Jump to content
JESSY

Шта је то депресија?

Recommended Posts

Depresija je stanje koje često nailazi ne samo na neprepoznavanje, već i nerazumevanje, a katkad i osudu. Mnogi od nas nemaju dovoljno informacija u vezi sa  teškoćama sa kojima se pojedini ljudi sreću, čak ne uviđajući razliku između depresije, tuge ili potištenosti.

Pojašnjenje i približavanje ovakvog problema važno je zbog svih onih ljudi koji ovakve teškoće imaju u iskustvu, ali svakako i zbog toga što omogućava uključivanje drugih važnih ljudi (porodice, prijatelja), kao adekvatan sistem podrške.

Ono što bi uvek trebalo da imamo na umu kada smo u kontaktu sa ljudima koji se bore sa depresijom, a kada želimo da im pomognemo, jeste to da ne govorimo neke od navedenih stvari koje su opisane u nastavku.

„Praviš problem ni oko čega”

Depresija i poremećaji raspoloženja često imaju širok raspon ekstremnih emocija. Ukoliko umanjujete ili banalizujete probleme sa kojima se ove osobe suočavaju, postoji mogućnost ne samo da osete da nemaju podršku, već i da su napadnuti. To može da dovede do daljeg povlačenja ili to pogoršanja njihovog stanja. Iako vi, vrlo verovatno, imate drugačiju perspektivu njihovog stanja, to ne menja činjenicu da su njihova osećanja zaista snažna što, zapravo, za njih i predstavlja problem.

Umesto toga, pokušajte da razumete da vaša perspektiva možda nije merodavna i pokušajte da budete saosećajni. Nastojte da razumete da raspoloženje ovih osoba može biti loše bez ikakve promene spoljnih faktora. Probajte da se poistovetite sa depresivnom osobom i stavite joj do znanja da razumete da je njihovo stanje nezavisno od spoljnih problema. Najvažnije od svega, pružite osobi podršku, bez osude.

„Sam(a) si kriv(a)”

Nemojte da govorite depresivnoj osobi da se suočava sa depresijom zbog sopstvenih postupaka. Baš kao i u slučaju nekih drugih teškoća sa kojima se ljudi suočavaju, poput stanja anksioznosti, ljudi koji su depresivni vrlo često nemaju pravo glasa. Istraživači pretpostavljaju da su poremećaji raspoloženja rezultat dejstva genetskih predispozicija i socijalnih faktora, što ukazuje na to da osobe nisu birale da prolaze kroz ovakvo iskustvo i ne treba ih tako ni tretirati. Umesto osuđivanja i optuživanja depresivne osobe da se ne bori dovoljno, ohrabrite ih da govore kakva je borba za opstanak kada sve deluje potpuno bezizlazno.

Share this post


Link to post
Share on other sites
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt

„Proći će”

Ne govorite depresivnoj osobi da će njena osećanja proći sama od sebe. Svako ovakvo stanje se menja u zavisnosti od ozbiljnosti i drugih, često nekontrolabilnih faktora. Iako neka istraživanja pokazuju da se neke depresivne osobe spontano oporavljaju, to ne mora uvek biti tako. Psihoterapijski ili medicinski tretman je često neophodan većini ljudi koji se suočavaju sa ovakvim teškoćama. Bilo da je u pitanju depresivno raspoloženje ili pak depresija, poželjno je da budemo na oprezu vezano za svoje stanje ili stanje naših bližnjih. Ljudi koji boluju od depresije se neretko suočavaju sa nerazumevanjem okoline, koja njihovo stanje ne prepoznaje kao dovoljno ozbiljno, te misli i govori kako će se osoba iz depresije „trgnuti” ili „treba nešto da radi” da ne bi imala vremena da bude depresivna.

Budite glas razuma koji će staviti do znanja svom prijatelju ili članu porodice da razumete da se suočavaju sa realnim problemom. Recite svom prijatelju da je depresija katkad vrlo teško stanje i da je sigurno teško i mučno suočavati se sa njom. Ohrabrite ih da potraže adekvatnu pomoć, a ako nemaju dovoljno informacija o problemima iz oblasti mentalnog zdravlja, možete im pomoći da ih pronađu.

„Šta je sa tvojim životnim stilom?”

Ne tražite „dežurnog krivca” za probleme svog prijatelja ili člana porodice. Naravno, neke okolnosti ili postupci imaju uticaj na naše raspoloženje, ali ni savršeno izbalansiran život ne bi imao moć da nas nas u potpunosti sačuva od svih uzroka depresije. Loše životne odluke često mogu biti posledica depresije, a ne njen uzrok. Pravljenje različitih životnih izbora u budućnosti će pomoći vašoj dragoj osobi, ali oni prvo treba dovoljno da se oporave i osnaže kako bi mogli da budu motivisani da donose promišljene odluke.

Umesto preispitivanja životnog stila osobe sa depresijom, saosećajte i naglasite stvari koje mogu da im pomognu. Podsetite ih da male odluke mogu da budu korisne za oporavak. Ponuda za šetnju je bolji izbor od kritikovanja – ma koliko delovalo dobronamerno – njihovih odluka. Podsetite ih da će mali koraci pomoći u oporavku, ali da će nekada adekvatan psihoterapijski ili medicinski tretman biti neophodan.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Bolje biti depresivan nego…”

Minimiziranje problema depresivne osobe može da izgleda kao da im dajemo neku drugu perspektivu, ali u stvari dovodi do toga da depresivna osoba može da ima utisak da drugi misle da ona preteruje, da je previše osetljiva ili da izmišlja svoje stanje. Dok osobe koje nisu depresivne mogu lakše da promene svoju perspektivu i stav, kod depresivnih osoba je otežano razmišljanje koje dovodi do ovih procesa.

Umesto što podsećate osobu sa čime sve ne treba da se suočava, pokušajte da saslušate njene brige i uvažite činjenicu da je depresija zaista teško i mučno iskustvo. Pokazivanje zainteresovanosti i brige za depresivnu osobu je mnogo korisnije i neće dovesti do toga da osoba pomisli da su njeni problemi minimizovani ili čak banalizovani.

 

„Misli pozitivno”

Iako se razni mentalni procesi konstantno odvijaju u mozgu, oni najčešće nisu kontrolabilni. Istraživanja pokazuju da su problemi sa depresivnošću (ali i nekim drugim psihičkim teškoćama) povezani sa hemijskom neravnotežom u mozgu. Uzimajući u obzir ovaj podatak, mozak osobe koja boluje od depresije nema kapacitet da se bavi pozitivnim mislima i pozitivnim osećanjima. Ovo ne polazi za rukom ni onima koji su daleko funkcionalniji u svakodnevici, jer kako smo pomenuli, to nije stvar voljne kontrole. Iako takav savet često možemo čuti u poslednje vreme, to nije nešto što će osobi sa ovakvim teškoćama pomoći.

