Jump to content
Sign in to follow this  
александар живаљев

Освештана испосница Св. Зосима и канонизован Св. Јаков Тумански (фотогалерија)

Оцени ову тему

Recommended Posts

Дана 28. маја 2017. године у Манастиру Туману торжествено је прослављен празник. Уз присуство готово десет хиљада верних Св. Архијерејску Литургију служио је архиепископ михоловско-кошицки Г. Георгије уз саслужење епископа браничевског Г. Игнатија и епископа тимочког Г. Илариона. Пре Св. Литургије пресвучене су мошти Св. Зосима. У току Литургије извршен је чин проглашења Св. Јакова Туманског. У свечаној литији мошти су пренете у испосницу, где им се народ поклањао до касних сати.

1.jpg

2.jpg

3.jpg

4.jpg

5.jpg

6.jpg

7.jpg

8.jpg

9.jpg

10.jpg

11.jpg

12.jpg

13.jpg


View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

Поносни смо на братију манастира Тумане која је, као што можда неки знају, је сакупљена овде код нас на форуму, пошто су тројица отаца из манастира предвођена Архимандритом Димитријем били администратори нашег сајта. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ја и мој драги били јуче у манастиру Тумане.:D  Не може се препричати...било је, било је...немам речи.

пре 42 минута, Поуке.орг инфо рече

пошто су тројица отаца из манастира предвођена

Који је овај највиши, округлог лица...молила и кумила га да ме пусти преко реда, да целивам мошти св.Зосиме у испосници, јер смо имали ограничено време за повратак...ма јок ни да чује...а нисам баш могла да се по " српски " гурам :ani_biggrin: и ловим на мутно :smeh1:.

Шалим се мало, није му било лако.

Ако хоћете још информација из прве руке, реците да причам...:D

Share this post


Link to post
Share on other sites

Имам пар фотографија, али нису ништа посебно :) Али, ево, мала писана репортажа од мене. Баш је била страшна гужва. Ја сам стигао око 8, и у цркву је већ било практично немогуће ући... тако да сам се мало мотао около у оној гужви и након неког времена отишао право у испосницу, и тамо заузео бусију да сачекам :) пошто сам схватио да ако покушам да се умешам међу онолике људе пропустићу апсолутно све. Тако да сам стајао тамо близу улаза у испосницу, неки су мислили да сам ту на испомоћи па су ме и питали понешто (а ја срећом умео да одговорим), и људи су се полако скупљали све док ред није постао скоро непрекидан, а онда је стигла литија. Искрено, то је баш био хаос. Онај монах (високи, што га и Рапсоди спомену) крете да растерује људе, једва некако их разгрнули с моста и степеница да може литија да прође. А кад су кренули уза степенице, то је било скоро и напето, оне вертикалне даске што су биле пришрафљене за ковчег прво су једва провукли кроз узани пролаз код степеница, а онда нису могле ни да уђу у испосницу, па су морали држати ковчег високо (и ја припомогао с једне стране) док је један монах одшрафљивао, да би могли унети мошти. И онда опет растеривање људи пошто су закрчили степенице, неко је чак и пао, али све се некако примирило, а ја сам успео да уђем трећи по реду, целивам мошти, узмем честицу одежде и збришем из метежа :) Ето, тако, било је то занимљиво искуство :) 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Па да наставим....

Ја лично нисам стигла да се поклоним моштима св.Зосиме. Просто је била немогућа мисија целивати   мошти  како св.Зосиме и св.Јакова тако и скоро свих  целивајућих икона. Успела сам да се поклоним моштима св.Јакова Туманског. Гужва је била незапамћена и лично мислим да су и сами организатори изненађени толиким мноштвом поклоника. Настрану гужва,  јако сунце, пеглање са свих страна....све је то у другом плану и просто занемарљиво насупрот огромне благодати која се осећала у манастиру, посебно за време литије од манастира према испосници са моштима св.Зосиме . Дух св.Зосиме и св.Јакова се осећао свуда.Наша молитвена обраћања светитељима за време Литургије а посебно за време литије нису ништа мање вредна или глува за светитеље, од самог чина целивања и поклоњења моштима.И стога су ми заиста били отужни негативни коментари појединих поклоника у аутобусу на повратку , који су из манастира понели незадовољство уместо благодати и испуњености.

Share this post


Link to post
Share on other sites

П у т о п и с   с а   х о д о ч а ш ћ а   с а

пројављења за Светитеља Светог Јакова Туманског

и

пресвлачења (обретења) моштију светог Зосиме Туманског

Окупили смо се испред цркве светог Марка на Ташмајдану. Брат Миодраг је успео да окупи један пун двоспратни аутобус и полако смо кренули. Манастир Тумане је од Београда удаљен око 120 км и налази се у Голубачкој долини на Голубачком потоку само 12 км удаљен од истоименог места . У народу је познат под именом Ђердапски Острог. Када смо стигли дочекала нас је велика гужва. Упућени кажу да је тога дана било око 10.000 људи! Заиста, избројали смо око 50-ак аутобуса на околним ливадама. До нашег аутобуса пешачили смо око 15-ак минута што је раздаљина већа од једног километра. Пошто смо видели Ђердапску клисуру и прелепи километарски низ ветрењача са Румунске стране Дунава обрадовало нас је и ово велико присуство верника. На путу ка манастиру сусрела су нас кола са владикама. Веома смо се намучили да стигнемо пред капију манастира где су требале владике да прођу. Препознао сам владику Илариона Тимочког  и целивао велики посребрени крст који је други владика носио и узео благослов од њега. Касније сам сазнао да је то владика Браничевски Игњатије. Међу њима је био још један архиепскоп. Касније сам сазнао да је у питању архиепископ михоловско-кошицки Г. Георгије. Двориште цркве је било препуно. Некако смо се прогурали кроз капију и сместили поред узвишења. Видећете на сликама да је било доста људи и верника са кишобранима јер је врућина тога дана многима била несносна. Уз благослов божији успели смо да се прогурамо до узвишења и направимо пар фотографија. Након тога поново смо се спустили ниже до манастирског извора. Марија је остала ту за време Литургије а ја сам пришао до врата саме цркве са ранцем од око 4 кила у рукама. Да будем искре имао сам жељу да уђем у цркву али даље се није могло. Млади свештеник молио је људе да се не гурају ка вратима јер је црква препуна и унутра је велика врућина. У току Свете Литургије само је неколико монахиња успело да уђе. После скоро једног сата ставио сам ранац на леђа што је одмах изазвало негодовање иза мене и једне старије жене која је тврдила да је рођака чувеног обућара и великог Београдског ктитора Влајка Каленића. За време Свете Литургије извршен је и чин пројављења у свете Јакова Туманског. Свето Причешће, због великог мноштва народа, било је из 3 Путира и то један на капији црквеног дворишта други пред вратима Цркве и трећи испред самог иконостаса где је и могло да приђе најмањи број људи.  Искористио сам прилику да обиђем око храма и направим неколико фотографија. Након тога Света Литургија се већ завршила и епископ Браничевски г. Игњатије је на озвучењу најављивао следећи ток дешавања. Литија са свештеницима требало је да пође уз један поток до новосаграђене манастирске испоснице и пећиница у којима се молио Свети Зосим Тумански.  На челу Литије са барјацима и рипидама кренуло је свештенство са моштима Светог Зосиме Туманског а Марија и ја смо их пресрели на узвишењу да би сликали тај величанствени Свети Кивот са моштима светог Зосиме. Успут сликали смо и прелепу манастирску продавницу, мермерни крст на брду са натписима са леве стране и мали зоолошки врт са нојем и понићима на путу ка Литији. Огромна густа колона  од преко 100 метара пратила је Мошти а до десетак метара од моштију створили су се  ланци људи и жена повезани рукама на раменима својих ближњих. Величанствен призор за гледање. У том ланцу људи нашли смо се супруга и ја подтркујући да не испаднемо из истог. Ланац је опстајао све до велике лакат кривине ка испосници. На пола пута монаси који су носили кивот су се заменили. Појали су се тропари Вазнесењу и светом Зосиму Туманском. Преко малог потока иде мост којим су Мошти пренесене и уз степенице унесене у малу испосницу. Због велике гужве нисмо успели да уђемо у испосницу али смо одважно прескочили поток и нашли се тик са монаштвом манастира и гостима монасима на самој тараси испоснице. На великим стрмим степеницама које се спуштају из пећинице у којој је унесен кивот пар старијих жена ходочасника пало је стрмоглавце о степенице и једној је мало потекла крв како је лупила о степенице али фала Богу и Светим Туманским Чудотворцима жене су без проблема устале без повреда. Пред неколико стотина зачуђеног народа и нас двоје смо били сведоци овог безболног стрмоглавог пада са стрмих степеница... (Наставиће се)      

