Jump to content
JESSY

Шта је то депресија?

Recommended Posts

Управо сада, jedan čovjek рече

Liječi se hladnim tušem i fizičkim radom, česta posljedica je da ljudi tada pretjeruju sa alkoholom, narkoticima, hranom, trgovinom...

Može se prevesti i tako da osoba koja je trenutno duhovno otupjela ili nedovoljno duhovno zrela naspram svoje preizražene empatije

 

Е, погодио си к'о прстом у пекмез ! Не дао Бог да те снађе, па би видео да ли би те излечио хладан туш и физички рад. Говорим из ЛИЧНОГ искуства. И да, нисам користила алкохол, наркотике, храну тек толико да преживим, а ово са трговином не капирам.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 минут, Paradoksologija рече

пакао постоји, у мени је.

:skidamkapu:Управо тако . 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 минута, jedan čovjek рече

Ja sam teoretski htio da obuhvatim, sa mojim skromnim iskustvom..

Извини, молим те, ако сам била груба. :blush:

 Једва сам се ишчупала из тог ужаса ( хвала Господу што ми је помогао ), који је увек ту негде, близу, вреба....и добро знам колико снаге је потребно да се човек бори против ње.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 минута, Лидија Миленковић рече

Извини, молим те, ако сам била груба. :blush:

 Једва сам се ишчупала из тог ужаса ( хвала Господу што ми је помогао ), који је увек ту негде, близу, вреба....и добро знам колико снаге је потребно да се човек бори против ње.

Сва снага одлази на основно функционисање које наравно мора да укључи фолирање да је стање редовно, јер нећеш свима причати да у сваком тренутку машташ да ће те докрајчити неки астероид јер верујеш да самоубиство може само значити наставак до у бесконачно тог мрачног безнађа у коме си на дну црне рупе док те одозго притиска црна стена.

Нема снаге за борбу против депресије...

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 53 минута, Жељко рече

Значи и осећај самоће је ту.

Ne možeš zamisliti to stanje brate a niko te živ ne razume a onaj koji bi mogao da te razume ne može zbog bolesti i takvog stanja da dopre do tebe.

Ne ostavljajte takve ljude same braćo, čak i po cenu da morate rizikovati posao zbog toga ne ostavljajte ih same ipak se na kraju samo bližnjim vraćaju i u njih imaju najviše poverenja.

Mnoge porodice ih šutnu u bolnice sa šakom lekova po čitav dan ili zahtevaju od takvih ljudi magiju u samoizlečenju i to od odmah.

Premnogo je slučajeva samoubistava da bi odćutao sad na ovo.

Share this post


Link to post
Share on other sites
1 hour ago, Жељко рече

Знам дефиницију али не знам како изгледа то стање душе.

Знам шта је туга, жалост и душевни бол, али не разумем како то може бити трајно стање.

Ако вам није тешко објасните ми.




 

Uff, mnogo tesko pitanje. I, teska stvar, bas.

Vec jedno desetak godina, patim se sa bolescu ( na momente bas teska ), i tamo negde na pocetku, posle ( pocetnog ) stanja bolesti, kada sam radio na terenu ( vozac u firmi ) i kada sam bio i po nekoliko nedelja van kuce ( tako nekoliko godina ), narocito mi je tesko padala moja bolest. Ono, van kuce, pa, zaglavis malo po malo u urgentni centar. Pa, nemas odgovarajuce uslove u stranom gradu da se oporavis i mnoge druge poteskoce.

I, tako sam, malo po malo, zapao u dosta jaku depresiju. Ne bih da ulazim u preterano u detalje, ali, jednostavno u jakim napadima, ne osecas nista, ni tugu, ni bol, nego nesto mnogo vise od toga. TOTALNA propast. Neprobojni zid ( skoro fizicki ) koji te okruzuje, kao da si sam na celom svetu. Potpuno odsustvo energije i mislenog pokreta. I tako dalje ( da ne preterujemo ).

