Jump to content
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
JESSY

СВ. ГРИГОРИЈЕ СИНАИТ – Веома корисно поглавље о маштању, сањарењу и о прелести

Оцени ову тему

Recommended Posts

Више свега чувај ум свој од свих представа које ти се буду јављале за време молитве. Треба одбацити свако сањарење, јер св. Оци нам заповедају да за време молитве чувамо ум свој од свега што није молитва да не би само пали у прелест. Молећи се, ум се мора налазити у стању потпуно истинитом. Маштање, ма како дивно и примамљиво оно изгледало, будући произвољна творевина самог ума, изводи ум из стања божанске истине и уводи га у стање самообмане и обмане (прелести). Један човек, богомољац доспео је у велике духовне невоље зато што је практиковао погрешан начин молења. Ево у чему се он састојао: када су тог богомољца довели једном искусном старцу, калуђеру да се исповеди, упита га старац одмах: „Како се молиш?“

– Кад се молим Исусу Христу, ја замишљам њега распетог на крсту, или као да Он стоји на облаку и слуша моју молитву. Сем тога, стварам себи и друге слике: кад се молим Богородици, или којем другом свецу ја замишљам њихов лик у машти па им се обраћам речима молитве као да су предамном.

Ето то је овај неискусни богомољац исповедио старцу. За време молитве треба поступати управо супротно: ум треба што брижљивије чувати слободним од виђења. Треба одбацивати све слике и прилике које би се оцртале у нашој уобразиљи, будући да ум у молитви претстоји невидљивоме Богу Којега никаква тварна слика ни вештествено обличје не може претставити.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Виђења створена маштом, ако их ум допусти себи у молитви, постаће непрозирна завеса и преградни зид између ума и Бога. „Они који у току својих молитава никога и ништа не виде – виде Бога“ (Мелетије Исповедник). Исто тако осећања створена уобразиљом могу бити узрок пада у обману. Ко сам себи ствара слике Раја, светаца и ангела, те се узбуђује и диви таквој творевини маште убрзо ће осетити неку врсту насладе у души и по телу. То је последица брже циркулације крви која узбуђује чула, делује на тело и, сходно ствара одређено душевно расположење. Таква наслада је телесне, чулне природе, и онај који мисли да је то духовно дејство молитве, већ се налази у самообмани и прелести. За време тих осећања веома често се јавља смех (тј. напад смеха), високоумље и утанчана таштина. Насупрот томе прави плод истинске молитве је плач, скрушеност и сагледавање свога ништавила. Светитељи су имали виђења истинита, и осећања радости и усхићења, али су она била духовне природе, а не чулне и маштарске. Сви свети оци који су описивали подвиг молитве забрањују не само стварање маштарија по сопственој вољи него и саглашавање воље и осећања с маштаријама и привиђењима која нам се могу указати неочекивано и независно од наше воље, што се зна догодити у молитвеном подвигу, а нарочито у безмоловију. Све ово речено представља суштину Григоријевог учења о прелести које се налази у „Добротољубију“.

Share this post


Link to post
Share on other sites

– Нипошто не прихватај – вели преподобни Григорије Синаит – ако што угледаш било чулним очима, било умом, било ван себе, било унутар себе, па ма то био лик Христов, или анђелски, или светитељски, или каква светлост. Буди пажљив и опрезан – нипошто не прихватај ту појаву као истиниту, не обраћај на њу никакве пажње нити ступај у разговор с њоме. Немој дозволити себи да поверујеш чему було, немој са свачим да саосећаш и да се саглашаваш, немој брзо да се повераваш виђењу чак и кад би било истинито и добро. Боље остани хладан и туђ према виђењу и стално чувај ум свој од слика те врсте. Не дај му да изнутра, из себе самога, ствара икакве слике, нити да остави у њему свој отисак каква слика споља. Ко угледа нешто мишљу или чувством, макар то било и од Бога, и брзо прихвати виђење, тај лако пада у прелест или, у крајњој линији, обелодањује своју склоност и пријемчивост за прелест јер брзо и лакомислено усваја виђења и јављања. Почетник је дужан да обрати сву своју пажњу само на срдачно делање (а то значи чврсто везивати ум уз речи молитве пропраћајући то скрушеношћу срца) и да једино то сматра непрелесним. Друго пак нешто (као виђења и духовна усхићења) не треба да прихвата док не досегне бестрашће. Бог се не гневи на онога ко, чувајући се прелести и с крајњом обазривошћу пазећи на се, одбаци какво од Бога послано виђење, не размотривши баш најбрижљивије појаву. Напротив, Бог ће таквога похвалити за његову благоразумност“. За онога ко се бави молитвом Исусовом и уопште молитвом потпуна и најбоља заштита од прелести јесте онај вид смирења што га зову плачем. Затим вежбање у самоукоравњу, самогрдњи и памћењу својих греховних падова и саплитања, и најзад – молитва Господу о избављењу од прелести.