Share this post


Link to post
Share on other sites

(наставак 2/2)

Након описаних догађаја када смо прескочили ограду и нашли се на тараси испоснице искористили смо прилику да направимо пар фотографија са овог места а и да обиђемо доњу пећиницу испосницу и да се ту помолимо Светом Зосиму за пород. Пошто је гужва била превелика и требало је на поклоњење чекати још 2 сата у реду, после пола сата боравка одлучили смо да се вратимо доле у манастир Тумане. Пошто нисмо успели да уђемо у горњу пећиницу са моштима где се делило по парче платна са обретења, света вода и свето уље исто смо купили испред. Такође, делиће платна са обретења можете наћи у манастирској продавници са прошлогодишњег и овогодишњег пресвлачења светих моштију. Време које нам је преостало искористили смо да би обишли манастирску цркву и целивали икону Богородице Казанско-туманске са ликом Казанске Пресвете Богородице са чије леве односно десне стране се налазе свети Зосим и свети Јаков Тумански Чудотворци. Направили смо пар фотографија (Свеукупно око 100-тинак). Ушли у цркву посвећену светом Архангелу Гаврилу целивали престону икону и у огромном светом реду дошли до моштију светог Јакова Туманског Чудотворца. Марија је помогла младом свештенику да покупи прилог са икона који нас је посаветовао око молитви за децу (јер их и сам има четворо) целивали смо свете мошти и друге иконе. Успут сам искористио прилику да разгледам прелепе црквене фреске. Заправо прелеп је помало рустични стил којим су сликане. Изашли смо на бочна врата код ушушканог у брдо горионика. Марија је стала у ред за агиазму - Свету воду са прелепог мозаиком украшеног извора. Чекајући на бочној капији видео сам познатог ми хаџију Драгана из Горњег Матејевца крај Ниша. (Он је довео једну групу нишлија.) Видели смо и оца игумана Тумана Димитрија (Плећевића) и оца Петра. Успео сам да узмем благослов од архимандрита оца Јована (Јеленкова) некадашњег игумана Црне реке. Такође и од игумана манастира у Црној гори - Михољска Превлака архимандрита Бенедикта (Јовановића). Он је делио делиће платна са овогодишњег обретења. Марија је као благослов добила део те Свете тканине. Пошто је већ било око 2 сата поподне за када је био заказан полазак из овог својеврсног Ђердапског Острога, велике православне светиње морали смо да кренемо ка аутобусу. Успут смо видели аутобус ходочасника ходочасничке агенције Тимочке епархије "Ходочашће" (ево њиховог краћег извештаја)  и  туристичке агенције "Ловћен" која организује изврсна ходочашћа. У повратку смо обишли и манастир Нимник у коме смо по пола сата чекали у редове за Свету воду на извору, поклоњење моштима Свете Николине у малој цркви и поклоњењу престоној икони у великој Свето Николској цркви.

Ето, надам се да сам у сликама без слика у једном даху успео да вам дочарам  јучерашње необично напорно светотајинско ходочашће. Заиста, попут Неопалиме купине, горели смо пламеном који гори а не сагорева - пламеном који само подвижници осећају и у име Христово улазе и излазе из њега неопаљени. Заправо све ове хиљаде и хиљаде верника које су се јуче обретале у Христа (заједно са светим моштима)  из овог чулног у онај Христов над-духовни свет о овом сведоче. Слава и хвала Богу за све.    

