Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black

Оцени ову тему

Recommended Posts

Testenina spremljena na tršćanski način. Dakle iz Trsta.
Tako imamo špageti bolonjezi (spaghetti bolognesi), pesto djenoveze (genovese) i tako dalje. Svaka regija u Italiji ima neki svoj prepoznatljiv specijalitet. Inace, špageti znace konopčići, od reci spagho- konopac.


Poslato sa SM-G935F koristeći Pouke.org mobilnu aplikaciju

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Golub,
      Мисија Ћирила и Методија одиграла се пре подела у хришћанству, зато би Дан словенске писмености требало да слави цела Европа. То треба да буде празник речи, јер књижевност је премрежила свет пре интернета, оценили су гости емисије "Око"
      http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/124/drustvo/3533022/knjizevnost-premrezila-svet-pre-interneta.html
       
    • Од Милан Ракић,
      Tko može na bilo koji način odrediti duh jednoga naroda? U hrvatskom slučaju i u odnosu na Drugi svjetski rat (i na poraće) to je gotovo nezamislivo i skoro nemoguće. U prvome redu zato što smo od travnja 1941. do svibnja 1945. imali užasan građanski rat.

      Djelomice se kao građanski može opisati i tzv. Domovinski rat, jer su pucali jedni na druge građani iste države, suputnici iste povijesne kalvarije koja je u velikoj mjeri bila uvjetovana strahovima i frustracijama iz Drugog svjetskoga rata i poraća.
      Hrvati bi se za trajanje tzv. Nezavisne Države Hrvatske (NDH), čije se postojanje itekako problematizira u nedavnoj odluci mjesne Crkve u Koruškoj u odnosu na komemoraciju tzv. Bleiburške tragediju u Pliberku, u Austriji, za vijeke vjekova morali smatrati obveznim gajiti osjećaje sućuti i pokajanja.
      Na našem su teritoriju, među nama, počinjeni holokaust (protiv židovskoga naroda) i genocidi (protiv romskoga i srpskoga naroda). Zbog toga su se naši ljudi podijelili i još žive podijeljeni. Tu ozbiljnog procesa pomirenja i suočavanja s prošlošću nažalost – još nema.
      Ja sam morao preuzeti krivnju oca i djedova, morao sam se preobraziti, morao sam osjetiti teret jedne obitelji koja je stala na stranu ustaštva i nacizma i ne samo stala već i ostala
      Želio bih danas nešto kazati o ovoj velikoj i bremenitoj temi jer mislim da ipak postoji stanovita kolektivna krivnja Hrvata i jer mislim da ako je savjest mirna predsjedniku Sabora gosp. Jandrokoviću, moja to ne smije biti.
      Moj otac Adolf Pilsel približio se Paveliću u drugoj polovini pedesetih u Argentini kada je postao jedan od onih koji su čuvali Poglavnika. To je bila posljedica prijateljevanja mojega djeda Jakova Pilsela s Pavelićem i znak zahvalnosti što su djed Jakov Pilsel i baka Roza Ćosić ud. Pilsel spasili život Paveliću u bijegu iz Zagreba 10. svibnja 1945. sklonivši ga od Sovjeta u njihovom tadašnjem domu u austrijskom Judenburgu (što je opisano u mojim knjigama).
      Što se mene tiče, priča o ustašama i mom ustašovanju se u meni počela gasiti početkom osamdesetih ili, da budem precizniji, nestala je rapidno nakon poraza Argentine protiv engleskih snaga u ratu za Malvine (Falklands).
      Zašto tada? Jer sam tada počeo prihvaćati da imam i latinoamerički identitet, a ne samo neki difuzni europski, odnosno da sam svakim danom kojim sam se budio postajao svjestan da sam prije svega Argentinac (tada je to tako bilo) i jer sam morao moći odgovoriti na pitanje koje mi je 1978. postavio kolega sadašnjega pape Franje, svećenik isusovac oko kojeg sam se tada motao i koji mi je rekao ono sudbonosno: ”Drago, dokad ćeš radnim danom glumiti argentinskog borca protiv diktature i biti aktivist za ljudska prava, a vikendom se ponašati kao hrvatski fašist?”
      Danas znam da je to pitanje bitno odredilo moj život.
      Da, postoji ta naša moralna, metafizička krivnja. Osjećam nešto poput sukrivnje za djelovanje članova moje obitelji.
      Ta sukrivnja se ne može objektivizirati. Trebali bismo biti skloni i, ovisno o položaju i vrsti djela onih koji su pogođeni nepravdom, ispraviti krivnju iako moralno i pravno za djelo nismo odgovorni.
      Zagovaram odgovornost Hrvata, dakle, supogođenost čovjeka koji pripada hrvatskom duhovnom i duševnom životu i s ostalim sličnima dijeli jezik, podrijetlo i sudbinu te političku povijest i koji postaje svjestan ne uhvatljive krivnje, već analogije sukrivnje
      Ja, naime, zagovaram odgovornost Hrvata, dakle, supogođenost čovjeka koji pripada hrvatskom duhovnom i duševnom životu i s ostalim sličnima dijeli jezik, podrijetlo i sudbinu te političku povijest i koji postaje svjestan ne uhvatljive krivnje, već analogije sukrivnje.
      Moramo se osjećati sudionicima, sukrivcima, osobito ako šutimo pred nepravdom i bezakonjem, mržnjom ili netolerancijom. Ja sam morao preuzeti krivnju oca i djedova, morao sam se preobraziti, morao sam osjetiti teret jedne obitelji koja je stala na stranu ustaštva i nacizma i ne samo stala već i ostala.
      Moj nedavno preminuli otac Adolf Pilsel, nakon mene prvi, i to u 81. godini života, tek je postao sposoban i spreman čuti ne samo što mu sin ima reći nego što su o tome kazali Vlado Gotovac, Predrag Matvejević ili Slavko Goldstein.
      Moramo biti u stanju osjetiti moralnu kolektivnu krivnju i zadaću ponovne obnove čovjeka i nacije – zadaću koju imaju svi ljudi na svijetu koja, međutim, hitnije i osjetnije, kao da odlučuje o svemu biću, nastupa tamo gdje se jedan narod, makar podijeljen, vlastitom krivnjom našao pred ništavilom koje simbolizira pakao Jasenovca.
      Da, ja osjećam sram pred samim zločinima. Bilo me sram i za posjete Ahmićima.
      Sram me je jer su mnogi nastavili živjeti kao da se ništa nije dogodilo.
      Sram me je što hrvatski katolički biskupi nisu još uvijek otišli i obavili čin pokajanja u samom Jasenovcu, kao što su to učinili pape u Auschwitzu, a hrle članovi HBK svake godine na Bleiburg dajući prednost jednim žrtvama, među kojima je bilo mnoštvo zločinaca, dok u Jasenovcu krivih ljudi nije bilo!
      Samo neprestano nastojanje na razumnom i utemeljenom iznošenju činjenica, samo korektan odgoj i pošteno obrazovanje, samo iskrena molitva, samo dijalog i međusobni oprost mogu nas dovesti do stvaranja pretpostavke za normalno društvo.
      Samo neprestano nastojanje na razumnom i utemeljenom iznošenju činjenica, samo korektan odgoj i pošteno obrazovanje, samo iskrena molitva, samo dijalog i međusobni oprost mogu nas dovesti do stvaranja pretpostavke za normalno društvo
      Ne svi Hrvati, već manjina, bilo da su ustaše, bilo da su partizani, snosi krivičnu odgovornost za zločine, druga je, pak, manjina morala odgovarati za podržavanje ustaštva i za strahovladu u doba poratnog staljinizma.
