Jump to content

Шта је то депресија?


JESSY

Препоручена порука

Говорите о унинију - гњилости душе. Читајте Свето писмо и тражите молитве цркве. Униније може да се посматра и као сећање на смрт.  О томе мало говоре и свети оци па предлажем да се угледамо на њих и да се тема закључа или да се пређе на језик цркве да свако може да вас разуме. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Одговори 693
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

пре 3 часа, PredragVId рече

....да се тема закључа или да се пређе на језик цркве да свако може да вас разуме. 

Претера га Пеђа, не постоји језик цркве, бар не колико је мени познато као логопеду, постоји стил који је индивидуално, професионално и интересно обојен и српски језик на којем управо и причамо на теми, а који, колико сам успела да испратим, сви учесници на теми одлично разумеју, иако је увек отворен простор за неспоразуме због личне интерпретације и пројекције у туђе речи, овде смо углавном добро разумели једни друге. Да се тема закључа? Зато што су људи предлагали психијатре и психотерапију? Не могу да верујем да си то предложио. Па Бог исцељује али лекар лечи, то сам мислим сто пута написала, Бог ти је послао лекара да те лечи, немој да дајеш овакве савете, за некога може да буде погубно. Мој брат је исцељен хвала Богу, али је лечен уз помоћ лекова, хемиотерапије и зрачења, а исцељен по Божијој вољи. И шта, ја мање верујем у Бога зато што сам га вукла по лекарима него неко ко је чекао чудесно исцељење и пустио да га рак убије? Ми овде управо и причамо да је стварно сваки човек непоновљиво искуствен и да може делећи своју причу другима да да подршку и да га упути, али не да га критикује због избора који је направио, нити да га убеђује да је пут којим је он ишао једини исправан пут. Немојмо се играти са животима других гурајући их у своју искључивост и плашећи их својим страховима. Ја конкретно за депресију нисам попила нити један једини лек никада, осим што су ми пар пута звекнули некакве ињекције, али ни једну једину таблету нисам попила нити сам ишла на психотерапије. АЛИ! То не препоручујем као једини исправан пут, чак не препоручујем уопште, заправо ништа не препоручујем, само могу да поделим своје искуство са надом да ће некоме значити и помоћи! Нити знам да сутра нећу пити шаке антидепресива ако ме зграби та звер. Ко то може да каже?! Шта је Богу драже, особа која се упорно само моли али упада дубље у муљ и на крају се убије или повреди другог, или особа која се смирује, која је функционална, која изроди децу, која живот учини питомим, наравно уз молитву у срцу?

Униније и депресија нису исто.

"Постоји танка граница између унинија и депресије коју је важно разликовати. У првом случају је у питању поробљеност душе греховним страстима (унинија и туге), у другом случају је болест коју је потребно лечити методама савремене медицине (депресија). Молити се, обраћати се Господу за помоћ потребно је у оба случаја. Међутим, у другом случају потребна је и помоћ лекара. Да би неко био у стању да разликује једно од другог потребно је да се заинтересује за ову тему, да прочита нешто. У правцу помоћи верујућим људима и свештеницима написао сам чак и књигу „Униније и депресија: сличности, разлике, лечење“. Важно је и неопходно разликовати их јер је у првом случају потребно пронаћи грех и покушати са исцељењем духовним средствима, а у другом случају је у питању болест коју је такође потребно лечити и медикаментима. Најважније је да овде нема никаквог супротстављања, већ напротив, треба да постоји синергија, као два крила птице, сарадња лекара и свештеника."
Димитрије А. Авдејев
ЧАМОТИЊА И ДЕПРЕСИЈА
СЛИЧНОСТИ, РАЗЛИКЕ И ЛЕЧЕЊЕ
ПРАВОСЛАВНИ ПОГЛЕД

http://www.patrijarsija-puo.rs/e-prodavnica/knjige/duhovna-literatura/lecenje-duse-u-pravoslavnoj-crkvi/

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Takoe :) Aleks potpuno potpisujem.

To je vestacki sukob, kao sto rekoh, zasto ljudi stalno ocekuju neka cudesna isceljenja na koja ce da lupe krstice i amine na fejsu i vicu slava Bogu a kad odu kod lekara ne kazu slava Bogu pa sam sad dobro, slava Bogu nemam vise upalu pluca ili karijes ili napad kolika...

O tempora o mores!