Hvala dobrom Bogu, da mi je dao veru i nadu u Njega i zivot, jer, ne znam kako bi se izvukao iz tog stanja. Nazalost, ne dao Bog nikome, ako to stanje preraste u trajno, ne znam kako covek moze da se izvuce iz toga. Verovatno u tom stanju, mnogo ljudi se odluciju na poslednji korak da izvrse samoubisvo, jer, su izgubili i poslednju nadu na izlazak iz teske zivotne situacije. :cmizdrenje:

Verovatno postoje i neke druge psiholoske i mentalne tehnike koje mogu da pomognu takvom coveku, ali, ja iskreno ne vidim bolji i jaci nacin od vere i nade u Boga.

Eto, neko moje iskustvo. Ne bih ni pricao, ali, mozda i nekom pomogne. Bar da se ne udje u depresivno stanje. Kljucno je to spreciti. Uvek postoji resenje za bilo koji zivotni problem. To treba zapamtiti . Pozdrav.
 

Share this post


Link to post
Share on other sites

како помоћи некоме у таквом стању ако не жели да му приђеш?

како се опходити према њему?

чини ми се да се  услед искривљених представа

јавља и несвесна манипулација у таквом стању?

Share this post


Link to post
Share on other sites

...не устаје ти се из кревета, не устаје ти се са столице, не можеш да се покренеш да нешто урадиш, све је око тебе црно, осећаш бол у души...

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 минута, Bokisha рече

како помоћи некоме у таквом стању?

како се опходити према њему?

чини ми се да се  услед искривљених представа

јавља и несвесна манипулација у таквом стању?

Pa nije to narkomanska manipulacija, pa da se groziš toga.

Pa pripremiš se jače kao na frontu tu spasavaš život takvom čoveku na sve moguće i nemoguće načine.

Ja vam odgovorno tvrdim, zdravi ljudi su odgovorni za bolesne i ako bolestan ode samoubistvom zdravi smo počinili greh.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 минут, JESSY рече

...не устаје ти се из кревета, не устаје ти се са столице, не можеш да се покренеш да нешто урадиш, све је око тебе црно, осећаш бол у души...

A da neko od tvojih legne pored tebe u krevet i izdrži mesec dana, garantujem ti da bi se depresivni barem malo trgao dovoljno da ne zapadne u totalni haos i samoubistvo.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ја знам једну ствар а то је да се за мене лепе депресивци ко мушице на вино.

И много ме сморе и исцрпеду.

С друге стране ја немам појма шта је тим људима. Шта год да им кажем да ураде они не ураде. Али ми зато поједоше џигерицу.

Ок ајде један па некако и да издурам, али 5,6 или више, то ми је много.

На крају ја ни не знам шта да им кажем или урадим а да то помогне.

На свако решење које имам они имају нови проблем.

Боједу се без рационалног разлога, тугују без разлога, пате се без разлога, умишљају којешта о животу без разлога.

Кажу: Нама је лепо код тебе, тако се опустимо и дајеш нам снагу и смисао.

Ок је то али мени није лепо с вама. Не знам како је Богу с вама али мени је пакао.

Не знам који је узрок депресије али ми се некако чини да је одсуство вере и наде. Неки од њих имају љубав и то велику али немају наду и веру. Неки имају мало вере али наду никако.

Не верујем да ту лекари шта могу помоћи. Вера и нада и љубав су нешто што човек мора сам да стекне.

Покушавам да схватим то стање да бих некако могао да помогнем или макар да избегнем терет који ми депресивци скоро свакодневно натоваре на главу и то потпуно бзвз.

Видео сам људе који су били оно као нормални и после неког времена проведеног са депресивцима у браку или породици или дружењем и сами би постајали депресивни.

То је нешто као заразна болест а нема вакцине.

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
Управо сада, JESSY рече

извини, нисам ово разумела...

Hoću reći da ako neko od tvojih bližnjih dovoljno dobro shvati tvoj problem i recimo da uporedimo depresiju sa tim da si slomio nogu i da moraš da puziš, onda nek taj neko bližnji puzi pored njega i pridržava ga nek se spusti razumevajući na njegovu realnost ne gubeći iz vide istinsku realnost ali mu je ne nametati nego kao što dete uči da hoda i govori uz igru vaspitavati ga ponovo a da se to ne shvati kao vaspitanje...

