Jump to content
JESSY

Шта је то депресија?

Recommended Posts

пре 9 минута, Драгана Милошевић рече

Тако кад се сложе и наталоже искуства, сећања, догађаји, уплив околине, а при том се много не води рачуна о хигијени настаје погодно тло за болест.

Чињеница је да се око нас стално плете мрежа, окружење зна да створи такву атмосферу, то је духовни лов на човека. Чим те лове нешто и вредиш самом чињеницом да си постала мета. Паукова мрежа пред огњем нестаје у трену, тако и огњени дух спаљује ове замке а понајвише свето причешће.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 5 минута, Снежана рече

Надам се да схваташ колико је ово мач са две оштрице.

Нисам нигде рекао да препоручујем. Мада су и таблете исто то. Гадно је бре, шта да вам кажем. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 4 минута, Аурор рече

E baš ne kontriram!

Контрашу, ти један!:)):))

Share this post


Link to post
Share on other sites
1 hour ago, Grizzly Adams рече

Само што људи под "депресија" (ево и овде на теми) често мисле и на нека свакодневна осећања, црне мисли и умне тешкоће које сви имамо.

Јесте, у томе је и сва подмуклост депресије. Не само када посматрамо сами себе већ и друге, лако се преваримо. Па тако за некога кажемо да драми, смара, итд, а он се човек бори, крваво, бори да не можемо ни да замислимо, цепа се, то није туговање класично, када можеш да загрлиш, охрабриш и подигнеш човека, то је потпуно другачије стање и борба. Али невидљива борба. А да се веома често реч депресија користи за нека друга стања то је готово уобичајено, чак се веома често и злоупотребљава, не нужно намерно. Оно што ја разликујем јесу две туге, као што сам већ написала, једна мирна, топла, како бих рекла, не знам, некако људска, има упориште у реалном времену, има своје оправдање и колико год да је интензивна не одсеца те од живота, а друга је оштра и хладна, неумољива, краката, потпуно ти одузме снагу, исцрпљује, када плачеш не осећаш олакшање него готово некакво задовољство и не желиш да престанеш. Та туга је подла, навлачи те, осећаш се добро када јој се препустиш, тера те да је појачаваш кроз разне садржаје. Умор је константан, а спавање тотално поремећено. 

Нерасположење и туговање је нормално, али ако оно временом не слаби него се појачава то је улазак у депресију. А онда, од тог улаза па на даље, има безброј путева, интензитета и симптома.

1 hour ago, Матусал рече

Заједничка особина коју сам ја приметио код оболелих од депресије је да су сви тешки контраши.

Једина заједничка особина свих оболелих од депресија је дубоко безнађе. Све остало може а не мора :)

пре 52 минута, Матусал рече

Баш тако, и стварање непробојног зида измењу њих и окружења

Тај зид се ствара обострано, зашто то "стварање" приписати само депресивцима, па сваки однос је интеракција. Да ли ми тврдоглаво покушавамо особу са депресијом да "поправимо" на неки свој начин, да је "унормалимо" а ни једног тренутка не помислимо да можда ми нешто не радимо добро, ако се већ створио и расте тај зид? Не, него имамо обичај да кажемо да депресивац диже зид. Није тачно. Све се ради заједно и дизање и рушење зида, обострано, свако са своје стране.

пре 58 минута, Матусал рече

Добро се испричаш онако просто јасно и он каже да ништа не разуме и да је то компликовано за њега, када покушаш још једноставније показују отпор. Једноставно те увлаче у неку борбу, не показују скрушеност и потребу да им се помогне.

Оно што је некоме просто и јасно не мора нужно да буде и другом, а депресија заиста отупи човека, не баш да ти није јасно, мада има и тога, него те није брига да ти буде јасно. Тако ти је то све свеједно, нема ту јачину као дубоко зарањање које, као што сам рекла, временом доноси огромно задовољство (иако се негде дубоко у теби све буни против тога, али то затрпаш блатом и љуљушкаш). Не увлаче те у борбу, то шта говоре и како се понашају, то је једини начин комуникације који им је у том тренутку остао, треба то разумети.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 6 минута, АлександраВ рече

Та туга је подла, навлачи те, осећаш се добро када јој се препустиш, тера те да је појачаваш кроз разне садржаје.

То сам приметио код неких људи, скоро да уживају у тузи... То је бре ко нека болест зависности, много опасно.

Зато сам избацио оног Балашевића и сличне продавце меланхолије. Нека фала. Само AC/DC и ZZ Top признајем. :smeh1:

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 минут, Grizzly Adams рече

Зато сам избацио оног Балашевића и сличне продавце меланхолије. Нека фала. Само AC/DC и ZZ Top признајем. :smeh1:

Е јесте, знаш има дана када не могу да слушам неку ту такву музику, то је такав отпор, ужасан према томе... добро је одвалити нпр овако нешто, само фајт и жестоко :)

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 9 минута, Grizzly Adams рече

То сам приметио код неких људи, скоро да уживају у тузи... То је бре ко нека болест зависности, много опасно.

 

Ни то није депресија. То је севдах или дерт. Питај Ракића да ти објасни разлику, ја сам диг'о руке. :D

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 19 минута, АлександраВ рече

не баш да ти није јасно, мада има и тога, него те није брига да ти буде јасно.

Биће пре да је пројава оваквог става. Ја сам свестан да не могу сагледати његово стање у потпуности нити знати боље од њега шта је депресија. Свако ваљда боље познаје стање које носи у себи. Па тако ако ти ја пошаљем човека који у себи носи Бога онда он вероватно зна  боље и пут до Божије благодати и боље зна шта је то Бог, ко је Бог и какав је Бог исто као што овај познаје своје стање, и такве Богоносце треба у животу послушати, искључити своју памет и урадити како ти је Дух Свети рекао преко свога слуге и све буде добро.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 32 минута, АлександраВ рече

Оно што ја разликујем јесу две туге, као што сам већ написала, једна мирна, топла, како бих рекла, не знам, некако људска, има упориште у реалном времену, има своје оправдање и колико год да је интензивна не одсеца те од живота, а друга је оштра и хладна, неумољива, краката, потпуно ти одузме снагу, исцрпљује, када плачеш не осећаш олакшање него готово некакво задовољство и не желиш да престанеш.

Управо тако. Уживање у овој првој тузи је нешто без чега не могу. То је туга песника и њихова инспирација. Усудио бих се да кажем да та туга можда чак може да помогне против ових ђаволских стања о којима причамо на теми. Уживање у овој другој мислим да је немогуће, не могу то ни да замислим. Е сад, многима је то све једно те исто, не виде разлику. А како да им објасниш кад се плаше да чак и само погледају на ту страну јер мисле да ће изгубити тло под ногама...

