Jump to content

Шта је то депресија?


JESSY

Препоручена порука

пре 25 минута, Ana Bjelan рече

ili nedostatak ljubavi

Наравно...

Хвала Богу да редовно идем на Литургије...мишљења сам да када бих изоставила  редовно одлажење на исте, да би депресија закуцала на моја врата. Литургијски живот, молитвено правило, пост и причешће мени лично помажу. Напојиш се позитивне, неће рећи енергије, можда је боље рећи стања....и то стање позитивно пуно наде и вере  пренесеш у свакодневни живот  и оно те штити као неки оклоп  од негативних утицаја. Научила сам толико у животу, искуством и годинама ... да ништа превише не желим, да ништа специјално не планирам, да могу на улицу да изађем  са шелебе :smeh1: фризуром, да није трагедија ако немам брендирану одећу, да је лепше боравити у природи него испијати кафе, и остале текућине по кафићима, да је лепше гледати  у звезде и трућити на траву са погледом на небо него гледати тв. Научила сам да будем задовољна малим стварима, ситним пажњама и да ја другог ако могу некако обрадујем. Научила сам и још учим да побеђујем своју себичност и да се дајем а не само да узимам. И што је најглавније, научила сам да препознам црвени аларм надолазеће депресије и да на време реагујем, јер као православна каква таква хришћанка знам откуда таква стања могу доћи и шта их може проузроковати. Још се учим да побеђујем себе....  

 

И да додам....боравак у природи лечи....а тек одлазак на поклоничка путовања:D...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Одговори 693
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

пре 50 минута, Grizzly Adams рече

Сви људи имају негативна осећања, питање је само да ли имаш добар "одбрамбени механизам" да их зауставиш на време или немаш па те обузму целог и упаднеш у неко трајно негативно стање.

Борите се, не дајте да вас негативне мисли и осећања обузму. Све су те ствари само привремене и у глави преувеличане.

mGaOjjm.jpg

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 3 минута, Juanito рече

 

Није баш тако. Ако правимо аналогију мој савет је - пери руке да би смањио вероватноћу да добијеш грип.

Што се наравно слажемо.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 1 минут, Grizzly Adams рече

Није баш тако. Ако правимо аналогију мој савет је - пери руке да би смањио вероватноћу да добијеш грип.

Што се наравно слажемо.

Брате, твоји савети су добри. Одлични штавише. Једино што не конташ је да је њих немогуће применити у случају депресије јер изгледа да уопште не разумеш шта је то. Отприлике као да саветујеш прање руку неком коме се кожа распада у контакту са сапуном. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Па ниси пазио на часу. Ја сам се обратио људима који нису у депресији како да се боре против негативних осећања.

Нисам се обраћао онима који су већ у депресији.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 7 минута, Juanito рече

Отприлике као да саветујеш прање руку неком коме се кожа распада у контакту са сапуном. 

Čini mi se da pomalo postavljaš stvari kao da nema nikakvog rešenja.

Nikada nije tako.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Управо сада, Grizzly Adams рече

Па ниси пазио на часу. Ја сам се обратио људима који нису у депресији како да се боре против негативних осећања.

Нисам се обраћао онима који су већ у депресији.

Али брате, депресија не настаје од негативних осећања. Негативна осећања имају сви, а психички се запушта већина људи. А само неки оболе од депресије. Имаш и случајеве се баш пази на менталну хигијену, па се опет оболи. Уопште не разумем шта ти је ту толико тешко да схватиш? Да ли је могуће да си толико тврдоглав и да никада, ама баш никада и ни на једној теми не желиш да макар саслушаш?

Мени се убио деда и његова тројица рођене браће. Сви водили потпуно различите животе и живели у различитим окружењима. Знам о чему говорим. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Управо сада, Аурор рече

Čini mi se da pomalo postavljaš stvari kao da nema nikakvog rešenja.

Nikada nije tako.