      Svatko od nas, premda na različite načine, sasvim sigurno ima povoda da sam sebe preispita moralnim uvidom i ne mora priznavati nikakvu instancu osim vlastite savjesti.
      Tko ne prepoznaje trenutak u svom životu i nije sposoban kazati: I ja sam Hrvatska, ali kazati to uz zahtjev za preobrazbom, za ponovnim rođenjem, za odbacivanjem pokvarenoga, taj neka bude opomenut jer je zašao u ćudorednu propast.
      Ali ono dobro i istinito neće doći samo od sebe: treba temeljito prionuti poslu, svi mi i svatko od nas.
      Možda jednom, kada budemo mrtvi, mognemo reći da smo se oslobodili krivnje.
      http://www.autograf.hr/bleiburg-ndh-i-pitanje-hrvatske-krivnje/
       
    • Од Милан Ракић,
      Prema tvrdnjama zvaničnika, za RV i PVO Vojske Srbije nastaviće se nabavke helikoptera Mi-17V-5, a Ministarstvo unutrašnjih poslova bliži se potpisivanju ugovora za Super Pumu. Sadašnji izbori u predistoriji vode više od četrdeset godina u prošlost kada je Komanda RV i PVO izradila prvu analizu perspektivnog srednjeg transportnog helikoptera (STH) i od tada do danas na stolu su bila dva predloga – Super Puma ili Mi-17.

      U Komandi RV i PVO 1978. godine izrađena je Prethodna analiza STHčiji je zaključak bio da u najuži izbor ulaze naslednik Mi-8 sa jačim motorima TV3-117 snage 2 x 1.417 kW (1.900 KS) ili proizvod francuske firme Aérospatiale AS-332 Super Puma sa motorima Makila 1A 2 x 1.327 kW (1.780 KS). U to vreme već su postojala oba STH koja su nakon četiri dekade još uvek glavni konkurenti na svetskom tržištu. U naoružanje oružanih snaga SSSR Mi-8MT (izvozna oznaka Mi-17) uveden je 1977. godine. Prvi AS-332 poleteo je 1978. godine, a u serijskoj proizvodnji bio je je 1981. godine.
      U periodu od 1968. do 1981. za RV i PVO JNA nabavljena su 93 Mi-8 / Foto: Žarko Skoko Još tokom izrade prethodne analize u komandni vida otvoreno pitanje bilo je da li domaća industrija može da ovlada licencnom proizvodnjom STH i da li je ekonomično rešenje proizvodnja ili nabavka gotovih letelica. Bila su to vremena kada se ambiciozno gledalo na razvoj domaće industrije. Treba podsetiti da su pre četrdeset godina leteli prototipovi Orla i Galeba G-4, pripremala se proizvodnja Gazele, a otvoren je zadatak projektovanja domaćeg nadzvučnog borbenog aviona pod radnom oznakom Orao-2.
      U kontekstu planova da se STH proizvodi kod kuće od SSSR zatražena je informacija da li se može dobiti delimična licenca ili dogovoriti zajednička proizvodnja STH. Početkom 1981. godine SSSR je posetila radna grupa koja se upoznala sa taktičko-tehničkim karakteristikama Mi-17.
      U Francusku je takođe poslan zahtev za uslove za dobijanje licence. Dodatni zahtev je bio prilagođavanje Super Pume taktičko-tehničkim zahtevima RV i PVO – obzirom da se računalo na samo jednu platformu za prevoženje ljudi i materijala uslov svih uslova bila su utovarna vrata.U RV i PVO bili su vrlo zadovoljni školjkastim vratima sa sovjetskog Mi-4 koji je nabavljen 1960. godine i Mi-8 uvedenog u naoružanje 1968. godine. Zato se očekivalo da perspektivni STH ima pristup za utovar.
      Francuzi su odgovorili da se utovarna vrata mogu projektovati i predložili su idejno rešenje i zajedničkog ulaganje u razvoj proširene teretne kabine. Otvorena je mogućnost licencne proizvodnje kao kod već pokrenute saradnje u proizvodnji Gazele.
      Helikopter H215 Super Puma nemačke Savezne policije kakav će se uskoro naći u MUP-u Srbije / Foto: Airbus Helicopters Sledeći korak u planiranoj nabavci nove tehnike za zamenu Mi-8 bila je Taktička studija o nabavci STH koja je razmatrana na sastanku u Komandni RV i PVO 24. maja 1982. godine.  U obzir su uzeti geofizički i klimatološki uslovi na osnovu kojih je definisano da STH mora da izvršava zadatke u svim meteorološkim uslovima, po noći i uslovima zaleđivanja (zato mora da ima sistem za odleđivanje krakova rotora i uvodnika vazduha u motore). Uslov su bili i instrumenti i navigacijski sistem za instrumentalno letenje budući da je prosečno oko 100 dana godišnje na prostoru Jugoslavije vidljivost bila manja od 4.000 m.
      Na listi zahteva bilo je da STH može zalebdeti na visini do 1.500 m bez uticaja zemlje i do 2.500 m sa uticajem zemlje. Maksimalna masa STH u poletanju trebala je da bude do 15.000 kg. Predviđen je koristan teret u uslovima MSA od 3.000 kg odnosno preko 20 naoružanih vojnika. Tražena je maksimalna brzina od 270 km/h i više. Pri maksimalnoj masi u poletanju tražila se brzina krstarenja veća od 250 km/h i brzina penjanja veća od 6 m/s.
      Dolet STH trebao je da bude preko 500 km sa standardnom količinom goriva pri maksimalnoj masi u uslovima MSA na nivou mora.  Na listi zahteva bile su dobre performanse i manevarske mogućnosti, pasivna zaštita od otkrivanja i visoka borbena žilavost, robusna konstrukcija u slučaju prinudnog sletanja i udara u tlo, mogućnost aktivne odbrane, brzi utovar tereta većih gabarita i malih vozila preko utovarnih vrata, mogućnost ukrcavanja i iskrcavanja ljudi iz lebdenja sa dizalicom, na obe bočne strane traženo je da ima pokretna klizna vrata širine do 1,5 mza brzo ulaženje i izlaženje ljudi i utovar tereta,  prevoženje tereta podvesno i na bočnoj dizalici, mogućnost ugradnje najmanje 12 nosila za ranjenike itd. Uslov je bila dvomotorna konfiguracija.
      Prema zahtevima RV i PVO za STH predviđena je ugradnja streljačkog naoružanja i lansera nevođenih raketnih zrna za raščišćavanje desantne prostorije i odbrane desanta pri iskrcavanju. Na svim prozorima teretne kabine traženo je da se mogu ugraditi nosači za lično naoružanje desanta za sektorsko gađanje. Bila su potrebna mesta za potkačinjanje svetlećih bombi za osvetljavanje mesta sletanja noću i izbacivanje svetlećih signalih raketa radi identifikacije.
      Francuski predlog iz 1989. godine o industrijalizaciji posle punog osvajanja serijske proizvodnje AS-332 Mk II na kojem je žutom označeno učešće jugoslovenskih preduzeća, a neobojeni delovi trebali su da se uvoze. U taktičkoj studiji kao prvi izvor STH analizirana je domaća industrija, ali interesantno, sa negativnim stavom o njenim realnim potencijalima. Krenulo se od nedostatka iskustva u projektovanju jer osim rada na lakim letelicama H-110 i H-210 iz šezdesetih godina od kojih se odustalo na samom početku zbog nabavke Gazele nije bilo drugih pokušaja da se projektuje domaća letelica. U vreme izrade analize 1982. godine Vazduhoplovnotehnički institut (VTI) – Žarkovo, prema proceni Komande RV i PVO, nije bio programski orijentisan na razvoj helikoptera, ali procenjeno je da kada bi se definisale potrebe i institut popunio kadrovima onda bi bilo moguće proširiti delatnost.
