Jump to content
  1. Volim_Sina_Bozjeg

    Volim_Sina_Bozjeg

  2. александар живаљев
  3. Juanito

    Juanito

  4. Лидија Миленковић
  5. Paradoksologija

    Paradoksologija

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Justin Waters,
      Шта би било када бисмо сутра увели демократију у Цркву илити The Axios Dilemma?

      Своје студенте делим у неколико група – фантоме (видим их једанпут за семестар), ћутологе (стално су ту, али им је ефекат фантомски), грамофоне (одјек уџбеничких дефиниција) и мислеће (који осим што су физички присутни и понекад отварају књигу, имају жеље и да анализирају то што су чули). Када смо на предавању причали о моделима пропаганде, један од мислећих ми је скренуо пажњу на интересантан вид политичког маркетинга.

      Московске локалне власти имају сајт „Активни грађанин“ који служи томе да либерална јавност поверује да учествује у доношењу одлука. Једном приликом на сајту је постављено питање: „Да ли подржавате изградњу Комунарске метро линије“, иначе је изградња била увелико у току, а пројекат је скупљи од Кримског моста. Мој студент се правилно запитао шта би било ако би сад грађани већински гласали за то да не подржавају изградњу те метро линије – грађевинске фирме ће се покупити и отићи, градоначелник ће поништити уговор и послати хиљаде радника кућама, сви чиновници ће уредно вратити сав мито који су примили приликом избора извођача радова и ником ништа?

      Уколико не постоји опција „НЕ“, говорити гласно „ДА“ постаје излишно, бесмислено и помало срамно. Сличан је концепт и при избору патријарха – православне вернике апсолутно нико не пита за мишљење, то су правила игре која су вековима уназад позната. Зато изјашњавање преко Фејсбука кроз куцање „ДОСТОЈАН“ или „НЕДОСТОЈАН“ представља апсурд, јер ко је уопште питао било кога ван круга 39 владика да ли је нови патријарх достојан или не? Уколико би већина верника на Фејсбуку изабрала опцију „недостојан“, да ли би патријарх престао да буде патријарх? Линија метроа ће бити изграђена, патријарх је изабран и ту је стављена тачка.

      Како би тек изгледало увођење демократије у Цркву, која представља близак модел савременом човеку? Вероватно већина људи у први мах мисли да би црквена демократија изгледала овако као што се они понашају на Фејсбуку, дођу, лупе лајк или љутито лице испод слике владике, па нестану. Демократија је, међутим, сложен и формализован систем који захтева решење многих питања унапред. Прво, ко може да гласа, друго, ко може да се бира на функцију, треће, за које се функције гласа, четврто, свака изборна функција је временски ограничена или опозива, пето, пре избора се води кампања која може трајати неколико месеци, а она подразумева постојање маркетинга, пропагандног материјала, те јавних наступа и дебата.

      I Кренимо од права гласа. Ако дамо право гласа само припадницима свештенства, а ми свештенике не бирамо, то онда опет није демократија, дакле морају да гласају и верници. Да ли смеју да гласају само активни верници, који редовно учествују у црквеном животу, или свако ко је крштен у Српској православној цркви? Да ли је демократски ограничити бирачко право некоме по арбитрарном моделу – редовни/нередовни верник? Савремена демократија каже да није, дакле гласаће сви крштени, а крштеница ће бити валидни документ који се показује при гласању. Нешто слично већ имамо, то се зове избори за народне посланике у Скупштини Србије, одржавају се ванредно безмало на годишњем нивоу и на њима побеђује Александар Вучић. Можемо претпоставити да би и резултати црквених избора дали сличне резултате, то јест Вучић би уместо утицаја на Цркву добио реалну контролу над њом.

