Jump to content
  1. Bokisd

    Bokisd

  2. Матусал

    Матусал

  3. AnaLaz

    AnaLaz

  4. александар живаљев
  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг инфо,
      ЕПИСКОП КРУШЕВАЧКИ ДАВИД
       
      Реч св. Ап. Јована о двема врстама греха –
      Саборска и Отачка тумачења
      &
      Савремено огледање на истоj теми
       
      (Др Владети Јеротићу, гледаљу и укрепитељу људских душа у спомен)
      „Види ли ко брата својега где чини грех који није на смрт,
      нека иште, и даће му живот –
      онима који чине грех што није на смрт.
      Има грех што је на смрт;
      за њ не велим да се моли.
      Свака је неправда грех.
      А постоји грех који није на смрт.“
      (1. Јованова Посланица 5,16-17).
       
      ПРОЧИТАЈТЕ ЦЕО ТЕКСТ НА ЗВАНИЧНОМ САЈТУ ЕПАРХИЈЕ КРУШЕВАЧКЕ

      View full Странице
    • Од Поуке.орг инфо,
      ЕПИСКОП КРУШЕВАЧКИ ДАВИД
       
      Реч св. Ап. Јована о двема врстама греха –
      Саборска и Отачка тумачења
      &
      Савремено огледање на истоj теми
       
      (Др Владети Јеротићу, гледаљу и укрепитељу људских душа у спомен)
      „Види ли ко брата својега где чини грех који није на смрт,
      нека иште, и даће му живот –
      онима који чине грех што није на смрт.
      Има грех што је на смрт;
      за њ не велим да се моли.
      Свака је неправда грех.
      А постоји грех који није на смрт.“
      (1. Јованова Посланица 5,16-17).
       
      ПРОЧИТАЈТЕ ЦЕО ТЕКСТ НА ЗВАНИЧНОМ САЈТУ ЕПАРХИЈЕ КРУШЕВАЧКЕ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Адвокат Божо Прелевић је, гостујући у емисији Pregled dana у продукцији Nеwsмаx Аdria, емитованој на телевизији Nova S, 21. септембра 2020. године, изрекао низ клевета на рачун Eпископа бачког г. Иринеја. Г. Прелевић је из само њему знаних разлога и без икакве аргументације, потпуно паушално и злонамерно, довео у везу Епископа  бачког г. Иринеја са актуелним оптужбама за отмицу студента Марка Жаркова против Епископа ремезијанског г. Стефана. 

       
      Истина је да се Марко Жарков овим поводом никада није службено обратио Епископу бачком нити Епархији бачкој. Једина веза између студента Марка Жаркова и Епископа бачког јесте благослов за упис на Православни богословски факултет који је именовани, као кандидат са територије Епархије бачке, добио 2013. године, као и благослов за упис на Академију за уметност и консервацију Српске Православне Цркве који је тражио јер је схватио да није ,,кадар да настави започете студије“ и изразио жељу да се пребаци на  Академију, како је навео у својој молби од 17. августа 2016. године. Колико је Епископ бачки био незаинтересован за студента Жаркова, показује и чињеница да му је два пута дао благослов за упис на високе школе Српске Православне Цркве и да га је стипендирао све док је испуњавао услове за стипендију. Адвокат Прелевић у служби своје истине ово, разуме се, прећуткује.  
      Због тога је очигледно да помињање Епископа бачког г. др Иринеја од стране г. Прелевића није у служби правне помоћи његовом клијенту него искључиво у циљу безочних клеветничких напада на епископа Иринеја који својим животом и часном службом у Цркви сведочи истину. Kоме смета истина и коме смета њен непоколебиви сведок није тешко разабрати ако се узме у обзир чињеница на којем медију је организовано гостовање наведеног адвоката и ако се снимак прегледа од почетка до краја. Потпуно је јасно и у чијем интересу је адвокат Прелевић свој отров излио баш на епископа Иринеја. Јасни су и разлози и интереси због којих је препоштени Прелевић, у свом познатом стилу још из времена неких других истрага у којима је он водио главну реч, а истина остала у мраку, приграбио себи право да ,,експертски“ коментарише односе унутар Српске Цркве и да оцењује рад Његове Светости Патријарха, Светог Архијерејског Синода и епископата Српске Цркве уопште. Kористити ову оптужбу студента као параван за медијску хајку против Српске Православне Цркве и њеног Патријарха и Светог Синода и, коначно, против  епископа Иринеја, више је него неморално и не може се назвати објективним новинарством или адвокатским заступањем интереса клијента. На делу је класична злоупотреба и медија и читавог случаја који је у надлежности Његове Светости Патријарха српког г. Иринеја и нема никаквих додирних тачака са Епископом бачким др Иринејем.
      Иако је Прелевићу то добро знано, он свесно обмањује јавност и доводи гледаоце у заблуду и, без икакве задршке и макар привидне пристојности, епископа Иринеја назива погрдним именима и неаргументовано, таблоидно му приписује разна непочинства. Да пласирана неистина буде уверљивија, побринула се водитељка емисије која се није оградила од изречених неистина, клевета и увреда, на шта је закон о јавном информисању обавезује.
      Да ли је Прелевић говорио истину о епископу Иринеју или је прелестио или свесно обмањивао јавност, брзо ће се показати. Исто тако се надамо да ће и случај именованог студента бити што пре разрешен, а свако коме се кривица докаже бити приведен к познанију права.
       