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Волела бих да су сви могли да чују оца Ненада Андрића на промоцији књиге, његово искуство и његов став по питању улоге лекара у лечењу и исцељењу. Ми смо заиста скрајнули, испада да свако ко се лечи код лекара издаје Бога.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

У Светом Писму Господ  је интервенисао у оним случајевима у којима су лекари били немоћни. Ниједно исцељење није учинио тамо где је постојала могућност да то учини човек. На једном месту се спомиње жена која је све имање потрошила на лекаре, такође имамо слепог,раслабљењог,ђавоиманог итд. Мислим да се исцељења по овом принципу и данас догађају, Бог помаже када ми исцрпимо све своје могућности и методе лечења. Психологија ми се чини као спона између менталног здравља тј. свакодневног живота и дубље духовности. Неки људи захтевају духовне разговоре и исповести као и интервенцију благодати али у суштини имају проблем са обичним животним проблемима и здравим менталним поимањем ствари. Али имамо и ону другу крајност када се духован човек додирујући више нивое разума и мудрости савременом непродуховљеном човеку учини луд као што каже Павле,јер свет итекако зна да изврши замену теза и да у своме неразуму и слепилу духовног прогласи за неразумног зато што не може да докучи његове висине. Стога нам Господ и говори ,, ево вас шаљем у свет међу људе будите дакле кротки као голубови и мудри као змије,, јер Бог ће дати реч  Духа и мудрости онима који га траже да могу свакоме одговорити о разлогу своје наде и којему се неће моћи супротставити ниједна овосветска философија.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 45 минута, АлександраВ рече

Волела бих да су сви могли да чују оца Ненада Андрића на промоцији књиге, његово искуство и његов став по питању улоге лекара у лечењу и исцељењу. Ми смо заиста скрајнули, испада да свако ко се лечи код лекара издаје Бога.

Naravno, jer da je dovoljno pobozan da se pomolio samo i verovao dovoljno bi o bi zdrav :D

To je muka nasa :(

A imas i gomilu svestenika koji podrzavaju takva shvatanja :(

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

1 hour ago, АлександраВ рече

Претера га Пеђа, не постоји језик цркве, бар не колико је мени познато као логопеду, постоји стил који је индивидуално, професионално и интересно обојен и српски језик на којем управо и причамо на теми, а који, колико сам успела да испратим, сви учесници на теми одлично разумеју, иако је увек отворен простор за неспоразуме због личне интерпретације и пројекције у туђе речи, овде смо углавном добро разумели једни друге. Да се тема закључа? Зато што су људи предлагали психијатре и психотерапију? Не могу да верујем да си то предложио. Па Бог исцељује али лекар лечи, то сам мислим сто пута написала, Бог ти је послао лекара да те лечи, немој да дајеш овакве савете, за некога може да буде погубно. Мој брат је исцељен хвала Богу, али је лечен уз помоћ лекова, хемиотерапије и зрачења, а исцељен по Божијој вољи. И шта, ја мање верујем у Бога зато што сам га вукла по лекарима него неко ко је чекао чудесно исцељење и пустио да га рак убије? Ми овде управо и причамо да је стварно сваки човек непоновљиво искуствен и да може делећи своју причу другима да да подршку и да га упути, али не да га критикује због избора који је направио, нити да га убеђује да је пут којим је он ишао једини исправан пут. Немојмо се играти са животима других гурајући их у своју искључивост и плашећи их својим страховима. Ја конкретно за депресију нисам попила нити један једини лек никада, осим што су ми пар пута звекнули некакве ињекције, али ни једну једину таблету нисам попила нити сам ишла на психотерапије. АЛИ! То не препоручујем као једини исправан пут, чак не препоручујем уопште, заправо ништа не препоручујем, само могу да поделим своје искуство са надом да ће некоме значити и помоћи! Нити знам да сутра нећу пити шаке антидепресива ако ме зграби та звер. Ко то може да каже?! Шта је Богу драже, особа која се упорно само моли али упада дубље у муљ и на крају се убије или повреди другог, или особа која се смирује, која је функционална, која изроди децу, која живот учини питомим, наравно уз молитву у срцу?

Униније и депресија нису исто.