      Laboratorije i aerotuneli potrebni za razvoj STH nisu postojali. Domaća industrija, težišno „Soko“- Mostar i „21. maj“ – Beograd radili su po licenci na proizvodnji Gazele. Procenjeno je da domaća industrija nije u stanju da prihvati i samostalno uđe u razvoj STH bez prethodnog tehnološkog razvoja i osvajanja novih tehnologija. Dinamika rada na razvoju i uvođenja u proizvodnju domaćeg STH nije bila prihvatljiva jer se cenilo da RV i PVO ne bi dobilo pravovremenu zamenu za Mi-8 u vreme njihovog isteka resursa i moralne zastarelosti.
      Iz ugla RV i PVO izbor je na kraju bio između Mi-17 i Super Pume. Obe letelice procenjeno je da su podobne za sve potrebe definisane u taktičko-tehničkim zahtevima. Prednost Mi-17 bila je (i ostala do danas) mogućnost utovara tereta većih gabarita preko utovarnih vrata. Još u procenama iz 1982. godine primećeno je da Super Puma ima moderniija rešenja i da je ekonomičan u odnosu na Mi-17 zbog manje potrošnje goriva i većeg resursa vitalnih delova. U performansama i avionici  prednost je bila na strani francuske letelice. Većina ostalih odlika procenjena je kao slična ili čak identična.
      Procenjeno je da Mi-17 predstavlja dovršen projekt koji objedinjava dobre osobine proverene na Mi-8. Za RV i PVO važno je bilo i to što je usvojen remont Mi-8 i u tom pogledu nije se zavisilo od proizvođača i cenilo se da će isto da bude sa Mi-17. Uvođenje Super Pume podrazumevalo je preorijentaciju na novu tehniku.
      Po proceni orijentacionih cena očekivalo se da bi Mi-17 bio znatno jeftiniji od Super Pume i da bi se za 100 francuskih moglu nabaviti 250letelica iz SSSR. U korist Francuza išla je ponuda za prenos licence i za ugovor po kojem bi se proizvodnja zmajeva za matični lanac poverila jugoslovenskoj industriji.
      Potrebe Jugoslovenskog RV i PVO prema procenama iz 1982. godine za sadašnje brojno stanje helikopterskih jedinica čak u i velikim državama čine se izuzetno velikim – planirano je da se broj helikoptera sa 187poveća do 2000. godine na čak 718 komada za sva tri vida oružanih snaga i teritorijalnu odbranu. Za popunu jedinica u periodu od 1983. do 2000. planirana je nabavka 309 STH. Zaključak taktičke studije išao je u prilog Mi-17 kao prirodnog naslednika Mi-8. Predloženo je da se odluka o nabavci novog STH donese pre kraja 1982. godine i da se sačini program realizacije i odluči o eventualnoj delimičnoj licencnoj proizvodnji.
      Kratak rok za odluku prema proceni RV i PVO bio je prirodan jer su 1981. godine primljeni poslednji od 93 primerka Mi-8. Prema srednjeročnom planu razvoja oružanih snaga planirano je da se nabavi 10 novih letelica u 1984. i 1985. godini i to su trebale da budu početne nabavke novog STH.
      Sredinom osamdesetih godina održavani su kontakti sa proizvođačima i prikupljane su informacije. Francuzi su bili vrlo agilni i 1984. godine organizovali su demonstracioni let Super Pume na aerodromu Beograd i vodili su za to vreme agresivan margeting. U to vreme oživljena je ideja o obnovi beogradske vazduhoplovne industrije. Stožerni projekat činilo se da bi mogao postati domaći STH. Mašinski fakultet i zavod „Moma Stanojlović“ 1985. godine izradili su program realizacije i idejni projekat višenamenskog helikoptera VNH-90, od 1987. godine na projektu je radilo 96 istraživača pod kooordinacijom Mašinskog fakulteta.
      Lolin projekat domaćeg VNH-90 od početka je zamišljen sa širokim teretnim vratima za utovar terenskog vozila kako je prikazano na crtežu iz tehničke informacije iz 1988. godine. Borbena varijanta Lolinog VNH-90. Rukovodilac projekta bio je prof. dr Tomislav Dragović. Po početnoj zamisli VNH-90 trebao je da bude višenamenska letelica pogodna i za civilne i vojne namene, maksimalne mase u poletanju do 10.000 kg sa 3.000 kg korisne nosivosti. Kao potencijalni izbor motora uzeti su u obzir Rols-Rojs/Turbomeka (Rolls-Royce/Turboméca) RTM 322 2 x 1.411 kW, Dženeral Iliktrik (General Electric) CT7-6 2 x 1.281 kW ili Turbomeka Makila  2 x 1.130 kW.  Finalista proizvodnje VNH-90 trebala je da bude Industrija „Ivo Lola Ribar“ sa osloncem na „Utvu“, „Soko“, „21. maj“, „Prvu Petoletku“ i još 37 firmi iz čitave SFRJ a za sistem naoružanja firme koje su već radile na namenskoj proizvodnji.
      Slaba tačka VNH-90 iz ugla oružanih snaga bilo je vreme potrebno za razvoj kao što se to i procenilo u taktičkoj studiji za potencijalni domaću proizvodnju. Cenilo se da neće moći da se dovede do ulaska u naoružanje pre 2000. godine, a do tada bi istekao životni vek velikoj većini Mi-8 (prvobitno resurs Mi-8 bio je limitran na 20 godina, a kasnije je produžen na 28 godina ili 12.000 časova naleta, a primerci za RV i PVO proizvedeni su između 1968. i 1981. godine).
      U međuvremenu razvilo se snažno konkurentsko nadmetanje između više proizvođača koji su ponudili svoj STH uz delimični ili potpuni prenos proizvodnje u jugoslovenske fabrike kao alternativu za VNH-90. Osećala se konkurencija između „Sokola“ i „Lole“. Obe firme žele su da budu finalisti STH. Savezni  sekretarijat za narodnu odbranu (danas bi napisali ministarstvo odbrane)  leta 1988. godine poslao je na adrese „Sokola“ i „Lole“  početne taktičko-tehničke zahteve STH. U propratnom aktu naglašeno je da dostavljanje zahteva „nema za cilj otvaranje zadatka razvoja i proizvodnje“ već samo informisanje o tome kakav je STH potreban oružanim snagama.
      U taktičko-tehničke zahteve u odnosnu na ranije unete su neke izmene – umesto 20 ljudi zatraženo je da se može ukrcati 24-30 naoružanih vojnika, zatim da se nosivost unutrašnjeg tereta poveća sa 3.000 kg na 4.000 kg, podvesno sa 3.000 kg na 4.500 kg, da brzina mora biti veća od 300 km/h, brzina penjanja 9 m/s, plafon lebdenja bez uticaja zemlje povećan je sa 1.500 m na 2.800 m.