 

http://otacmilic.com/sv-grigorije-sinait-veoma-korisno-poglavlje-o-mastanju-sanjarenju-i-o-prelesti/

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од neca995,
      Подржите рад и запратите канал, хвала 
    • Од neca995,
      Подржите рад и запратите канал, хвала 
    • Од Логос,
      Јеромонах Игнатије (Шестаков), сабрат Сретењског манастира у Москви и уредник најпраћенијег православног сајта на свету „Православље Русија“, у Божићном разговору за радио „Источник“, каже да живот са Христом треба да буде човекова свакодневница, те да је веома важно да се Света Литургија служи свакодневно где год је то могуће.      „Кад имамо слободу, треба да узносимо захвалност Богу“, додаје отац Игнатије који подсећа да је 2019. година била веома тешка за РПЦ, те да је захваљујући васељенском Патријарху и украјинском председнику створена црквена организација коју поистовећује са циркусом или мафијом. „Православни народи нису доминантни као припадници других конфесија, па и поред тога стојимо пред бројним поделама унутар себе“, закључује отац Игнатије.     Извор: Радио Источник
    • Од александар живаљев,
      НИЈЕ ЗЛАТО СВЕ ШТО СИЈА НИТ’ СЕ ЈЕДЕ СВЕ ШТО ЛЕТИ
      Ако не затворимо очи, бићемо свесни и важне чињенице да су митрополит Амфилохије и владика Атанасије пре тридесет година помогли Милу Ђукановићу да преузме власт у Црној Гори. Тада се то називало тактиком у борби против Милошевића (којег су, гле чуда, најпре подржавали), а данас је цена за глупост и издају Српског народа коју плаћамо сви. Свака част на тактици!
      30. децембра 2019.     Атанасије Јевтић, (не)умировљени епископ захумско-херцеговачки, користи сваку (не)прилику да јавно, грубо и испод сваке цивилизацијске норме комуникације (о хришћанским вредностима да и не говоримо) нападне Патријарха српског и Синод СПЦ. Од одрицања Патријарха и Синода као њему туђих, преко клеветања и директног вређања појединих епископа и чланова Синода, у стилу задушне бабе трачаре, задрто  не одступа од јавног линча горе поменутих. Његово иступање у медијима не користи никоме, али штети свакоме — највише Српском народу и јединству Српске Цркве. За уношење раздора у Цркву, односно за нарушавање њеног јединства, црквени канони јасно прописују искључење из црквене заједнице до покајања, а за ђаконе, свештенике и епископе додатно предвиђају и рашчињење. Ово је владика Атанасије говорио у време када је био главни протагониста уклањања бившег владике Артемија са страдалне Епархије на Косову и Метохији. Данас поступа потпуно другачије и један је од главних разграђивача и непријатеља јединства СПЦ.
      Зашто ради то што ради?
      Један од одговора који би можда могао имати неког смисла у овом мору бесмисла, јесте да је у питању некакав комплекс (нај)више вредности, али и од младости стечена незајажљива потреба за повременим екскурсом   у политичке воде који је одавно прерастао у класично манично политиканство. Зато смо сведоци његових бурних наступа,  више политичких него пастирских, у којима најпре монашки и скромно одбија аплаузе слушалаца као нешто њему страно и непотребно, али одмах немонашки и нехришћански лепи етикету својим непријатељима тврдећи да је клицање масе њихова насушна потреба. Ако речено изгубимо из вида, нећемо бити кадри објаснити лудачки перформанс за упокојење Владе Србије у сред Београда и ону скарадну слику на којој заједно са митрополитом Амфилохијем и В. Џомићем седи на степеништу импровизоване бине и све друго што се тада и касније дешавало? Одакле та лицемерна потреба да себе прикаже као жртву, а заправо је насилник? Надам се да ће неко паметнији и стручнији ускоро наћи одговор.
        Владици  Атанасију је очигледно стало само до себе и свог мишљења, које је, са те тачке гледишта, увек исправно, тако да својим предубеђењем у личну правичност и непогрешивост не дозвољава ни себи ни другима да помисле супротно. Како време одмиче, ствари постају јасније, а стварни узроци његовог (не)контролисаног понашања се лагано разоткривају. До недавно је као професор емеритус на ПБФ долазио само да промовише своје пулене или књиге. Сада, како на први поглед видимо, долази и да чува леђа владици Максиму. Али стварни разлог његовог изненадног појављивања на седници Наставно-научног већа није одбрана епископа Максима него напад на Патријарха и Синод, за шта ће се нечасно послужити тајним снимањем седнице и експресним фрагментарним објављивањем снимка на друштвеним мрежама. Доказ лежи и у његовом дојучерашњем ћутању на дарвинистичка и друга сновиђења владике Максима који се, кад је враг однео шалу, привидно упреподобио пред Сабором да не би био осуђен. Маневар достојан најбољег ученика учитеља који је шампион лицемерја и сплеткарења! Зашто тада отац није устао у одбрану сина него је ћутао, чак и када се синчић превише заиграо и похулио на Светога Саву и аутокефалију Српске Цркве? И тада се врли син и ,,похвала Православља”, по добро наученој лекцији, лажно посуо пепелом, тврдећи да није добро схваћен и да је у питању неспоразум (sic).
      Елем, када је процењено да је право време за напад на Патријарха, владика Максим и факултетска дружина, на челу са дојучерашњим Преосвећеним Деканом, су насамарени и пуштени низ воду ─ не без сопствене кривице ─ зарад остварења тог пакленог наума, али тако да се стварни нападачи не открију (да се Власи не досете). Подмукло замењују тезе и као кукавичје јаје потурају причу о одбрани слободоумних и напредних епископа и професора од ретроградног и незнавеног Патријарха и Синода, којима из сенке управља мрачни ,,кардинал Ришеље”.