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 14 минута, Juanito рече

Ни то није депресија. То је севдах или дерт. Питај Ракића да ти објасни разлику, ја сам диг'о руке. :D

Разумем бре баксузе, нисам ни мислио на тај ваш емотивни егзибиционизам. :smeh1:

Него на оне људе који заиста себе исцрпљују и уништавају без потребе.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Пошто се причести светим Тајнама, свештеник се окреће према народу и показујући Светињу, позива оне који су вољни да се причесте, заповедајући им да приступе са страхом Божијим и вером; наиме, да не презру свете Тајне због њиховог скромног изгледа, да не оклевају због тога што оно у шта верују превазилази разум, него да приступе имајући сазнање о вредности светих Тајни и верујући да оне нуде вечни живот онима који се њима причешћују.     2. Да би показали своју побожност и своју веру, верници се клањају, благосиљају и исповедају Божанство Исуса, за Кога верују да је у светим Тајнама; а да би своје славословље учинили блиставијим, користе се Пророковим речима: „Благословен Који долази у име Господње;… Бог је Господ и јави се нама“.    „Ја сам дошао, вели Господ, у име Оца својега, и не примате ме; ако други дође у име своје, њега ћете примити.“ То је својствено правоме Господу, то приличи Јединородноме Сину, да прославља Свога Оца. Одбеглом слузи пак својствена је самовоља и отпадништво.    Знајући то, и научивши шта је то што доброг пастира разликује од вука, пророк Давид још издалека благосиља Онога Који долази у име Господње. А Господом сматра Оца и вели да Онај Који се појавио јесте Сам Бог. Тим речима и верници благосиљају Христа, Који долази и сада се пред њима појављује.   Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије"   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Логос,
      Дакле, пошто позове вернике да приступе свештеној Вечери, свештеник се најпре и сам њоме причешћује, а са њим они који су истог свештеног чина, потом они који су присутни у олтару. Но, пре тога он улива у путир топлу воду, означавајући тиме силазак Светога Духа на Цркву. Јер, Свети Дух је онда сишао кад се окончао целокупни домострој Спаситељев, а и сада долази, кад је жртва принесена и кад су Дарови освећени; а долази за оне који се достојно причешћују.     2. Заиста, пошто се током свештене службе Евхаристије целокупни домострој Христов изображава на Хлебу као на каквој слици (јер Христа символички видимо и као одојче, и како бива вођен у смрт, и распетога и прободенога копљем), требало је да сам Хлеб буде претворен у оно пресвето Тело, које је уистину све то претрпело, и које је васкрсло, и узнело се, и село са десне стране Оца. И коначно, после свега тога, требало је да назначи и онај коначни циљ свега овога како би се у потпуности испунило савршавање свете Тајне, додајући овоме крајњи исход дејства ове службе и домостроја Христовог.   3. Какав је учинак и исход Христових страдања, дела, и речи? Ако их неко размотри у вези са нама, видеће да није садржан ни у чему другом него у силаску Светога Духа на Цркву. Требало је, дакле, да после оних Тајни буде изображен и тај силазак. И ево, изображава се топлом водом која се улива у свету Тајну.   4. Ова вода – тиме што је вода, а исто времe садржи у себи и огањ – означава Духа Светога, Који се и водом назива, и као огањ се појавио тада кад је слетео на ученике Христове. 5. Овај тренутак изображава онај тренутак. Јер, тада је Дух сишао по свршетку свих дела Христових, а сада се ова вода додаје по освећењу и приношењу Дарова.   6. Кроз свету Тајну Причешћа показује се Црква као Тело Христово, а верници као удови понаособ. Она је и тада примила Духа Светога пошто се Христос вазнео на небеса, а сада прима дар Светога Духа јер су Дарови већ примљени на наднебесни Жртвеник; тај дар шаље нам Сам Бог, Који је жртвени Принос примио, као што смо већ говорили. Јер, и тада и сада, и Посредник је исти и Дух је један исти.   Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије"   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Логос,
      Помоливиши се за оно што је свима потребно, свештеник се моли да и он сам буде освећен часним Даровима.     2. Каквим освећењем? Да задобије отпуштење грехова. Јер, у томе је превасходна улога ових Дарова. По чему то можемо знати? По томе што је Господ, показујући на Хлеб, рекао апостолима:“ Ово је тело моје, које се за вас ломи на отпуштење грехова“ ; а слично је рекао и над Чашом.   3. Помени, Господе, по мноштву милосрђа Свог, и моју недостојност; прости ми свако сагрешење вољно и невољно, и немој због мојих грехова отклонити благодат Светога Духа Твога од ових Дарова који су пред нама.   4. Дух Свети дарује опроштај грехова онима који се причешћују овим Даровима. Нека ми благодат од тих Дарова, каже свештеник, не буде ускраћена због мојих сагрешења. Јер, на два начина се о благодати говори у вези са часним Даровима: један је када благодат освећује Дарове, а други је када благодат преко Дарова освећује нас.   5. Према томе, да благодат на онај први начин делује на часне Дарове, то не може бити осујећено човековим гресима; као што њихово освећење није дело човекове врлине, тако није могуће да буде осујећено човековим гресима.   6. Али, за онај други начин деловања благодати потребан је и наш труд. Због тога оно нашим немаром и може бити осујећено. Јер, благодат нас освећује кроз Дарове ако нађе да смо наваљан начин спремни за освећење; но, ако нас затекне неспремне, не само да нам никакву користне доноси, него безбројне штете на нас товари. Свештеник се моли да нам та благодат – било да она дарује само отпуштење грехова, било да са њим даје и друге дарове онима који се са чистом савешћу причешћују са свештене Трпезе – не буде ускраћена у часним Даровима, јер због човечанских греха она може бити осујећена.   7. Исту молитву свештеник нешто касније упућује заједно са свим присутним народом. Наиме, пошто се помоли да сви буду у једномислију како би једним устима и једним срцем славили Бога, и пошто им у таквом духовном расположењу обећа милост великога Бога и Спаса нашега Исуса Христа, свештеник позива верне да, призивајући у помоћ све свете, упуте Богу поменуту молитву, коју је и он сам малочас упутио. Јер, речи: Поменувши све свете, значе: призвавши их, помоливши се са њима.   8. Па шта каже? За принесене и освећене часне Дарове, Господу се помолимо; не да часни Дарови приме освећење (због тога сам их и назвао освећенима, да не би ти тако нешто помислио), већ да то освећење они нама предају; јер то значе речи: Да човекољубиви Бог наш, примивши их (… ), ниспошље нам за то божанску благодат. Помолимо се, каже свештеник, за часне Дарове, да њихова благодат и на нас делује; да не ослабимо у тој благодати као онда кад је то свесилно Тело Господње било међу људима и кад у неким градовима, због неверја њихових житеља, није могло да учини чудеса.   9. Узгласивши ове речи према народу, свештеник се и сам тихо помоли, тражећи од Богато исто, како би се сви са чистом савешћу причестили страшним Тајнама и како би са ове свештене Трпезе задобили опроштај сагрешења, заједницу Светога Духа, наследство Царства(… ) не на суд или на осуду.   10. Затим, пошто затражи за све помоћ и заступништво од Бога, он позива све верне да се моле да сав дан савршен, свет, миран и безгрешан проведу имајући као чувара анђела мира, верног – а вели верног због анђела лажи, коме не можемо поверити своје потребе. Молимо се, дакле, за анђела чувара не да нам тада буде дат, јер свакоме од верних анђео је већ на самом почетку дат, него да буде делатан и да чини што му припада, те да нас чува и води правим путем, и да се не удаљи од нас разгневљен због наших сагрешења.   11. Осим тога, свештеник нас позива да се помолимо за отпуштење грехова и за све што је добро и корисно душама нашим и за мир у свету, а затим за безбедну будућност, да остало време живота свога у миру и покајању проведемо, тако да крај живота нашега буде хришћански; а затим да сами себе и једни друге, и сав живот свој Богу предамо, измоливши јединство вере и заједницу Светога Духа.   12. У чему су садржани јединство вере и заједница Светога Духа и зашто се овде за њих молимо, о томе смо раније опширно говорили.   Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије"   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Логос,