Umesto što ćemo osobi koja se bori sa depresivnošću reći da misli pozitivno, poželjno je da joj kažemo da je sigurno iscrpljujuće to što nije u mogućnosti da misli na drugačiji način ili sagleda stvari iz drugačije perspektive. Uvažavajući probleme depresivne osobe je od pomoći za samu osobu, jer što više ima znanja o tome kroz šta prolazi, biće opremljenija za njeno prevazilaženje.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Da li si pokušao da se baviš sportom?”

Slično kao kod pozitivnog razmišljanja, vežbanje nije lek za probleme sa psihičkim teškoćama, već je aktivnost koja donosi pozitivne efekte na zdravlje uopšte. Vežbanje je korisno za podizanje raspoloženja, ali depresivnoj osobi može biti teško i da ustane iz kreveta, a kamoli da trenira.

Umesto što ćete predložiti vežbanje kao lek za depresiju, recite da verujete, iako bi to bilo korisno, da je sigurno teško pronaći motivaciju i energiju za trening. Uvažite da njihovo stanje svesti ima ogroman uticaj na samo postignuće u toku treninga, i da takva nova navika, poput vežbanja, neće biti dovoljna za prevazilaženje depresije. Ponudite svoje društvo za brzu šetnju, ili trčanje, ali bez sugerisanja da je vežbanje lek za njihovo celokupno stanje.

„Nađi novi posao”

Nađi novi posao je još jedna naizgled korisna sugestija koja to zapravo uopšte nije. Mnogi od nas znaju da nije lako raditi osam sati dnevno pod pritiskom ili u nezdravoj atmosferi i da bi nam promena posla i te kako bila korisna. Osim toga, iako stres i pritisci na poslu mogu da pogoršaju problem sa mentalnim zdravljem, nedostatak, ili manjak stresa, ili čak eliminisanje ovih nepovoljnih faktora ne mora da izleči ozbiljne probleme poput depresije.

Umesto ove rečenice, pokažite brigu da pritisak koji osećaju na poslu otežava oporavak od depresije. Uvažite njihove probleme, uključujući i stres na poslu, ali ipak naglasite to da potencijalno postoji fiziološki disbalans u mozgu koji ne mogu da kontrolišu i koji je prisutan bez obzira da li su spoljašnje okolnosti povoljne ili nepovoljne.

Share this post


Link to post
Share on other sites

„Budi zahvalan/a na svemu što imaš”

Iako je stavljanje u širi kontekst nekada korisno, malo je verovatno da ćemo ovom rečenicom osobi sa depresijom ponuditi novu perspektivu – naprotiv; ona može da je navede da se oseća mnogo lošije ili da čak potkrepi osećanje krivice koje često prati ovakav problem. Osoba koja se bori sa depresijom se ne oseća samo loše, ona prolazi kroz kontinuirano mučno iskustvo, iz kog neretko ne vidi nikakav izlaz. Čak iako se osoba, nabrajajući pozitivne stvari u svom životu, koncentriše na pozitivno, to nije dovoljno za nekoga ko prolazi kroz ovakve teškoće. Pored toga, imajte na umu da je ova osoba najverovatnije mnogo puta, bezuspešno, pokušala da „izvuče” sebe iz depresije.

Umesto da sugerišete da je problem u životnom stavu osobe, jer sada možete pretpostaviti da to možda nije stvar slobodnog izbora, recite im da razumete da ih depresija sprečava u ostvarivanju nekih pozitivnih stvari u životu. Pokažite saosećanje da je sigurno teško kada se dešavaju situacije na koje nismo u mogućnosti da utičemo, i recite osobi da razumete da pokušava da se oporavi na najbolji način na koji ume. I verujte, oni zaista rade najbolje što umeju. Ponudite im pomoć i stavite im do znanja da ste tu. Nekada će to biti razgovor, nekada će biti dovoljno samo da ste prisutni.

„Svi imaju neki problem”

Izjednačavanjem depresije sa suočavanjem sa odgovornošću koje donosi život odraslih ljudi zapravo pokazujemo nerazumevanje za to šta je i kako zbilja izgleda depresija. Osoba koja ima odgovornost je u stanju da prevaziđe probleme radom na sebi i/ili na problemima. U trenucima kada poredimo neke druge životne probleme sa depresijom, ili je stavimo u isti koš sa nekim manje teškim stanjima ili problemima, ozbiljno rizikujemo da omalovažimo samu osobu ili sve ono sa čim se suočava i pokušava da prebrodi.

Umesto korišćenja rečenice „Svi imaju neki problem” prihvatljivije je da podsetimo osobu koja je depresivna da nije usamljena u svojoj borbi. Podsetite svoje prijatelje da je depresija realna, da je to fiziološki uslovljeno stanje koja pogađa mnoge ljude. I to je zaista tako. Upravo zbog toga što je depresija toliko rasprostranjena i, iako se čini da iz tog tunela nema izlaza, dostupnost tretmana je velika.

Share this post


Link to post
Share on other sites

„Ne sažaljevaj sebe”

Ova rečenica takođe može da ukazuje na duboko nerazumevanje šta je to depresija i kako se i zašto ona javlja. Slika prave depresije može biti drugačija od osećanja tuge ili potištenosti, koje pre ili kasnije svi imamo u iskustvu i koje, radi postizanja poboljšanja, zahteva mnogo više od prihvatanja nekih nepovoljnih okolnosti ili, na primer, promene perspektive.

Pokušajte da ohrabrite prijatelja ili člana porodice koji se bori sa depresijom da osvesti da, imajući je u iskustvu, verovatno nije u stanju da razmišlja van depresivnog okvira, umesto što ćete mu reći da prestane da sažaljeva samog sebe. Recite mu da verujete da je teško kada se osoba nađe u takvom stanju u kome se oni nalaze, kada ima doživljaj nemoći ili kada sumnja u sebe i svoje kapacitete za prevazilaženje problema.

„Znam kako se osećaš”

Iako se čini da ova fraza može da bude od pomoći za vašeg prijatelja, zapravo se može protumačiti kao uvredljiva. Depresivno raspoloženje, koje svi pre ili kasnije imamo u iskustvu je potpuno drugačije od depresivnosti kao kontuniranog mučnog stanja, koje nekada može da traje i godinama, tako da izjednačavanje ove dve stvari može da bude vrlo štetno. Neretko se radi se o tome da se ljudi bore da osete bilo kakvu nadu mesecima, a to jedino možemo da znamo samo ako smo lično prošli kroz takvo iskustvo.

Ono što možete da kažete svom prijatelju ili bliskoj osobi koja se bori sa depresijom je da ste imali periode kada ste se osećali depresivno i da je bilo grozno, ali da vam to iskustvo, makar izdaleka, pokazuje koliko je njihovo stanje teško. Pokažite empatiju da je prolazak kroz složeniju i intenzivniju verziju vaših osećanja sigurno veoma naporno i bolno.