      II Ко сме да се кандидује за патријарха? У демократији сваки грађанин који задовољава одређене формалне услове може да се кандидује за највише државне позиције. Патријарх мора бити из редова монаштва, али зашто би претходно морао да буде и владика? Демократски би било да сваки монах Српске православне цркве може да истакне своју кандидатуру за патријарха. Дакле, започели бисмо борбу унутар сваког повећег манастира, а о надметању између епархија да не причамо. Пошто је бирачко тело слично оном као и на републичким изборима, политичке странке би се укључиле и отворено подржале овог или оног монаха, у зависности од тога у којој се општини манастир налази. На крају би странке морале да консолидују свој став и да изађу са по једним главним кандидатом. Овако би се спој Цркве и политике само увећао.

      III За које се функције гласа? Зашто да станемо код патријарха – достојан/недостојан, хајде да бирамо и свештенике сваке парохије јер и они су достојни/недостојни, па да монаси бирају своје игумане, те сви заједно да гласамо за посланике у Сабору (парламент), чија ће већина да формира састав Синода (влада). Демократија не престаје са избором шефа државе, а ако би је било у Цркви, она се не би зауставила код избора њеног поглавара. Колико ће ти избори и њихове кампање коштати, ко ће покрити те трошкове? Ко иначе покрива трошкове предизборних камапања – власт узима из државне касе, а са стране и власт и опозиција добијају новац од домаћих или страних тајкуна, па и држава. Пошто демократија значи разгранату мрежу избора, а избори су скупи, Црква би постала апсолутно зависна од уплива спољног капитала, зависнија него што је данас.

      IV У демократијама не постоје изборне функције које нису временски ограничене и у којима је опозив немогућ. Како верни чланови Цркве могу изабрати некога на доживотну функцију, то је канда плебисцитарна диктатура – патријарх или мора имати ограничен мандат или га могу опозвати са те функције сами верници на референдуму или пак представници верника у виду посланика у Сабору. Богами ћемо да импичујемо патријарха ако нам се не допадне нека његова изјава, може и од пре десет година, или ако исплива нека инкриминишућа фотографија, може и из основне школе када је са екскурзијом ушао у католичку цркву и оставио 10 динара католичком богу, као мали Зоки. Зашто би достојни/недостојни патријарх био бољи од Доналда Трампа?

      V Долазимо до предизборне кампање. Пошто сваки монах може да се кандидује за патријарха, може и да агитује за себе. На републичким изборима разни званичници користе свој повлашћени положај да уцењују бираче како би дошли до њиховог гласа. Замислите да сте ентузијастични ходочасник, са жаром у очима и све у том стилу, долазите у Жичу да мало тихујете кад оно – три предизборна митинга у порти цркве, свуда по средњовековним зидинама залепљени постери („Зна се – Макарије Златоусти“, „Ваш глас у сигурним рукама – Герман Милостиви“, „Сви су други барабе, једино сам ја Варава Преосвећени“). Са источне стране цркве гомила скандира „Макарије, педеру, појео си тајну вечеру!“, са западне стране Герман Милостиви дреши кесу и баца евре у кованицама право у масу, некога стрефи и у око, али овај срећан што је уватио 20 центи да потроши у Сутоморе на пљескавицу са свим прилозима, а са северне стране грми Варвара Преосвећени: „нема више ланци и катанци над Жичу!“

      Ако сте љубитељ демократије и желите да претворите Цркву у вашариште, слободно се послужите овим концептом као планом за велику реформу, јер као што рече академик Костић „Срби су пропустили ренесансу и реформу“. Ја сам захвалан Богу да у нашој Цркви нема демократије и да је никада неће ни бити, јер када би је било ова скаредна Петричићева карикатура из илустрације текста би показивала реално стање у демократској неЦркви. Зато нама у Цркви сада треба ЈЕДИНСТВО, а дихотомију достојан/недостојан оставићемо за нове Вучићеве изборе догодине.
      ИЗВОР: ФБ страница Александра Ђокића
       