      Britanski Vestland potrudio se 1988. godine da za prezentaciju svog projekta W30-300 za RV i PVO izradi namensku tehničku informaciju. Radilo se o potencijalno velikom poslu i zato su se Britanci potrudili da pronađu prevodioce. Ponuda naoružane varijante Vestlandovog W30-300 na papiru se činila izuzetno moćnom, ali projekat nije zaživeo. jedan primerak WG30 prepravljen je u demonstratora serije 300, ali projekat je obustavljen zbog nedostatka interesa na tržištu. U celini Vestlandov WG30 bio je promašaj. Izrađeno je od 1981. do 1987. četrdesetak komada za civilno tržište, ali zbog niza udesa i ozbiljnih tehničkih nedostataka svi primerci su prizemljeni 1991. godine. Francuzi su se oslonili na „Soko“, a sa beogradskom firmom „Ivo Lola Ribar“, 1988. godine, pregovarali su britanski „Vestland“ (Westland), američki „Bel“ (Bell) i „Sikorski“ (Sikorsky) koji na kraju nije pokazao ozbiljniji interes za partnerstvo. Firma  „Vestland“ ponudila je svoj projekat W30-300 odnosno podvarijantu TT300 kako je označen poseban prilagođeni model za RV i PVO.  Predloženo je da se razvoj, proizvodnja i prodaja pokrenu kao zajednički poduhvat „Vestlanda“ sa beogradskom firmom „Lola“.
      U ponudi je bio derivat projekta predviđen za prevoz 16 naoružanih vojnika ili alternativna konfiguracija sa prostorom za 27 ljudi. Razrađene su naoružana varijanta sa velikim izborom borbenog tereta uključujući vođene protivoklopne rakete i rakete vazduh-vazduh i protivpodmornička i protivbrodska varijanta. Prema „Vestlandovoj“ ponudi projekat potpuno prilagođen jugoslovenskim taktičko-tehničkim zahtevima nazvan VNH-90 trebao je da se potpuno prepusti  „Loli“ i beogradska firma bi bila nosilac autorskih prava. Prema proceni „Lole“ zajednički razvoj trebao je da obuhvati tri prototipa i 10 letelica nulte serije. Cenilo se da će se u preko 90% zadovoljiti taktičko-tehnički zahtevi RV i PVO.
      Belov predlog osvajanja proizvodnje modela 241ST u jugoslovenskoj industriji. Dvomotorni 214ST nastao je od vrlo poznatog modela 205 namenski na zahtev i trošak Irana. U odnosnu na model 205 linije modela 214ST znatno su produžene da bi se stvorio prostor za za 16-17 putnika. Pogon su bila dva motora General Electric CT7-2A snage 2×1.215 kW. Planirani transfer proizvodnje u Iran nije ostvaren zbog Islamske revolucije. Ironično, Irak se zainteresovao za model 214ST i najveći broj od 96 proizvedenih primeraka našao se osamdesetih godina u sastavu Sadamovih oružanih snaga. Američka firma „Bel“ (Bell) ponudila je svoj model 214ST kao osnovu za jugoslovenski VNH-90B. Predviđeno je da ima mesta za prevoz 18 ljudi u standardnoj konfiguraciji, ali može se konvertovati u konfiguraciju za prevoz 21 vojnika. Za razliku od originalnog modela 214ST koji je imao skije za potrebe RV i PVO trebao je da bude razvijen robusni tricikl sa točkovima. Amerikanci su poslovično temeljito i detaljno razradili transfer proizvodnje u jugoslovensku industriju sa tačno određenim rokovima za pojedine elemente konstrukcije. Model 214ST trebao je da se prilagodi RV i PVO jer je u početnoj ponudi mogao da podmiri oko 70% od taktičko-tehničkih zahteva RV i PVO, a perspektivi se očekivalo da konstrukcija može da se dovede do ostvarenja 85% zahteva.
      Francuzi se nisu povukli i ostali su „u igri“ sa ponudom za letelicu nazvanu Super Puma MK II koja je bila prilagođena prema taktičko-tehničkim zahtevima RV i PVO. Dimenzije letelice su povećane, ugrađena je jača varijanta motora Makila 1A2 od 2 x 1.569 kW, povećana je poletna masa sa oko 9.000 kg na 9.500 kg, porasle su performanse, rekonstruisana je glava nosećeg rotora, poboljšan je glavni reduktor itd. Sva poboljšanja primenjena su na prototipu AS-332L2 koji je poleteo februara 1987. godine. Namenski za RV i PVO ponuđeno je da se provede ranije zatražena rekonstrukcija teretne kabine i ugradnja vrat za utovar.
      Saradnja na Gazeli omogućila je Francuzima da održavaju stalni kontakt sa „Sokolom“. Dve firme – Aérospatiale i „Soko“ trebale su da budu proizvodni partneri i da se nabavka za RV i PVO 100% „pokrije“ nabavkama delova jugoslovenske proizvodnje za matični francuski proizvodni pogon. Kao dodatna ponuda ramatrano je da se izrada Gazela za sve strane potrebe prenese na „Soko“ i naručena su krilca za Super Pume.
      Jugoslovenska ambicija da se ide na što veći obim osvajanja licencnce proizvodnje delova helikoptera AS-332 Mk II. Na crtežu su ti delovi označeni crvenom bojom. Prema predlogu francuske strane trebalo je da se od fabrike „Soko“ nabavljaju delovi ili završene Gazele, delovi Super Pume i da se obe letelice mogu prodavati trećim korisnicima uz saglasnost francuskih vlasti. Zahtev istaknut sa jugoslovenske strane bio je da se poveća učešće domaćih firmi.
      Ponuda SSSR odnosila se na Mi-17V-1 proizvedene u fabrici u Kazanju sa motorima TV3-117VM umesto ranije varijante sa motorima TV3-117MT, ali isključivo gotovih po ceni koja je  avgusta 1989. godine iznosila 3,71milion dolara za komad. Iz fabrike iz mesta Ulan-Ude mogli su se dobiti Mi-17-1V za 3,682 miliona dolara. Kao dodatni stimulativni paket ponuđeno je naoružanje uključujući po četiri podvesnika za dvocevne topove GŠ-23 kalibra 23 mm koja bi se uzela iz domaće proizvodnje iz fabrike „Bratstvo“ iz Novog Travnika. Zatim ponuđeni su dodatna radio stanica za vezu sa kopnenom vojskom, sistem identifikacije svoj-tuđ, deflektori mlaza izduvnika za smanjenje infracrvenog odraza, mamci i infracrveni ometač i kran. Ponuđena je i „leteća bolnica“ Mi-17A (Mi-17-1VA) sa prostorom za rad šest hirurga i bolničara.
      Na osnovnu svih primljenih ponuda izrađen je  program industrijalizacije STH u SFRJ. U tom dokumentu navedena je procena da od STH koji može da se proizvodi u SFRJ tehnološki i po odlikama odgovara AS-332 MK II. Industrijalizacija francuskog projekta bila bi najbrža i najjeftinija obzirom da se već posedovalo homologovane tehnologije, procedure i standarde koje su korišćene na toj letelici.
      Ekonomski faktori i procena rizika domaćeg poduhvata u pogledu rokova i cena išli su „na vodu“ nabavci stranog rešenja. zato nisu ni planirana finansijska sredstva za podršku domaćeg razvoja. Planovi nabavke drastično su redukovani na 90 ili 85 STH u periodu od 1993. do 2000.godine. Pred kraj osamdesetih godina „perestrojka“ je uticala na promenu atmosfere u SSSR i otvorena je šansa da se uđe u projekat novog STH pod oznakom Mi-38 koji je u to vreme bio u razvoju (i još uvek nije u proizvodnji).