Sa druge strane, ukoliko ste i sami imali lično iskustvo sa depresijom, ljudima oko vas može biti od izuzetnog značaja da sa njima podelite vaša iskustva, ali uvek procenite koliko je osoba u tom momentu u stanju da primi. Nekada to neće biti mnogo. Nekim drugim danom će to možda biti malo više. Zato ne insistirajte na tome kako je bilo vama, već se fokusirajte na ono što se dešava ovde i sada – raspoložive resurse i podršku koju možete pružiti osobi koja se suočava sa depresijom koju je izuzetno teško nositi i živeti sa njom svaki dan.

http://www.psihoverzum.com/stvari-koje-ne-treba-govoriti-ljudima-koji-se-bore-sa-depresijom/?utm_source=feedburner&utm_medium=email&utm_campaign=Feed%3A+psihoverzum+(Psihoverzum)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Знам дефиницију али не знам како изгледа то стање душе.

Знам шта је туга, жалост и душевни бол, али не разумем како то може бити трајно стање.

Ако вам није тешко објасните ми.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 6 минута, Џуманџи рече

 

2 stvari: veoma suzen fokus (i to na sve sto jeste (pa i na ono sto nije) realno negativno) i bezvoljnost.

 

и безнађе

Share this post


Link to post
Share on other sites

То је када устанеш ујутру и осећаш се као најгоре гов*о, легнеш увече и осећаш се исто тако. Нема неког објективног разлога зашто, живот ти је бољи него већини људи, али би само да плачеш, да спаваш јер је то лепше од јаве. Причаш са драгим људима, али те реално заболе шта причају јер је једино што осећаш то да је све грозно, да си дубоко несрећан, празан и сам на овоме свету.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 минут, Lady Godiva рече

То је када устанеш ујутру и осећаш се као најгоре гов*о, легнеш увече и осећаш се исто тако. Нема неког објективног разлога зашто, живот ти је бољи него већини људи, али би само да плачеш, да спаваш јер је то лепше од јаве. Причаш са драгим људима, али те реално заболе шта причају јер је једино што осећаш то да је све грозно, да си дубоко несрећан, празан и сам на овоме свету.

у јбт!

Share this post


Link to post
Share on other sites

Укратко, што неко овде рече: пакао постоји, у мени је.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Креирај налог или се пријави да даш коментар

Потребно је да будеш члан ЖРУ-а да би оставио коментар

Креирај налог

Пријавите се за нови налог на ЖРУ заједници. Једноставно је!

Региструј нови налог

Пријави се

Већ имаш налог? Пријави се овде

Пријави се одмах

  • Сличан садржај

    • Од obi-wan,
      Znamo da su bili protesti ovih dana oko raznih stvari, medjutim, izgleda da je sve otislo i korak (ili i dva) dalje, jer ima nastradalih i mnogo povredjenih.
      Pocecu sa ovim statusom na fb naseg brata @Evgenik-a, koji me podstakao da otvorim temu...
      ...
      Počela revolucija u francuskoj, vlada izvela specijalu, oklopna vozila, snajperiste na ulice, a Fb i Tviter ćute? Nema NVO ublehara da pozivaju na "zaštitu ljudskih prava", da traže sankcije za Makronov režim? Nema dobrovoljaca da idu u Francusku da se bore da "pomognu taj napaćeni narod"? Ex Yu ekipa (uz obavezne Bugare) da dobrovoljcima preko Amerikanaca rasprodaju višak oružja iz prošlog vijeka?
      Ništa sankcije, bombardovanje, dobrovoljci itd kao u slučaju Libije i Sirije?
      Dvostruka mjerila, a rođaci?
      https://www.facebook.com/arsen.carkic?__tn__=%2CdC-R-R&eid=ARBtyZPSJ2wSVinkgBS6RHuubOhT1FWzq6EIccfWK1JfMWiMbkho5pbzRb_ghg-JDDWpGQwwB1noZb6Z&hc_ref=ARRTtr-wzpTsLTFoCprZqV_oVrB2EVY4Bwwu4zXQbG4rExZmCZCrz6nPiQlwkpC6CC0&fref=nf
       