      Поводом изјаве господина Мила Ђукановића, предсједника Црне Горе, о Цркви - Цетиње, 2. новембар 2019.     На празник Светог Петра Цетињског, рукоположеног за Митрополита у Сремским Карловцима од насљедника Пећких Патријараха (1784) по укидању Пећке Патријаршије (1766), господин Ђукановић ставља ”реално на дневни ред”, питање Православне Цркве у Црној Гори; оптужујући СПЦ и њену филијалу у Црној Гори да покушава да поништава, на уврједљив начин, ”све вриједности савремене Црне Горе”. Изјављује да не може даље затварати очи пред тим виталним проблемом са намјером да, на основу “историјских чињеница и логике утемељене у канонском праву” и вођен својим интересима, изграђује друштво и вјерских слобода да би се сваком грађанину обезбједило ”да своја вјерска права може остваривати у цркви у којој он жели а не у некој коју му неко прописује као монополску”.   Свако частан и разуман, у свој хришћанској васељени Истока и Запада, знаде и признаје да, у некадашњој Зети, данашњој Црној Гори, како историјски, тако и канонски, већ 800 година постоји јединствена  Православна Црква, основана Светим Савом, Архиепископом жичким (1219). И као што је Светог Петра и све његове претходнике рукополагао насљедник Пећког Патријарха, тако је било и са данашњим Митрополитом, који је устоличен децембра 1990. године уз присуство тадашње (и садашње) нове власти у Црној Гори (додуше, тада збачена власт била је ставила вето старом Митрополиту Данилу Дајковићу на долазак Амфилохија-Риста Радовића, Морачанина, за Митрополита). Сигурни смо да г. Ђукановић памти да је дуго времена сарађивао са овом Црквом (и овим Митрополитом), помагао градњу Храма Христовог Васкрсења, тражио и добио пријем код Српског Патријарха Павла… Понадали смо се да је то била његова потрага, као Титовог пионира, за Богом и дубљим смислом живота. На основу, пак, онога што сада тврди, види се да је то и тада, као и сада, био приватни властољубиви политичко-партијски интерес, проглашен за државни интерес Црне Горе и њених ”европских вриједности”.   Оптужбе за субверзивну и антидржавну дјелатност и за рушење културе Црне Горе против Православне Цркве, која је створила Црну Гору и сву њену културу, морал и духовност, дала јој писмо и књижевност, уродиле су послије рата (1945) убиством Митрополита црногорског, преко 120 свештеника, рушењем цркве Светог Петра на Ловћену, осудом на 11 година затвора Митрополита Арсенија и увођењем марксизма као једино важеће науке и религије. Да ли се ово кумровачки ђаци враћају том и таквом односу према Цркви? Бојати се и још горем, јер ондашњи властодршци макар нијесу стварали своје цркве, а иако су отимали имовину, нису и храмове (као што пријете садашњи).   Жао нам је да уважени господин Ђукановић, предсједник Црне Горе покушава да гради идентитет Црне Горе на лажним историчарима који пројицирају послијератну тоталитарну идеологију на претходних хиљаду година историје Дукље, Зете и Црне Горе, као и историју и устројство Православне Цркве на њима измаштаном лажном канонском поретку. Да је крштен и да иде у Цркву, он би знао да православни Хришћани на Литургији не исповиједају ни грчку, ни руску, ни српску ни црногорску ни било коју националну Цркву, него вјерују ”у једну, свету, саборну (католичанску) и апостолску Цркву” Христову и да је за Хришћане битно да припадају тој Цркви Божијој – Христовој, а не какав је њен спољашњи поредак условљен историјским збивањима. Већ је прије двије хиљаде година Апостол Павле записао да у Цркви Христовој ”Нема Јеврејина ни Грка, нема роба ни господара, нема мушкога рода ни женскога; јер сте ви сви једно у Христу Исусу.” (Гал. 3, 28) Таква Црква постоји на просторима данашње Црне Горе од апостолских времена, а са оваквим спољашњим устројством – 800 година!   Тако схваћена Митрополија црногорско-приморска, без обзира како се звала и како се зове, као епископија саборне Цркве Христове, није ничија ”филијала” (како је предсједник назива) него својом Литургијом представља пуноћу Цркве Христове, којој свака друга Православна Црква, Епископија дарује свепуноћу Љубави Оца и Сина и Духа Светога. Ту свепуноћу је она кроз вијекове остваривала у оквирима Пећке Патријаршије – Православне Цркве Српске. Када је укидана организација Пећке Патријаршије (1766), Митрополија црногорска је и даље живјела својом природном пуноћом. И не само то: писмо Митрополита Саве Петровића Синоду Руске Цркве, написано у име свих епископа некадашње Пећке Патријаршије, представља његов захтјев Руском Синоду да постави свог човјека и обнови од Грка укинуту Пећку Патријаршију (свакако на притисак отоманских власти). Ту вјерност Патријаршији је потврдио и Свети Петар рукоположењем не у Цариграду, коме је Митрополија формално припадала, већ у Карловцима. То је потврдио и Петар Други, рукоположен за јеромонаха од канонског Константинопољског Рашко-призренског митрополита Ананија, али за епископа у Петрограду, као и његови насљедници све до Митрофана Бана. У то вријеме је Митрополија називана и аутокефалном, као једина епископија Пећке Патријаршије која је сачувала своју (а тиме и Пећке Патријаршије) самосталност, а у исто вријеме и као Црквом чији су митрополити из тог разлога имали и титулу ”егзарх пећког трона” и који су створили независну Црну Гору. Као таква, Митрополија (=Црква) црногорска је 16. децембра 1918. године, и то прва, одлуком свог Синода, под предсједништвом Митрополита Митрофана Бана, васпоставила јединство свих епископија – епархија (=Цркава) некадашње Пећке Патријаршије.   О некаквом тадашњем укидању Црногорске Цркве говоре само људи који не знају шта је Црква. Тзв. обнављање ”аутокефалне Црногорске Цркве” (1993) представља авантуру групе црквених деликвената, која, као и друге невладине организације, нема никакве везе са изворном Црквом у Црној Гори, као ни са васељенском Православном Црквом. То што је Митрополија црногорска Уставом СПЦ из 1931. године добила (вратила) и назив ”приморска” (први писани траг о том називу имамо у Молитвослову из 1504, гдје се тадашњи Митрополит Роман потписује као црногорски и приморски), догодило се због тога што јој је тада присаједињена Епархија бококоторска, основана у некадашњој Аустроугарској.   Тражити, дакле, у Црној Гори, некакву ”аутокефалну Црногорску Цркву”, или нову Православну Цркву, могу само људи који не знају шта је и ко је Црква. А темељити идентитет секуларне Црне Горе, на нечему што је све друго само није Црква – значи темељити је на лажи и лажним идејама, на партијској антицрквеној идеологији.   Надамо се да европска Црна Гора, ако стварно хоће то да буде, неће озаконити, Предлогом закона о слободи вјероисповијести предвиђено, пљачкање храмова Цркве Христове, вјековне Митрополије црногорско-приморске и других епархија Српске Православне Цркве у Црној Гори, саграђених до 1918. године.   Посебно се надамо да господин Ђукановић неће као човјек, државник и изворни Црногорац, дозволити себи да изгуби образ оваквим безакоњем и нељудским антиевропским чином.     Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски +Амфилохије   Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Zoran Đurović,
      Зоран Ђуровић: Шта (не)исповеда епископ Максим Васиљевић?
       
