, наше је да се што више потрудимо у ономе што до нас стоји.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Ова тема ме је јако заинтересовала јер сам прошла кроз то и хвала Богу много је боље. Моје осећање је било падање у све већу рупу а опоравак је постепен. Треба стално радити на себи, поправљати се и не одустајати. Чим дигнеш руке - кренеш уназад...

Постојао је и осећај "одсутности", психотерапеути то зову деперсонализација, знате ли нешто више о томе?


Envoyé de mon iPhone en utilisant Pouke.org

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      У четвртак 26. августа, Његово Преосвештенство Епископ топлички Г. Јеротеј, викар Патријарха српског служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Светог Симеона Миторочивог на Новом Београду, уз саслужење свештенства Архиепископије београдско-карловачке.
      У својој беседи Епископ Јеротеј је истакао значај и лепоту икона: ,,Треба рећи да је на неки начин свака света икона чудотворна, јер је свака оргинална и пред сваком се молимо Светитељу који је на њој изображен. Али постоје неке посебне иконе које су сликали Свети Божији људи, Свети иконописци, зографи, који су приликом сликања своју веру, љубав, поштовање према тим светитељима на неки начин уградили, материјализовали, у те свете иконе. И управо та њихова вера и љубав, која је насликана, то ми сви видимо када погледамо те свете иконе да су оне лепе и благодатне.“
      Такође је у беседи додао: ,,Треба да знамо да када се молимо Светитељима, и када тражимо у својим молбама да нам Они помогну, да нас исцеле, да је то једна врста разговора са Њима. Нема ту никакве магије, у нашој вери увек постоји једна доза слободе коју је Господ омогућио.“
       
      Извор: Телевизија Храм
    • Од JESSY,
      Имакуле има педесет година, али изгледа као да има двадесетпет. Широког осмјеха, дуге косе у ситним плетеницама и савршених ногу у краткој шареној хаљини, заправо је прва Африканка коју сам имала прилике да упознам. Нaравно, ништа од овога је не чини изузетном. Чак ни чињеница да је преживјела геноцид у Руанди, па ни начин на који јој је то пошло од руке (будући да је скровиште дјелила са још седам жена), нису оно у чему је једниствена.
      Ако се почнемо бавити мучним сценама које описује у својој првој књизи (до сада их је написала девет), која је трудом гђе Стеле Павловић и удружења Нефеш Хаја, нашла пут и до нашег говорног подручја, остаћемо само посматрачи са закасњелом реакцијом, на оно што се десило прилично далеко, гдје већина од нас никада неће бити ни у прилици да се задеси, што је један сасвим уобичајен (не кажем и оправдан) људски фактор који раслабљује саосјећање.
      Неки, склонији филозофији, правдољубивости и истинољубивости, ће се опет и опет запитати како и зашто су такве ствари уопште могуће, а они наклоњенији историји (каквих је међу нашим мислећим сународницима увијек највећи број), поредиће то са сопственим или страдањем својих предака прије двадесет, седамдесет, сто… година.
      Међутим, сви ови начини читања (посебно посљедњи, покушаћу објаснити зашто), могу само да нас удаље од онога што је Имакуле намјеравала да свијету остави у аманет. Вео ћутања, неправде и пасивности који је заклањао Руанду у вријеме језивог геноцида (у Руанди је 1994, у року од четири мјесеца, убијено око милион људи), подигнут је, и данас се можемо посветити анализама и свједочанствима о томе шта се тамо десило и на које све специфично језиве начине.
      Ако је тако посматрамо, „Остављена да свједочи“, само je још једна књига, написана нешто сентименталнијим језиком, са повјешћу о страдању какве су прошли милиони људи у различитим угловима кугле земаљске. И ако одмах заузмемо тај угао из кога у туђем страдању покушавамо да видимо своје, посебно нећемо бити у стању да се удубимо у специфичност њене ситуације. Јер за саосјећање је увијек неопходно драстично одступање од себе. Самозаборав и предавање Другоме.
      Имакуле је геноцид у својој отаџбини, над народом коме припада (Тутси), преживјела боравећи три мјесеца у купатилу дужине и ширине један метар, са још седам жена. Нису се помјерале, разговарале, нити су тјешиле једна другу. Једино оруђе које је имала код себе била јој је круница (Руанда је већински католичка земља), коју јој је поклонио отац. И Имакуле је, у немогућности да тражи помоћ, вришти и изложи се убицама не би ли на тај начин окончала агонију (јер то би значило и смрт осталих састрадалница у купатилу), са свјешћу да је њена бројна породица тешко могла да пронађе још једно такво склониште, пронашла Бога.
      И о томе се, заправо, ради у књизи. О специфичном, личном сусрету са Богом у минијатурном тоалету окруженом убицама. О окретању свијести од овога гдје смо (језивог, малог купатила у конкретном случају) ка вјечности, и о смрти као јединој извјесности са којом је, како свједочи Имакуле, могућ суживот.
      Књига почиње цитатом Виктора Франкла, а и без тога, многи ће се, читајући, сјетити чувеног психијатра и његовог сусрета са смислом у сред пакла. Али Имакулино искуство је једноставније и интензивније. Њу размишљање не води никуда (преживљавање у земљи којом ће владати противничко племе не нуди никакав смисао), нема куда, зна за Бога, али Га не пита зашто, само Га моли што јој отвара Наручје у које она успјева да се сакрије.
      Преживјела је и остала сама. Бог са којим се зближила у скровишту постао јој је једина блиска личност.
      Након рата Имакуле је тражила сусрет са убицом своје породице и на очиглед и ужас стражара који јој је довео убицу, опростила му.
      Предратни предсједник Руанде прогласио је дужношћу свих грађана да убијају, а послијератни да опросте свим убицама које се кају. Можемо да се замишљамо над тим колико је тешко и језиво одговорити и на једну и на другу „дужност“, али историја нам свакодневно свједочи да су обе реалност. О првој се много говори без уздржања у описима, али када је ова друга (опрост), у питању, свједочења су драстично оскуднија. И то је оно што Имакулину причу чини посебно драгоцјеном.
      Свако коме се аутентичност Руанђанкиног сусрета са Богом учини проблематичном, нека проба да опрости било какву и најглупљу увреду која му је нанесена, а свако ко је пробао и зна да не може, може увијек да проба да се моли. И можда му (нам) пође од руке.
      О чему, упечатљиво, потресно, невјероватно, али убједљиво, у својој књизи, свједочи Имакуле Илибагиза.
       