    • Од ризница богословља,
      Ново друштво и нови свет, подразумевају новог човека, а да ли нови човек може бити кварљива роба, која се кроз смену генерација замењује другим новијим примерцима? То је чиста тржишна логика разменске вредности капиталистичке онтологије која нивелише сва бића сводећи их на међусобно разменљиву и заменљиву робу. Ако се, кад тад, не би ухватио у коштац са таквим скандалозним мисаоним остатком робног фетишизма, комунизам би остао теоријски заробљен у тржишну онтологију, и капитализам би однео победу у самој природи ствари.   Зато на првој „слободној територији“ где је социјалистичка револуција однела своју победу (бар за неко време – не треба заборавити како је Лењин плесао на снегу када се револуционарна власт у Русији одржала макар један дан дуже од Париске комуне), креативна „машта“, није остала имуна ни на проблем смрти.   Ехо револуционарног ентузијазма ширио се у свим правцима. Од свакодневних животних теорија и пракси – укључујући љубавне, па до уметничких, филозофских и научних, изгледало је да ништа није немогуће, па ни „изменити природу природе“ и победити смрт.   Млади Маркс је писао да теорија и пракса мора бити, „безобзирна критика свега постојећег, безобзирна у смислу да се таква критика нити плаши својих резултата нити сукоба са постојећим силама.“ (Писмо Ругу, септембар 1843)   А Николај Фјодоров се чудио модерној науци која се хвали својом критичношћу, док се истовремено догматски, априори мири са смрћу, без да и покуша да је доведе у питање (треба знати да је Фјодоров био скромни хришћанин и да он кроз свој пројекат оживљавања мртвих није доводио у питање свеопште васкрсење, баш као што ни „земаљска“ љубав не оспорава есхатолошку, напротив).   Ипак, после револуције једно од многих „безобзирних“ довођења у питање „постојећих сила“ могло се видети на делу у експериментима на институту Александра Богданова. Ево једног помало језивог одломка који сведочи о револуционарном кршењу табуа умрлих. Извесни друг, посетилац института, пише:   „Једноставно одузима дах када посматраш како се мртва тела помоћу електрицитета буде, како преносе цигле с једне гомиле на другу…како под утицајем тачно прорачунате мишићне стимулације, једни другима пружају руке у некој врсти руковања. Друг Коц ме је позвао да се поздравим са једним другом с одељења, Василијем који је умро пре три недеље. И ја сам осетио руковање – ледено уколико се има у виду температура по Целзијусу, али истински топло, ако се има у виду револуција по Марксу.“ (Глябин Д. О пополнении легионов свободного труда, „Пролетарский авангард“ 1923. Преузето из: Александр Секацкий, Миссия пролетариата)   Премда присутне, сличне максималистичке димензије нових идеја, ипак су највише цветале у оквиру пролеткулта, као и у неортодоксним правцима бољшевизма, попут покрета „богоградитеља.“   Тако је 1921 чувени „богоградитељ“ Леонид Красин (народни комесар трговине у бољшевичкој влади и члан социјал-демократске партије од њеног оснивања) на сахрани извесног бољшевика Л. Јаковљевича одржао следећи говор:   „Сигуран сам да долази време када ће наука постати довољно све-моћна, да ће бити у стању да рекреира умрли организам. Сигуран сам да ће доћи време у коме ће се животни елементи (умрле) особе моћи искористити као би се та личност физички пресаздала, тј. оживела… Ја сам сигуран да ће када наступи време ослобођења човечанства…снага и потенцијали какве не можемо замислити, бити у стању да васкрсавају… И међу осталим личностима биће тада и наш друг Лав Јаковљевич“ (Из: Tumarkin, Nina, „Religion, Bolshevism, and the Origins of the Lenin Cult“).   Сингуларност Свака је, дакле, појединачна личност заувек важна.   Зато Марксов изворни назив за егалитарно посткапиталистичко хумано уређење света, није био „комунизам“, већ „друштво слободних појединаца“ (а означитељ „комунизам“ усвојио је због његове очигледне „политичко-пропагандне“ предности над првобитном рогобатном формулацијом). За Маркса је појединац био апсолутна и незамењива вредност, а то је за руске револуционаре значило „вечна вредност“ каква је ипак немислива изван заједнице (баш као и за тзв „руске космисте“ или хришћане, пре њих) а која није, тек тако, проста датост, већ се за њу треба изборити.   Троцки је писао, „Болест нашег руског сељака је инстинкт крда и одсуство персоналности, тј. баш тај ’квалитет’ којим се хвале наши реакционарни популисти… Под буржоазијом, лична основа значи себични индивидуализам и конкуренцију. У пролетеријату, пак, лична основа није у контрадикцији нити са солидарношћу нити са братском кооперацијом. Социјалистичка солидарност се не може ослонити ни на одсуство личности ни на инстинкт стада. А управо се одсуство персоналности често скрива иза колективитета.“ Међутим, „да бисмо индивидуу учинили светом, морамо уништити друштвени поредак који је разапиње“ (Троцки, Тероризам и комунизам).   Побијајући мисао Лудвига Нуара (филозофа коме је, касније, Алкександар Богданов приписивао неке од сопствених идеја које су одударале од официјалне партијске линије) о потпуној небитности постајања појединаца x или y, већ је Фјодоров овако расуђивао: „Оно што се односи само на неко x и y, не може се односити на синове/кћери човечије учеснике у васкрсењу, чија егзистенција није само витално важна, већ апсолутно незамењива, уколико је живот свих и свакога у себи неопходна сврха“ (Николај Фјодоров, Филозофија заједничког дела – у овом тексту, сви цитати Фјодорова су из тог истог његовог, главног, дела).   Сетно васкрсење Седми је јануар 1970, топло је и сунчано и атмосфера је живахна у дому одмора где ветерани ’Великих Година’ светске револуције проводе своје дане.“ Овим простим описом идиличног Божићног дана из „блиске“ будућности Александра Колонтај 1922 започиње своју кратку футуристичку утопију под насловом: „Ускоро (за 48 година),„у којој сунчана идиличност никако није тек метеоролошка.   У причи, остарели ветерани светске револуције лепи божићни дан посвећују омладини новог комунистичког света тако што окупљени у топлини комуне приређују празник сећања. Старци покушавају да препричају своја, сада већ непојмљива, искуства подвига стварања тог безбрижног света који садашња омладина живи и познаје, док су, са своје стране, млади за ту прилику старима уприличили атмосферу каква би их подсетила на њихову сопствену борбену младост, што није било нимало лако. До велике јелке је било врло тешко доћи због сада уобичајено развијене еколошке свести. А свеће се више уопште нису ни могле пронаћи у ласерском свету где је чак и електрика резервисана само за најнеразвијеније кутке планете у убрзаном развоју, па су деца морала да научно изнова исконструишу свећице ради романтичне слике прохујалих времена старог света.   Светска револуција је поразила капитализам и свет је већ дуго организован у комуне где су „саме речи богат и сиромашан… одавно заборављене“, уз, за сада, ипак, још увек два сата рада, време се проводи „креативно и у истраживањима радозналог ума“, цео свет је, уствари, практично комуна многих комуна: „Млађе генерације и не знају шта је то рат“, а новац имају прилику да виде једино посетиоци музеја.   Звезда вечери коју су сви желели да виде и чују је извесна чувена „Црвена Бака“, очигледно сама Колонтајнова.   Њој деца постављају најразличитија једноставна питања на која она ипак никако не успева да адекватно одговори: „Да ли сте ви стварно пуцали у људе, у живе људе? Очи омладине пуниле су се изненађења сијајући прекором и збуњеношћу. Живот је био светиња… Бако, црвена бако, причај нам о Лењину…да ли је живео као и други?… Да ли је Лењин икада гледао у звезде, бако?“   Без обзира што деле исти светоназор, млади и стари извесно нису припадали истом свету, нису говорили истим језиком. Очигледно“, комунизам“ није превладао примарни јаз, јаз генерација. „Какве везе имају звезде?“, питала се црвена бака, кад је Лењин још био жив било је толико тога да се ради на самој земљи. Рат и глад…глад и рат.“   Прича се завршава помало агитираним тријумфализмом:   „Млади су главе држали високо, суочавајући се чврсто са будућношћу. Очи су окренули ка звездама и тамној подлози неба… Ви сте остварили ваше циљеве и ми ћемо остварити наше, ви сте покорили друштвене стихије а ми ћемо природне. Певај са нама црвена бако, нови људски бој је борба са елементима. Мелодију знаш. То је ваша интернационала, само су речи нове. Позивају нас у борбу, на остварења, на покрет напред. Запалимо дрво. Празник је пред нама. Наш је празник живот подухвата и открића.“   Упркос свечаној пролиферацији оптимизма и наде, читаоца ипак преплављује сета, сета латентно присутна у самој манифестацији победе једнакости у којој не могу да подједнако учествују сви. Ова сета указује на облик отуђења какав се може искусити само у сусрету са неким другачијим светом који је већ превазишао услове отуђеног рада и власништва, а тиме није достигао „истинску натурализацију човека и хуманизацију природе“ (Карл Маркс, Економски и филозофски манускрипти 1844). Баш је та превазиђеност капиталистичке хијерархизације живота, почев од основне поделе рада па даље, контраст који још више истиче сам генерацијски јаз. Лепљиви дах меланхолије указује на суштинску фрагментацију живота инхибираног ничим другим него смрћу, а оно што смрт инхибира није ништа друго него, декларисани универзализам. Кроз раздвајање генерација, смрт револуције осуђује на парцијалност.   