      Српски православни епископ у Западној Америци, Максим Васиљевић од „покајања“ на мајском Сабору СПЦ текуће године, није престао да обавештава српску црквену, али и политичку, јавност о позицијама које заступа. Даћу глосе на његов интервју у Нину (24. 10. 2019, стр. 18-23). Комодитета ради опширно ћу пренети тај интервју, иако не у целости, да би читалац могао лако да прати о чему се ради. Пошто је ово електронска верзија, моје глосе ће ићи у браон боји. Нећу пак преносити in extensionem његова друга два интервјуа: 1) Нема говора о отцепљењу америчких епархија и припајању неком другом, неће нас зауставити медијски манипуланти, којих има и међу свештеницима! (ИНТ1);[1] 2) Патријарх нам је на Сабору рекао да му Вучић никада за седам година није изнео било какав план о Косову! (ИНТ2)[2]
      Ваља напоменути да ови текстови су названи интервјуима, и тако личе по форми, али нису и заиста интервјуи него текстови које је у целости написао владика Максим. То се види из тога што он нашироко цитира одређене текстове, нема непријатних питања итд. Но, да кренемо у читање.
       
      Испада да би декан, да је спровео одлуку Синода, прекршио законе о високом школству, о универзитету, о раду... Како гледате на то да су вас од одлуке „црквене владе“ заштитили световни закони?
      Треба пре свега имати у виду да ни у животу Цркве реч Синода није коначна. Свети архијерејски Сабор (САСа), сходно Уставу наше свете Цркве, има власт да контролише рад Синода, као и да решава несугласице између архијереја и Синода. Лично се не слажем са овом, али и неким другим одлукама Синода, и знам да међу епископима у томе нисам усамљен. Зато сам, заједно са многобројним другим архијерејима, сматрао да би било врло корисно за целину наше Цркве да се ове јесени одржи редовно заседање САСа... Видећемо да ли ће до одржавања Сабора доћи. Неслагање са одлуком овог црквеног тела ипак не значи да је не поштујем. Међутим, у складу са уредбама и животном праксом наше Цркве, очекујем да ова и друге одлуке Синода буду преиспитане на Сабору чију ћу коначну одлуку као и увек до сада, поштовати... Што се тиче „световних закона“, могу да изразим задовољство што су чланови Синода своју одлуку у мом и случају колеге Вилотића образложили претежно позивањем на Статут Универзитета у Београду. То ми даје за право да очекујем да ће поштовати званично мишљење руководства Универзитета које најбоље зна чиме се поштује, а чиме крши његов Статут.
      Тачно је да Сабор има коначну реч. Нетачно је пак да контролише рад Синода, јер би то значило да је неко константно тело. Сабор може само да преиначи одлуку Синода или Патријарха ако их нађе за погрешне. То пак у пракси тешко може да се деси, а Максим протура шизофрену слику о СПЦ јер је Синод изабран од Сабора. Сабора неће бити, а шта би тек било да Максим не поштује одлуке Синода и Сабора? Ако је ово поштовање, онда не знам шта је непоштовање. Наиме, сведоци смо свакодневне харанге коју воде Максим, Добријевић, Дурић, Амфилохије, Атанасије и још неколицина епископа у „благонаклоним“ (плаћеним) медијима. Зато је издато саопштење: Осврт на антицрквену харангу у појединим овдашњим медијима.[3] Крајње је смешно што очекује да ова и друге одлуке Синода буду преиспитане на Сабору чију ћу коначну одлуку као и увек до сада, поштовати. Сабор је осудио дарвинисте са ПБФ, а сам Максим је написао један покајни псалам, а све време је наставио да се залаже за дарвинизам, па је чак и публиковао књигу Gayle E. Woloschak, која је заступница ТЕ (теорија еволуције).
      Из редова овог клана се спиновало да по захтеву одређеног броја епископа може да се сазове ванредни сабор. То није тачно, јер по чл. 59 Устава СПЦ: „САСи одлучује, под председништвом Патријарха, о редовном и ванредном сазиву СА Сабора“.  
      Најопасније и подмукло је вештачко изазивање сукоба БУ и ПБФ, јер и у крагујевачкој афери индекса, као и необарања лажних диплома и доктората, види се да је БУ неспособан и немоћан, а Максим је за сада добио подршку само од проф. Беговића; Беговићев и Максимов заједнички пријатељ је о. Владан Перишић. Једним текстом се обратио и др Радомир Саичић (боље да није, јер је текст Плач Мајке Божије! Тамо оптужи Инквизицију да се борила против науке, а она је бранила тада важећи научни птоломејевски модел заснован на Аристотеловој физици). Ерго, само неко ко је лишен смисла за стварност може очекивати неки сукоб на релацији ПБФ- БФ или Држава-Црква. Максим, као и свако добар расколник, игра на ту очајничку карту.
      Он кипи од оптимизма када говори о ректору БУ, Иванки Поповић, а ту прикључује и декана ПБФ, као оне који се боре за очувању аутономије. Вели: „Невероватно је каквој прљавој кампањи је она изложена само зато што је дала обећање да ће један мучан процес преиспитивања плагијата у случају спорне докторске дисертације довести до (скорог) краја“.
      Одговарајући на питање који је прави разлог за захтев Синода за његовим разрешењем, вели: „Мој професорски ангажман је, чини ми се, био складно избалансиран са епископском службом, тако да га до сада нико није доводио у питање. Поврх свега, мој ангажман је одувек имао подршку и одобрење Наставно-научног већа ПБФ, а тиме и двојице епископа садашњих чланова Синода који су донедавно били чланови овог већа, као и надлежних тела Универзитета у Београду... моја епископска служба није никада (до сада) била схваћена као препрека за обављање професорских дужности. Блок-настава коју држим је уобичајена пракса на нашем, али и другим универзитетима у свету, и у складу је са Статутом БУ. Томе у прилог говори и званично мишљење које је по овом питању правна служба Универзитета недавно доставила секретару ПБФ... Поред тога, Синод је навео и одређене теолошке разлоге за своју одлуку, сматрајући да је моје учење у неком смислу проблематично. Желим да верујем да је и овде реч о неспоразуму који ће се врло лако отклонити на предстојећем Архијерејском сабору. Одбијам да верујем да поред свих наведених постоје и неки други разлози за овакву одлуку Синода. Уколико ипак постоје, волео бих да ми они буду предочени, тако да имам прилику на њих да одговорим.