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Саопштење за јавност Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске, Грачаница-Призрен, 18. новембар 2019. год.      Имајући у виду информације више медија и видео-снимка косовске певачице Албане Азизи на темељима храма Св. Николе у Новом Брду, уз дубоко згражавање над овим нецивилизованим начином понашања, изражавамо оштар протест. Простор тврђаве Новог брда и њена околина, која укључује и археолошко налазиште храма Св. Николе, древни храм српских православних митрополита новобрдских, по косовским законима је Специјална заштићена зона (СЗЗ) и све активности на овом простору законски су регулисане постојећим законом о СЗЗ. Континуирана злоупотреба локације Св. Николе (неовлаштени радови на храму, разне културне и друге манифестације, служење римокатоличке мисе и коначно овај скаредни и неукусни спот, који је снимљен на темељима под којима се налазе више гробова свештеника, монаха и верника, показује да постојеће косовске институције нису адекватно заштитиле ову локацију и да не умеју или неће да брину о културној баштини.   Зато Епархија Рашко-призренска као један од чланова петочланог Савета за Специјалне заштићене зоне има обавезу да што хитније ово питање покрене у првом сазиву Савета чим буду именовани нови ресорни косовски министри за културу и просторно планирање, који су уз шефове ЕУ канцеларије и Мисије ОЕБС-а такође чланови овог тела, чији је иначе задатак да се брине о заштити ових зона и поштовању закона. Очигледно за снимање овог спота није тражена дозвола ни општине ни Српске Православне Цркве, што je експлицитно санкционисано чланом бр. 6 односно 6.3 поменутог Закона који између осталог ограничава  активности које су у домену јавних скупова, рекреације или забаве. Такође, снимање спотова који вређају верска и национална осећања националних заједница на Косову и Метохији, потогово у специјалниј заштићеној зони директно је у супротности са чланом 3 овог закона који инсистира да је циљ специјалних заштићених зона између осталог да спрече активности које су у супротности са објектима који треба да буду заштићени, обезбеђујући најбоље могуће услове за хармоничан и одржаив развој заједница који живе на том простору.    Као и снимање једног исто тако скаредног спота у храму Св. Николе у Приштини пре неколико година, који је нажалост прошао без икакве реакције косовских институција, и овај случај је показатељ неодговорног односа институција према заштићеним зонама, а овде конкретно према археолошком налазишту из Средњег века и једном хришћанском верском објекту који је од посебног значаја посебно за Српску Православну Цркву, што је, уосталом, и разлог зашто је Ново Брдо стављено на списак Специјалних зона. У том контексту Епархија разматра са својим адвокатима могућност подношења кривичне тужбе за нарушавање верских и националних односа и злоупотребу културно-историјских објеката за профане активности које вређају здрав разум сваког цивилизованог човека.   Од међународних представника, којима ћемо се посебно писмено обратити и представника косовских институција очекујемо ни мање ни више од поштовања постојећих закона. Епархија ће на првој седници Савета за специјалне зоне тражити забрану приступа овој локацији неовлашћеним лицима без дозволе и ограђивање објекта, имајући у виду да је овај древни храм постао полигон иживљавања над верском и културном баштином Српске Православне Цркве на Косову и Метохији. Епархија би, уосталом, на исти начин реаговала и на било какав сличан начин профанације објеката других верских и етничких заједница на овом простору.    О кршењу закона у заштићеној зони Ново Брдо Епархија се већ оглашавала три пута (у јуну и два пута у августу ове године). Нажалост, косовске институције нису ништа учиниле да заштите ову локацију од злоупотреба.   1. Епархија Рашко-призренска изражава најоштрији протест због флагрантног кршења Закона о специјалним заштићеним зонама у Новом Брду (16. августа 2019) http://www.eparhija-prizren.com/sr/vesti/eparhija-rasko-prizrenska-izrazava-najostriji-protest-zbog-flagrantnog-krsenja-zakona-o-specij   2. Римокатоличка миса служена на темељима православног храма Св. Николе у Новом Брду - Епархија Рашко-призренска изразила озбиљно разочарење и протест (2. августа 2019) http://www.eparhija-prizren.com/sr/saopstenja/rimokatolicka-misa-sluzena-na-temeljima-pravoslavnog-hrama-sv-nikole-u-novom-brdu-eparhij   3. Саопштење Епархије Рашко-призренске поводом неовлашћених радова на локалитету храма Св. Николе у Новом Брду (6. јуна 2019) http://www.eparhija-prizren.com/sr/saopstenja/saopstenje-eparhije-rasko-prizrenske-povodom-neovlascenih-radova-na-lokalitetu-hrama-sv-n ------------   ПРИЛОГ:   Будући да није прикладно да епархијски сајт преноси линк са овим спотом, који садржи вулгарне сцене и то не темељима једног древног храма и културно-историјског споменика, можете погледати извештај са снимком на сајту новинске агенције Н1 http://rs.n1info.com/Vesti/a544851/Pevacica-snimila-spot-na-temeljima-pravoslavnog-hrama-u-Novom-Brdu.html   О овом инциденту известила је данашња Политика на линку:  http://www.politika.rs/articles/details/442164 као и агенција Коссев https://kossev.info/pevacica-snimila-spot-na-temeljima-pravoslavnog-hrama-u-novom-brdu-u-specijalno-zasticenoj-zoni/ Против овог најновијег случаја скрнављења нашег храма протествовали су и српски политички представници при косовским институцијама.     Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
    • Од Ćiriličar,
      Монах Јаков (др Арсовић)
       
       
       
      БОГОХРАНИМОМ СВЈАШЧЕНСТВУ ПОСЛАНИЈЕ
       
      Догматика, Пастирско богословље, Тумачење Светога Писма, Патрологија, Омилитика, све су то школски споменици који се у народу не појављују. Народ живи за себе, Црква ћути за себе, свештеници ћуте за себе. Мутна река живота све носи али у њој светиње нема. Ко ће побудити срца под благодат Божију? Ко ће сад проповедати, па да се чује и извршује?
       