Половином 1970-их, дакле, у времену с почетка глобалне доминације, још увек актуелне дистопије неолиберализма „без алтернативе“, где, иронијом историје, Колонтајнова смешта своју утопију, Жак Камат је писао:   „Комунистичка револуција је потпуна револуција. Биолошке, сексуалне, социјалне, економске револуције нису више од (њених) парцијалних атрибута; доминантност једног је осакаћење револуције која може бити само тиме што је све“ (Жак Камат, Лутање човечанства, 1975).   Такво „све“, наравно, нема везе ни са каквом хомогеном тоталношћу, која би попут „тоталне државе“, била одређена својим, и ка изнутра и ка споља, стално сужаваним и прошириваним, хостилним границама, већ управо супротно: Револуционарно „све“ је „не-све“ тенденцијске универзалности – која не искључује ни „онај део хоризонта заједнице који се још не може асимиловати“ (Chantal Mouffe, Feminism, citizenship and radical democratic politics), што се, такође, мора односити и на прошлост – јер не треба заборавити упозорење Валтера Бенјамина да „ни мртви неће бити сигурни пред непријатељем, ако победи. А тај непријатељ није престао да побеђује“ (Валтер Бенјамин, Историјско филозофске тезе).   Дакле, без кретања (и) ка васкрсењу мртвих, револуција није комплетна, према томе, на неки начин, уопште и није.   Хуманизација и васионско разотуђење У причи александре Колонтај, скривена космистичка референца, са једне стране је позитивно изражена у окренутости младих генерација ка космосу и орјентацији ка регулацији природних елемената, а са друге стране, хришћанска је нада присутна „апофатички/негативно“ кроз потиштеност због међугенерацијског јаза иза које се крије тежња ка васкрсењу/васкрсавању мртвих.   И једно и друго је мисао водиља руског космизма, уз хришћанство као прво, другог универзалистичког критичког пројекта који је утицао на трећи такав пројекат, комунизам.   За разлику од Сесила Роудса (неславног британског колонијалног управника Јужне Африке) који је, такође гледао у космос, посматрајући политику као империјалистичку бесконачну економску експанзију, очајан што „те бескрајне светове…ми никада нећемо досегнути“, закључујући резигнирано: „Анектирао бих планете када бих могао… експанзија је све!,” космистичка критика отуђене модерности политику види као хумано-екстрахуману „физику“ разотуђења: „Тада ће се политика препустити физици која не може бити одвојена од астрономије… онда ће земља бити виђена као небеско тело а звезде као многе земље… митолошка патрификација (сједињење звезда и планета у универзални космос) постаће стварно оживљавање и регулација свих светова од стране васкрснутих генерација.“ (Фјодоров)   Пред човечанство, и списи Фјодорова и прича Контајеве, постављају исти задатак: „Регулација и контрола слепе природе могу и морају постати велики задатак заједнички свима нама.“ А за тако нешто, неопходно је, најпре, укинути прастару поделу на мануелни и интелектуални рад. Заснивајући друштво, не на квази независној активности експерата и пасивности „неуких“, већ на кооперативној и егалитарној организацији активности „заједничког интелекта.“ Што ће бити могуће једино „када сви људи буду учествовали у знању… тада ће примењена наука бити усмерена на трансформацију оруђа уништења у средства регулације слепе смртоносне силе.“ (Фјодоров).   За савремено, еколошки сензитивно уво, скандалозно приписивање природи епитета као што је „смртоносна слепа сила“, итд., показује колико се и комунизам – према чијој дијалектици је будући, нови, човек свест материје – и космизам, подједнако разликују и од капиталистичког ресурсољубивог природњаштва, и од постмодерне дубоке екологије, или од поновних покушаја савремене пост-критичке филозофије (тзв. „спекулативног реализма“) да се, „искомлексирана“ достигнућима природних наука, пробије иза завесе субјекта до природе каква она јесте без обзира на нас, тј. до „ствари по себи.“ Хегел, који данас, такође, поново оживљава, сматрао је да бисмо у пројекту револуционарног пробијања иза завесе, уствари, пронашли, ништа друго него себе: „Показује се да се иза такозване завесе која треба да заклања оно што је унутрашње, не може видети ништа, ако ми сами не одемо иза ње, како ради тога да би се видело тако и зато да би се иза ње налазило нешто што се може видети“(Хегел, Феноменологија духа). Иако је читава природа данас постала „разменска вредност у рукама капиталиста“ (Антонио Негри, Комунизам: Неке мисли о концепту и пракси) тј. новац, ипак је повратак премодерној употребној вредности, подједнако бесмислен као и романтичарски повратак „чистој природи.“ Фјодоров тврди да у „природи (препуштеној себи) нема сврсисходности, на човеку је да је уведе… сама земља постаје свесна своје судбине кроз човека.“ За Фјодорова хуманизација космоса, која подразумева борбу „против слепе природе која делује и у нама и изван нас“, јесте достојно дело које генерише човека – то је „једини задатак који омогућава људима да се осете браћом и сестрама а не тек учесницима или деоничарима у каквом предузећу.“   У проспекту космистичког оптимизма: организована хуманизација могла би искоренити сва зла, али највећа зла нису експлоатација и сиромаштво, већ „најопштије зло које погађа све – уствари, злочин, – јесте смрт, и зато, највише добро, најважнији задатак, јесте оживљавање!“   За Николаја је „вредност неке мисли одређена већим или мањим опсегом људи којих се она тиче“, стога он доводи у питање универзалност „светског бола“ интелигенције, утолико уколико се она не хвата у коштац са смрћу. По њему се „не може сматрати универзалном ни тзв.’грађанска туга’, каква се испољила током неуспеха француске револуције, или пропалих идеала ренесансе, што је све…било врло ограничено.“   Мада каснији егзистенцијализам укрштен са феноменологијом, заиста, освешћује ону универзалну сету која се могла осетити код револуционара попут Колонтајеве, ова се сада узима за аутентично биће човека „болесног на смрт“ који суштински јесте коначност у бачености и „бићу ка смрти“, што је егзистенцијалија у коју се не може дирати, нити се из ње може религијски дезертирати – јер и једно и друго би и даље било тек њен неаутентични облик, и ништа више.   Ипак, за Хаједегера, и „властито тубиће/dasein јесте само уколико поседује структуру суштине сабића/mitsein – као за Друге сусретајуће сатубиће“ (Хајдегер, Битак и време). И управо је то хајдегеровско „ mitsein“ можда најтачнији концептуални сажетак комунистичке онтологије – па је тако, Жан Лик Нанси, „mitsein“ сагледавао као сингуларно-плурално биће, онтолошки основ сваке еманципаторне праксе. Хајдегер је овај појам просто бацио у лице свету, нагласивши његову онтолошку неизбежност и уопште га није даље развијао:„Па ако се свагдашњи фактички губитак и не окреће Другима, сматрајући да су му непотребни, или ако их је лишен, он јесте на начин сабитка.“ Ми смо данас, међутим, дошли до тачке, да ништа више не изгледа онтолошки неизбежно, осим капитализма, а новац је још увек универзални еквивалент свега постојећег.   Негација За Фјодорова, „смрт је само манифестација наше неспособности за узајамну помоћ.“ Дакле, смрт је тек крајњи израз отуђења. Зато остварење универзалног сродства као коренити облик разотуђења спаја генерације у заједничком делу, али, и живе потомке с умрлим прецима кроз врхунски посао заједнице: оживљавање мртвих.   Маркс је тврдио (у свом „уводу у критику политичке економије“) како је човечанство (док је у капитализму) још увек у праисторији, а Фјодоров да су „људи још увек малолетници, полубића… Премда ће „одрастање донети и савршено здравље и бесмртност“ ипак је „бесмртност за живе немогућа без васкрсења мртвих“ – тј. без истинске универзалности и по опсегу и у садржају. Тако стара (хришћанска) универзалистичка жеља за телесним заједништвом кроз васкрсење, проналази нови израз и у сноликим пројектима космизма и у хришћанско-гностичким струјањима комунизма.   Без обзира на све разлике, разотуђење кроз свеопште заједничарење различитих бића је крајњи циљ и хришћанске и космистичке и комунистичке визије универзализма.   Када је у питању космизам, његова есхатологија је можда исувише праволинијски процес разотуђења кроз заједничко дело, и последично ширење свести и технолошки напредак, што ће омогућити васкрсавање мртвих одлучујуће за стварни универзализам. Ту нема много места за неуспех и кенозу, за дијалектику и неки сингуларни историјски догађај који би могао бити од универзалног значаја. А управо је историјски догађај као извор универзалног разотуђења оно што је заједничко и хришћанству – где би такав догађај било Христово Васкрсење у комунизму – где је то социјалистичка револуција. За оба универзализма последице утемељујућег догађаја развијају се дијалектички, дакле и позитивно и негативно, као „сила, која, се у немоћи показује.“ Ипак, док комунистички универзализам најчешће није довољно радикалан и повлачи се у сусрету са граничним питањима, попут оног, шта са смрћу? Хришћанство често пада у пасивни квијетизам или религијско измештање решења свих проблема у „други свет“, помажући на тај начин силама овог света у њиховом неометаном спровођењу политике смрти.   