"Постоји танка граница између унинија и депресије коју је важно разликовати. У првом случају је у питању поробљеност душе греховним страстима (унинија и туге), у другом случају је болест коју је потребно лечити методама савремене медицине (депресија). Молити се, обраћати се Господу за помоћ потребно је у оба случаја. Међутим, у другом случају потребна је и помоћ лекара. Да би неко био у стању да разликује једно од другог потребно је да се заинтересује за ову тему, да прочита нешто. У правцу помоћи верујућим људима и свештеницима написао сам чак и књигу „Униније и депресија: сличности, разлике, лечење“. Важно је и неопходно разликовати их јер је у првом случају потребно пронаћи грех и покушати са исцељењем духовним средствима, а у другом случају је у питању болест коју је такође потребно лечити и медикаментима. Најважније је да овде нема никаквог супротстављања, већ напротив, треба да постоји синергија, као два крила птице, сарадња лекара и свештеника."
Димитрије А. Авдејев
ЧАМОТИЊА И ДЕПРЕСИЈА
СЛИЧНОСТИ, РАЗЛИКЕ И ЛЕЧЕЊЕ
ПРАВОСЛАВНИ ПОГЛЕД

http://www.patrijarsija-puo.rs/e-prodavnica/knjige/duhovna-literatura/lecenje-duse-u-pravoslavnoj-crkvi/

Држи се ти својих књига.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Претерали сте много.

Ни слепорођени није прогледао одмах, него је морао да послуша и уложи труд  хитајући да се умије.

Да ли смо свесни те чињенице?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 27 минута, PredragVId рече

Држи се ти својих књига.

Aha, cuti zeno vrati se u kuhinju, sta ti znas.

Predraze da li umes da iskazes svoje misljenje i svoj stav ne govoreci drugima sta oni da rade i sta da misle? Jel toliko tesko da kazes ja mislim da ja ovako treba i za mene mislim tako i tako, a sta ce drugi da rade to se mene ne tice. Od kad je biti pravoslavan sinonim "znati sta drugi treba da misli, radi i oseca".

Ova tvoja recenica je zrela za prijavu moderatorima jer je nipodastavajuca prema osobi.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 21 минута, Драгана Милошевић рече

Ни слепорођени није прогледао одмах, него је морао да послуша и уложи труд  хитајући да се умије.

Или да као хананејка идеш за Господом и вапијеш и онда се Он тек на молбу апостола осврне и назове те псом, и ти се још више смириш и унизиш тако да се и Господ задиви и подари јој што је тражила. Али има и оних који су као деветорица губаваца који пошто примише исцељење не вратише се да заблагодаре Господу. Тако има и неких што дођу у Цркву само са намером да приме исцељење али обожење и сједињење са Христом не траже, па иако се и исцеле потом напуштају Цркву или пак ни не примају благодат исцељења због промашаја циља. Исцељење ће се догодити само уколико нам је на спасење, у супротном уколико нам је болест на спасење мораћемо до краја да је одболујемо.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 4 минута, PredragVId рече

Сестро заобиђи ме мало.

Не Пеђа, нећемо тако. Не можеш да напишеш овако нешто

пре 5 часа, PredragVId рече

 О томе мало говоре и свети оци па предлажем да се угледамо на њих и да се тема закључа или да се пређе на језик цркве да свако може да вас разуме. 

а да не преузмеш одговорност за написано и да се љутиш када ти одговорим како се са тобом не слажем, а онда да тражиш да те заобиђем. Е па не може тако!

Шта си ти заправо написао? Написао си - сви ви са гњилим душама, будите као свети оци, не читајте медицинско већ само црквено штиво, и не слушајте никога ко не прича као да цитира свете оце. А онда одговориш да се држим својих књига при чему сам ти послала линк на књигу са сајта Патријаршијског Управног Одбора – Врховне извршне (управна и надзорна) власти над црквено-самоуправним органима, којим председава патријарх српски Иринеј.

А шта ако је неко верујућ под тим лековима почео да се опоравља и прочита да то није православни пут и престане да узима терапију и потоне у безнађе и на крају не дај Боже изврши самоубиство? Шта онда?

Сада веома, веома озбиљно! Добро размислите шта пишете и какве савете и упутства дајете људима који су у озбиљним здравственим проблемима!

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Пеђа, размисли шта си написао.

Људи, лекове морате да пијете редовно ако су преписани.