      Prototip vojne verzije Mi-38T na svom prvom letu. Urađena je analiza ponuda i dat je predlog da se prvo nabave gotovi Mi-17V-1 kao prelazno rešenje, a da se kasnije uđe u licencnu proizvodnju Mi-38. Stav JNA bio je da je Mi-38 „konačno rešenje“. Procenjeno je da bi se nabavkom dva STH iz SSSR na vreme obezbedila popuna jedinica koja bi se platila dinarima, bez većih ulaganja, a industrija bi dugoročno dobila novi posao. Pozitivan stav RV i PVO izgrađen je na proceni da će Mi-38 brzo da uđe u proizvodnju i iz Moskve su javili da je rok 1996.godina. Pad komunizma dramatično je promenio prilike i prioritete i prototip vojnog modela Mi-38T poleteo je tek 23. novembra 2018. godine!
      Vratimo se na Balkan 1991. godine. Oružani konflikt nametnuo je neke druge potrebe i pokušana je hitna nabavka borbenih Mi-24V. Čak su izabrani piloti i tehničari za preobuku, ali embargo UN i odluka Moskve da se drži po strani od jugoslovenske krize zaustavili su planiranu nabavku.
      Rat su na sebi iznele stare dobre „osmice“ (Mi-8) – od 93 nabavljena primerka pred rat u RV i PVO preostalo je 81 komad. Nabavka novih STH ponovo je ozbiljno otvorena tek Planom prioritetnog opremanja Vojske Srbije i Crne gore za 2005. godinu kada je predviđeno da se proveden remont dva postojeća Mi-17 i da se nabave dodatni uređaji za letenje u složenimm meteorološkim uslovima za iznos od tri miliona dolara, zatim da se u sledećem koraku nabave četiri polovna Mi-8 sa 50% resursa za 6miliona dolara i dva sanitetska Mi-17 takođe polovna sa 50% resursa za5 miliona dolara i da se obnovi linija za remont Mi-8.
      Svoje prve Mi-17 RV i PVO je dobilo tek 2006. kada su iz MUP-a prebačena dva primerka koja su remontovana 2010. godine / Foto: Aleksandar Radić U to vreme otvoreni su kontakti ministarstva odbrane, marta 2004. godine u vezi nabavke dve Super Pume kao prvo rešenje. Bivši ministar odbrane Prvoslav Davinić u svojoj knjizi “Prekinuta misija“ navodi da se radilo o primerku helikoptera koji je koristio sultan Bruneja za lične potrebe i da je bio luksuzno uređen. Kada se sultan odlučio za nabavku novog primerka pokazalo se da bi se mogao prodati i prepraviti za druge namene.
      Drugi primerak koji je bio ponuđen uređen je za sanitetski prevoz i takođe je bio polovan. Krajem juna 2005. prekinuti su kontakti oko nabavke tih letelica jer ministarstvo finansija nije podržalo plan.
      Jedino što se moglo učiniti je bila obnova remontne linije za Mi-8 u zavodu „Moma Stanojlović“ koja je uništena marta 1999. godine u prvim dejstvima NATO. Između 2008. i 2013. remontovano je šest Mi-8 proizvedenih 1981. godine.
      Na osnovnu ugovora sa ruskim zavodom remontovana su 2010. godine dva Mi-17 evidencijskog broja 12550 proizveden 1989. i 12551 iz 1991. godine. Posle probnih letova proveli su godinu dana na zemlji jer nije pravovremeno ugovorena preobuka posada. Od 2011. oba Mi-17 bila su u sastavu 890. mešovite helikopterske eskadrile. Posle gubitka jednog od dva Mi-17 13. marta 2015. godine pitanje nabavke STH ponovo je otvoreno, sada konačno kao prioritet.
      Ministarstvo odrbane Srbije primilo je ponude više proizvođača za Mi-17u više podvarijanti, za AS-332L1e Super Puma ili vojnog ekvivalenta Kuguar (u međuvremenu nosilac prava za te projekte postao je Erbas) i za AgustaVestland AW139 i AW189. Potreba da se u što kraćem roku nabavi STH koji odmah može da se koristi sa minimalnom obukom imala je presudan uticaj na odluku da se nabavke dva nova primerka Mi-17V-5. Zbog cene izabrana je konfiguracija sa analognom avionikom sa motorima TV3-117VM serije 2 i pomoćnim motorom AI-9V-1.
      Jedan od dva Mi-17V-5 koji su nabavljeni 2016. godine za 25,3 miliona evra / Foto: Branislav Milošević Prema deklarisanim odlikama Mi-17V-5 mogu da se koriste za prevoz tereta i do 25 ljudi, za izvođenje padobranskog desanta sa visine do 3.000m, za STS i borbeni STS sa bočnom dizalicom SLG-300 i farom, sanitetsku evakuaciju, i gašenje požara sa protivpožarnim vedrima PPV-2000. Letelice plaćene oko 25,3 miliona evra primljene su 28. juna 2016.godine.
      Obzirom da su poslednje „osmice“ pred završetkom svog dugog životnog veka, pred kraj 2017. godine otvoreni su pregovori za nabavku dodatnih Mi-17V-5 i prema više izjava zvaničnika ugovorena su tri komada. Tih ukupno pet letelica podmiriće minimalne potrebe za klasom STH. Na duži rok broj STH moraće da se poveća barem do formacijske potrebe od devet komada, ali za sada je prerano za analizu šta će i kada biti urađeno jer se pokazalo da je, kao i uvek, politička volja važnija od struke.
      Kako bilo, strateško partnerstvo sa „Erbasom“ otvorilo je novi pristup modernizaciji i prvi korak bio je ugovor iz decembra 2016. godine za nabavku devet H145M i podrška za održavanje Gazela. Nova tehnika prvo je podeljena između vojske i policije u odnosu 6:3, a konačna podela je 5:4. Na fonu saradnje sa „Erbasom“ otvoreni su pregovori o nabavci većih letelica pogodnih za zamenu tri policijska AB-212 uvedena u službu još 1980. godine.
      Zakon o budžetu Srbije za 2019. godinu sadrži stavku za ministarstvo unutrašnjih poslova od 9,8 milijardi dinara (oko 82,75 miliona evra) u periodu 2019-2021. za nabavku tri letelice. Čini se više nego jasnim da se radi o finansijskom obezbeđenju novog ugovora sa „Erbasom“ i da će decenijama stara dilema oko izbora Super Pume ili Mi-17 kod nas biti rešena nabavkom oba helikoptera.

    • Од matija_,
      Imali kakve veze i sta bi trebao da uradim da li da jedem pre ili posle vecernjeg molitvenog pravila?
       
      Послато са Lenovo A6020a41 користећи Pouke.org мобилну апликацију
       
       
    • Од АлександраВ,
      Већ је Књига над књигама дефинисала однос језика и идентитета. У Књизи постања (19, 20) пише да је Бог поверио Адама да надене имена свим живим бићима. Тиме Адам није само настављао дело Господње, него је такође стварао и себе – изнутра и поново. Кроз постепено савладавање језика јачао је своје когнитивне способности и градио духовни пејзаж. Тако и ми када долазимо на свет.
      Језик, онај први, уз помоћ ког упознајемо свет који нас окружује, уједно постаје градивни материјал за исцртавање сопствених менталних мапа. Тај језик, матерњи или очински, свеједно – језик блиских људи свакако, јесте језик кроз који смо прогледали и који постаје нераскидиви део нашег бића, иманентан у свим нашим когнитивним, психичким, духовним, менталним, интелектуалним и свим другим унутрашњим сферама; кóд, матрица којом касније у животу дешифрујемо спољашње импулсе. У тај језик уткана је колективна свест низа наших предака. Садржи талог њиховог искуства, конотације које су вековима надограђиване, кондензоване радости, напоре, очај и наду. У том језику налазе се специфичне семантичке нијансе, идиоми који чине разумљиви или само наслућени део говора.