Нисам рекао да нема решења, већ да решење није некакво "позитивно размишљање". 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Za desperiju ladan tuš i radna terapija na selu,fizička aktivnost pre svega jer ljudi koji su slabo fizički aktivni i obično koji su dokoni upadaju u depresiju....Zato su moderni ljudi skloni depresiji jer žive na dugme....

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 7 минута, Juanito рече

већ да решење није некакво "позитивно размишљање". 

Позитивно размишљање је превентива....

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 3 минута, Кратос рече

koji su slabo fizički aktivni i obično koji su dokoni

нити сам била физички неактивна, нити докона... баш супротно...

пре 3 минута, Кратос рече

radna terapija na selu

да би стигао до радне терапије треба прво да устанеш из кревета... да се обучеш... да нешто поједеш... да те не боли светло које долази кроз прозор... да ти не буде успех да скупиш косу обичном шналом... да те заинтересује рана коју си случајно покупио ударцем на ивицу комоде распремајући сатима две бачена ствари на под... да успеш да дочекаш децу из школе, да им даш да једу, а да те то не сруши, или да те не расплаче, а онда плачеш сатима у купатилу и не можеш једноставно да се зауставиш... да те буде брига за то што си жив и што је било ко жив... радна терапија, да... али прво ментална, духовна, емотивна... да би уопште устао из кревета...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Управо сада, АлександраВ рече

нити сам била физички неактивна, нити докона... баш супротно...

да би стигао до радне терапије треба прво да устанеш из кревета... да се обучеш... да нешто поједеш... да те не боли светло које долази кроз прозор... да ти не буде успех да скупиш косу обичном шналом... да те заинтересује рана коју си случајно покупио ударцем на ивицу комоде распремајући сатима две бачена ствари на под... да успеш да дочекаш децу из школе, да им даш да једу, а да те то не сруши, или да те не расплаче, а онда плачеш сатима у купатилу и не можеш једноставно да се зауставиш... да те буде брига за то што си жив и што је било ко жив... радна терапија, да... али прво ментална, духовна, емотивна... да би уопште устао из кревета...

Ovo je klinička depresija.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      У четвртак 26. августа, Његово Преосвештенство Епископ топлички Г. Јеротеј, викар Патријарха српског служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Светог Симеона Миторочивог на Новом Београду, уз саслужење свештенства Архиепископије београдско-карловачке.
      У својој беседи Епископ Јеротеј је истакао значај и лепоту икона: ,,Треба рећи да је на неки начин свака света икона чудотворна, јер је свака оргинална и пред сваком се молимо Светитељу који је на њој изображен. Али постоје неке посебне иконе које су сликали Свети Божији људи, Свети иконописци, зографи, који су приликом сликања своју веру, љубав, поштовање према тим светитељима на неки начин уградили, материјализовали, у те свете иконе. И управо та њихова вера и љубав, која је насликана, то ми сви видимо када погледамо те свете иконе да су оне лепе и благодатне.“
      Такође је у беседи додао: ,,Треба да знамо да када се молимо Светитељима, и када тражимо у својим молбама да нам Они помогну, да нас исцеле, да је то једна врста разговора са Њима. Нема ту никакве магије, у нашој вери увек постоји једна доза слободе коју је Господ омогућио.“
       