Mislim ne mogu manje komlikovanije kad je stvar zaista komplikovana.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Помогли си ми, и психијатар, и мој парох, и Црква, и Господ.  Самоубиство није долазило у обзир из три разлога : 

1) то што сам хришћанка

2) то што нисам хтела да нанесем бол онима који ме воле и које волим

А вољу, снагу и мотив за борбу ми је дала свест да собом дајем пример својој деци како да се боре са недаћама у животу. 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 минут, Volim_Sina_Bozjeg рече

Pa nije to narkomanska manipulacija, pa da se groziš toga.

Pa pripremiš se jače kao na frontu tu spasavaš život takvom čoveku na sve moguće i nemoguće načine.

Ja vam odgovorno tvrdim, zdravi ljudi su odgovorni za bolesne i ako bolestan ode samoubistvom zdravi smo počinili greh.

није грожење у питању него резимирање тј тражење потврде  мог закључка неког искуснијег.

ужас је гледати неког у таквом стању а не моћи утицати да се та особа покрене у тражење стручне помоћи

иначе у случају који знам ,човек је постао омражен депресивној особи и дуго био ужаснут немоћи да икако помогне њеном стању или да је упути на разговоре код  стручњака.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Тражитељ,
      Помаже Бог!
      Активније се укључујем у црквени живот, а иначе сам целог живота верник, али нажалост нисам најбоље упознат са неким ритуалним и/или обичајним деловима црквеног обреда. Одлично је што постоји овакав форум и извињавам се унапред ако је ово питање било раније постављано. Вероватно ћу отворити још пар сличних тема.
      Нафора би требало да је освећен хлеб који представља тело Христово и даје се заједно са вином при узимању причешћа и ту ми је све јасно. Али која је тачно функција њеног дељења свима након литургије и шта тада представља? Да ли ју је обавезно узети? Да ли и за њу важи правило да не треба јести пре ње, то јест да је треба узети на празан стомак?
      Како се правилно узима нафора? У мојој цркви се испружи рука и сагне се глава и целива свештеникова рука док је даје, што свему даје свечани чин. Да ли неко може да баци мало више светла на овај део литургије?
      Унапред хвала!
    • Од Логос,
      Свештеник наставља са приносом, и вадећи по једну честицу из сваког хлеба, користи их као Дарове. Али, не говори и не чини, као на почетку, оно што је изображавало смрт Господњу; јер, сматра се да оно што је једанпут изговорено, то важи за целу службу. Наиме, целокупно приношење Дарова бива у спомен Господа, и оно у целости објављује Његову смрт.     2. Које се речи сада изговарају? У славу Пресвете Мајке Божје, … у част и спомен овога или онога светога, … за спомен и отпуштење грехова душа живих или умрлих.   3. Шта значи све то? Благодарност Богу и прозбу, а то су разлози за приношење Дарова.   4. Овако ствари стоје: ниједан дар не даје се узалуд – било да се њиме угађа Богу, било да се он дарује људима – него се приноси зарад каквог добра које се збило, или које се очекује. Заиста, даровима или узвраћамо своме добротвору за оно што смо примили, или њима угађамо ономе који је у стању да нам подари оно што још нисмо примили.   5. Чини се да се ови Дарови Богу приносе изоба разлога: и зато што смо већ примили, и зато да бисмо примили, односно и да заблагодаримо Богу, и да Га молимо – да заблагодаримо за све добро које нам је учињено, и да Га молимо да би нам добро чинио. Према томе, Дарови су израз и благодарности и молбе.   6. Која су то добра која су нам већ дата? И која су то добра која иштемо? Свакако једна иста: отпуштење грехова и наслеђе Царства. Јер, то су она добра за која нам је Он Сам заповедио да их тражимо пре свега другог; то су она добра која је Црква већ задобила, а то су и она добра за које Црква моли. Како је она стекла та добра? Икако их то још увек није стекла, те се моли Богу да их задобије?   7. Задобила их је, најпре, тако што је стекла могућност да их прими. Јер, примили су „власт да буду деца Божија“, а то је свим хришћанима заједнички дар, који нам је дат смрћу Спаситељевом. То су божанско крштење и остале свете Тајне, кроз које примамо усиновљење од Бога и постајемо наследници Царства небеског.   