    • Од Дејан,
      ОДГОВОР ДУХОВНИКА: Брак се одржава на заједничкој жељи мужа и жене да своју брачну заједницу не раскидају. Када један од супружника више не жели да одржава брачну заједницу, било зато што је ушао у неку везу с другом особом, било зато што више не жели да живи у тој заједници; тада се брак већ не може сачувати. Свети апостол Павле је писао: “Ако неки брат има жену неверујућу и она се приволи да живи с њим, нека је не оставља. И ако нека жена има мужа неверујућег и он се приволи да живи с њом, нека га не оставља. Јер се неверујући муж посвети женом, и жена неверујућа посвети се мужем; иначе деца ваша била би нечиста, а сада су света. Ако ли се неверујући раздваја, нека се раздвоји; брат или сестра у таквом случају нису ропски везани”.
      Из ових речи јасно је да то што је муж постао “заклети атеиста” није довољан разлог да се брак растави. Ако тај заклети атеиста још увек жели да живи у том браку, онда такав брак ваља чувати. Ако ли он реши да се раздвоји, онда га већ не треба на силу задржавати у таквом браку.
      Кад је реч о питањима култа, питањима вере у Бога или атеизма, који је у суштини вера да Бог не постоји; сва таква питања су такве природе да потпуно искључују било какву могућност компромиса. Да би неко у диалогу на ову тему променио свој став неопходно је да потпуно промени своју веру. Не може се постићи да свако само за мало попусти, када је реч о питањима вере. Или један мора сасвим попустити и напустити своју ранију веру, те усвојити нову, или ако се то не догоди, онда сваки остаје при својој вери. Кад је реч о питањима уметности, питањима овоземаљским, ту су цивилизовани људи спремни да прихвате могућност да неко има и другачије мишљење, другачији укус. Нормално је да се у таквим питањима поштује право сваког човека на сопствени избор, на сопствени доживљај. О укусима се не расправља.
      Стога ако живиш у браку са “заклетим атеистом”, избегавај сваку расправу на тему вере и атеизма. Ту се речима неће постићи ништа друго до свађе. Ако он започиње такве разговоре, кажи да си глупа и да то што он прича не можеш да схватиш и замоли га да те остави да и даље будеш са својим испраним мозгом. Упитај га да ли он може да те воли и такву глупу и испраног мозга. Највероватније је да ће после тога престати да започиње такве теме с тобом. Ако уђеш у расправу на тему вере сигурно ће се завршити свађом. Честе свађе пак воде ка раскиду брака. Не треба у таквим ситуацијама инсистирати на истицању своје вере у први план. Боље у први план стави све оно што вас спаја, а не питања по којима се непомирљиво разликујете. Свети апостол Петар је писао: “Исто тако и ви, жене, будите покорне својим мужевима, да ако неки не верују речи, онда понашањем жена и без речи буду придобијени, Када виде чедно понашање ваше са страхом. Ваше украшавање да не буде споља: у плетењу косе и у кићењу златом или у облачењу хаљина; Него у скривеноме човеку срца, у непропадљивости кроткога и тихога духа, што је пред Богом драгоцено”.