Лекове узимам од 2005. године. Није ме брига ако морам да их пијем до краја живота. Прошла ме та фаза одавно.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      У четвртак 26. августа, Његово Преосвештенство Епископ топлички Г. Јеротеј, викар Патријарха српског служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Светог Симеона Миторочивог на Новом Београду, уз саслужење свештенства Архиепископије београдско-карловачке.
      У својој беседи Епископ Јеротеј је истакао значај и лепоту икона: ,,Треба рећи да је на неки начин свака света икона чудотворна, јер је свака оргинална и пред сваком се молимо Светитељу који је на њој изображен. Али постоје неке посебне иконе које су сликали Свети Божији људи, Свети иконописци, зографи, који су приликом сликања своју веру, љубав, поштовање према тим светитељима на неки начин уградили, материјализовали, у те свете иконе. И управо та њихова вера и љубав, која је насликана, то ми сви видимо када погледамо те свете иконе да су оне лепе и благодатне.“
      Такође је у беседи додао: ,,Треба да знамо да када се молимо Светитељима, и када тражимо у својим молбама да нам Они помогну, да нас исцеле, да је то једна врста разговора са Њима. Нема ту никакве магије, у нашој вери увек постоји једна доза слободе коју је Господ омогућио.“
       
      Извор: Телевизија Храм
    • Од JESSY,
      Имакуле има педесет година, али изгледа као да има двадесетпет. Широког осмјеха, дуге косе у ситним плетеницама и савршених ногу у краткој шареној хаљини, заправо је прва Африканка коју сам имала прилике да упознам. Нaравно, ништа од овога је не чини изузетном. Чак ни чињеница да је преживјела геноцид у Руанди, па ни начин на који јој је то пошло од руке (будући да је скровиште дјелила са још седам жена), нису оно у чему је једниствена.
      Ако се почнемо бавити мучним сценама које описује у својој првој књизи (до сада их је написала девет), која је трудом гђе Стеле Павловић и удружења Нефеш Хаја, нашла пут и до нашег говорног подручја, остаћемо само посматрачи са закасњелом реакцијом, на оно што се десило прилично далеко, гдје већина од нас никада неће бити ни у прилици да се задеси, што је један сасвим уобичајен (не кажем и оправдан) људски фактор који раслабљује саосјећање.
      Неки, склонији филозофији, правдољубивости и истинољубивости, ће се опет и опет запитати како и зашто су такве ствари уопште могуће, а они наклоњенији историји (каквих је међу нашим мислећим сународницима увијек највећи број), поредиће то са сопственим или страдањем својих предака прије двадесет, седамдесет, сто… година.
      Међутим, сви ови начини читања (посебно посљедњи, покушаћу објаснити зашто), могу само да нас удаље од онога што је Имакуле намјеравала да свијету остави у аманет. Вео ћутања, неправде и пасивности који је заклањао Руанду у вријеме језивог геноцида (у Руанди је 1994, у року од четири мјесеца, убијено око милион људи), подигнут је, и данас се можемо посветити анализама и свједочанствима о томе шта се тамо десило и на које све специфично језиве начине.
      Ако је тако посматрамо, „Остављена да свједочи“, само je још једна књига, написана нешто сентименталнијим језиком, са повјешћу о страдању какве су прошли милиони људи у различитим угловима кугле земаљске. И ако одмах заузмемо тај угао из кога у туђем страдању покушавамо да видимо своје, посебно нећемо бити у стању да се удубимо у специфичност њене ситуације. Јер за саосјећање је увијек неопходно драстично одступање од себе. Самозаборав и предавање Другоме.
      Имакуле је геноцид у својој отаџбини, над народом коме припада (Тутси), преживјела боравећи три мјесеца у купатилу дужине и ширине један метар, са још седам жена. Нису се помјерале, разговарале, нити су тјешиле једна другу. Једино оруђе које је имала код себе била јој је круница (Руанда је већински католичка земља), коју јој је поклонио отац. И Имакуле је, у немогућности да тражи помоћ, вришти и изложи се убицама не би ли на тај начин окончала агонију (јер то би значило и смрт осталих састрадалница у купатилу), са свјешћу да је њена бројна породица тешко могла да пронађе још једно такво склониште, пронашла Бога.
      И о томе се, заправо, ради у књизи. О специфичном, личном сусрету са Богом у минијатурном тоалету окруженом убицама. О окретању свијести од овога гдје смо (језивог, малог купатила у конкретном случају) ка вјечности, и о смрти као јединој извјесности са којом је, како свједочи Имакуле, могућ суживот.
      Књига почиње цитатом Виктора Франкла, а и без тога, многи ће се, читајући, сјетити чувеног психијатра и његовог сусрета са смислом у сред пакла. Али Имакулино искуство је једноставније и интензивније. Њу размишљање не води никуда (преживљавање у земљи којом ће владати противничко племе не нуди никакав смисао), нема куда, зна за Бога, али Га не пита зашто, само Га моли што јој отвара Наручје у које она успјева да се сакрије.
      Преживјела је и остала сама. Бог са којим се зближила у скровишту постао јој је једина блиска личност.
      Након рата Имакуле је тражила сусрет са убицом своје породице и на очиглед и ужас стражара који јој је довео убицу, опростила му.
      Предратни предсједник Руанде прогласио је дужношћу свих грађана да убијају, а послијератни да опросте свим убицама које се кају. Можемо да се замишљамо над тим колико је тешко и језиво одговорити и на једну и на другу „дужност“, али историја нам свакодневно свједочи да су обе реалност. О првој се много говори без уздржања у описима, али када је ова друга (опрост), у питању, свједочења су драстично оскуднија. И то је оно што Имакулину причу чини посебно драгоцјеном.
      Свако коме се аутентичност Руанђанкиног сусрета са Богом учини проблематичном, нека проба да опрости било какву и најглупљу увреду која му је нанесена, а свако ко је пробао и зна да не може, може увијек да проба да се моли. И можда му (нам) пође од руке.
      О чему, упечатљиво, потресно, невјероватно, али убједљиво, у својој књизи, свједочи Имакуле Илибагиза.
       