      Из Kанцеларије Епископа бачког
       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке

      View full Странице
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Адвокат Божо Прелевић је, гостујући у емисији Pregled dana у продукцији Nеwsмаx Аdria, емитованој на телевизији Nova S, 21. септембра 2020. године, изрекао низ клевета на рачун Eпископа бачког г. Иринеја. Г. Прелевић је из само њему знаних разлога и без икакве аргументације, потпуно паушално и злонамерно, довео у везу Епископа  бачког г. Иринеја са актуелним оптужбама за отмицу студента Марка Жаркова против Епископа ремезијанског г. Стефана. 

       
      Истина је да се Марко Жарков овим поводом никада није службено обратио Епископу бачком нити Епархији бачкој. Једина веза између студента Марка Жаркова и Епископа бачког јесте благослов за упис на Православни богословски факултет који је именовани, као кандидат са територије Епархије бачке, добио 2013. године, као и благослов за упис на Академију за уметност и консервацију Српске Православне Цркве који је тражио јер је схватио да није ,,кадар да настави започете студије“ и изразио жељу да се пребаци на  Академију, како је навео у својој молби од 17. августа 2016. године. Колико је Епископ бачки био незаинтересован за студента Жаркова, показује и чињеница да му је два пута дао благослов за упис на високе школе Српске Православне Цркве и да га је стипендирао све док је испуњавао услове за стипендију. Адвокат Прелевић у служби своје истине ово, разуме се, прећуткује.  
      Због тога је очигледно да помињање Епископа бачког г. др Иринеја од стране г. Прелевића није у служби правне помоћи његовом клијенту него искључиво у циљу безочних клеветничких напада на епископа Иринеја који својим животом и часном службом у Цркви сведочи истину. Kоме смета истина и коме смета њен непоколебиви сведок није тешко разабрати ако се узме у обзир чињеница на којем медију је организовано гостовање наведеног адвоката и ако се снимак прегледа од почетка до краја. Потпуно је јасно и у чијем интересу је адвокат Прелевић свој отров излио баш на епископа Иринеја. Јасни су и разлози и интереси због којих је препоштени Прелевић, у свом познатом стилу још из времена неких других истрага у којима је он водио главну реч, а истина остала у мраку, приграбио себи право да ,,експертски“ коментарише односе унутар Српске Цркве и да оцењује рад Његове Светости Патријарха, Светог Архијерејског Синода и епископата Српске Цркве уопште. Kористити ову оптужбу студента као параван за медијску хајку против Српске Православне Цркве и њеног Патријарха и Светог Синода и, коначно, против  епископа Иринеја, више је него неморално и не може се назвати објективним новинарством или адвокатским заступањем интереса клијента. На делу је класична злоупотреба и медија и читавог случаја који је у надлежности Његове Светости Патријарха српког г. Иринеја и нема никаквих додирних тачака са Епископом бачким др Иринејем.
      Иако је Прелевићу то добро знано, он свесно обмањује јавност и доводи гледаоце у заблуду и, без икакве задршке и макар привидне пристојности, епископа Иринеја назива погрдним именима и неаргументовано, таблоидно му приписује разна непочинства. Да пласирана неистина буде уверљивија, побринула се водитељка емисије која се није оградила од изречених неистина, клевета и увреда, на шта је закон о јавном информисању обавезује.
      Да ли је Прелевић говорио истину о епископу Иринеју или је прелестио или свесно обмањивао јавност, брзо ће се показати. Исто тако се надамо да ће и случај именованог студента бити што пре разрешен, а свако коме се кривица докаже бити приведен к познанију права.
       