      Дакле, ваља да се трудиш да својим практиковањем вере у себи изградиш срце кротко и тихо, да себе испуниш хришћанским врлинама и оставиш да Бог у погодно време у срцу твог мужа, заклетог атеисте, запали искру вере. Бог то може учинити сваког трена, но да ли ће се та искра разгорети и претворити у пламен или ће угаснути у мраку неверја, то понајвише зависи од утисака који ће тај заклети атеиста прикупити о верујућим људима, у првом реду о својој жени. Ако се у моменту када се та искра запали, у њему нађе довољно пријатних успомена на тебе, онда ће искра имати много веће шансе да се разгори у прави пламен. А ако ли му у том тренутку изађе слика жене свадљиве, брбљиве, џангризаве, ситничаве, мале су шансе да ће се искра пробити кроз мрак.
      Ако се дакле нађеш у овој незахвалној ситуацији, настој свим снагама да свом мужу не пружиш никаквог повода за незадовољство. Своју веру држи за себе, ради на себи, усавршавај свој карактер, вежбај се у смирењу, кротости, трпељивости, и све чини са пуно љубави не гледајући на то да ли твој муж заслужује такву жену или не. Радије размишљај овако: пошто је твој муж атеиста, њему је потребно за спасење да има два пута савршенију жену. Зато уложи двоструко већи труд на задобијању хришћанских врлина. Кротост подразумева да се мужу не противиш. Ако он не жели да се дете крсти, немој инсистирати на томе. Имај поверења у Бога да ће сачекати да твоја деца одрасту и сама одлуче да се крсте. Ако ти испуниш своју душу хришћанским врлинама, те врлине ће зрачити око тебе и нема сумње деца ће пожелети да буду као ти. Бог није нестрпљив и сачекаће твоју децу. Друга је сасвим ствар, када су и муж и жена верујући, али одлажу крштење детета из неке немарности. Таквима се може десити да изгубе дете, пре него стигне да се крсти. Али, када је отац атеиста, Бог ће то имати у виду и неће спречити децу да кад одрасту приме крштење по својој слободној вољи. Нема сумње да ће деца пре или касније упитати мајку о томе зашто она пости, зашто се моли Богу, зашто окреће и други образ кад је неко удари по једном и сл. Тад ће бити прилике да им кажеш о Богу, о својој вери. Деца ће много више научити о Богу и вери из твог примера, него ли што би икад могла научити само из речи без примера. Имаће пред собом и пример оца атеисте и моћи ће сами да увиде разлику. Твој је задатак само да кад деца уоче ту разлику, да им буде милија идеја да буду као ти, а не као отац. То ће несумњиво бити случај ако ти будеш испуњена хришћанским врлинама.
      Добро би било кад би младе верујуће девојке извукле поуку из твог примера да добро размисле пре него што ступе у брак са неверујућим младићем. Ако је момак неверујући, можда он у себи размишља: “Девојка ми је претерано побожна, али временом ћу је превући на своју страну”. У исто време побожна девојка може да у себи размишља: “Добро, мој момак не верује у Бога, али временом ћу га приволети да постане побожан.” Ако тако размишљајући ступе у брак планирајући да ће једно друго превући на да другу страну, готово је сигурно да ће се у браку суочити са великим разочарањима и проблемима. Стога ако се решаваш да ступиш у брак с неверујућим, рачунајући да ћеш га временом променити, два пута промисли и провери да случајно и он не улази у везу са истим намерама.
      Колико сам разумео из твог писма, ти си већ напустила свог неверујућег мужа. Стога ти мој савет сада долази прекасно. Но, верујем да има доста жена које су у сличној ситуацији, или ће се можда ускоро наћи у таквој ситуацији. Дај Боже да њима овај савет буде од користи.
      Извор: 
      http://www.tvhram.rs/data/images/2020-12-22/3265_o-braku-i-stupanju-u-brak_f.jpg Духовник - Шта ако је муж атеиста?
      WWW.TVHRAM.RS    
       