8. Затим, Црква је делатно већ наследила и само Царство небеско, и то кроз безбројно мноштво својих чланова које је као какво изасланство послала на небо; те чланове блажени Павле је назвао „Црквом првородних, записаних на небесима“. На тај начин је, дакле, Црква стекла та велика добра.   9. За ону своју децу која још увек хитају за наградом, и уопште за све оне који живе у овоме животу а чија је кончина неизвесна, као и за оне који су се преставили, али не са неким великим и нарочитим надањима, Црква још увек није обезбедила Царство. Због тога се она сећа смрти Господње и сећа се светих који су доспели до савршенства, али се сећа и оних који још увек нису савршени – за оне прве благодари, а за ове друге се моли.   10. Отуда први део приношења Дарова, аслично њему и други, представља благодарење, док оно што после тога следи, представља прозбу у спомен Господа, у славу Његове Блажене Мајке и у част светих наших заступника.   11. Благодаримо Ти, вели Црква, што си нам Својом смрћу врата Живота отворио, што си Мајку од нас примио, што је толику славу стекао човек између нас, што имамо заступнике из рода нашега и што си толику слободу дао људима као што смо ми.   12. Јер, речи у славу и у част значе ради славе и ради части, као што речи за отпуштење грехова значе исто што и ради отпуштења грехова. А речи ради нечега имају двојако значење:или ради онога што је већ присутно, или ради онога чему се надамо. Ко је тај, дакле, ко не зна да слава Блажене Дјеве и част и заступништво светих представљају добра која су већ сада присутна? Приношење Дарова за добра која су већ присутна није ништа друго до чисто благодарење. Из овога што је овде речено, јасно је да и речи у спомен Господа значе некакво уздарје и благодарност Њему због Његове смрти. Због тога се, дакле, приликом приношења Дарова изговарају најпре речи које указују на то да је смрт Господња била узрочник свих наших добара.   13. На послетку, свештеник упућује прозбу молећи се за отпуштење греха, за упокојење душа, и томе слично. Јер, благодарности је својствено следеће: кад се Богу обраћамо, не износимо одмах какве су нам потребе, нити тражимо оно што нам недостаје, него се најпре присећамо свега онога што смо већ примили, те због тога благодаримо и славословимо; на тај начин славу Божију постављамо изнад наших потреба.   Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије"   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Милан Ракић,
      Ече теме.
      ДаклеМ, да ли ће или неће бити, углавном, постоји могуЧност да новоорденисани Председник Србије пристане на поделу Космета, популарну замену територија и проче. Да ли ће бити тако или не, време ће показати...
      Но, сем што ће Сунце (ваљда) опет изаћ` и заћи, да видимо шта би се још нешта могло десити, ако и када дође до тога!?
      Дела!
    • Од Логос,
      Пошто узме хлеб из којег ће извадити свету честицу, свештеник најпре каже: У спомен Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа, што је у складу са оним што је Он Сам заповедио. Јер, каже: „Ово чините за мој спомен“.      2. Свештеник ово не каже само за тај хлеб, већ за целокупну службу као да од тога трена започиње свештено дејство. Јер, после савршавања целе свете Тајне, и Господ је додао ове речи:„Ово чините за мој спомен“.   3. Али у чему је тај спомен? Како ћемо се у служби споменути Господа? Којим радњама и у каквом расположењу? Другим речима, чега да се присетимо у вези са Њим и шта да приповедамо о Њему? Можда то да је васкрсао мртве, да је слепима даровао вид, да је укротио ветрове, да је са неколико хлебова наситио хиљаде људи – све оно што је показало да је Бог и да је свемоћан? Свакако да не, Он нам је, пре свега, заповедио дасе сећамо оних догађаја који показују Његову слабост, односно Његово Распеће, страдање и смрт. У чему се то јасно види? Тако је то схватао апостол Павле, који добро познаје све што се тиче Христа.   4. Наиме, пишући Коринћанима о Тајни Евхаристије и поменувши да је Господ рекао: „Ово чините за мој спомен“, он додаје: „Јер кад год једете овај Хлеб и Чашу ову пијете, смрт Господњу објављујете. „ То је и Сам Господ објавио предајући нам ову свету Тајну. Наиме, кад је рекао: „Ово је Тело моје“, и „ово је Крв моја“, Он тим речима није придодао знамење чудеса, те није рекао да је то оно што мртве васкрсава и што губаве чисти. Него шта је рекао? Поменуо је само страдање и смрт: „које се за вас ломи“ и „која се за вас пролива“.    5. Зашто Он не помиње чудеса него помиње страдања? Зато што су ова друга, то јест страдања Господња, нужнија од чудеса, утолико више што у већој мери доприносе нашем спасењу ишто без њих човек не може васкрснути; док она прва само показују силу Његову – јер чудеса сусе одиграла само зато да бисмо поверовали у Господа као у истинског Спаситеља.   Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије"   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Логос,