      https://teologija.net/oce-oprosti-im-jer-ne-znaju-sta-cine/
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Имакуле има педесет година, али изгледа као да има двадесетпет. Широког осмјеха, дуге косе у ситним плетеницама и савршених ногу у краткој шареној хаљини, заправо је прва Африканка коју сам имала прилике да упознам. Нaравно, ништа од овога је не чини изузетном. Чак ни чињеница да је преживјела геноцид у Руанди, па ни начин на који јој је то пошло од руке (будући да је скровиште дјелила са још седам жена), нису оно у чему је једниствена.

       
      Ако се почнемо бавити мучним сценама које описује у својој првој књизи (до сада их је написала девет), која је трудом гђе Стеле Павловић и удружења Нефеш Хаја, нашла пут и до нашег говорног подручја, остаћемо само посматрачи са закасњелом реакцијом, на оно што се десило прилично далеко, гдје већина од нас никада неће бити ни у прилици да се задеси, што је један сасвим уобичајен (не кажем и оправдан) људски фактор који раслабљује саосјећање.
      Неки, склонији филозофији, правдољубивости и истинољубивости, ће се опет и опет запитати како и зашто су такве ствари уопште могуће, а они наклоњенији историји (каквих је међу нашим мислећим сународницима увијек највећи број), поредиће то са сопственим или страдањем својих предака прије двадесет, седамдесет, сто… година.
      Међутим, сви ови начини читања (посебно посљедњи, покушаћу објаснити зашто), могу само да нас удаље од онога што је Имакуле намјеравала да свијету остави у аманет. Вео ћутања, неправде и пасивности који је заклањао Руанду у вријеме језивог геноцида (у Руанди је 1994, у року од четири мјесеца, убијено око милион људи), подигнут је, и данас се можемо посветити анализама и свједочанствима о томе шта се тамо десило и на које све специфично језиве начине.
      Ако је тако посматрамо, „Остављена да свједочи“, само je још једна књига, написана нешто сентименталнијим језиком, са повјешћу о страдању какве су прошли милиони људи у различитим угловима кугле земаљске. И ако одмах заузмемо тај угао из кога у туђем страдању покушавамо да видимо своје, посебно нећемо бити у стању да се удубимо у специфичност њене ситуације. Јер за саосјећање је увијек неопходно драстично одступање од себе. Самозаборав и предавање Другоме.
      Имакуле је геноцид у својој отаџбини, над народом коме припада (Тутси), преживјела боравећи три мјесеца у купатилу дужине и ширине један метар, са још седам жена. Нису се помјерале, разговарале, нити су тјешиле једна другу. Једино оруђе које је имала код себе била јој је круница (Руанда је већински католичка земља), коју јој је поклонио отац. И Имакуле је, у немогућности да тражи помоћ, вришти и изложи се убицама не би ли на тај начин окончала агонију (јер то би значило и смрт осталих састрадалница у купатилу), са свјешћу да је њена бројна породица тешко могла да пронађе још једно такво склониште, пронашла Бога.
      И о томе се, заправо, ради у књизи. О специфичном, личном сусрету са Богом у минијатурном тоалету окруженом убицама. О окретању свијести од овога гдје смо (језивог, малог купатила у конкретном случају) ка вјечности, и о смрти као јединој извјесности са којом је, како свједочи Имакуле, могућ суживот.
      Књига почиње цитатом Виктора Франкла, а и без тога, многи ће се, читајући, сјетити чувеног психијатра и његовог сусрета са смислом у сред пакла. Али Имакулино искуство је једноставније и интензивније. Њу размишљање не води никуда (преживљавање у земљи којом ће владати противничко племе не нуди никакав смисао), нема куда, зна за Бога, али Га не пита зашто, само Га моли што јој отвара Наручје у које она успјева да се сакрије.
      Преживјела је и остала сама. Бог са којим се зближила у скровишту постао јој је једина блиска личност.
      Након рата Имакуле је тражила сусрет са убицом своје породице и на очиглед и ужас стражара који јој је довео убицу, опростила му.
      Предратни предсједник Руанде прогласио је дужношћу свих грађана да убијају, а послијератни да опросте свим убицама које се кају. Можемо да се замишљамо над тим колико је тешко и језиво одговорити и на једну и на другу „дужност“, али историја нам свакодневно свједочи да су обе реалност. О првој се много говори без уздржања у описима, али када је ова друга (опрост), у питању, свједочења су драстично оскуднија. И то је оно што Имакулину причу чини посебно драгоцјеном.
      Свако коме се аутентичност Руанђанкиног сусрета са Богом учини проблематичном, нека проба да опрости било какву и најглупљу увреду која му је нанесена, а свако ко је пробао и зна да не може, може увијек да проба да се моли. И можда му (нам) пође од руке.
      О чему, упечатљиво, потресно, невјероватно, али убједљиво, у својој књизи, свједочи Имакуле Илибагиза.
       