      Идентитет није фиксна категорија. Не тврдим, стога, да нас не одређују и остали језици које боље или слабије научимо касније у животу, али се оно ново лепи на нас само споља као нови снег на снежну грудву, док оно исконско и архетипско остаје у нама заувек заробљено. У регресивној фази живота, када стечено почне да отпада, најпре се губи спољашњи слој, постепено све до најдубљих стуктура. Тако је матерњи језик налик временској капсули у којој трајно остаје похрањена наша људска бит. Мирча Елијаде је рекао да без обзира “колико иначе слободан био, човек заувек остаје роб својих архетипских интуција”, матерњи језик је један од њих. Наравно, постоје билингисти који немају само један унутрашњи језик. Они из искуства тврде да када мисле на неком језику, да тај језик до неке мере мисли за њих. Наиме, сваки језик представља збир специфичних погледа на свет, исте речи имају друго значење, другачији садржај сосировског знака. Од очигледног: да ћете месец другачије замишљати ако је у вашем језику мушког, а другачије ако је женског рода, па све до сложених флуидних појава, које се у сваком појединцу другачије разлију. Када се изражавамо на страном језику, осећа се у њему одјек матерњег, не само на нивоу структуралном и граматичком, него и на логичком нивоу.
      Језик је градивни материјал књижевности, његова цигла и малтер, али оно што држи грађевину у жељеном облику, њена статика, јесте идентитет. Идентитет је као магнетно поље које нас држи у исправном и усправном стању а када артикулишемо мисао, идентитет је тај који одређује све оно што није изговорено а јесте изречено.
      Однос између језика, књижевности и идентитета је сложен и узајамно условљен. С једне стране језик одређује идентитет књижевности, а с друге стране књижевност је уз помоћу језика формирала национални идентитет. Књижевност је одиграла важну улогу, на пример, у процесима стварања модерних народа који су се одиграли у 18. веку. Да би се један народ формирао, било је потребно да се сви припадници између себе добро разумеју у смислу коришћења једне језичке норме. Књижевност је важна јер се њоме кодификује књижевни језик. Захваљујући томе, у то време писци су добили истакнуто место у друштву а књижевност је попримила интегративну функцију – књижевници су били саставни део великог идеолошког пројекта – формирања народа и постали су народни трибуни. У виду фикције осветљавали су поједине друштвене процесе и дубљим смислом обезбеђивали су своју националну и језичку заједницу, проналазили су разлоге њеног постојања, изговарали дијагнозе, тумачили последице…

      Аналогно то важи и за формирање националних мањина. На пример, у Војводини после Првог светског рата (исти процеси наставили су се и после Другог светског рата), када су се припадници бројних националних заједница нашли одсечени од својих матичних држава (пре свега Словаци, Мађари, Румуни и Русини), почели су да граде своје сопствене аутохтоне књижевне контексте. Друштвени положај њихових писаца био је тада истакнут јер су суделовали у стандардизовању језика и идеолошком пројекту формирања посебних културних и књижевних контекста. Тако су, не само географски простор, фолклорне специфичности, посебна варијанта језика обележеног међујезичком интерференцијом и локалним колоритом панонске равнице, него такође и књижевност стварана на овом језику, постали интегративни елеменат у формирању једног посебног идентитета, који је заправо варијант већег националног идентитета. На основу тога сматрамо да је књижевност одиграла значајну улогу у формирању или другим речима у културном диференцирању националних заједница – националних мањина у Војводини, пошто јој је било поверено идеолошко преваспитавање припадника заједнице и обезбеђивање помоћи у формирању потпуно новог ентитета.
      Питање идентитета у последње време је изузетно важно. Један од упадљивих разлога за тако нарастујућу свест јесте процес интернационализације, који стоји у вези са политичким процесима, као и са свеприсутном технологизацијом света и променама у свим друштвима које су се услед тога десиле.
      Појам идентитета спада међу кључне проблеме књижевности и у својим делима њиме су се бавили бројни писци. Писање је добар начин потраге за идентитом, како личног тако и оних других. Уједно, то је појам који за себе везује мноштво стереотипа и табуа а задатак књижевности би требало да буде да их руши, а не да их јача. Барем оне добре. Књижевност која сарађује са стереотипизацијом је пут ка кичу. Идентитет најчешће тематизују писци који се налазе на граничним позицијама – међукњижевним или поликњижевним (односно међуконтекстуалним или поликонтекстуалним). У либералнијим грађанским друштвима су разноврснији, у тоталитарним друштвима овај плуралитет тежи да се редукује.
      Постоји безброј дефиниција појма идентитет а, свеједно, као да је остао недефинисан до краја. У сваком случају, разумемо га као несводиву, комплексну и динамичну појаву. Границе културе и културни простор се данас више не поклапа са међама етничког и језичког простора, зато кад кажем идентитет, не мислим (само) на национални, мислим на језички, културни, професионални, лични… За потребе ове рефлексије идентитет разумемо као ‘оно што јесам’.
      А шта је онда губитак идентитета? Вероватно није, како се данас популарно (и површно) сматра, помодно коришћења туђица у исказу или неупражњавање одређених верских или етнофолклорних обреда, пошто су све те категорије само појавног карактера и не тичу наше бити. Ниновац Владимир Пиштало, који и сам већ више деценија живи и ради у Америци, а у свом научном и књижевном делу бавио се питањем идентитета, конкретно идентитетом српских исељеника у Америку, помало шаљиво каже да су по том питању људи параноични јер: “идентитет није стаклени кликер и не може се изгубити.“ Код себе примећује да је одлазак у иностранство учврстио његов идентитет (првенствено језик), страно окужење му је помогло да се матерњи језик прочисти и врати сам себи. Сматрамо да је губитак идентитета егзистенцијално осећање пропасти изазвано рушењем традиционалне аксиологије. Другим речима, субјекат упада у стање у коме се тешко сналази, често апсурдно, при чему долази до поремећаја основних вредности. Из стања сигурности, топлине, блискости, прелази у другу крајност, у ситуацију која подразумева одсуство свих наведених атрибута.
      Губитак идентитета је за човека критична, чак кобна појава јер је и потреба за идентитетом код људи витална и егзистенцијална, и није само као спознајна, интелектуална категорија. Људи имају подсвесну потребу да припадају, зато што теже да се наслоне на нешто веће и трајније од себе самог, а све то да би лакше поднели пораз временске димензије и пролазности, а можда и због тога да прећутно себи испричају бајку о вечном трајању. Отуда имају успех национални митови који у себи носе елементе супериорности и божанског, а који немају рационалну димензију. Митови црпе виталну снагу из страха субјекта од танатосове сенке.
      Однос колективног и личног идентитета може бити разнолик. С једне стране први одређује други, али само делимично. Мера у којој ће се садржај првог и другог поклапати зависи од односа поједница према том континуитету – хоће ли се код нега појавити вољна одступања или свесна идентификација. У вези са тим постоје одређене задате личне реакције. Зависи на шта нас терају. Ако смо принуђени на митски континуитет, ми реагујемо променом и побуном, али ако нас терају на потпуни дисконтинуитет, реагујемо ткањем паукових мрежа према својим прецима. Управо ова врста задатих реакција појашњава тежњу за космополитским у затвореним срединама, а с друге стране носталгична осећања исељеника или код књижевника у дијаспори потребу непрекидног одржавања физичких или духовних контаката са завичајем и јавне присутности, чак аспирацију да остану активни чиниоци у културном процесу. Политички дисиденти, писци у егзилу и сви они којима је то било онемогућено, доживљали су дубоку трауму изопштења.