      Максимово резоновање и поступање је у дијаметралној супротности са модерним стандардима. Наима у Католичкој Цркви немамо епископе предаваче, јер само Супермен може да ради 2 посла (новинарски и суперменовски), а блок настава је и статутом БУ предвиђена као ванредна опција, а не редован начин одржавања наставе. Ни на другим реномираним светским универзитетима нема овога о чему Максим говори. Позивање на погрешну праксу, која је ко зна којим мотивима била одређена, не значи ништа. Грешењу се увек треба стати на крај кад се увиди. Супротно се назива срљање.
      Има ли тај случај везе и са тим што сте један од архијереја који су јавно, на мајском Сабору критиковали политику председника Србије Александра Вучића за Косово и Метохију?
      Приметио сам да је у одређеним медијима та веза успостављена. Надам се и верујем, међутим, да је та веза сасвим неоснована. Уколико би било тачно да постоји веза између те две ствари, то би онда био велики проблем како за нашу Цркву, тако и за Универзитет, државу и друштво у целини.
      Ваља знати да Максим нема никакве предисторије у рату против Вучића. Григорије има, а све уредно подржавају Амфилохије и Атанасије. АВ им добро дође као страшило за сваку потребу, као жличица вегете. Једноставно рачунају на АВ омраженост у једном делу народа. Прича да је Максим у сукобу са АВ је кренула тек после мајског сабора.
      У ИНТ2 наводи „био сам једини владика који намерно није желео да присуствује том састанку и зато нисам ушао у ту салу док је трајао разговор. То је био мој лични гест, мада сада мислим да је ипак требало да присуствујем, понајвише због Владике... Теодосија према коме се председник Вучић понашао у најмању руку недипломатски“. Тако се Максим није солидарисао са Амфилохијем, Григоријем и другима који не подносе АВ, и још је пласирао спин како је АВ иза његовог уклањања са ПБФ, а Селаковић потврди да АВ у животу није чуо за Максима. Интересантно је да је у то време Тасићка писала како је „јужни клан“ тражио оставку патријарха Иринеја, а после, када су се карте на столу промениле, спиновали су како они око Бачког у ствари раде на смени Патријарха!
      Због чега сте са још неким епископима потписали допис патријарху Иринеју да се са званичног сајта СПЦ уклони нетачно и измењено саопштење о том Сабору, па и дела који се односи на пријем председника Вучића?
       Саопштење је, по мишљењу немалог броја епископа, имало значајне слабости укључујући и нетачности, о којима се могло прочитати и у медијима.
      Овај акт је био почетак званичног покушаја пуча у СПЦ. Владика Буловић је објаснио да га је Максим позвао и да је он извршио модификацију у извештају о његовом покајању. Погрешио је из наивности и добродушности. После су га развлачили по медијима како је фалсификовао извештај (који је остао на сајту СПЦ) и како Максим није писао никакво покајничко писмо, а јесте. То бљутаво и бескичмењачко писмо се појавило у медијима.
      Да ли је јавни иступ владике Григорија бар мало допринео да се на списку „непожељних“ предавача на Богословском факултету, раме уз раме са вама, нађе још само професор Марко Вилотић, секретар владике Григорија?
      Надам се да није. У случају доцента Вилотића, Синод је своју одлуку образложио искључиво позивањем на Статут Универзитета... Пошто је тако, сигуран сам да ће и у овом случају Синод у свему поштовати мишљење руководства Универзитета о томе да ли је колега Вилотић у нечему прекршио Статут или неки од законских прописа. Њему се замера то што је узео једногодишње плаћено, а потом и двогодишње неплаћено одсуство, на шта је имао законско право. А чак и да на то није имао право (а јесте), ни једно ни друго одсуство колега Вилотић није доделио сам себи...
      Не знам шта је Синод образложио у случају Вилотића, но он као наставник (доцент) од 2016. не испуњава услов по члану 94 статута ПБФ: „Ради стручног и научног усавршавања... наставнику се може одобрити плаћено одсуство... у трајању до једне школске године, уколико је остварио најмање пет година рада у настави на високошколској установи“. Нема 5 година рада у својству наставника. Максим није слагао, али је прећутао да је Вилотић добио и 2 године неплаћеног. Максим и Григорије, који су највероватнији „извори из врха СПЦ“ за Данас, Блиц итд., су преко њих спиновали да је Вилотић узео неплаћену годину, што јесте лаж. Такође, он није ни на каквом научном усавршавању него обнаша функцију секретара владике Григорија.
      Да ли је, по вашем мишљењу, „непослушност“ била главни разлог за прекоманду владике Григорија из Требиња у Диселдорф? И ко је тиме више изгубио - Григорије, верници или сама СПЦ?
      Владику Григорија нико није могао да постави за диселдорфског владику без његове воље. Он је из спремности на жртву одлучио да остави херцеговачку епархију у којој је уживао изузетан углед.
      Из ових речи се показује истинитом Атанасијева: „Максим нема појма историју“. Најпре, премештање епископа са једна катедре на другу је неканонско (не постоји ниједан канон који то допушта). Највише су доношени канони око тог прекршаја и симоније, а они остали до данас. Но, како се ова пракса у СПЦ одомаћила, иако неканонска, ми се владамо по њој. Слобода о којој говоре зизјуласовци је толико ударила Максиму у главу да су помислили да могу да раде шта хоће, и да им ни Сабор не може ништа – иако се малопре клео како ће поштовати одлуку Сабора. Овакве бесмислене изјаве потире наша пракса. Наиме, св. владика Николај је после осамнаест месеци пошто је изабран и устоличен за епископа Жичког, 17.11.1920. одлуком САСа пребачен на Охридску епархију. До данас је остало нејасно зашто се Сабор одлучио на овакав корак и ко је био главни инспиратор, али оно што је сигурно јесте удео патријарха Димитрија. Између ове двојице епископа је владао већ дуго анимозитет. Синовац владике Николаја, епископ шабачко-ваљевски Јован ће у својим забелешкама инсинуирати да је премештај са жичке на охридску катедру била казна. Остаје чињеница да је један епископ СПЦ пребачен на другу епархију противно својој вољи, а све то у брк Пергамском и његовом ученику Максиму.
      Даље, из канона сазнајемо да нема речи о подношењу жртве, иако је Максим све у жртвеном етосу (на неукусан начин покушава да представи свој случај по моделу св. Максима Исповедника), па тако и Григорија, нама познатог као српског Клунија, представља. То може неукима да прича, јер на Сардичком сабору канон 1. читамо да је Осија Кордобски тражио, што је и прихваћено, да епископ не може прећи из мањег града у већи, јер је томе узрок жеље за већом влашћу и богатством, што доказује чињеница, да се никада не нађе епископ који је тражио да оде из већег града у мањи. – Реч је, дакле, о најобичнијој демагогији.