      Стојана Валан
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Патријарх Порфирије: Свети Василије Острошки нам је показао шта је циљ и смисао сваког човека. Тај наш циљ је светост. Зато славећи данас Светог Василија Острошког ми налазимо једноставну реч Божју упућену сваком од нас, реч како можемо успоставити заједницу са Богом и учинити Га реално присутним у нашим животима.

       
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началстовао је 12. маја 2021. године, на празник Светог Василија Острошког, светом архијерејском Литургијом у храму посвећеном том великом светитељу и Чудитвирцу на Бањици. Саслуживао је Његово Преосвештенство умировљени Епископ г. Константин.
      „Налазимо се у Томиној недељи и за чудо црквени песник Томину неверу назива блаженом невером. Свети апостол Тома је у име свих нас проверио и уверио се у Христово Васкрсење. Проверио је и уверио себе и друге да то што је рукама додирнуо јесте васкрсло тело Господње и зато је благословена Томина сумња, не због тога што Тома негира Бога или што се претвара у атеисту. Напротив, он верује, али има унутрашњу потребу да има лични однос и заједницу са Богом. Христос не критикује ту жељу за зајединством, него критикује извор његове потребе, а то су чула“, рекао је патријарх Порфирије говорећи о жељи апостола Томе да додирне ране Христове.
      „Чула пре свега морају бити у садејству и у хармонији са умом нашим. А ум и чула морају пре свега бити утемељени у срцу нашем, јер ту је центар нашег бића. И то не у срцу као телесном органу, него у срцу као центру нашег бића, као љубави којом срећемо наше ближње и даљне. Тамо где је срце као љубав центар ту нема потребе за никаквим медикаментима. Тај који има љубав има еликсир за постојање у свим околностима. Такву веру имао је и велики чудотворац и светитељ Василије Острошки кога данас славимо и молимо му се“, рекао је патријарх Порфирије.
      „Свети Василије Острошки нам је показао шта је циљ и смисао сваког човека. Тај наш циљ је светост. Зато славећи данас Светог Василија Острошког ми налазимо једноставну реч Божју упућену сваком од нас, реч како можемо успоставити заједницу са Богом и учинити Га реално присутним у нашим животима“„ истакао је патријарх Порфирије.
      Његовој Светости Патријарху г. Порфирију и Преосвећеном Епископу г. Константину саслуживали су протојереј-ставрофор Бранко Митровић, протојереј Зоран Лазаревић, декан Православног богословског факултета Универзитета у Беoграду протојереј проф. др Зоран Ранковић, протођакон Радомир Перчевић, ђакон Радомир Врућинић и ђакон проф. др Србољуб Убипариповић.   
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
×
×
  • Креирај ново...