      Постоји жанр у историјској црквеној књижевности под називом егземпла, односно пример. То је средњовековни књижевни жанр који се састоји од мноштва животних примера који имају за циљ да код слушалаца изазову радост или одвратност, одушевљење или ужас, у зависности од говорниковог циља.      Упечатљиво и кратко испричана прича могла је боље и делотворније да утиче на душе обичних слушалаца него дуга размишљања поучног верског карактера. Разуме се, егземплее су долазиле из уста путујућих проповедника или парохијских патера. Егземпла која је у прво време била усмено оружје фрањеваца и доминиканаца временом је забележена на папиру и претворила се у зборник текстова. У богословији је зборник оваквих средњовековних поучних прича ишао из руке у руку и за њим је владала велика потражња међу ученицима који су волели да читају још нешто осим уџбеника.   Добро се сећам једне приче.   Забринут због тога што људи нерадо и у малом броју долазе у свој храм свештеник је одлучио да их продрма. Једне недеље је објавио парохијанима да ће им на следећој служби показати правог ђавола. Разуме се, идуће недеље дошло је огромно мноштво народа на молитву. Храм је био пун и сви су ишчекивали оно што им је обећано.   Патер на проповеди рече:   – Дошли сте да видите ђавола? Јасно. Иначе вас човек више не може намамити у храм. Добро, погледајте са своје десне и леве стране. Погледајте једни друге. Управо ви сте ђаволи! Од чега се састоји ваш живот? Од гордости, свађа у кући, од зависти и проклетстава, од срамотних песама, од међусобних увреда. Ваш живот се састоји од истих ствари као и ђаволов. Могу да се кладим да нисте бољи од њега. И тако даље у истом стилу. Нема сумње да су људи били зачуђени, уплашени и увређени, али да су се делимично опаметили. Истина, црква је следеће недеље опет била празна. Не треба очекивати да се људи брзо промене, а не жели баш свако да поново слуша о својим греховима. Ефекат свештеникове досетке је био делимичан и краткотрајан.   Ми смо се смејали овим примерима замишљајући како бисмо могли да их остваримо у данашње време. Тешко је замислити овакво „нетолерантно“ и разобличавајуће понашање у нашем раслабљеном веку свеопштег појачаног самољубља. Међутим, били смо у заблуди мислећи да су сличне ствари потпуно немогуће.   За време перестројке у једној од бивших балтичких република на сличан начин је поступио један угледни патер. Он је у совјетско време претрпео прогоне због вере и чини ми се да је био у затвору. Народ га је волео, а он је у односима према пастви био тих и предусретљив. Кад су после перестројке у читавом Совјетском Савезу у храмове похрлиле огромне масе људи (од којих су се неки заиста кајали, а други су долазили да им праве друштво) он је на служби рекао: „Зашто сте дошли овамо? Овде се људи моле Богу, а ево вашег бога!“ Рекавши ово просуо је на мермерни под цркве звонку прегршт ситних новчића показујући на тај начин да људи ногама стоје у храму, али њихово срце не признаје друге богове осим новца.   Ко хоће може да ме грди због примера преузетих од католика, а ја ћу и даље узимати разноразне примере од свих чим их спазим. Ако видим код древних незнабожаца, преузећу од њих. Нећу се гнушати ни примера из живота будиста или атеиста, а не само протестаната или католика, зато што онај ко жели да учи – учи од свих, а о онима који то не желе довољно је речено у Соломоновим књигама.   