      Као што рекох, идентитети су разни и овај појам се не прекрива са појмом национална припадност. Како каже Давид Албахари: “Најсмешнија су ми страховања за чистоћу идентитета. Насилно очишћен идентитет постаје, у ствари, своја негација. ‘Прљави’ идентитет је оно што бих најпре одабрао. (…) Ја се много боље осећам као канадско-српско-јеврејски писац, него као само једно од та три појединчано.”
      Либанац који живи у Француској Амин Малуф у књизи “У име идентитета” овако одговара на питање: “Оно то мене чини ониме што јесам и ничим другим, јесте чињеница да се налазим између две земље, два или три језика, више културних традиција. Управо то одређује мој идентитет. Да ли бих ја био ја, да одсечем један свој део?”
      Као посебну категорију можемо сматрати идентитет наднационални, а притом и даље етнички, који има одређеног прагматичног смисла. Типичан пример за то је југословенски идентитет. То је, вероватно, најбољи пример нације која је прво контруисана а затим деконструисана и то у току мање од сто година. У Југославији је према попису становништва из 1971. године било миллион и триста хиљада Југословена, а при том грађани нису охрабривани да се тако изјашњавају. Такав идентитет имао је Данило Киш, стално је осећао “узнемиравајућу различитост” и грчевито се борио да не буде обележен под било којим националним идентитетом. А опет, његова борба била је узалудна, јер вероватно и данас свако прво помисли да је он јеврејски писац. То је зато што идентитет не стварамо само ми сами, већ га за нас често формирају и други. Чувена је Кишова полемика која се покренула око дела Гробница за Бориса Давидовича са традиционалистима који су га “читали” кроз призму своје аксиологије. Његов отац је био Јеврејин, тако да он није тек тако могао да себе прогласи припадником неке друге етничке заједице – чијем друштву и култури јесте де факто припао, слично као и раније поменути Давид Албахари. Југословенство је у његовом случају ефикасно прагматично решење. Као и у многим другим случајевима. На пример, код Владимира Арсенијевића који каже да је за њега губитак југословенског идентитета био поражавајући. Тврди о њему да је то “идентитет виши и племенитији и мање обавезујући од етничких и националних.” Можемо да претпоставимо да су овакви ставови и код једног и код другог последица траума које су проживљавали због искуства жигосања заснованог на ксенофобији средине према њиховом различитом пореклу.
      Миљенко Јерговић пише: “Ми нисмо само оно што мислимо да јесмо, него смо (што у тренуцима кризе бива много важње) оно што други мисле да ми јесмо. Кључ идентитета није једноставан. Ништа тако добро о томе не сведочи као искуство Холокауста. Нису нацисти и њихови савезници (…) поморили шест милијуна људи који су се осјећали Јеврејима, него су једног за другим, појединачно (…) поубијали шест милијуна оних које су они сматрали Јеврејима.” Он сматра да је за причу о идентитету далеко важније то што други мисле да јесмо и наводи пример недавне избегличке кризе и ксенофобичних реакција Европе на долазак миграната.
      Словачки писац Мартин Касарда се са овим ставом слаже кад пише: “Странци су за нас сви једнако страни, изнијансирани однос имамо само према себи.” Цветан Тодоров је такође писао о томе у књизи “Страх од варвара” и каже да је страх од страног малтене архетипски и атавистички.
      Идентитет је категорија која се успоставља конфронтацијом са различитим. У својој касној франкофоној фази Милан Кундера написао је кратак роман “Идентитет”. Пошто је ова реч у свим европским језицима слична, почели су да му стижу примерци преведених издања са лако препознатљивим насловом. Међутим, исландско издање имало је наслов који ни по чему није личио на остале. Кундери су затим, како је испричао, објаснили да у исландском језику не постоји реч аналогна нашој речи “идентитет”. Немам потврду да је то заиста тако, али има логике да буде. Језик који настаје на малом острву далеко од свега нема потребу за речју која служи да се подвуче разлика. Дакле, идентитет је често начин да кажемо шта нисмо, него начин да кажемо шта јесмо. На пример, након балканских ратова деведесетих и распада заједничке државе, интензивно су се регенерисали национални идентитети: хрватски, бошњачки и црногорски су се махом заснивали на ограђивању од српског, на подвлачењу разлике, док је у Србији било популарно ограђивати се од југословенског идентитета.
      У прилог тези да матерњим језиком изражавамо најбројнија семантичка значења – што је најприсутније у поезији и белетристици уопште – сведочи искуство писаца који живе и пишу ван свог изворног контекста. Релативно лако прелазе на други језик у свакодневној комуникацији, пишу на њему своја научна дела или публицистичке текстове, али материјал од ког граде своје књижевно дело остаје матерњи језик. Случајеви попут Владимира Набокова су изузетак. Могу као примере да вам наведем писце са којима сам сарађивала на настанку књиге Имигранти у Вавилонској кули а која представља збирку 14 разговора о идентитету са реномираним српским и словачким књижевницима. На пример, Звонко Танески дуги низ година живи у Словачкој, лингвиста је по струци и предаје словачки језик на универзитету у Нитри и Братислави, али поезију и даље пише на македонском. Словачки писац Душан Шимко, дисиденат од 1968. године од када живи у Швајцарској, такође је универзитетски професор, као и публициста који своје текстове објављује у угледним швајцарским и немачким листовима, али његово прозно дело припада словачком књижевном контексту, јер пише искључиво на овом језику и тематизује словачке прилике. Ту је већ поменути Владимир Пиштало или српско-британска књижевница Весна Голдсворти, такође универзитетска професорка, која се у чак четири књиге бавила темом идентитета, међу којима се налази и “Измишљање руританије”, један од најпревођенијег факултетског уџбеника у ком пише о “спољашњем идентитету” Балкана у западној књижевности и филму – или о томе како Балкан виде на Западу. Књиге пише на енглеском језику, такође и научна, културолошка дела и романе. Енглески је врло вероватно сад већ њен доминантан језик, далеко доминантнији у поређењу са претходна два случаја. Једино је књигу поезије “Солунски анђео” писала, како каже, двојезично – на неки начин преводила је себе на енглески језик. Ова унутрашња обсервација кроз призму два језика је за њу била толико неочекивано инспиративна, да је направила једночасовну емисију за BBC о томе како језик одређује наш идентитет – како смо на различитим језицима различите особе и колико је тешко најдубља осећања приказати на оном другом језику.
      Код књижевника проналазимо примере померања личног идентита наспрам идентита њихових предака, али су они најчешће одређени друштвеним факторима, не унутрашњим: На пример, мајка Иве Андрића била је Хрватица, али он себе ње сматрао само хрватским писцем. Он је био југословенски писац. Проблем, који Андрић није доживео, али његово дело јесте, настало је у тренутку, када је нестала Југославија. Срби и Хрвати и Босанци сматрају га својим писцем. Полемике око баштињења ових писаца, односно њиховог дела, ишле су до таквих апсурдних решења да постоји анегдота како је предлагано да се дело Иве Андрића “поздели” тематски, како би једне приче спадале у српски контекст, друге у хрватски а остале у босански. На сву срећу, до овога није дошло.