    • Од Александар Милојков,
      Чувена латинска изрека Roma locuta, causa finita (Рим је рекао, случај је завршен), приписује се Светом Августину. Тумачи се као његова потврда првенства власти Римског епископа, односно папе. Односно, потврђује се да је папа последњи ауторитет по питању догмата вере и њиховог тумачења (чак и мимо и изнад сабора) - нешто са чим се ми православни апсолутно не слажемо.
      Међутим, да ли је ово Августин заиста рекао? Читајући неке чланке који тврде да јесте рекао, нађох да као редефернцу наводе Августинову Беседу против пелагијанства (Sermo 131). Желећи да се лично уверим о чему је то Августин причао, превео сам наведену беседу.
      Ову Беседу Августин је изговорио на Светој Литургији (=за трпезом, то јест за часном трпезом, на Литургији), у цркви Светог Мученика Кипријана у Картаги, у недељу (дан Господњи) 8. септембра 417. године. Пун назив беседе је:
      О речима из Јеванђеља по Јовану (6, 54-66): Ако не једете тело, итд., и о апостолским и речима псалама, против пелагијанаца, одржанo за трпезом Светог мученика Кипријана, осмог септембра, на дан Господњи
       
      Нећу овде да објављујем превод целе беседе (јер то чувам за неки часопис, бодови су битни за једног научника, шта да се ради  ). Објављујем последњи, десети параграф Беседе, у којем се налази наведена фраза - али не као што то тврди горња пословица. Ево шта је тачно Августин рекао у закључку своје беседе:
       
      "Дакле оно што је речено о Јудејима, то сасвим видимо и у овима [пелагијанцима]. Имају ревност за Бога. Сведочим им да имају ревност за Бога, али не по расуђивању (Рим. 10, 2). Шта значи: Не по расуђивању? Јер не познајући правде Божје и настојећи да своју правду утврде, не покорише се правди Божјој (Рим. 10, 3). Браћо моја, саосећајте са мном. Где се са таквима будете срели, немојте их скривати, нека у вама не буде изопачена милост; управо, где такве будете срели, немојте их скривати. Оповргните оне који противрече, а оне који пружају отпор доводите к нама. Јер о овом случају су већ два сабора послата пред Апостолску Столицу, одакле су стигли и писани одговори. Случај је завршен – о, да се једном заблуда оконча! Дакле, опомињемо да би се они могли обратити, поучавамо да би се они могли изградити, молимо се да би се они могли променити. Да се преобрате ка Господу…"
      Болдовани део је кључан за ово о чему пишем. Дакле, видимо да је Августин заиста рекао - случај је завршен (causa finita est). Међутим не постоји онај први део - Roma locuta (Рим је рекао). Тај део је заправо тумачење овога што је Августин рекао - Апостолска Столица, то јест папа, као врховни ауторитет је закључио случај. Али, да ли се ово може тумачити у савременом рмокатоличком тумачењу папске власти? Мислим да то није Августинова порука. Видимо да он помиње да су два сабора ишла у Рим (вероватно мисли на документа са тих сабора, која су послата у Рим) и да је из Рима уследио потврдан одговор, сагласје са та два сабора који су осудили пелагијанство. "Случај је окончан" не у смислу да папа одлучује сам и мимо сабора, већ да је у овим околностима представљао последњу еклисиолошку инстанцу која треба да се изјасни. Августинова афричка област је у то време била под јурисдикцијом Римског епископа, па је ово и логично. 
      Ако бисмо узели за пример нашу помесну СПЦ, да се у неком њеном делу, у некој епархији појави група свештеника и мнаха који шире упитно догматско учење, ствари би се слично одвијале. Прво би се све разматрало унутар Епархије, потом и Митрополије (ако је у питању територија Митрополије), па Синод, па Сабор свих наших архијереја, са коначним - патријархом. И ту би случај дефинитивно био завршен - зато што више не би било инстанце која би проблем могла разматрати. Наравно, уколико проблем није васељенске природе, па да о њему мора да се изјашњава и Васељенски сабор, што је са пелагијанством касније и био случај. Наиме, пелагијанство је осуђено на Трећем васељенском сабору, 431. године, недуго након упокојења Светог Августина. Он је, због свог великог угледа, био планиран као учесник тог сабора, али се неколико месеци пре његовог почетка упокоји (430. године),
      Дакле, по мом мишљењу, у наведеној Августиновој беседи не постоји смисао који са собом носи изрека Roma locuta, causa finita. Не само да Августин није изрекао такву синтагму, него се такође из горе наведеног не може закључити да је Августин заступао римокатоличку догму о папи (то је такође и озбиљан анахронизам).
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      На први дан Нове године када Црква прославља Светог Василија Великог чије житије Свети ава Јустин почиње речима „Међу јерарсима изврсном, међу учитељима премудром и међу свим светима великом угоднику Божијем Василију отаџбина беше Кападокија“ морамо се сетити да је овај велики муж и стуб Цркве Христове из четвртог века за нас данас и диван пример делатне љубави и служења потребитима.