      Иако је ова ствар на ПБФ завршена на једини могући исправан начин, чиме су кратких рукава остали сви противници црквеног поретка и вере Отаца, задртост и трачарење са почетка овог текста није престала. То је само по себи још један показатељ дубине духовног пада и растројства коју изазива комплекс (нај)више вредности. У понижавању врха СПЦ се ишло тако далеко, односно ниско, да је у медије (Blic – актуелна мера истине владике Атанасија) пуштена информација из извора блиског Синоду да је одбијен предлог за одликовање орденом Светог Саве Давида Вујића, јединог живог члана ,,Српске Аполо седморке”, јер чланови Синода не верују да је човек слетео на Месец. Сваки даљи коментар је сувишан.
      Ако сам до сада негде пренаглио у анализи поменутих догађаја, следеће чињенице ће компензовати евентуални вишак моје забринутости и показати оправданост сумње у добре намере неумировљеног Инквизитора.
      Овога пута није реч о епископу Максиму и дружини него о истој матрици коју владика Атанасије користи као главни идеолог харанге против Патријарха и Синода. Истоветност обрасца напада, клеветања и јавног понижавања и вређања врха СПЦ је толико очигледна да, просто речено, боде очи.
      Реч је о никшићком сабору поводом протеста против предлога закона о верској слободи у Црној Гори и каснијих немилих догађаја насталих после усвајања овог Закона у Скупштини Црне Горе.
      Патријарха и чланове Синода нико није позвао на овај Сабор али је кроз медије, упоредо са изјавом владике Атанасија која је запалила друштвене мреже: “Овај Патријарх остаће запамћен у српској историји као најгори српски Патријарх” (Инквизитор ово до данас није демантовао), све гласније провлачена мантра да поглавар СПЦ, као и чланови Синода, нису били заинтересовани да присуствују овом сабору. Даље је развијана теорија да они нису ни желели да дођу у Никшић јер су не само равнодушни према неизвесној судбини митрополије и епархија у Црној Гори него и саучесници у издаји српства, оличеној у актуелном Председнику Србије. На самом сабору у Никшићу митрополит је у једној реченици пренео благослов и подршку Патријарха и добро се потрудио да свако може посумњати у истинитост те изјаве. Тако је митрополит, у свом стилу, обезбедио себи место свеца и мученика и бранитеља Патријарха, који то нипошто незаслужује. Исто је настављено и после изласка народа на улице широм Црне Горе. Иако је владика Јоаникије лично упознао Патријарха и Синод са свим дешавањима око спорног Закона и заједно са њима договорио да се због могуће злоупотребе од стране безбожног црногорског режима Свети Синод не оглашава саопштењем одмах и пре Сабора, већ после Сабора, опет је владика Атанасије у свом стилу истрчао пред руду и облатио Патријарха и Синод. Даље се све дешава по већ приказаној унапред програмираној медијској машинерији где се оглашавају разни портали који су плаћени и организовани из истих кругова да такве поруке пренесу што гласније и додатно појачају напад. И ову несрећу нашег народа и Цркве владика Атанасије користи за неке своје обрачуне са Патријархом и Синодом које је започео и очигледно нема намеру да их оконча јер шта год да уради Патријарх или Синод, он ће наћи речи осуде. Док ово пишем све више верујем да ни он сам није у стању да уочи шта ради. Надам се, ради њега, да је тако и да све ово што чини, ради са уверењем да Богу службу чини, јер би се у том случају нашао као роб прелести ─ што јесте страшно ─ али мање страшно од тога да поступа са пуном свешћу о последицама својих дела, јер би се у том случају показао као расколник.