      Отци и братие!
      Вас Христос стјажа својеју первосвјашченскоју жертвоју, мученици пролијаше живоје море кровеј, и постници море слез, да би церков могла всегда побједнују воспјевати уже на небесјех вселившихсја. Мир сеј побједајетсја упованијем нада небеснаго. Жертва и побједа тоже бивајутсушче велми благопријатна Господеви. Жертви хошчу сије јест дјелајте јакоже. Аз, да дјело ваше будет на небеси осушчествовано и плата ваша да не коснит.
      Где је дух наше свете вере? Да је целина, да има вид науке, да има силу струје, да се бори против света и побеђује! Догматика, Пастирско богословље, Тумачење Светога Писма, Патрологија, Омилитика, све су то школски споменици који се у народу не појављују. Народ живи за себе, Црква ћути за себе, свештеници ћуте за себе. Мутна река живота све носи али у њој светиње нема. Ко ће побудити срца под благодат Божију? Ко ће сад проповедати, па да се чује и извршује?
      Највише сада то пада у очи, да су свештеници закопали свој пастирски таленат, па и они живе и гледају шта се ради. А ради се то на њине очи да сујета, саблазан и грех гутају душе сваки дан, и да велика већина живих онако види, а не онако како би требало по науци дома и науци Цркве. Свештеници су се сложили са средином, она је парализовала све њихове пастирске идеале, исто толико рат траје, и какве опасности не прођоше кроз народ, па ипак масе не знају за страх Божији, не прибирају се морално, цркве празне, саблазни бесне, и душепогубно страдање остајe једнако у сили. Ох, нарочито, нарочито, саборне струје нестало је у клиру, нема примера и модела да подстичу. Има једна чврста ствар, крепка истина: свештеници имају те способности која је потребна да се народ подиже вером.. У народу има услова, да се прихвате они који имају поштовања, али то све стоји у једној стагнацији, инерцији, равнодушности, прећутности. Дошао празник, село ушорено, има црква, има свештеник, па ипак у цркву дође по изузетку. Зашто, оче свети, синоћ ниси прошетао се кроза стадо, зашто ниси проговорио коју реч оним сакупљеним разговорачима, зашто ниси поименице позвао да дођу на службу, зашто ниси дан раније смислио проповед која треба твоме стаду, него си се и ти угледао на њих, одслужио си службу у празној цркви, и то журећи, да се и то што пре сврши. Коме ти има да кажеш: „Овде слабо посећују цркву“. То је твоје дело и твоја савест, значи нема тих које ти приводиш Богу, и нема тих који тебе слушају. Дакле, дела Господњег код тебе нема. О, кад би ти хтео мало да се опоменеш шта је свештеник: О, кад би са дерзновенијем Христовог слуге подигао „обојудно острију меч слова Божија“, ти би секао коров са душа, стадо би чуло твој глас, и мало овда, мало онда, некога придобијеш сада, некога носле, и твој би квасац напредовао. Зашто толико ћутање код вас, о људи Божји, и како можете да ћутите? Псују пароха? Не поштују свештеника шта си урадио да те поштују? Раде празником кога си ти молио да не ради? Не посте – да ли подсећаш? Не раде ни то, ни то, ни то. Шта си ти до сада урадио? Где су ти они који тебе поштују јер су од тебе нешто примили. Како можеш да живиш тако далеко од свога стада? Христос је победио свет, и борцима против света даће достојаније – а ти гледаш шта свет ради, па мислиш тако данас мора. О, кад би ти видео парохије у којима је свештеников глас моћан, и свештеников дух жив. О, кад би ти промислио шта има твога у твојој парохији, и шта на души код тебе носе твоји парохијани! О, кад би ти мало про’одао да се службом понизиш и позивом узвисиш! Кад би мало сео у сељачкој кући, да разговараш са чељадима, па узгредно да запиташ: о посту, о псовци, о исповести, о празницима, и причешћу, о молитви, о свађи да тебе икад чују чега си ти свештеник, и којих врлина заставник. Они те познају као: водосветаша, колачосекача, парастосочтеца, требниконосца а од тога свега они ништа не разумеју, и тебе не знају, да је све памет њихова покренула, због твојих речи. По обредима спољних радњи, они те виде као чиновника, а кад би ти обрађивао њихове душе, они би видели у теби великог свештеника, а у свима искушењима пред очима би имали твој образац.
      Није наш народ пропао толико да у њему није могуће пастирски служити. Изгубљених има доста, али највише има занемарених. Слушали би, кад би их неко мудро повео. Не би толико газили светињу, кад би их неко руком дотакао. Бистар је ипак наш народ, и мора се установити као чињеница, да би народ слушао кад би свештеник делао. Ради у недељу, јер никакве науке код њега нема. Псује! Кад је свештеник отворио Свето Писмо и тамо видео шта је псовка па поднео текст парохијанину да и он види. Не исповедају се кад је свештеник кога посебно и поименице запитао о исповести, и поучио га. Ти у парохији имаш две хиљаде душа, да ли и једна црпи науку са твојих усана? Има људи који се никад нису исповедили нити се причестили. Кад си се ти о томе заинтересовао и кад си им говорио како нису више чланови цркве, и како немају право на опело ни на сахрану на гробљу? О, несретни ценовници за сахрану каква ли је ваша цена у царству Христовом, кад се светиња до те мере гаси, да хришћани ништа не испуњавају, а зову се опет хришћани. Без науке, и без вере, и без труда, са товарима и вагонима греха, какво може бити спасење?
      Немојте, молим вас, никоме више да се жалите како је у вашој парохији, него све те жалбе упућујте на своју адресу. Све што раде, а не ваља, раде прво на ваш рачун и на вашу одговорност. И ма колико да то није ваше дело, ипак је ваше. Ако не видите, то не ваља. За све то што не ваља у парохији и Христос теби подноси жалбу и молбу, и све ти је дао, и опет све од тебе очекује. Јеси ли кад пробао духовну прју и парбу са Господом. Јеси ли му кад рекао: „Господе, Ти очекујеш од моје руке. Господе, Ти очекујеш моје речи, да ја почнем, а Ти да довршиш, да ја будим срца, а ти да их напајаш и крепиш, ја да отварам врата – Ти да улазиш, да будем Твој претеча, а Ти да будеш свакоме Месија, крешчајај огњем спасенија. Ја у тебе гледам верујући, а Ти у мене гледаш и свезнајући и свемогући. Па ћемо се срести, кад као свештеник дођем да Ти положим рачун, Теби, који иако си знао да си Син Божји, ипак си чекао док те Јован тако крсти по откровењу од Оца па да кажеш апостолима, што и мене треба да научи, да пођем за својом сенком, па тек после да ми се у души појави сведочанство о Теби. Ти од мене очекујеш да савршим све своје дело, па онда да дођем код Тебе. Авај мени, сва су моја дела у светињи и незапочета, а не извршена. Ја гледам стазе овога света, а то је и мојом душом завладало те се по свету руководим, а Твоје стазе не рашчишћавам, и кад би Те ја повео по мојој парохији, ја ни једно дело своје не бих имао да Ти покажем. Чији дух влада у срцима, Ти би ми рекао. Зашто моја црква да устаје против мене, Ти би ми рекао. По чему је то Мој народ, Ти би ми рекао. Првенство је рукодјелија код вас свештеника, а ја Христос примам које ми ви дајете, Ти би ми рекао. Како ви Мене називате именом које Мени припада, тако и ја хоћу вас да назовем именом које сам вам дао, Ти би ми рекао. Тражим из ваше руке не само то што можете дати, него и то што сам вам дао, а ви сте занемарили, мислећи да сам Ја давно био у Галилеји и далеко сам на небу, Ти би ми рекао. И ја, Господе, не могу поднети ни један Твој испит.“