      Због чега се Синод у одлуци о вашој смени позива и на „неопходност наставе у духу верности Светом писму и светом предању Цркве“?
      Замерено ми је то што сам пре две године дао подршку јавном Ставу групе наставника и асистената ПБФ који су иступили против петиције која је за циљ имала релативизацију изучавања теорије еволуције у школском систему Србије и увођење „библијске теорије стварања“ као њене научне алтернативе. Међутим, по овом питању САСа је већ расправљао и све што је закључио јесте да је овај наш иступ био „беспотребан“... Радује ме што су у свом писаном обраћању Синоду несумњиву православност мог учења потврдили двојица водећих теолога међу нашим архијерејима - митрополит Амфилохије и владика Атанасије.
      Цела прича о ТЕ је најобичнији спин који има за циљ да јужњачки клан представи као младе, напредне, модерне, отворене за изазове савременог света, а синодалце као назадњаке, реакционаре, мрачњаке, затуцане и сл. Користи се само као помоћно средство за освајање власти у Цркви.
      Амфилохијевом одбраном се не бих хвалио, јер је он на Сабору изјавио: Максим је добар, барем није хомосексуалац! Атанасијева пак одбрана је била неморална, најблаже речено, - он је Максима спасио и у првом случају, па је Патријарху слао писмо за Јужну Африку где је овај био. Сада, пред мај, он је читао свој текст о аутокефалији СПЦ, и ту нигде немамо нападе на патријарха Вартоломеја, а када се Максим у мају провукао кроз иглене уши, он је у Видослову објавио исти тај текст са додацима у којима напада Вартоломеја. То пре маја није урадио да се не би видело да је његова позиција дијаметрално супротна Максимовој, и то би овога могло да увуче у незавидну ситуацију.   
      Неки од ваших колега нису нимало благонаклоно гледали на апел групе професора са Богословског факултета након петиције групе грађана везане за место Дарвинове теорије еволуције у српском школском систему? Због чега сте се огласили?
      Огласили смо се првенствено како бисмо заштитили интегритет православне теологије од погубног утицаја (не)развијених облика протестантског и исламског креационизма.
      Ово бих и ја могао да потпишем, јер кретардизам није креационизам. Но, и ова теза се појавила пост фестум, тј. пошто сам ја писао на овим темама. Све ми је познато из прве руке, јер је у једном моменту Максим скочио од радости, када сам превео кратак интервју са Хаџиниколауом, и повикао: И Ава је прешао на нашу страну! Рекао сам заједничком пријатељу да му поручи да се смири, да ништа није укачио. Дакле, цела ова реченица је само понављање моје разлике између кретардизма и креационизма.
      Из наведених разлога ми је јасно зашто су бројне владике погрешно разумеле или имале велики отпор према прихватању основне идеје нашег Става - а то је да се хришћанска вера и наука међусобно не потиру. Као што рекох, међутим, Сабор је одлучио да овај проблем и није проблем.
      Хришћанска доктрина и наука се нужно не искључују. Реч нужно Максим заборавља. Јер наука може да буде антихришћанска. Максим гаји наивни научни фидеизам, који опет сведочи о његовом примитивном религијском схватању ствари, где би се један систем заменио другим, а forma mentis остала иста. Страст је иста. Жудња за моћи. Зато је и учитавају Буловићу, јер пате од пројекције. Наука и оно очигледно треба сада да замене догмате. И на том таласу извесности и очигледности ће јахати на челу Цркве. Догмати ће бити алегоризовани, постати неки корпус симболичких порука које на крају немају никакве везе са хришћанским историзмом. Наиме, Логос је постао месо, тело. Томе неће имати места у неком будућем „модерном и правом православљу“. У том „православљу“ ће бити само празни симболи, а симболи ако не повезују са другим су перверзија самих себе јер реч симбол значи повезивање са другим. Избачај и веза са другим.
      Доласком патријарха Иринеја на чело СПЦ деловало је да је он успео да смири несугласице између екумениста и антиекумениста унутар Синода и да је, пензионисањем владика Пахомија и Качавенде, ублажио негодовање јавности због среброљубља и оптужби за педофилију, али је заиста кажњен само бивши владика Артемије. Зашто?
      Мислим да је патријарх велики допринос дао у том погледу. Иначе, Артемије... је заиста канонски санкционисан због сукоба са целом Црквом. Од осталих поменутих архијереја један је пензионисан од стране Сабора, док сте о случају другог направили превид, јер о њему Сабор никада није расправљао, него Синод, и он није пензионисан.
      Максим замишља, што би млади рекли, да смо веверице. У овом монологу или нарученом интервјуу у најмању руку, „саговорник“ у резанца зна све о функционисању црквене бурокрације и наједном прави грешку и помиње Пахомија! Њега извлаче свако мало као Мандрак зеца из цилиндра! Но, то је механизам спиновања, и не можемо да се љутимо. Васиљевић подмукло то помиње јер где Сабор суди ту је правда, а где Синод, то је сумњиво! Провидно. Но, наивчине ће се повести за тиме. Питам: А зашто Сабор као врховна институција није процесуирао Пахомија? И зашто се Максим нада да ће његов случај бити на Сабору? – Случај ће бити али и са извештајем инспекције која ће изанализирати и проверити послове северноамеричких епископа. Тада се надам да ће напокон овај сејач смутњи у СПЦ и шире бити рашчињен.
      Ако се јавно прокламује одвојеност државе и цркве, шта је мотив за све чвршћу везу између извршне власти и поглавара и епископа СПЦ, са друге стране?
      У Цркви је често заступљена једна превазиђена и доста наивна вера у симфонију цркве и државе по узору на средњи век, заснована на тренутној процени односа снага. Упркос свему, надам се да пред долазећим нараштајима нећемо црвенити због садашњег односа према власти.
      Ово је црквено-политички манихеизам. Лично не познајем ниједног владику који заступа теорију симфоније. Можда је то Максим чуо од Никодима Равноземљаша?...
      Да ли се та веза учвршћује и гестовима као што је додела Ордена Светог Саве првог степена председнику Вучићу?