      Извор: Телевизија Храм
    • Од JESSY,
      Имакуле има педесет година, али изгледа као да има двадесетпет. Широког осмјеха, дуге косе у ситним плетеницама и савршених ногу у краткој шареној хаљини, заправо је прва Африканка коју сам имала прилике да упознам. Нaравно, ништа од овога је не чини изузетном. Чак ни чињеница да је преживјела геноцид у Руанди, па ни начин на који јој је то пошло од руке (будући да је скровиште дјелила са још седам жена), нису оно у чему је једниствена.
      Ако се почнемо бавити мучним сценама које описује у својој првој књизи (до сада их је написала девет), која је трудом гђе Стеле Павловић и удружења Нефеш Хаја, нашла пут и до нашег говорног подручја, остаћемо само посматрачи са закасњелом реакцијом, на оно што се десило прилично далеко, гдје већина од нас никада неће бити ни у прилици да се задеси, што је један сасвим уобичајен (не кажем и оправдан) људски фактор који раслабљује саосјећање.
      Неки, склонији филозофији, правдољубивости и истинољубивости, ће се опет и опет запитати како и зашто су такве ствари уопште могуће, а они наклоњенији историји (каквих је међу нашим мислећим сународницима увијек највећи број), поредиће то са сопственим или страдањем својих предака прије двадесет, седамдесет, сто… година.
      Међутим, сви ови начини читања (посебно посљедњи, покушаћу објаснити зашто), могу само да нас удаље од онога што је Имакуле намјеравала да свијету остави у аманет. Вео ћутања, неправде и пасивности који је заклањао Руанду у вријеме језивог геноцида (у Руанди је 1994, у року од четири мјесеца, убијено око милион људи), подигнут је, и данас се можемо посветити анализама и свједочанствима о томе шта се тамо десило и на које све специфично језиве начине.
      Ако је тако посматрамо, „Остављена да свједочи“, само je још једна књига, написана нешто сентименталнијим језиком, са повјешћу о страдању какве су прошли милиони људи у различитим угловима кугле земаљске. И ако одмах заузмемо тај угао из кога у туђем страдању покушавамо да видимо своје, посебно нећемо бити у стању да се удубимо у специфичност њене ситуације. Јер за саосјећање је увијек неопходно драстично одступање од себе. Самозаборав и предавање Другоме.
      Имакуле је геноцид у својој отаџбини, над народом коме припада (Тутси), преживјела боравећи три мјесеца у купатилу дужине и ширине један метар, са још седам жена. Нису се помјерале, разговарале, нити су тјешиле једна другу. Једино оруђе које је имала код себе била јој је круница (Руанда је већински католичка земља), коју јој је поклонио отац. И Имакуле је, у немогућности да тражи помоћ, вришти и изложи се убицама не би ли на тај начин окончала агонију (јер то би значило и смрт осталих састрадалница у купатилу), са свјешћу да је њена бројна породица тешко могла да пронађе још једно такво склониште, пронашла Бога.
      И о томе се, заправо, ради у књизи. О специфичном, личном сусрету са Богом у минијатурном тоалету окруженом убицама. О окретању свијести од овога гдје смо (језивог, малог купатила у конкретном случају) ка вјечности, и о смрти као јединој извјесности са којом је, како свједочи Имакуле, могућ суживот.
      Књига почиње цитатом Виктора Франкла, а и без тога, многи ће се, читајући, сјетити чувеног психијатра и његовог сусрета са смислом у сред пакла. Али Имакулино искуство је једноставније и интензивније. Њу размишљање не води никуда (преживљавање у земљи којом ће владати противничко племе не нуди никакав смисао), нема куда, зна за Бога, али Га не пита зашто, само Га моли што јој отвара Наручје у које она успјева да се сакрије.
      Преживјела је и остала сама. Бог са којим се зближила у скровишту постао јој је једина блиска личност.
      Након рата Имакуле је тражила сусрет са убицом своје породице и на очиглед и ужас стражара који јој је довео убицу, опростила му.
      Предратни предсједник Руанде прогласио је дужношћу свих грађана да убијају, а послијератни да опросте свим убицама које се кају. Можемо да се замишљамо над тим колико је тешко и језиво одговорити и на једну и на другу „дужност“, али историја нам свакодневно свједочи да су обе реалност. О првој се много говори без уздржања у описима, али када је ова друга (опрост), у питању, свједочења су драстично оскуднија. И то је оно што Имакулину причу чини посебно драгоцјеном.
      Свако коме се аутентичност Руанђанкиног сусрета са Богом учини проблематичном, нека проба да опрости било какву и најглупљу увреду која му је нанесена, а свако ко је пробао и зна да не може, може увијек да проба да се моли. И можда му (нам) пође од руке.
      О чему, упечатљиво, потресно, невјероватно, али убједљиво, у својој књизи, свједочи Имакуле Илибагиза.
       