      Братие! Славан контраст постоји и данас између пастира и стада: свештеник је читао Златоуста, а његови парохијани не знају Оче наш. Свештеник погледа на неки факултет, а деца кад изађу из основне школе, за две године забораве и веронауку и молитве. Свештеник купује неке научне књиге, а већина његових парохијана не зна како се треба прекрстити и које се речи том приликом изговарају. Свештеник очекује плату по уставу, док парохијанин и не зна каква је та наука коју од свештеника треба да прими.
      Рад свештеников свео се на званично, а пошто стадо не прима од пастира готово ништа у облику науке, то и не познаје га. Код толиких неопходних дужности зашто свештеник да буде тако далеко од својих парохијана? Где се изгуби његов утицај? Кад престаде народ обраћати се свештенику за савет? Одговор је прост и једнообразан: од онда, како свештеник постаде обичан човек, помешан са својом околином. Рушење поста и пушење је грех… То је главни узрок што је дух пастирски ослабио, и свештеник је остао у мрежама чиновничким, званичним и писарским. Ево још једног доказа: где данас родитељи поштују Бога, а деца њихова држе се у целости; покварена омладина и на селу и у вароши, то је наслеђе оних родитеља који не поштују Бога. И онда се може подићи глас и рећи: слика данашњег свештеника, то је његова парохија.
      А каква ли је то вера код свештеника, то само Бог зна!
      По већини парохија, народ умире као стока. Нити уме да позове свештеника за „напутие жизни“ (последња исповест и причест) нити свештеник уме да благовремено о томе научи људе.
      Досадно је бројити какве су се све немани и зверови испречили на светињу Цркве, и колико је рад свештеника занемарен, да тешко нама ако то и сами свештеници не виде и не осећају, него су се изгубили у таласима народних греха, и обичних појмова. За све данашње изгубљене душе, одговараће прво и најпре свештеници. Душу Лутерову тражиће Бог из руку папе Лава VI. Душу Ничеову тражиће Бог из руку Дарвинових, душу Лава Толстоја тражиће Бог из руку Жана Жака Русоа, француског Јеврејина; душу Лењинову тражиће Бог из руку Марксових; душе данашњих хулитеља и псовача биће тражене из руку данашњих попова. Шта мислите, ви, оци и братие, да је то само форма бити сасопственик Престола Божијег. Ви примате са Трпезе живога Бога, а то је освештење свих ваших чинорадњи. Можете ли ви од Бога примити светињу, а ваши парохијани то Богу да плаћају хулом? Зар ви не видите, кад псују Бога, псују и вас, и да су те хуле и псовке ваша хвала пред Богом, и цела архива псовачка вас очекује на небу. Да ли сте питали себе: за шта вас награди Христос, и шта о вашем раду да каже? Кога сте на земљи чули да вас хвали што и ваше попадије иду непристојно обучене и вама командују, што и приличан број од вас млако проповеда у народу о посту и покајању. Ви сте опоганили дух свој римском и светском науком.
      И вама се нешто чини да ће овај рат скоро да се сврши. А кад ће овај рат скоро да се сврши, на шта ли се односи девета глава Апокалипса? Односи се на онај „бездан“ и „скакавац“; и на ово време односи се и 2. глава пророка Јоила и 2. глава друге посланице Солуњанима, и крај пророштва Даниловог, и прича о жетви и Јеванђељу, и речи Јована Кронштатског, и речи Богомпробуђеног чобанина у Румунији Петра Лупу. И страшни догађаји стићи ће од лица Божијег, кад се ускоро подигне десница Бога Израиљевог да целом свету покаже да Бог постоји.
      Па зар да нас затекне све на спавању општи гњев Божји. Не дај Боже. Дај Боже да смо бар толико будни, да наше срце не нађеш заробљено ни науком, ни трговином, ни сумњом. Ако је потребно да падамо, нека падамо на путу за Вавилон. Ти си овај рат спремио још пре пророка Јоила, а ми човечанство, спремамо рат још од пада Цариграда, од кад мрачни Запад помрачи и Источну Цркву. Ти да будеш са нама, а ми да будемо с Тобом. Па руши овај свет који Тебе одавно руши.
      Господе, поврати Србе. Они Ти овако несретно греше тек после 1880. године, и знају да Теби греше. Дај свештеницима дерзновеније да осете Твоју небеску струју, да плану као лавови, и због њихових речи да се на род постиди од псовке, отварај срце народу да исповеда све своје грехе. Буди осетљив што су наши прости ђедови толико волели Твоје име и љубили Твоје стопе, да си ти прошапутао у њиховом срцу шта ће од нас бити. Ми јесмо пропали земаљски, али Ти не дај да пропаднемо за навек. Отргни нас од наших зала, и дај нам да се међусобно слушамо као и наши стари. Најтеже је пропасти од своје руке, а то данас ми радимо. Презри, Господе, псовке псовача, и одбаци их, али отвори разум псовачима, да виде шта раде. Ко се год покаје, и престане са псовком, опрости му и унапреди га на путу спасења. Да будемо крстобранитељи, а не крстоборци.
      Свештеници српски, чујте ви ову реч, да би преко вас Бог чуо цео наш народ. Прођите једном кроз парохију са апостолским упутом, и извршите једно огромно дело, видите очима својим шта народ дугује Богу. Кад не можете у дому Божјем да мисионарите, јер је празан, идите по кућама. За десет дана уђите бар у једну кућу без Требника, и без расписа. Седите на споредно место. Извињавајте се дуго што сте дошли. Постаните досадни са извињавањем. Кад вас домаћин дома почне молити да кажете смер ваше посете понизно питајте псује ли се Божанство у кући? Од кад се псује? Псују ли сви? Ко у овој кући чита Оче наш? Колико се пута преко дана прекрстите? Колико има година како се нисте причестили? Постите ли? Радите ли недељом? Зашто радите? Радите ли празником? Радите ли на други дан Васкрса? Одрасле чланове, пажљиво и насамо, питајте о блуду. Масе једне казаће вам да то није грех, јер никад од вас нису чули да је то грех, а чули су од господе и научника да је то „природни стицај“. Па да видите очима каква чуда спречавају те људе те нису за светињу, нити могу у цркву да дођу.
      Не живите више тако изоловани и беспослени, ако Бога знате! Спасавајте народ од пожара. Размишљајте о свему што се дешава у парохији. Водите рачуна о свему. Установите смисао и правац ваше службе. Све што знате о вери, преносите. Загрејте прво здрави део народа, док га још има, па болесне постепено прикључујте здравом стаду. Будите живог ока, а не равнодушног. Не оставите ни једну појаву у парохији да је не обрадите својом мишљу. Потражите све предмете ваше дужности. Пошто сте вашу епархију заробили и претворили у агенцију за регулисање принадлежности и породичних питања, сад узмите маслинову гранчицу и тражите везу са народом, са постом и са бисагама, и са простим речима, без хигијене, без шешира, без мантије од танког луксузног штофа.
      Обуците се у благообразије Слова Божјег и свакога дана мислите како ћете издржавати Христа, не вашу породицу. На породицу можете гледати да ли се о њој Христос стара. Изломите ту ограду око себе, спасавајте народ, јер наилазе времена гора од времена Атилиног.
      Предње примите братски, до разума и срца.
       