      https://teologija.net/oce-oprosti-im-jer-ne-znaju-sta-cine/
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Имакуле има педесет година, али изгледа као да има двадесетпет. Широког осмјеха, дуге косе у ситним плетеницама и савршених ногу у краткој шареној хаљини, заправо је прва Африканка коју сам имала прилике да упознам. Нaравно, ништа од овога је не чини изузетном. Чак ни чињеница да је преживјела геноцид у Руанди, па ни начин на који јој је то пошло од руке (будући да је скровиште дјелила са још седам жена), нису оно у чему је једниствена.

       
      Ако се почнемо бавити мучним сценама које описује у својој првој књизи (до сада их је написала девет), која је трудом гђе Стеле Павловић и удружења Нефеш Хаја, нашла пут и до нашег говорног подручја, остаћемо само посматрачи са закасњелом реакцијом, на оно што се десило прилично далеко, гдје већина од нас никада неће бити ни у прилици да се задеси, што је један сасвим уобичајен (не кажем и оправдан) људски фактор који раслабљује саосјећање.
      Неки, склонији филозофији, правдољубивости и истинољубивости, ће се опет и опет запитати како и зашто су такве ствари уопште могуће, а они наклоњенији историји (каквих је међу нашим мислећим сународницима увијек највећи број), поредиће то са сопственим или страдањем својих предака прије двадесет, седамдесет, сто… година.
      Међутим, сви ови начини читања (посебно посљедњи, покушаћу објаснити зашто), могу само да нас удаље од онога што је Имакуле намјеравала да свијету остави у аманет. Вео ћутања, неправде и пасивности који је заклањао Руанду у вријеме језивог геноцида (у Руанди је 1994, у року од четири мјесеца, убијено око милион људи), подигнут је, и данас се можемо посветити анализама и свједочанствима о томе шта се тамо десило и на које све специфично језиве начине.
      Ако је тако посматрамо, „Остављена да свједочи“, само je још једна књига, написана нешто сентименталнијим језиком, са повјешћу о страдању какве су прошли милиони људи у различитим угловима кугле земаљске. И ако одмах заузмемо тај угао из кога у туђем страдању покушавамо да видимо своје, посебно нећемо бити у стању да се удубимо у специфичност њене ситуације. Јер за саосјећање је увијек неопходно драстично одступање од себе. Самозаборав и предавање Другоме.
      Имакуле је геноцид у својој отаџбини, над народом коме припада (Тутси), преживјела боравећи три мјесеца у купатилу дужине и ширине један метар, са још седам жена. Нису се помјерале, разговарале, нити су тјешиле једна другу. Једино оруђе које је имала код себе била јој је круница (Руанда је већински католичка земља), коју јој је поклонио отац. И Имакуле је, у немогућности да тражи помоћ, вришти и изложи се убицама не би ли на тај начин окончала агонију (јер то би значило и смрт осталих састрадалница у купатилу), са свјешћу да је њена бројна породица тешко могла да пронађе још једно такво склониште, пронашла Бога.
      И о томе се, заправо, ради у књизи. О специфичном, личном сусрету са Богом у минијатурном тоалету окруженом убицама. О окретању свијести од овога гдје смо (језивог, малог купатила у конкретном случају) ка вјечности, и о смрти као јединој извјесности са којом је, како свједочи Имакуле, могућ суживот.
      Књига почиње цитатом Виктора Франкла, а и без тога, многи ће се, читајући, сјетити чувеног психијатра и његовог сусрета са смислом у сред пакла. Али Имакулино искуство је једноставније и интензивније. Њу размишљање не води никуда (преживљавање у земљи којом ће владати противничко племе не нуди никакав смисао), нема куда, зна за Бога, али Га не пита зашто, само Га моли што јој отвара Наручје у које она успјева да се сакрије.
      Преживјела је и остала сама. Бог са којим се зближила у скровишту постао јој је једина блиска личност.
      Након рата Имакуле је тражила сусрет са убицом своје породице и на очиглед и ужас стражара који јој је довео убицу, опростила му.
      Предратни предсједник Руанде прогласио је дужношћу свих грађана да убијају, а послијератни да опросте свим убицама које се кају. Можемо да се замишљамо над тим колико је тешко и језиво одговорити и на једну и на другу „дужност“, али историја нам свакодневно свједочи да су обе реалност. О првој се много говори без уздржања у описима, али када је ова друга (опрост), у питању, свједочења су драстично оскуднија. И то је оно што Имакулину причу чини посебно драгоцјеном.
      Свако коме се аутентичност Руанђанкиног сусрета са Богом учини проблематичном, нека проба да опрости било какву и најглупљу увреду која му је нанесена, а свако ко је пробао и зна да не може, може увијек да проба да се моли. И можда му (нам) пође од руке.
      О чему, упечатљиво, потресно, невјероватно, али убједљиво, у својој књизи, свједочи Имакуле Илибагиза.
       