      Орден има симболичну функцију, а када симбол функционише на прави начин тада он има моћ да обједињује, а не да раздељује. Бојим се да је овде дошло до превида. И док садашњи председник Србије непрекидно понавља да је за разграничење и поделу, дотле Сабор Српске цркве трајно инсистира на томе да разграничење и подела представљају издају. Како сада то двоје помирити? Ето, тај парадокс не може да појми најмање половина српских архијереја, а ни велики део наше Цркве.
      АВ је очигледно неспособан. Више од деценију покушава да изда Косово и никако да му то пође за руком! На овај списак издајника in pectore треба додати и Путина, јер и он одликова АВ. Мада је то сада мој слаб аргумент, јер Максим и они око њега не воле Русију, тако да им је ово само додатни разлог да покуде АВ и одлуку Синода. Мада, кад треба, Максим пева руске песме. Као и Амфилохије. Мада их Амфилохије више не може певати у Русији.
      Сви ктитори и добротвори Цркве су у Средњем веку бивали одликовани, односно то им је било препознавано. Преко Државе Србије добили смо огромна средства не само за Храм, него и за свештеничке пензије, плате вероучитеља, помоћи епархијама итд. Како се не може свим службеницима дати орден, то иде Председнику. Не заборавимо, исти он може и да ратује против Цркве. И не би био први.
      Мало је неморално од Амфилохија да приговара око ордена АВ, а сам га је дао Филипу Вујановићу који је признао независност Косова. Над живим АВ је вршио опело (то сам само у Власији видео!), док никакву анатему није бацио на Ђукановића који је одвојио ЦГ од Србије и увео је у Нато.
      Максим нека настави да се гађа бројкама, на те бесмислице нећу одговарати. То је област његовог духовног оца, Атанасија, који одмах види дупло, а није пијан.
      Наиме, тактика овог клана је да представе да су у већини, а неки Гаргамел Синод их кињи. Желе да дођу до имагинарне бројке од 22, што би значило да су у већини. Зато Атанасије у пеписци са Патријархом покушава овога да безочно превари како су потписници 22 епископа, а њих је 8! Све је то демонстрирао чтец Ведран Гагић у Чаробни бројеви.[4] 
      Да ли сте присуствовали и свечаној академији у Сава центру, на којој су додељени ордени Вучићу и Милораду Додику?
      Тој академији нисам присуствовао јер сам суштинску димензију прославе... препознао у Жичи и Пећкој патријаршији. Сагледавши, заједно са већином епископата, да је београдска прослава донекле исполитизована, нисам се премишљао да ли да одем на њу. Свакако, имам разумевања за оне који су јој присуствовали. Уосталом, више од трећине активних владика је и писменим путем изразило незадовољство због чињенице да су Синод и организациони одбор за прославу..., одлучили да на такву историјску прославу не позову ниједног православног поглавара, ниједног угледног страног госта итд... Мислим да је то супротно духу и завештању Светога Саве.
      Максим и они око њега су способни да кажу све и све супротно. Тако је потписао да је прослава у Жичи била мизерна: „Одлука САСи да на крајње скроман начин обележи јубилеј аутокефалности наше Цркве оставила је тужан утисак на све јер није испунила очекивања јерархије и нашег верног народа, а жалостан утисак је оставило и одустајање од прославе са пуноћом Православне Цркве, чиме је потцењено завештање које нам је оставио Свети Сава“. Мало се наш Епископ раслојио: Препознаје у Жичкој прослави праву ствар, а онда је назива мизерном! Требало би да се договори сам са собом, да нас не ставља пред апорије.
      Без икаквог зазора вређа свечаност у Сава центру као београдску фешту. Онда се још чуди како нису позвани православни поглавари иако је објашњење већ дато: Да се не продубљује раскол. Ко ће, нормалан, да позове заједно Кирила и Вартоломеја који заједно ни чашу воде неће да попију? Вартоломеј се чак плашио да ће да га Руси отрују, како видесмо у документарцу.
      Зашто је део владика, укључујући и вашег духовног оца, пензионисаног владику Атанасија, био против одлуке Синода да се Вучићу додели Орден Светог Саве?
      Мислим да на првом месту треба да буде духовни интегритет особе којој се додељује орден - и отуда реакција владике Атанасија, митрополита Амфилохија и многих других. Како је приметио један од владика, Синод има право да додели орден коме жели, али када зна да то није жеља саборске већине - тада треба да одустане од поступка који ће саблазнити јавност и поделити епископат и Цркву... У овој години орден је требало дати правим чуварима наше свете косовскометохијске земље, а то су људи који тамо живе.
      Опет смо пред демагогијом: на моралу инсистира заступник онтологије без етике, а заборавља наше средњовековне владаре који су у календару, а нису били баш „слатки“. Но, Максим извлачи из шешира по потреби. Прича о „већини“ је фантазам који гањају. Нико није гласао па да би било егзактне основе за овакву тврдњу. Заборавио је да је у првом интервјуу у коме је узнемирио црквену јавност навео: знам да је моје мишљење мањинско. Сада је на волшебан начин већинско! Додељивање „ордења“ деци и монахињама у Пећи од Амфилохија је била дегутантна представа. Свакако да су они носиоци ордена и без ордена, али је ово било ругање ордену. Јер орден диверсификује особе, иначе девалвира. Тако Црква препознаје као свеце одређене особе, иако их има милијарду пута више. То не значи да убрајам АВ у свеце. Орден му можда послужи да се освести и учврсти на светосавском путу.
      Како у том смислу гледате на одлуку академика Матије Бећковића да, управо због ордена Вучићу, не одржи говор на централној свечаности у Сава центру?
       Мислим да је та одлука била оправдана и да неки треба да се запитају шта су то учинили да тако знамените личности, попут Бећковића и Ломпара, одлуче да не дођу и заједнички се радују великом јубилеју.
      Овде смо дошли до врхунца лицемерја. Експлодирао је Кракатау! Дан пре почетка прославе у Жичи Бећковић се отказује беседе због планираног одликовања АВ. Владика Јевтић се месецима жалио и пренемагао како га „свемоћни портпалор“ СПЦ спречава да учествује у јавном животу Цркве, да је цензурисан (пројекција: Атанасије је онемогућио Дејану Мачковићу и мени да објавимо наше одговоре на његове нападе на нас у Видослову). Епархија ЗХ објављује да Атанасије није позван на јубилеј. А јесте. И прима панагију од Патријарха као и сви други епископи. Знао је за Матијин и Милов потез унапред, и то пре мене, и отишао је тамо. Онда, после неколико дана узима да прави скандал и враћа панагију! Могуће да он то није планирао, али су га ови, који га воде као додолу, убедили како је то сада супер потез иако је крајње недоследан и неморалан. Превише је лажи овде, друштво.