    • Од Логос,
      Питома оаза усред крша и камена,обасјана дивном свјетлошћу крста православнога и благословом  Св. Арсенија Сремца каква је бјелопавлићка равница не би била то што јесте да у њој,  Христу Богу на дар Немањићи не оставише једну своју задужбину. Можда би и била лијепа за око намјерника, да се у зеленилу и питомини мало одмори, али не би имала онога свјетила и небескога сјаја који обасјава срце човјеково чак и онда када се сви, за тјелесно око видљиви светионици угасе. Тај неугасиви светионик за бјелопавлићку равницу је манастир Ждребаоник са црквом Св. Архангела. Сијао и сија непрекидно. И порушен и похаран и запуштен и зарастао и обновљен и освећен. Сија и сијаће.     Манастир Ждребаоник    
      О настанку имена Ждребаоник постоје двије верзије. Прва каже да су Немањићи на овом имању узгајали коње, а друга се везује за словенску реч ждребје, што означава плодну црквену земљу.   На  жалост писани документи о настанку манастира нису сачувани. Сачувана су само усмена предања која су сложна кад је у питању ктитор - Стефан Вукан Немања.   Зашто их нема? Можда бисмо то питање могли поставити онима који су послије рата спалили библиотеку манастира Мораче. Ко зна да ли су међу живима... И ако јесу то је за њих тад била само хрпа папира која се противи идеји, документа у којима  се на разне начине потврђује постојање душе једнога народа. А чак и сама ријеч душа била је партијски непријатељ. Међутим један руски научник, Коваљевски у својим списима наводи да је 1841. године у Манастиру Морачи својим рукама држао повељу у којој је писало да је Манастир Ждребаоник грађен у исто вријеме кад и манастир Морача, као његов метох.   1896. године је тада стогодишњи старац Петар Агичин Радуловић из Пажића записао: "Ја памтим стару цркву Св. Архангела и био сам момак пунољетан када су Бјелопавлићи саградили ову данашњу на мјесту старе цркве. Ждребаоник је био пашњак Немањића, онога краља који је направио манастир Морачу, а памтим и кад даваше десетак ока рибе од лова са Слапа и траварине са Гарча, по једног брава сваке године."   Бјелопавлићи памте да је и једна сестра Стефана Немање била удата у ове крајеве. Кажу да је село Кујава, у околини Даниловграда  по њој добило име. Затим да је Јелена Анжујска градила цркве у околини Даниловграда.   Манастир Ждребаоник је био мјесто где се састаје, договара, одлучује. У њему је била и монашко богословска школа.   Неколико пута је паљен, рушен, пљачкан. 1714. годину и Нуман пашу Ћуприлића запамтила је цијела Црна Гора, а Мехмед паша је 1612. године попалио Бјелопавлиће. Оба пута и манастир је са народом страдао. Сулејман паша је поново 1876. године разорио храм.   Ни у другом свјетском рату манастир није био  поштеђен. У извјештају од 07. маја 1941. год јеромонаха Павла Павићевића, тадашњег настојатеља манастира Острог, стоји.   ПРАВОСЛАВНОЈ МИТРОПОЛИЈИ   ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКОЈ Цетиње   У прилог депеши која је послата из Данилова града од стране Управе манастира Ждребаоника извјештавате се да је јутрос 7. о. м. око 6 часова прије подне један вод од 20-22 војника (Италијана) дошао у манастир Ждребаоник, разбили настојатељев стан као и канцеларију Управе, изговарајући се да траже државне ствари и том су приликом покупили скоро све животне намирнице и то 100 кгр. брашна (сите), 50 кгр. масти, 18 кгр. гаса, 200 кгр. кромпира, 50-60 кгр. пасуља, 3 шунке, 30 кгр. шећера, 22 кгр. паште, једном ријечју сву залиху животних намирница са којима је располагала управа манастира, тако да је братство манастира и послуга остала без икакве хране с обзиром на данашње прилике тешко се иста може и набавити, па вас молим да интервенишете код италијанских власти да се ови манастири заштите оваквих или сличних случајева, који ће се, како изгледа, понављати врло често.   ПРИВ. НАСТОЈАТЕЉ МАН. ОСТРОГА,   јеромонах П. Павићевић   Прва обнова, односно изградња нове на темељима старе цркве била је 1818. године. Изграђена је као једноставна једнобродна грађевина са звоником на преслицу. Освештао ју је Св. Петар Цетињски. Половином 19. вијека направљени су конак и једна дугачка приземна зграда. Изнад улазних врата цркве повише лика Св. Архангела Михајла стоји натпис: „На темељу Немањића храм Св. Архангела Михаила саграђен је 1818. године. А звоник из својих средстава подиже окружни протојереј-ставрофор Срдан Поповић управитељ манастира Ждребаоника 1926. године."   У цркви се са лијеве стране налази кивот са моштима Св. Арсенија Сремца, првог насљедника Св. Саве у архиепископском трону. 10. новембра 1989. године обављено је пресвлачење светитеља и полагање његових моштију у нови кивот. Нови кивот сачинио је блаженопочивши игуман острошки Георгије Мирковић, а група од 50 верника из Новог Сада заједно са својим парохијским свештеником приложила је унутрашњу дрвену облогу за кивот. Постоље за кивот и сто за цјеливајућу икону рађени су дуборезом и рад су ђакона Томислава Живановића из Крњева. Иконостас се састоји од бетонског и дрвеног дела. У иконостасу су 33 иконе, у три реда. Рад је браће Ђиновски и датира са почетка 19. века.   У непосредној близини манастира налази се главичица или гувно на којем се годинама из 66 бјелопавлићких села окупљао народ на Госпођиндан. Ова дивна традиција прекинута је 1947. године.  То је ипак требао бити скуп на коме не би било парола „Тито и партија" и сличних, те се морао прекинути. У порти се налази и гробље. Ту су сахрањени: протојереј Срдан Поповић, јеромонах Сава Шарановић, прота Јован Говедарица, Коста Вујошевић, игуман Сава Шалетић, јеромонах Исаија Цуца .   Поред моштију Св. Арсенија Сремца у манастиру се чувају дио лобање Св. преподобномученице Февроније, честице моштију Св. Николаја Мирликијског Чудотворца, Свете равноапостолне Текле, Св. мученице Јустине, Блажене Матроне Московске, Св. Александра Невског, Св. Сергија Радоњешког, Св. великомученика Георгија, Св. преподобне Олимпијаде и Димитре Кијевске, Св. Серафима Саровског, Св. преподобних Марте, Александре и Јелене и Блажених Пелагије, Параскеве и Марије подвижница Дивјејевских.   Прије него што ће стићи у манастир Ждребаоник, мошти Светог Арсенија су око 166 године преношене из светиње у светињу. Сматра се да су због најезде Турака 1690. године из Пећи донијете у манастир Довољу. Одатле су пренијете у манастир Морачу. Након тога 1835. године у цркву на Медуну у Кучима код Подгорице. Због похаре Куча мошти Светитеља су 1856. године први пут донијете у манастир Ждребаоник.  1884. из Ждребаоника су премјештене у манастир Косијерево. 1914. године манастир Косијерево страда, устаници избављају мошти из ватром захваћене цркве и односе их под Острог. У Ждребаоник је Светитељ враћен 1920. године.   1991. године Ждребаоник постаје женски манастир и предано се ради на његовој цјелокупној обнови. Изграђен је нови конак са параклисом посвећеним Св. Арсенију. Конак и параклис су освештани 2000. године руком блаженопочившег патријарха српског г. Павла.   Обновљена је црква, као и стари конак, дограђене су  неке нове помоћне просторије и уређена црквена порта. Подигнута је агиазма, а испред порте велика камена ограда са пиргом у средини.   Сада у манастиру живи 11 сестара а већ двије деценије игуманија ове светиње је мати Јустина Таушан. Сестре се баве иконописањем, израдом разних сувенира, уређују и обрађују манастирско земљиште, а изнад свега пружају топлу ријеч и гостољубље за све оне који дођу да посјете ову светињу и поклоне се моштима Св. Арсенија.   Јован Б. Маркуш: Обнова манастирâ и цркава у Црној Гори у вријеме Митрополита Амфилохија (11) – Манастир Ждребаоник Кратки историјат манастира Манастир Ждребаоник налази се на лијевој обали ријеке Зете, у питомој Бјелопавлићкој равници на домаку Даниловграда. Писаних докумената о његовом настанку нема, нити су вршена детаљнија археолошка испитивања. Истраживања која су вршена од стране Завода за заштиту споменика културе Црне Горе указују на постојање старијег и знатно већег црквеног објекта, и да је садашњи подигнут на темељима храма с краја 16. или почетка 17. вијека, од кога су сачувани зидови у висини од 50 см. Обнављан је и 1885. године.