Васкрсење мртвих јесте чин супротан делању чувеног Бенјаминовог Анђела историје. И истовремено, симптоматично испуњење његове потиснуте жеље. Бенјаминов неуротични анђео гоњен у будућност ветром који дува из прошлости, „радо би се зауставио, будио мртве и састављао оно што је разбијено. Али из раја дува тако снажна олуја да му је разапела крила и анђео више не може да их склопи. Та олуја га незадрживо гони у будућност“ (Валтер Бенјамин, Историјско филозофске тезе). Анђео се не усуђује да учини „чудо“ и раскине овај, уписан у наше несвесно, узрочно последични ланац апсолутне потчињености будућих прошлим догађајима. По опису Бенјамина, „олуја – анђела – незадрживо гони у будућност, којој окреће леђа док гомила рушевина пред њим расте до неба. Оно што називамо напретком јесте та олуја.“ А шта нас то, ако не капитализам, све до данас подсећа на ову олују прогреса која на путу у будућност за собом оставља рушевине?   Марксово „величање капитализма“(из Комунистичког манифеста) због друштвеног и технолошког напретка који је човечанство извео из феудалне ограничености, не прећуткује чињеницу да је циљ овог „прогреса“ исти онај класни интерес који води до опустошења планете (и осиромашења већине њених становника). Речено Марксовим речима из Капитала: „капиталистичка производња ремети метаболичку интеракцију између човека и земље“ (Карл Маркс, Капитал први том).   Али однос између природе и технике није нужно антагонистички: У свом семинару о анксиозности, Лакан није видео неку радикалну разлику између измештања примитивних организама из воде у ваздух и развоја свемирске технологије: „у одређеном тренутку историје, видели смо да људи дишу челичним плућима, или да путују у нешто што се неадекватно назива космос у нечему око њих, што суштински није друкчије од онога што ја овде наводим као гомилање кисеоника ради виталне функције примитивног организма“ (Жак Лакан, Анксиозност).   Дакле, није проблем апстрактно у техници, већ у класном интересу науке која је развија. Борба за ресурсе и ратни свемирски програми спроводе се под плаштом научног прогреса. Непревазиђено упечатљив симболички гест опасне комодификације свемира, свакако јесте недавно лансирање спортског електричног аутомобила „Тесла Роадстер“ у орбиту Марса, где је требало да кружи као као „вечна“ реклама компаније Елон Муска. Срећом Муск је мало промашио и ауто је завршио изгубљен у дубоком свемиру – што је опет јак симболички догађај, који лепо указује да је капиталистички прогрес – спортски ауто који јури право у смрт.   Кретати се насупрот „рајском“ ветру који нас гони у будућност слепу за садашњост. Прихватити не пунктуално већ догађајно сада – каирос. Спремити се за истинске упаде будућности у садашњост, и организовати остварење њихових последица – све су то (мали) кораци ка васкрсењу. У погледу којих се комунизам и хришћанство, уколико су доследни свом прокламованом универзализму сигурно слажу.   Иако космизам, за разлику од комунизма и хришћанства са којима је неразмрсиво повезан, делом јесте сцијентистички пројекат који, као иманентни континуитет развоја, баш и не уважава дијалектичке прекиде, ипак ни ту замишљено остварење универзалне хармоније није било процес без остатка позитивно орјентисан.   Међутим, негација, уколико није довољно револуционарна, постаје нихилистичко разарање попут рата. Гершом Шолем је писао како руска револуција „служи као једина узвишена тачка историје у светском рату и, колико год то било тужно, као месијанска реакција против њега“(Гершом Шолем, Бољшевичка револуција 1919), да би се, на крају, једино нуклеарни арсенал артикулисао као совјетски аргумент који се уважава.   Премда је космизам, такође, био експлицитно антиратно орјентисан, реакционарне ратничке силе су се радо служиле њиме, пре, током, и после хладног рата: Од почетака, са сином православног свештеника, Николајем Кибалчичем, експертом„Народне воље“ који је припремиоексплозив за успешни атентат на цара Александра II, и који је, потом, ишчекујући своје погубљење израдио прве пројекте за ракете којима би се достигао свемир, преко Константина Циолковског пионира астронаутике и личног ученика Фјодорова, до ученика Циолковског оличених у кључној личности свемирске трке Серегеју Корољеву – човеку чије „заслуге“ за совјетску премоћ укључују „машине“ као што су „Тупољев“, Спутњик“, итд, и свемирски програм после тога, што све, нажалост, има више везе са ратом него са миром.   И сам Николај Фјодоров, „отац руског космизма“ (за живота скромни библиотекар), мрзитељ сваког рата и човек посвећен светском миру, а чија је књига „Филозофија заједничког дела“ главна космистичка референца овог текста, жестоко се противио пацифизму какав одржава статус кво:„не признавати узроке небратског стања, значи тек се играти мира, у комедији помирења која ствара псеудо мир. Лажни мир је гори него отворено непријатељство, јер ово последње поставља питање, док претходно продужава непријатељство, прикривајући га. Таква је доктрина Толстоја.“   Дакле, чак и у руском космизму, као и у хришћанству и комунизму, могло би се пронаћи неко месташце за негацију, сличну павловском „не али да“, или хегеловском „остајању при негативном“, или пак чувеном Марксовом антиидеолошком ставу да је комунизам, не идеал ком треба прилагодити реалност, већ покрет негације који полази од конкретне садашњице: „Ми зовемо комунизмом стварни покрет који укида садашње стање ствари, а услови овог покрета произлазе из сада постојећих премиса“ (Карл Маркс, Немачка идеологија).   Тело, а не софтвер За разлику од хришћанских, космистичких и комунистичких идеја „новог света“ и „новог човека“, добро сажетих у познатим речима Троцког о човеку као полупроизводу који тежи даљем развоју: „На крају, драги мој хомо сапиенс, радићу на теби“, дубока екологија и new age„холистички“ правци мишљења (али и они критички, попут структурализма и деконструкције) више мање „осуђују“ сваки „антропоцентризам“ као инхерентно тоталитаран, доводећи у питање и сам појам субјекта.   Своју „верност Фројду“ Лакан је, међутим, показао управо као структуралиста који не одбацује субјект (па је од Дериде и критикован за тзв. „фало-лого центризам“). Тврдио је да биолози претпостављају душу, „знали они то или не“, али да „човек не мисли душом, како је то Аристотел замишљао, већ је његово мишљење последица структуре… језика… која засеца његово тело… што нема везе са анатомијом“ (Лакан, Телевизија). Сматрао је да је грчки ум (νοῦς) политички мит у служби прилагођавања човека „души“ каква је у складу са датим светом. Док је мишљење, уствари, револуционарно: „мисао је у дисхармонији са душом.“ Заправо, „субјект несвесног је у контакту са душом једино преко тела, уносећи мисао у њу.“   Мада су тековине борбе против антропоцентричне репресије над бићима искљученим из нормативног концепта „човек“ драгоцене, човек који фантазира да то није, не би ли био у складу са „природом“, себе још више ставља у центар природе, и још више господари над њом – баш попут неолибералних шефова„другара“ својих радника, а субјект који се негира још више се подвлачи. Тако је и антитоталитарни анти-хуманизам завршио, између осталог, и у најопсценијој фантазији тоталитарног хуманизма: транс-хуманизму.   Хајдегерова тврдња из његовог последњег интервјуа (постхумно објављеног у „Шпиглу“): „Кибернетика је метафизика атомског доба“, врхунац остварења има у данашњим трансхуманистичким покушајима да обезбеде индивидуалну бесмртност, тако што ће информацијски садржај мозга – какав пророци пост-човечанства поистовећују са „личношћу“ – вечно преносити у компјутерске меморије. Слично постварење бесмртности у души – предмету који је њен носилац, стара је идеја чија је модификабилност непрестана фарса картезијанске „мислеће ствари“ (res cogitans). Софтверска варијанта је тек још једна у низу.   Међутим, свест је међусобни однос „индивидуа“ а не њихово индивидуално својство, особа је однос (како је то тврдио још Блажени Августин), чак и сама природа је однос (као што су подвлачили још Кападокијски Оци). Ако је тако, бесмртност не може бити реификована у неком предмету: души, уму, софтверу, већ постоји у бесмртном односу љубави између свих бића, и захтева рестаурацију и вечно постојање сваког, конкретног, појединачног, сингуларног, бића које конституише такав однос, кроз васкрсење тела. Живот је додир и загрљај мноштва различитих бића а не њихова унификација у један тотални ум. Пошто је Лакан, фројдовску психоанализу видео као еманципаторну праксу, веровао је да она говори то исто: „Идентификовање личности са нечим бесмртним познатим као душа, радикално се разликује, на самој равни односа, од (наше) доктрине која својим праксама изриче оно што је највише супротно платонистичкој традицији, наиме, да не може бити икаквог другог васкрсења, осим васкрсења тела“ (Лакан, Семинар о анксиозности).   Мртви немају шта да изгубе Према оцени Ивана Илића (чувеног теолога, филозофа – образованог и у природним наукама, свештеника, љубимца француских левичара и америчких анархиста):   „никада нећемо елиминисати бол; нећемо излечити све поремећаје;
    • Од Милан Ракић,
      Одлагање инвестирања у Србију једног од највећих произвођача свиња у Европи, немачког „Тениса“ нашим сточарима неће пореметити планове. Главно питање за њих је може ли држава повољним кредитима да им помогне да постану сувласници кланица како не би радили само за примарну производњу од које је слаба вајда.