Уосталом, навешћу вам пример једног свеца који је наше вере. Док је светитељ Николај Жички служио на Охриду био је потресен и потиштен због равнодушности мештана према молитви и црквеној служби. Људи су постали себични и сујетни. Ништа свето их није занимало. Једном је светитељ узјахао магарца наопако и пројахао по читавом Охриду. Притом је светитељ био бос и гологлав. Људи су почели да се дошаптавају, веле, човек је полудео. Много је читао, много је размишљао, па је полудео. И следеће недеље је већ читав град био на литургији. Чекали су да Николај још нешто „испали“. А владика је служио као обично и после службе је рекао:   – Шта сте дошли да видите? Лудог Николу? Другачије више не могу да вас намамим у цркву? Никад немате времена. То вас више не занима. Друга је ствар ако треба да причате о моди, или о политици, или о цивилизацији. О томе да смо Европљани. А шта је наследила данашња Европа? Европа која је само у последњем рату истребила више људи него цела Азија за хиљаду година (ово је било речено 1920-их година, убрзо после завршетка Првог светског рата)?! Ах, браћо моја, зар ништа не видите?   Владичина проповед је оставила дубок утисак на паству, каже Николајево житије, али (наставља) није могла да заустави свеопште одступање од вере.   Свеци не могу да зауставе масовно одступништво од вере! Зар то није најстрашнија несрећа?! Жалост срца појединих праведника не ублажава свеопшту окамењеност. Ако је то закон, с њим се треба помирити, без обзира на његову суровост. Али да ли нешто ипак може да промени људска срца? О, да. Слушајте.   Исти овај свети владика Николај у књижици „Сто речи о чудима“ каже: „Кад Бог жели да уразуми народ казном и да га духовно пробуди Он чешће користи безбожнике и мучитеље него праведнике и свеце.“ Затим се укратко сећа историје Израиља која је пуна заслуженог кажњавања Јевреја због гажења закона Божијих и савести. Долазили су пророци, али их нису слушали. Међу грешницима су живели праведници, али су им се смејали. Колико год чудно звучало може се рећи: „Јеремија није поправио људе. Ни Исаија их није поправио. А Навуходоносор их је поправио.“   После вавилонског ропства Јевреји су се поправили као никада пре тога. Више није било забрањених бракова и служења идолима. Пророци нису могли да убеде народ. Успела је да их убеди вавилонска шиба. Праведници га нису научили. Научило их је тешко ропство.   Ето, то је једина ствар која преостаје Богу од мера за утицање на народ, кад људи више не слушају ни свеце, ни праведнике.   Још више чуди што управо овај, већ покајани народ, који је добио историјске лекције, није препознао Спаситеља и што је старим греховима додао нечувено – одбацивање Месије. Али то говори само о тешкој оштећености људске природе, која се не исцељује козметичким поправкама, већ захтева потпуно преуређење.   У сваком случају, Николајеве речи и историја Јевреја подижу крајичак (не откривају у потпуности већ само подижу крајичак) покрова тајне над страхотама историје наше отаџбине. Постоји сетва, а постоји жетва. И ако се сеје ветар жање се бура (уп. Ос. 8, 7). Кошмарна жетва наше недавне историје повезана је са сетвом из старије прошлости. Желели бисмо да поправимо наш народ литургијом и проповеђу, литијама и свенародним постом, речју Божијом и међусобним праштањем. Али можда су трудбеници на овој њиви малобројни и неискусни, или је сам народ добровољно глув и тврдоглав, па се грех и даље лагано шири. А то значи да предстојеће невоље попримају карактер неизбежних. Јер је то последња ствар која је највише у стању да продрма и очисти човека и да га, окренутог наглавачке, врати на ноге.   Онај ко се поправља добровољно у мирно време бољи је од хиљада оних који се буду кајали под бомбама или у гладним данима. Онај ко има савест и веру не чека невоље и несреће да би се повио у покорности и заплакао пред Господом.   И млади кромпир треба само мало огулити да би се очистио за спремање јела. А стари прво даје своју огрубелу црну кору ножу – па тек онда постаје чист.   Управо о томе говори владика Николај.   Способност за покајање и промену набоље представља главни нерв светске историје. Недостатак ове способности или одсуство жеље да се она гаји у себи објашњава велико море невоља које не напуштају човечанство.   Једном од Анђела Откровења је речено нешто слично: „Сети се, дакле, откуда си пао, и покај се, и она прва дела чини; ако ли не, доћи ћу ти ускоро, и уклонићу свећњак твој с места његова ако се не покајеш“ (Откр. 2, 5).   Тамо се често понавља: „Ко има ухо нека чује шта Дух говори Црквама“ (Откр. 2, 17).     Извор: Православие.ру

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...