О његовој градњи постоје многа народна предања која се преносе са кољена на кољено и сва су везана за име славних Немањића. Неки савремени историчари тврде да не постоје писани извори који та предања могу потврдити, па стога сматрају да у то не треба много вјеровати. Њихова сумња не би имала основе да поратни „просвјетитељи“ нијесу спалили богату библиотеку манастира Мораче. Руски научник Коваљевски тврди у својим списима да је у Морачи 1841. године у својим рукама држао повељу у којој је писало да је Ждребаонички храм грађен као метох манастира Мораче у исто вријеме кад и Морача, и да им је ктитор Стефан Вукан Немања. То је засигурно знао и прота Срдан Поповић кад је изнад улазних врата храма поставио камену плочу која и данас стоји, а на којој пише: „На темељу Немањића храм Св. Арх. Михаила саграђен је 1818, а звоник из својих срестава подиже окружни протојереј – ставрофор Срдан Поповић управитељ манастира Ждребаоника 1926“. Интересантно је и свједочење стогодишњег старца Петра Агичиног Радуловића из Пажића, које је записано 1896. „Ја памтим стару цркву Светог Архангела и био сам момак пунољетан када су Бјелопавлићи саградили ову данашњу на мјесту старе цркве. Ждребаоник је био пашњак Немањића, онога краља који је направио манастир Морачу, а памтим и кад даваше десетак ока рибе од лова са Слапа и траварине са Гарча, по једног брава сваке године.“ Необично је име самог манастира. Објашњавају га двије верзије које се чувају у народу. По једној верзији Немањићи су овдје узгајали коње, а по другој име је везано за словенску ријеч ждребје која се може наћи у старим српским документима, од прилике она би означавала плодну црквену земљу. По Душановом законику властелин је био дужан да свештеницима који немају земље пода ждребје – три њиве законите, плодне. Отуда би се назив Ждребаоник могао превести као плодна земља. Цјелокупна историја Бјелопавлића, поред Острога везана је и за Ждребаоник. Он је вјековима био у жижи свих збивања. Ту су се одржавали племенски сабори и ту су доношене важне одлуке. Његова судбина била је и судбина његовог народа. Најранији писани запис о ждребаоничкој цркви може се извући из контекста народне пјесме „Бој с везиром Махмут пашом.“ Битка се одиграла 11. јула 1796.   „А Владика окупи главаре, те су они обрнули пред бијелу Аранђелску цркву те им наук и благослов даје“   Нигдје у Бјелопавлићима нема толико простора на коме би стала сва војска, нити има у близини цркве посвећене Светом Архангелу. У часопису Невесиње који је излазио крајем 19. вијека, стоји да је Свети Петар овдје војску причестио.   Манастир је у својој историји неколико пута паљен и рушен. Зна се да је Мехмед паша још 1612. попалио Бјелопавлиће. 1714. године Нуман пашу Ћуприлића запамтила је цијела Црна Гора, Ждребаоник је спаљен и срушен до темеља. Вјероватно да је послије тог разарања направљена мала црква Светог Архангела коју памти Петар А. Радуловић. 1818. године саграђена је ова данашња као једноставна једнобродна грађевина са звоником на преслици. У дописима часописа Невесиње стоји да је градњу цркве помогао Свети Петар Цетињски, породица Петрушиновић и засигурно и остали Бјелопавлићи. По завршетку радова, храм је освештао Свети Петар. Половином 19. вијека направљен је конак, двоспратна камена кућа са лијеве стране, а са десне дугачка приземна зграда. Да је владарска кућа Петровића вољела и помагала овај манастир види се из тестамента Пера Томова Петровића, Његошевог брата, гдје за своју душу оставља „манастиру светог Василија под Острог талијера 100, у манастир на Ждребаоник 50 и манастир у Морачи 50.“ Сулејман паша је у свом ратном походу на Бјелопавлиће 1876 – 1878. дјелимично разорио храм и манастирске конаке. Крајем вијека манастир је поново обновљен. У току ратних немира, Светац је ношен 1872. на Чево, а 1876. у село Загреда, а потом је био у манастиру Косијерево, до његовог рушења 1914. године, одакле је пренесен у Острог, а 1920. у Ждребаоник. У току Другог светског рата око манастира су опет вођене борбе. Мошти Светог Арсенија су тада склоњене на Јеленак у цркву Светог Николе. Поред свих невоља које су пратиле житеље овог краја и свештенослужитеље ове светиње, при манастиру је 1870. отворена школа а затим 1875. прва Књажевска земљорадничка школа. 1898. године митрополит Митрофан Бан је издао наредбу да се овдје отвори Монашка школа.   „Манастир има три куће: његово зданије које се налази источно од цркве. У њему се налази манастирска монашеско-богословска и школска управа, монашеска богословија, школа трећег и четвртог разреда и стан калуђерски. У том зданију кад дођу, почивају Њихова височанства и господин Митрополит. Двије много мање куће налазе се сјеверозападно од цркве: у једној се налази школа другог разреда, а друга служи за стан и кужину ученика монашеске богословије. Школа првог разреда не налази се у манастиру због тјескобе и малог простора куће но је премјештена у кућу господина подофицира Лазара Павличића.“   О манастиру су се старали и у њему живјели и радили многи свештеници и монаси. Гробови неких од њих налазе се уз саму цркву. То су протојереј Срдан Поповић (1845-1937). Он је дао и коначни изглед храма, јеромонах Силвестар (Сава) Шарановић (1893-1917), прота Јован Говедарица (1815-1898) један од покретача херцеговачког устанка, Коста Вујошевић (1862 – 1900), игуман Сава Шалетић (1890-1969). Овдје су сахрањени јеромонах Исаија Цуца (1847) и архимандрит Рафаило (1891) али им гробови нијесу обиљежени. Имена познатих настојатеља од средине 19. вијека су: јеромонах Серафим Митровић – помиње се у једној преписци 1843, јеромонах Исаија Цуца – до 1847, јереј Јован Драговић – од 1870. до 1873, јереј Милутин Жарић – од 1873. до 1876, протојереј Јован Говедарица, од 1878. до 1898, синђел Михаило Ранковић помиње се 1898, јереј Коста Вујошевић – упокојио се 1900, (а не зна се тачно до када је био настојатељ), протојереј Срдан Поповић – до 1937, јеромонах Павле Павићевић – до 1945, игуман Сава Шалетић – до 1962, јеромонах Григорије Траиловић од 1962. до 1968, и јеромонах Матеј Ристановић – до 1991. Вриједно је помена истаћи да је Митрополит Црногорско-Брдски Иларион Рогановић (Илија, рођен у Подгорици од родитеља Ђура и Марије, рођене Марковић) послије 1847. као јеромонах постављен за старјешину манастира Ждребаоника у којем је био до 1856. године, када одлази на Цетиње а потом бива постављен за старјешину манастира Острог. Доласком митрополита Амфилохија у Црну Гору 1991, Ждребаоник постаје женски манастир на челу са игуманијом Јустином Таушан. Уз Божију помоћ кренуло се одмах са адаптацијом и градњом у манастиру. Помогла је Влада Црне Горе, општина Даниловград, бројна предузећа и добри људи са свих страна. Дограђене су помоћне просторије и нови конак са параклисом Светог Арсенија. (Започет 1996. а довршен 2000). На Аранђеловдан 2000. године параклис и конак је освештан руком блаженопочившег Патријарха српског Павла, Митрополита Црногорско-приморског Амфилохија, Епископа захумско-херцеговачког Григорија и Епископа Будимљанско-никшићког Јоаникија. Током Свете Литургије крштено је више вјерника, а настојатељица манастира Ждребаоника, мати Јустина постала је игуманија. Вриједна игуманија и сестринство послије ове велике обнове и изградње нијесу стале већ сталним оплемењивањем и додавањем нових детаља трајно уграђују себе у љетопис ове велике светиње. За све ово вријеме манастир су посјетили и многи угледни гости: Васељенски патријарх Вартоломеј, Српски патријарх Павле, Атински архиепископ Христодул, Албански архиепископ Анастасије, игуман Хиландарски Мојсије, бројни архијереји Руске цркве, као и архијереји осталих помјесних цркава, вјерници из земље и иностранства, државници, министри и дипломате. Манастирска здања Храм Св. арханђела Михаила Храм Св. арханђела Михаила је једнобродне основе, са полукружном апсидом, дозиданом припратом и високим звоником изнад дозиданог дијела. Дугачак је 15, а широк 7 и. Градиво је прецизно клесан камен, сложен у правилне хоризонталне редове, скоро без спојница. На подужним зидовима постављена су по два лучна прозора, а на апсиди један. Главни архитектонски украс храма сконцентрисан је на прочељу грађевине, гдје доминира високи звоник, који са двије етаже слободно излази из масе крова. Портал