      Мајка Шандора Петефија била је Марија Хрузова и није говорила мађарски, била је Словакиња а отац Стеван Петровић био је Србин, што њега није спречило да изникне у једног од највећих мађарских и средњоевропских песника свог доба. Његов културни и језички идентитет био је угарски, у то није имао ни најмање сумње – у средини његовог одрастања угарска култура и мађарски језик били су доминантни а он се са њима идентификовао. Сличан пример, мада у обрнутом језичком правцу, је и српска књижевница мађарског порекла Лаура Барна. Мада Мађарица по рођењу, по језику на ком пише, али и темама које обрађује, традицији на коју се надовезује, у потпуности припада српском књижевном контексту. Лаура Барна каже да је идентитет нешто што се носи као сопствена кожа. А када (ако уопште) размишљамо о сопственој кожи? Можда само при повредама. Даље пише: “Идентитет је лично право на постојање, које је равно мисли – чврсто али нестално. Идентитет је глас трајања предака кроз појединачни тренутни оглас. Неуништиви код лишен могућности избора или надрастања. (…) Идентитет је ван било ког устоличеног закона, осим природног поретка, непопустив пред правилима јер функционише унутарњим логичким и филозофским системом идентификације.”
      Има и неких радикалнијих или критичкијих схватања промене језичког идентитета, односно језичке асимилације. На пример, Станислав Баранчак каже: “Процес језичке асимилације имигранта, то је у основи ствари насиље да би се све заборавило”. Чеслав Милош је говорио да када се већ обрео у инстранству, писац „не може ипак, а да се не запита шта је са његовом стваралачком способношћу“. Такође је говорио да постоји нека тајанствена веза која спаја јединку са земљом њених предака, с тлом и светлом, звуцима матерњег језика. Извори инспирације, како каже „далеко лакше пресахну ако неко живи у иностранству.“
      Тема личног идентитета је данас врло актуелна, зато што се глобализација и савремени начин живота другачије рефлектују унутар човека него традиционална друштва. Лични идентитет у великој мери одређује друштво у ком живи. Савремени начин живота, непрекидно бомбардовање информацијама, фрагментарно вишесмерно комуникацирање на друштевним мрежама, глобалне теме – заправо удељене, али кроз савремене медије привидно елементарно важне по егзистенцију појединца, све се то одразило на унутрашњи свет. Егзистенција и идентитет не могу бити вечито исти и окамењени, пошто стоје у динамичном односу са околностима. Песник, критичар и издавач, Гојко Божовић, писао је у збирци песама Архипелаг о идентитету модерног човека. Кључна окосница ове песничке збирке налази се у самом називу – то је метафора раслојеног, расутог, дисперзивног субјекта. Управо такав идентитет резултат је модерног начина живота. Савремени човек више није резултат једног искуства, јединствене егзистенције у току једног живота. Свако од нас само у једном дану сазна пуно информација, доживи низ догађаја, проживи силне емоције – често врло различите. Стога се у сваком од нас умножава и биће.

      Када је реч о мултипликацији идентитета, интересантан је књижевни идентитет националних мањина, које управо због тесне повезаности ове три категорије (језика, књижевности и идентитета) имају тројно припадање у књижевне и културне контексте. О тројконтекстуалности је као први писао књижевни теоретичар и критичар Др Михал Харпањ, али су га касније прихватили и други теоретичари. По тој теорији, књижевност националних мањина спада понајпре у контекст матичне културе и језика, затим контексту земље у којој заједница живи а напокон и свом посебном, трећем, аутохтоном контексту. Да тај трећи није идентичан са првим, доказује управо језик који је код националних мањина другачији, по правилу архаичнији, али и јаком интерференцијом са језиком средине деформисан у специфичну матрицу.
      Питање идентитета је очигледан проблем за сва друштва, као и за припаднике књижевних заједница, изгледа да је оно за писце, читаоце и критичаре део једног институционализованог феномена који повезује њихове активности са ширим колективом. Питање идентитета је такође неодвојиво везано за само проучавање књижевности, за модел „националне књижевности“. Књижевност је раније била много више везана територију него што је то данас, када као део комуникационог процеса барем делимично учествује у трендовима савременог идеала покретљивости. Због тога је постало веома важно питање како литературе (посебно данас) одређују себе у погледу идентитета, и у ком обиму се традиционална начела доводе у питање – а ако се доводе, где зашто и како.
      Савремена наука (генетика, социологија, семотика, имагологија…) и књижевност најчешће заговарају хибридни (национални) идентитет наспрам тзв. „чистог“. Како каже Слободан Владушић, могуће су две тенденције развоја књижевности у блиској будућности – с једне стране књижевност ће бити економска чињеница она ће се посматрати као роба. То значи да ће писци размишљати пишући своје дела унапред да дела треба да буду погодна за што већи број читалаца. То, наравно, има своје консеквенце на садржај и квалитет у смислу поједностављивања дела, стереотипизацији ликова и радње с једне стране а то такође то значи и то да ако роба треба да се прода, мора да се и рекламира и та књижевност не може да буде критички настојена према оним вредностима који се сугеришу у такозваним мејнстрим медијима, па ће она на неки начин бити књижевност која ће гледати да буде и политички подобна. С друге стране, имаћемо нешто што се зове репрезентативна књижевност која ће затупа одређене социјалне групе које имају одређену политичку самосвест и које ће се на неки начин политички одређивати наспрам осталих група. Тако имате, на пример, постколонијалну књижевност која афирмише хибридни идентитет, дакле идентитет који може да се објасни пластично као особа која са Оријента долази на Запад и у том тренутку има дупли идентитет и човека Запада и Оријента и ту се ствара нека врста преплитања и која се у постколонијалној књижевности афирмише као супериорна у односу на неку врсту хомогеног идентитета, или рецимо националног идентитета.
      Верујем да долазе неки нови писци који имају наднационални идентитет. Доживели су Еразмус, студирали су у инострантву, немају осећање стеге и принудног борављења нити унутар нити ван граница националног оквира, тиме се ослобађају од комплекса малости и излазе ван граница ових оквира.
      Али је такође могуће, да ће као реакција на глобализацију и промовисање хибридног идентитета – а све то у светлу друштвено-политичких теденција данас – пробудити се и идеје а самим тим и књижевност која актуализује расну посебност и специфичност националног и да ће ови аутори користити елеменате националног за онеобичавање књижевног израза.
      Ни једно ни друго није вредност само по себи и дело обе ове групе писаца биће вредно једино ако своја осећања и размишљања изазе на естетски функционалан начин у књижевном тексту. Лично верујем да добра книжевност говори о универзалним темама, да додирује сваког човека где год да живи и било којим језиком да говори и изражава свељудска осећања. Писци треба да пишу на оном језику на ком могу да изразе најпрецизнија значења жељеног исказа, да остану доследни оном свом најдубљем унутрашњем бићу.
      А добри преводиоци, да поменем и своје колеге, које изузетно ценим, побринуће се да се писци и читаоци између себе добро разумеју. Књижевни преводиоци нису ни машине ни занатлије који мутирају исказ само на површном семантичком нивоу, књижевни преводиоци су уметници који урањају у дух изреченог не преводећи речи, него оно иза њих. Преводиоци су као митска бића из бајки, лучоноше, који воде људе за својим светлом, носе бакљу мисли, пале ватре спознаје. Преносе и продужавају пламен из једног у други дом, из једне у другу културу и по правилу имају хибридни идентитет.
      Зденка Валент-Белић
      Извор
×
×
  • Креирај ново...