      Тачно пре годину дана српско предузеће „Тенис инвест“, део немачког гиганта у производњи меса, добило је право првенства закупа 2.431 хектара државног пољопривредног земљишта у зрењанинској општини, иако је и тада „Тенис“ померио рок за започињање изградње фарме свиња у Банатском Деспотовцу код Зрењанина. Разлоге за померање те инвестиције од 21 милион евра нису навели.
      Ове године требало је да почне изградња фарме код Банатске Тополе за 70.000 товљеника и 2.500 крмача, инвестиција вредна 20 милиона евра. И ово најновије одлагање инвестиције остало је без образложења, али је мало кога из струке изненадило.
      Још када је Влада Србије 2015. године са немачким произвођачем меса потписала Меморандум о разумевању за узгој три милиона товних свиња годишње, уз план да та компанија има производњу на 20 фарми у Србији, људи са дугим искуством у сточарству, посебно свињогојству, били су скептични у погледу његове реализације. Напросто, због слабе могућности пласмана нашег свињског меса на инострана тржишта.
      Професор др Витомир Видовић са Катедре за сточарство Пољопривредног факултета у Новом Саду истиче за Спутњик да се одлука „Тениса“ о одлагању инвестирања сигурно неће одразити на број свиња у Србији, којих данас има 4,6 милиона. Ми стандардно толико произведемо и поједемо, уз невелики извоз у неке од земаља у окружењу, јер, објашњава он, свињетину немамо где да пласирамо.
      Одлуком да се свиње вакцинишу против куге држава практично и даље одржава санкције које спречавају развој српског свињарства, уведене још деведесетих година прошлог века, и због тога не можемо да извозимо месо на нека тржишта, посебно европско. Уз то, Европа има 50 милиона свиња вишка. И ми тамо никада нећемо ни извозити месо зато што су они запослили свој народ. И то је основни разлог што „Тенис“ одуговлачи са инвестирањем у Србију, каже за Спутњик Видовић.
      Он, уз то, напомиње да треба да прође три године по укидању вакцинације, односно цео један производни циклус, да би се се добило „чисто“ невакцинисано месо.
      На питање, зашто та мера коју су, на пример, Хрвати укинули пре десет година, код нас још одолева, саговорник Спутњика каже да је разлог за то јак ветеринарски лоби који неће да се одрекне немалих средстава која сваке године добија на рачун вакцинације.
      „На нека тржишта можемо да извозимо, али та су далеко, и док год држава блокира удруживање фармера у асоцијацију која ће имати своју кланицу, не можемо разговарати о озбиљном развоју“, сматра наш познати стручњак, који је на позиве више земаља радио на подизању репроцентара за производњу свиња. Сада у Владивостоку за рачун Русије ради на пројекту одгајања прасади за извоз у Кину.
      Кланичари, објашњава Видовић, окрену новац 50 пута годишње, а фармери то могу највише три пута у години. На добитку је само онај ко има јефтину свињу, своју кланицу и своју малопродају, где окрене новац једном недељно. Остали би, као најамни радници, имали само радно одело и пиџаму, сликовито објашњава наш познати стручњак за свињарство. Наши фармери би радили за „Тенис“ и ту примарну производњу и имали би цену какву имају данас. А без сопствене кланице и прераде нема зараде ни даљих улагања, објашњава Видовић.
      Зато је он од почетка био скептичан да би „Тенис“ могао да подигне наше сточаре, тврдећи да би од доласка „Тениса“ највећа добробит за наше одгајиваче свиња била у укидању вакцинације.
      Решење њихових проблема је, како каже, у рукама државе која треба да створи законске услове.
      „Иза целог тог пројекта треба да стоји држава. Треба нам једна кланица, велика, односно велика онолико колико буде животиња. Можда ће клати пет, можда 10 милиона свиња. Али онда неће сељак своју свињу продавати по 120 динара, него по 160 динара, довољно ће зарађивати од сопственог труда и пуниће државну касу.“
      А на питање како држава може да помогне, он одговара:
      „Може повољним кредитом. Шта је за државу 20 милиона евра да се направи једна кланица, да позајми сељацима паре да они буду власници, сувласници, да се направи један задружни систем. Једна кланица, али велика, конкурентна“, објашњава Видовић.
      Кланице у рукама произвођача би, сматра он, натерале неколико великих кланичара звучних имена, који су сада у агробизнису, да улажу у примарну производњу, што сада не чине.
      Он упозорава да је сточарска производња у Србији данас на нивоу оне из 1910. године.
      „За разлику од данашњих 4,6 милиона свиња, некада смо производили 16 до 18 милиона. И за разлику од садашњих 200.000 крмача, имали смо 1,1 милион које могу да опрасе 33 милиона прасади. И да само продамо прасе по 50 евра то је милијарду и по евра. А ми сада увозимо меса за 300-400 милиона евра“, упозорава саговорник Спутњика.
      А када немамо производњу, ионако далека тржишта источне Азије су још даља. Кина је највећи произвођач свињског меса у свету у односу на другопласирану Европску унију. Али иако обухвата више од пола светске производње, најмногољуднија држава света је уједно и највећи увозник свињетине.
      Али џаба, упркос добрим намерама Кине да из Србије, како је то договорено, увози и јагњетину и свињетину. Чекајући да нам Немац реши проблем протраћили смо године за које смо могли макар да поставимо ствари на право место. Ако је то некада знала Милошева Србија, која је имала десетоструко већи извоз од увоза и у којој су најважнији „извозни бренд“ биле управо свиње, ваљда је то могуће и данас.
      Мира КАНКАРАШ ТРКЉА