је лучног облика и у његовој линети је лик храмовне славе – Св. арханђела Михаила. Изнад портала је плоча са исклесаним натписом о обнови. Дозидани дио цркве из 1926. године, иако изведен од сличног материјала, јасно се издваја од старијег корпуса грађевине. У средњем травеју, уз јужни зид, налази се кивот са моштима Светог Арсенија Сремца. Иконостас у цркви је рад браће Ђиновских са почетка 20. вијека. Умјесто традиционалног декоративног дубореза, конструкција иконостаса је изведена од зиданих елемената, прекривених виновом лозом у штукатури. Конак Уз стару зграду са лијеве стране дограђене су помоћне просторије, с десне стране изграђен је нови конак са параклисом Светог Арсенија. У порти је подигнута агијазма, а испред порте велика камена ограда са пиргом у средини. Црква је прекривена бакром, те тако заштићена од прокишњавања. Иза конака урађена је зграда вишенамјенског карактера. Манастирска порта је пространа. У њеној средини је црква, а двије зграде конака омеђавају порту са истока и запада. У источном дијелу порте налази се неколико старих гробова манастирских игумана. Свете мошти У средњем травеју, уз јужни зид храма Св. арханђела Михаила, налази се кивот са моштима Светог Арсенија Сремца, другог архиепископа српског, који је дуго година био у манастиру Косијерево, до његовог рушења 1914. године, одакле је пренесен у Острог, а 1920. у Ждребаоник. Послије земљотреса 1979. Завод за заштиту споменика изводио је радове на цркви и конаку и 1988. и Светитељ је био пренешен у цркву Свете Текле, а 1989. године враћен је у манастир, пресвучен у нову одежду и положен у нови кивот. Пресвлачио га је блаженопочивши Патријарх српски Павле, ондашњи Епископ Рашко-призренски заједно са Митрополитом Црногорско-приморским Данилом. У цркви се налази дио главе Свете Мученице Февроније, а у изложеним мошчевицима похрањене су честице моштију: Светог Јована Крститеља, Светог Николаја, Светог Великомученика Димитрија, Светог Сергеја Радоњешког, Светог Данила Московског, Светог Александра Невског, Светог Серафима Саровског, Светог Григорија Богослова, Светог Јована Златоустог, Свете Марије Магдалине, Свете Марије Египћанке и Свете Матроне Московске. Поред набројаних честица које су изложене у храму постоји још један број који још није изложен. Драгоцености у манастиру Од икона манастир посједује једну стару руску икону Пресвете Богородици и једну новију икону Светог Архангела Михаила, дар амбасадора Украјине г. Оксане Сљусаренко. Нажалост, од некадашњих драгоцјености послије многих похара манастира није остало ништа.   Извор: Митрополија црногорско-приморска 
    • Од Логос,
      Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, на празник Светог апостола Јакова, Јаковљеву литургију у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, уз саслужење свештенства и молитвено учешће Преосвећеног Епископа буеносаиреског и јужно-централноамеричког г. Кирила и вјерног народа.   Звучни запис беседе     У литургијској проповједи Високопреосвећени Митрополит је казао да је Свети апостол Јаков, брат Господњи – први епископ светога града Јерусалима, мученички пострадао у Јерусалиму гдје се на земљи сабрало све што се догађало од настанка свијета и добило свој прави истински смисао, док  је у небески Јерусалим сабрано све што се догађа, што ће се догађати, и што се сабира у непролазно Царство Божије.   „Свети град Јерусалим је живо свједочанство Христовога распећа и васкрсења, Његовога боравка са нама и Његовога вазнесења на небеса и сједења са десне стране Бога и Оца. Једини град земаљски који се кроз Христа и Његово вазнесење вазноси на небеса. Отуда је Јерусалим град који је на земљи, али кроз који се ми узносимо на небеса и постајемо становници небескога града Јерусалима.“   Говорећи о животу Светог Јакова, владика је казао да је он послије Христовог васкресења и вазнесења остао у Јерусалиму гдје је свједочио живога Господа, што је остало записано у Дјелима апостолским. Митрополит је подсјетио да је у вријеме Св. апостола Јакова одржан Први апостолски сабор (51. године ), када су се сабрали апостоли, презвитери са читавом Црквом да посвједоче учење Цркве у вријеме сукобљавања оних који су се држали Мојсијевих заповјести, и оних који су те заповјести тумачили и обасјавали свјетлошћу Христове науке.   „То је оно што је Црква Божија решавала на том Првом сабору у светоме граду Јерусалиму. Том Сабору је пресједавао апостол Јаков, брат Господњи, и остало је записано да се Изволи Духу Светоме и нама и та одлука је мјера свих црквених сабора кроз вјекове до наших времена.“   Високопреосвећени се осврнуо на одлуке донијете у ово наше вријеме везане за цркву у Украјини, коју је основао садашњи Патријарх цариградски, што је створило раскол унутар Православне цркве, истичући да такве одлуке може доносити само сабор свеукупне Цркве Христове:   „Зато је наша Црква (Сабор), упутила писмо цариградском патријарху у коме је констатовано да је завршена констатиновска епоха у историји Цркве, која је била од времена цара Констатина (4. вијека) и која је постојала док је постојао Цариград (453. године), и све до мученичке смрти руске царске породице Романов.“   Појаснио је Високопреосвећени да се царски период заједништва између Цркве и државе, док су државе и владари били хришћански, завршио и да се у наше вријеме, када владари постају безбожни, а државе секуларне, Црква мора вратити том изворном начину понашања:   „И једино су они васељенски, помјесни сабори Цркве Божије који могу и имају право да рјешавају та велика питања са којим се Црква суочавала у прошлим временима и са којим се данас суочава и са којима ће се суочавати и у будућа времена.“   Зато је ту Апостол Јаков брат Господњи дивни свједок управо те саборности Цркве Божије, поручио је Митрополит и додао да је он и својом мученичком крвљу посвједочио ту вјерност Господу и Цркви Божијој и њеном изворном духу.   Архиепископ цетињски Амфилохије, говорећи о Јаковљевој литургији, казао је да је, иако се не служи често, она једна од најстаријих. Литургија Светог апостола Јакова, првог епископа јерусалимског, служи се два пута годишње, на његов празник и Недјељу Богоотаца, док се у наше вријеме у Цркви нарочито служе двије литургије: Светога Василија Великога, за вријеме Великог поста, и Светога Јована Златоустога, која се служи преко читаве године.   „Нека би Господ молитвама Светог апостола Јакова, брата Господњега, његовом науком и учењем, свједочењем, и нама показао пут којим треба да ходимо и начин на који треба да живимо овдје на земљи, у овом земаљском граду кроз земаљски Јерусалим, и кроз поклоњење светињама Свете земље, усходећи небеском Јерусалиму у коме је јагње Божје заклано за живот свијета – сам Господ који нас чека и благосиља и води и приводи Себи и нашем вјечном људском достојанству. Њему Господу нашем јагњету закланом за живот свијета, дивноме у светима Својим, предивноме у Светом Јакову, нека је слава и хвала у вијекове вјекова, амин“, казао је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије боравио је у вишедневној посјети Грчкој. Том приликом посјетио је између осталог и манастир Светог Јована Крститеља – Макрино у митрополији Мегарској.     Манастир Св. Јована датира још из 11 вијека. Од 1833. манастир је опустио због непријатељског односа према Православној Цркви Грчкој наметнутог  краља Отона који је био баварског поријекла. Од 1960. године, доласком на то мјесто архимандрита Дамаскина, који је својом љубављу према светињи и Јевађељу сабирао око светиње душе жедне Бога и жртвене љубави према сваком човјеку, манастир је заживио поново монашким и богослужбеним  животом. Тако се временом сабрало и сестринство. Ово наводимо из разлога што је наш Митрополит Амфилохије за вријеме свога боравка у Атини долазио и исповиједао се код дивног старца Дамаскина и од њега добијао духовне поуке за свој  монашки и свештенички живот. У манастиру данас живи 70 монахиња.   Митрополит је затим посјетио и манастир Светог Јеротеја, првог епископа Атине , који је иначе био и судија атинског  Врховног Суда (Ариос Пагос), учитељ Св. Дионисија Ареопагита.     Извор: Митрополија црногорско-приморска

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...