      https://teologija.net/oce-oprosti-im-jer-ne-znaju-sta-cine/
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Имакуле има педесет година, али изгледа као да има двадесетпет. Широког осмјеха, дуге косе у ситним плетеницама и савршених ногу у краткој шареној хаљини, заправо је прва Африканка коју сам имала прилике да упознам. Нaравно, ништа од овога је не чини изузетном. Чак ни чињеница да је преживјела геноцид у Руанди, па ни начин на који јој је то пошло од руке (будући да је скровиште дјелила са још седам жена), нису оно у чему је једниствена.

       
      Ако се почнемо бавити мучним сценама које описује у својој првој књизи (до сада их је написала девет), која је трудом гђе Стеле Павловић и удружења Нефеш Хаја, нашла пут и до нашег говорног подручја, остаћемо само посматрачи са закасњелом реакцијом, на оно што се десило прилично далеко, гдје већина од нас никада неће бити ни у прилици да се задеси, што је један сасвим уобичајен (не кажем и оправдан) људски фактор који раслабљује саосјећање.
      Неки, склонији филозофији, правдољубивости и истинољубивости, ће се опет и опет запитати како и зашто су такве ствари уопште могуће, а они наклоњенији историји (каквих је међу нашим мислећим сународницима увијек највећи број), поредиће то са сопственим или страдањем својих предака прије двадесет, седамдесет, сто… година.
      Међутим, сви ови начини читања (посебно посљедњи, покушаћу објаснити зашто), могу само да нас удаље од онога што је Имакуле намјеравала да свијету остави у аманет. Вео ћутања, неправде и пасивности који је заклањао Руанду у вријеме језивог геноцида (у Руанди је 1994, у року од четири мјесеца, убијено око милион људи), подигнут је, и данас се можемо посветити анализама и свједочанствима о томе шта се тамо десило и на које све специфично језиве начине.
      Ако је тако посматрамо, „Остављена да свједочи“, само je још једна књига, написана нешто сентименталнијим језиком, са повјешћу о страдању какве су прошли милиони људи у различитим угловима кугле земаљске. И ако одмах заузмемо тај угао из кога у туђем страдању покушавамо да видимо своје, посебно нећемо бити у стању да се удубимо у специфичност њене ситуације. Јер за саосјећање је увијек неопходно драстично одступање од себе. Самозаборав и предавање Другоме.
      Имакуле је геноцид у својој отаџбини, над народом коме припада (Тутси), преживјела боравећи три мјесеца у купатилу дужине и ширине један метар, са још седам жена. Нису се помјерале, разговарале, нити су тјешиле једна другу. Једино оруђе које је имала код себе била јој је круница (Руанда је већински католичка земља), коју јој је поклонио отац. И Имакуле је, у немогућности да тражи помоћ, вришти и изложи се убицама не би ли на тај начин окончала агонију (јер то би значило и смрт осталих састрадалница у купатилу), са свјешћу да је њена бројна породица тешко могла да пронађе још једно такво склониште, пронашла Бога.
      И о томе се, заправо, ради у књизи. О специфичном, личном сусрету са Богом у минијатурном тоалету окруженом убицама. О окретању свијести од овога гдје смо (језивог, малог купатила у конкретном случају) ка вјечности, и о смрти као јединој извјесности са којом је, како свједочи Имакуле, могућ суживот.
      Књига почиње цитатом Виктора Франкла, а и без тога, многи ће се, читајући, сјетити чувеног психијатра и његовог сусрета са смислом у сред пакла. Али Имакулино искуство је једноставније и интензивније. Њу размишљање не води никуда (преживљавање у земљи којом ће владати противничко племе не нуди никакав смисао), нема куда, зна за Бога, али Га не пита зашто, само Га моли што јој отвара Наручје у које она успјева да се сакрије.
      Преживјела је и остала сама. Бог са којим се зближила у скровишту постао јој је једина блиска личност.
      Након рата Имакуле је тражила сусрет са убицом своје породице и на очиглед и ужас стражара који јој је довео убицу, опростила му.
      Предратни предсједник Руанде прогласио је дужношћу свих грађана да убијају, а послијератни да опросте свим убицама које се кају. Можемо да се замишљамо над тим колико је тешко и језиво одговорити и на једну и на другу „дужност“, али историја нам свакодневно свједочи да су обе реалност. О првој се много говори без уздржања у описима, али када је ова друга (опрост), у питању, свједочења су драстично оскуднија. И то је оно што Имакулину причу чини посебно драгоцјеном.
      Свако коме се аутентичност Руанђанкиног сусрета са Богом учини проблематичном, нека проба да опрости било какву и најглупљу увреду која му је нанесена, а свако ко је пробао и зна да не може, може увијек да проба да се моли. И можда му (нам) пође од руке.
      О чему, упечатљиво, потресно, невјероватно, али убједљиво, у својој књизи, свједочи Имакуле Илибагиза.
       