      Данас хвали ова геста, а Тасићка још пише како Ломпар не даје никакве изјаве из принципа за њих, нити су од Матије добили изјаву из прве руке! Овде није посреди никаква апсурдна ситуација него се ради о привременој интересној коалицији која је као заједничког непријатеља препознала Синод СПЦ. Тај је интерес помирио непомирљиво. Објашњава се и како то да хронични критичари СПЦ и избацивачи у први план свих могућих скандала у СПЦ постају наједном бранитељи „модерне“ СПЦ.
      Како је неумесно да износим, овде су сви испреплетени и то по крвно-племенској вези: Бећковићи, Радовићи, Илићи, а онда и Максим и Григорије потпомогнути Перишићем и Шијаковићем, нећу се упуштати у детаље, а имају и много сателита.
      Док прославља 800 година аутокефалности СПЦ, Синод се оштро противи аутокефалности македонске, црногорске и украјинске православне цркве. Може ли се, уопште, повући паралела између та три случаја и како ви гледате на њих?
      Не мислим да се ту могу повући јасне паралеле пошто је свака од поменутих области случај за себе. У канонском праву стоји да за добијање аутокефалности треба да буде испуњено барем пет услова, а ти услови се не поклапају код поменутих цркава, при чему спољашњи услови нису увек довољни. Садашњи украјински поглавар митрополит Онуфрије је својевремено био потписник званичног захтева украјинске јерархије да Украјина добије аутокефалну цркву. Очигледно да је феномен аутокефалије данас у озбиљној кризи и тај проблем, по мени, може да разреши једино свеправославни сабор.
      Нажалост, и ово је тлапња. Цркве су вековима уназад добијале аутокефалност по канонима. Максим би, ако би требало да се сазове нови Васионски сабор око овог питања, сугерисао да су досадашње аутокефалије неканонске. Лукаво мути неупућене и помиње Онуфрија јер је тај захтев био у сасвим другим околностима и пре 30 година, а када се ситуација промени, онда се мења и црквена политика. Ја бих пак питао Владику: Које се сједињење сада десило у Украјини? Ниједно. Филарет није признао Сабор уједињења, већинска украјинска Црква је остала под Онуфријем, и она нема општење са Фанаром. Шта се ујединило? Епифаније са самим собом. Овај потез Фанара се већ показао катастрофалном грешком.
      Максим је у потпуности на новојављеној линији профанарских теолога који негирају да је Свети Сава добио аутокефалију 1219. Наиме, у ИНТ1 ће рећи: „'Независност' није црквени термин него секуларни. Ми смо и као хришћани и као Цркве упућени једни на друге, а не на себе. Аутаркичност је грех и у еклисиологији, а не само у библијској антропологији“. Најпре, аутокефалија није независност него самостална управа, а црквени је термин по употреби. Као што би неки јехова данас могао да каже како омоусиос није црквени него философски термин. Он је сада црквени. Такође ће казати у истом инт.: „Неколико храмова у Западноамеричкој епархији је са мојим благословом и инструкцијама осликано са најважнијим сценама из живота Светог Саве“. Максим се хвалио да је Његовим благословом осликана можда једина фреска која приказује „чин додељивања аутокефалности у Никеји“. И он је лично надгледао тај посао. Но када се погледа фреска свега тога нема. Ведран Гагић је надахнуто писао: „За оне који не знају енглески језик, чак ни на фресци не пише „додела аутокефалије“ или нешто слично томе, него стоји „постављење Св. Саве да буде (sic!) архиепископ српских и приморских земаља“.  Ја не верујем да је избор речи овде случајан. У одговору на јасно питање о аутокефалији, Владика дакле нигде не помиње аутокефалију. На фресци за коју каже да је фреска о додели аутокефалије не пише да је то фреска доделе аутокефалије, а лично је Владика давао инструкције о елементима те фреске...  Оно што ја могу да кажем јесте да ме све ово неодољиво подсећа на одговор Патријарха Вартоломеја у интервјуу новинару Политике, где каже:  „Ако Бог да доћи ћу у Београд на јесен, […] јер сам позван на прославу 800 година од хиротоније Светог Саве“. Ни цариградски патријарх није могао да изговори да ће доћи на прославу 800 година аутокефалије СПЦ, него је рекао нешто слично као и ова фреска са јужног зида цркве у Лос Анђелесу која је рађена по инструкцијама Владике Максима. Даље, Владика Макисим каже да је „Савин избор за архиепископа […] и његово рукоположење“ (опет не каже аутокефалија...) „у сагласности са предвиђеним условима икономисања“. Дакле, уважени Владика ни овде не каже да су, не само аутокефалија, него ни избор и рукоположење Св. Саве, по канонима. Него да су избор и хиротонија у сагласности са икономијом (тј. снисхођењем) што ће рећи да је, по акривији (строгости), све то, и избор и хиротонија, ипак неканонско. А ако су такви избор и хиротонија онда је тим пре таква и аутокефалија“.     
      Шта вам је као архијереју највећи проблем у западној Америци?
      Православни народ на западноамеричкој обали има привилегију да је удаљен од разних српских подела. Имамо сложно свештенство и духовни унутрашњи простор верног и оцрквењеног народа, што је знак уређеног епархијског живота. Стога се код нас отвара поље за мисију међу инославнима.
      Ни ово не стоји. Српске поделе су се иселиле за Америку са нашом емиграцијом. Зато је и био могућ дионисијевски раскол, јер се у САД инсистирало да Београд не може да им инсталира „црвене“ владике. Ако за тај раскол се могу разумети разлози, за овај на коме раде Максим, Добријевић и Крчо, они су неприхватљиви. Максим шаље оне подсвесне поруке да из Београда иде иницијатива за расколом. 
      Какво мисионарење међу католицима помиње Максим кад признаје Папу? Жели да хришћане обраћа на хришћанство? Као што Амфилохије прекрштава католике, а ту праксу осуђује код Степинца, мада Степинац није покрштавао крштене, него их је само примао у католичку Цркву.
      Зашто Синод није прихватио измене Устав

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...