    • Од JESSY,
      „Мама и тата, ја нисам крива за то што је вама тако…
      Нисам крива што ви тако живите… тако једно с другим комуницирате…
      Нисам крива што немате храбрости и одлучности да нешто измените у свом животу…
      Ја за то нисам крива!
      Ви сами одбијате да будете одрасли. Ви сами бирате ту позицију, да су за то што вам се дешава криви сви, па и ја, само не ви. Ви сами сте на себе натоварили тако много да од тога падате на колена, умарате се, љутите. Ви сами сте себи изабрали такав живот – САМИ!
      Чак и тада – у мом детињству – вам је било лоше НЕ због мене.
      Да, свеједно сам се осећала кривом што вам је тешко – са собом, са животом, са мном. Осећала сам се кривом за вашу нервозу, љутњу, умор. Јако сам патила, али нисам знала како да вам помогнем да престанете бити такви – уморни, тешки, нервозни. Због тога сам плакала. Због тога сам се јако љутила на себе, што немам снаге да вам живот учиним лакшим и радоснијим.
      Јако сам желела да будем онаква каквом сте ме ви желели видети, да се пред комшијама не бисте стидели, да бисте се пред рођацима могли са мном хвалити, али нисам увек успевала и зато сам се још више љутила на себе, што не оправдавам ваше наде.
      Од детињства сам натоварила на себе кривицу за оно што се дешава с вама. Али уморила сам се и више нећу да узимам одговорност на себе за то што је вама лоше, зато што је то ваш избор, то је ваш живот, то је ваша одговорност.
      Ја нећу више да узимам на своја леђа оно што сте ви натоварили на себе.
      Ако немате снаге за нешто – снизите своје амбиције, апетите, нађите компромис међу вашим жељама и могућностима – то је ваш је задатак, да то урадите, а не мој.
      Не свиђа вам се живот – досадан вам је, тежак – то је ваш задатак, да свој живот учините интересантнијим и лакшим, и не на мој рачун, већ сами. Нисте задовољни са вашим односима – и шта, одрасли сте људи – решавајте то питање сами. И не вуците ме свако на своју страну, јер ја ћу вас, свеједно, волети једнако.
      Не свиђа вам се како и где ја живим – али, то је мој живот, а не ваш, и у свом животу ја доносим одлуке сама – и нисам обавезна да оправдавам ваша очекивања нити да достижем оно што нисте достигли ви.
      Мама/тата ја вас пуштам и ваш сопствени и самосталан живот – такав каквог га ви бирате сами за себе. А мени је време да живим свој живот, своја интересовања, да одлучујем онако како ЈА хоћу. До скорог виђења! Волим вас! Грлим! Ваша…“
       
      https://poznajsebe.wordpress.com/2018/11/07/мама-и-тата-ја-ни-за-шта-нисам-крива/
    • Од Milan Nikolic,
      Чини ми се да мало ко од православних зна задатак православља. А тај задатак је очување католичанства као најважније категорије Цркве.
      Са друге стране имамо латине који себе називају католицима, док православни сасвим погрешно пристају да латине тако називају.
      И тако смо дошли до тога да многи православни зазиру од католичанства, само због тога што латини себе називају католицима.
      Зато сматрам да Православна Црква треба да нагласи своју улогу и задатак, да нагласи своју католичанску основу.
      Латине можемо називати римоцентрицима, римосолипстицима, али никако католицима.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×