      У првом случају изманипулисани су ограничени владика Максим и дружина, а у другом су злоупотребљени никшићки сабор, светиње, представници Демократског фронта у Црној Гори и верни народ.  Свети Синод је издао јасно саопштење и поновио став Сабора по питању покушаја легализовања отимања црквене имовине у Црној Гори. И Патријарх је више пута позвао црногорске власти да одустану од безакоња, али то ништа не значи владици Атанасију јер он ионако не признаје ни Патријарха  ни Синод него само себе и суд своје партије ─ што му дође на исто (против аутора ове реченице се својевремено борио свим силама).
      Да ли је и у којој мери Патријарху стало до Српског народа и светиња у Црној Гори, довољно говори чињеница да је практично из болесничке постеље дошао у Грбаљ. Тада је био уредно позван од надлежног епископа. Иако су му лекари саветовали да нипошто не иде на пут због телесне изнемоглости и оправдане бојазни за његово здравље, наш Патријарх је добро проценио да је веома важно да дође у Црну Гору, покаже љубав и оданост своме народу и да истовремено непријатељима јединства СПЦ запуши уста. Да ли је, на крају, потребно подсећати на његове претходне изјаве о тешком стању Српског народа у Црној Гори и поређењу са стањем у злочиначкој НДХ-а, због чега је претрпео јавни линч у црногорским, хрватским и неким домаћим медијима? Уосталом, његова борба и борба свих чланова Синода за одбрану наших светиња у Црној Гори је и данас видљива свакоме ко жели да је види и не затвара очи пред истином.
      Ако не затворимо очи, бићемо свесни и важне чињенице да су митрополит Амфилохије и владика Атанасије пре тридесет година помогли Милу Ђукановићу да преузме власт у Црној Гори. Тада се то називало тактиком у борби против Милошевића (којег су, гле чуда, најпре подржавали), а данас је цена за глупост и издају Српског народа коју плаћамо сви. Свака част на тактици!
      На крају, ради духовне користи, неопходно је из свега наведеног извући неку поуку.
      За нас, обичне вернике, је довољно да се поучимо од народне мудрости која каже да није злато све што сија нит’ се једе све што лети, а горе поменутим рушитељима црквеног јединства и поретка би добро послужила мисао великог српског писца: Частан, а мудар човек, сиренским позивима политике мора одолети.
      Видели смо колико су часни, а тек ћемо видети да ли су иоле мудри, ако буде времена!
      Григорије Микић
      Извор:
      НИЈЕ ЗЛАТО СВЕ ШТО СИЈА НИТ’ СЕ ЈЕДЕ СВЕ ШТО ЛЕТИ - Видовдан Магазин
      VIDOVDAN.ORG Атанасије Јевтић, (не)умировљени епископ захумско-херцеговачки, користи сваку (не)прилику да јавно, грубо и испод сваке цивилизацијске норме комуникације  
    • Од Логос,
      Пореклом Србин. Ученик Светог Григорија Синаита и Светог Ромила Раваничког, чије је житије и написао. Основао је светогорски манастир Светог Николе, који је по њему прозван Григоријат. Недалеко од овог манастира налази се његова келија, где се у ћутању молио Богу, па је касније прозван Ћутљиви. Када су Турци навалили на Свету Гору, прешао је у Србију, код Светог кнеза Лазара, где је заједно са њим подигао манастир Ждрело, касније назван Горњак.   Упокоји се мирно око 1406. године, али се не зна где, да ли у Горњаку или у Григоријату. Било како било, мошти су му се обреле у Григоријату, одакле су их, након великог пожара 1761. године, неки монаси пренели у манастир Горњак, где се и сада налазе.   Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...