      Стојана Валан
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Патријарх Порфирије: Свети Василије Острошки нам је показао шта је циљ и смисао сваког човека. Тај наш циљ је светост. Зато славећи данас Светог Василија Острошког ми налазимо једноставну реч Божју упућену сваком од нас, реч како можемо успоставити заједницу са Богом и учинити Га реално присутним у нашим животима.

       
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началстовао је 12. маја 2021. године, на празник Светог Василија Острошког, светом архијерејском Литургијом у храму посвећеном том великом светитељу и Чудитвирцу на Бањици. Саслуживао је Његово Преосвештенство умировљени Епископ г. Константин.
      „Налазимо се у Томиној недељи и за чудо црквени песник Томину неверу назива блаженом невером. Свети апостол Тома је у име свих нас проверио и уверио се у Христово Васкрсење. Проверио је и уверио себе и друге да то што је рукама додирнуо јесте васкрсло тело Господње и зато је благословена Томина сумња, не због тога што Тома негира Бога или што се претвара у атеисту. Напротив, он верује, али има унутрашњу потребу да има лични однос и заједницу са Богом. Христос не критикује ту жељу за зајединством, него критикује извор његове потребе, а то су чула“, рекао је патријарх Порфирије говорећи о жељи апостола Томе да додирне ране Христове.
      „Чула пре свега морају бити у садејству и у хармонији са умом нашим. А ум и чула морају пре свега бити утемељени у срцу нашем, јер ту је центар нашег бића. И то не у срцу као телесном органу, него у срцу као центру нашег бића, као љубави којом срећемо наше ближње и даљне. Тамо где је срце као љубав центар ту нема потребе за никаквим медикаментима. Тај који има љубав има еликсир за постојање у свим околностима. Такву веру имао је и велики чудотворац и светитељ Василије Острошки кога данас славимо и молимо му се“, рекао је патријарх Порфирије.
      „Свети Василије Острошки нам је показао шта је циљ и смисао сваког човека. Тај наш циљ је светост. Зато славећи данас Светог Василија Острошког ми налазимо једноставну реч Божју упућену сваком од нас, реч како можемо успоставити заједницу са Богом и учинити Га реално присутним у нашим животима“„ истакао је патријарх Порфирије.
      Његовој Светости Патријарху г. Порфирију и Преосвећеном Епископу г. Константину саслуживали су протојереј-ставрофор Бранко Митровић, протојереј Зоран Лазаревић, декан Православног богословског факултета Универзитета у Беoграду протојереј проф. др Зоран Ранковић, протођакон Радомир Перчевић, ђакон Радомир Врућинић и ђакон проф. др Србољуб Убипариповић.   
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
×
×
  • Креирај ново...