      Стојана Валан
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Патријарх Порфирије: Свети Василије Острошки нам је показао шта је циљ и смисао сваког човека. Тај наш циљ је светост. Зато славећи данас Светог Василија Острошког ми налазимо једноставну реч Божју упућену сваком од нас, реч како можемо успоставити заједницу са Богом и учинити Га реално присутним у нашим животима.

       
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началстовао је 12. маја 2021. године, на празник Светог Василија Острошког, светом архијерејском Литургијом у храму посвећеном том великом светитељу и Чудитвирцу на Бањици. Саслуживао је Његово Преосвештенство умировљени Епископ г. Константин.
      „Налазимо се у Томиној недељи и за чудо црквени песник Томину неверу назива блаженом невером. Свети апостол Тома је у име свих нас проверио и уверио се у Христово Васкрсење. Проверио је и уверио себе и друге да то што је рукама додирнуо јесте васкрсло тело Господње и зато је благословена Томина сумња, не због тога што Тома негира Бога или што се претвара у атеисту. Напротив, он верује, али има унутрашњу потребу да има лични однос и заједницу са Богом. Христос не критикује ту жељу за зајединством, него критикује извор његове потребе, а то су чула“, рекао је патријарх Порфирије говорећи о жељи апостола Томе да додирне ране Христове.
      „Чула пре свега морају бити у садејству и у хармонији са умом нашим. А ум и чула морају пре свега бити утемељени у срцу нашем, јер ту је центар нашег бића. И то не у срцу као телесном органу, него у срцу као центру нашег бића, као љубави којом срећемо наше ближње и даљне. Тамо где је срце као љубав центар ту нема потребе за никаквим медикаментима. Тај који има љубав има еликсир за постојање у свим околностима. Такву веру имао је и велики чудотворац и светитељ Василије Острошки кога данас славимо и молимо му се“, рекао је патријарх Порфирије.
      „Свети Василије Острошки нам је показао шта је циљ и смисао сваког човека. Тај наш циљ је светост. Зато славећи данас Светог Василија Острошког ми налазимо једноставну реч Божју упућену сваком од нас, реч како можемо успоставити заједницу са Богом и учинити Га реално присутним у нашим животима“„ истакао је патријарх Порфирије.
      Његовој Светости Патријарху г. Порфирију и Преосвећеном Епископу г. Константину саслуживали су протојереј-ставрофор Бранко Митровић, протојереј Зоран Лазаревић, декан Православног богословског факултета Универзитета у Беoграду протојереј проф. др Зоран Ранковић, протођакон Радомир Перчевић, ђакон Радомир Врућинић и ђакон проф. др Србољуб Убипариповић.   
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
×
×
  • Креирај ново...