       
      Рођење Светог Василија ВеликогСвети Василије је после свог крштења разделио своје имање сиромашнима. О њима је у духу Јеванђеља увек размишљао и творио. Тако је своју визију Новог града настојао да оствари у предграђу Кесарије Кападокијске. Василијада је била место где су сиромашни, сирочићи и стари могли бесплатно добити храну, бескућници уточиште и склониште, а болесни медицинску помоћ. О томе су бринули монаси и монахиње који су свој монашки живот проводили помажући другима.
      Људима који живе у свету у једној од својих беседа Свети Василије конкретно говори како да поштују заповест љубави дељењем са другима:„Хлеб који не дајете је за гладне, одећа која је одложена је за голе, ципеле које труле због не коришћења су за оне који их немају, сребро које сте сахранили у земљу је за потребите“.
      Грађење Новог града је сигурно задивљујућа друштвена визија Светог Василија. Задивљујуће је и оно што је у њеној основи, озбиљност и страхопоштовање Светог Василија према Речи Божијој и Јеванђељу. У беседи О милости и о суду он каже да у свету који је заборавио Бога влада неправедност према ближњему и нечовечност према немоћнима. У беседи он упозорава на последице: „О немилостивима је пак, речено: Онај ко затвара уши своје да не би чуо сиромаха неће бити услишен када ме призове (Прич.21,13)… Оне, пак, које узводи ка богопоштовању, Бог учи и уздржавању од злих дела и старању о милости према ближњем, као што поучава пророк Исаија, говорећи у име Божије: Престаните са лукавствима и научите се да чините добро (Ис.1,16-17)“
      Свети Василије у овој беседи истиче и поучава да је милосрђе кључно за наш однос према Богу и Божији однос према нама. „Јер, Он говори: Дајите, и даће вам се (Лк.6,38). Кроз такво општење Он им је обећао и општење са самим собом. Јер, милостиви ће стати са десне стране Господа. Њима ће Цар који ће доћи рећи: Ходите благословени Оца мога; примите Царство које вам је припремљено од постања света. Јер огладњех и дадосте ми да једем; ожедњех и напојисте ме; странац бих и примисте ме; Наг бијах и одјенусте ме; болестан бијах и посетисте ме; у тамници бих и дођосте ми…Заиста вам кажем; кад учинисте једном од ове најмање браће, мени учинисте (Мт.25,34-40).
      Јер усрдност према светима јесте благочестивост пред Христом. Усрдни слуга сиромаха постаје Христов заједничар, не само када даје нешто велико, већ и кад пружа оно незнатно што има, тј. уколико и само чашом студене воде напоји ученика у име Учитељево (Мт.10,42)… Небески Цар не принуђава, не захтева данак, већ прима усрдне како би дародавци сами добијали, како би они који указују част били почаствовани и како би они који другима допуштају приступ у општење временским добрима били призвани у заједницу вечних добара.“
      Велики угодник Божији Свети Василије нам је оставио пример Василијаде и свој благослов и спасоносни савет којим завршава беседу О милости и о суду: „Нека нам речено у свако време буде у сећању и пред душевним очима како не бисмо губили садашње време и како не бисмо, изгубили тренутно, очекивали неко друго време. Јер, у том очекивању и одлагању може да нас предухитри кончина. Нека нам Господ дарује да се покажемо плодни и бодри, те да се сећамо Његових заповести. Нека нам да да смо спремни и да нас ништа не омете у спремању за Његов славни сусрет, у Христу и Богу нашем, са којим Оцу и Духу Светом нека је слава, сила и част сада и увек и у векове векова. Амин“.
       
      Извор: Ризница лиургијског богословља и живота
×
×
  • Креирај ново...