      Из Kанцеларије Епископа бачког
       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Иван Ивковић,
      Прилика је да се сетимо Симеона Новог Богослова (949-1022), византијског писца, монаха и хришћанског светитеља. Његових чувених (и контроверзних) химни. Химни, такозваних, „божанских ероса“. Химни посвећених еросу Божијем и/или химни које опевају ерос Божији према човеку. Могући су вишесмислени начини читања и тумачења. До нас је данас дошло њих педесет осам. Ради се о преко једанаест хиљада стихова. Поезија веома богата, презасићена симболима, на моменте тешко прозирна и екстатична. Поезија која ће изазвати не малу саблазан у Симеоново време. И данас слично стоје ствари.
      Као што је добро познато, хришћанска поезија је много старија од Симеона. Многи ће пре њега у поезији видети големе могућности које она пружа за изражавање и спевавање великих теолошких места хришћанске вере и теологије. Нижу се имена црквених поета: Григорије Богослов, Амвросије Милански, Роман Мелод, Августин Ипонски, Козма Мајумски, Павлин из Ноле, Јован Дамаскин, као и други анонимни састављачи многобројних богослужбених песама, химни и мелодија. На ово предање ће се надовезати и Симеон. Ипак, с једном битном разликом: код њега, по први пут у византијској духовности, долази до избијања интимног гласа у први план; наиме, личног гласа у сасвим личном искуству оног „ја“. Суштинска одлика овог искуства биће „садашњост“ и „непоновљивост“. Другим речима, нико други и ништа друго из прошлости не може заменити или бити утеха за оно што се лично, овде и сада, окушава. То ће постати ново место источне духовности, али и других хришћанских хемисфера. Нарочито ће на томе профитирати потоњи западни мистичари, велики кармелићани (врло слични Симеону по сензибилитету), наиме: Јован од Крста, Тереза Авилска, Мигел де Молинос, Франциско де Осуна, и др. Разлози за ово ће убрзо постати јасни, нарочито на примеру XXVIII химне коју овде разматрамо. Њу отварају пулсирајући и драматични стихови:
      Оставите ме осамљеног и замандаљеног у келији мојој,
      пустите ме да живим с Богом јединим човекољупцем,
      одступите, уклоните се, пустите ме самог да мрем пред Богом који ме је створио!
      Нека нико на врата не куца и не подиже гласа, нека ме не походе родбина
      и пријатељи, нека мисао нико не одвлачи моју и одваја ме од сагледавања благог и прекрасног Владике, нека ме не хране, нека ме не поје!
      Симеонова поетика, пре свега, није поетика крупних догађаја „историје спасења“, није осавремењивање слика древних библијских дешавања из заборављене семитске митологије, нити пак новоплатоновска и оригеновска поетика умозрења бивствовања творевине и космоса коју ће неговати велики гностици египатске пустиње. Другим речима, то није поезија великих хришћанских прича. Напротив, поетика је то интимног сусрета с Другим у одељености од света, у унутрашњем кутку осамљивања. Поетика монаха (Симеона) који не жели да проповеда с амвона, већ песника који жели да слуша и ослушкује. Песника који не измишља, нити проналази речи, већ песника ког -попутнашег М. Настасијевића-самеречи (логоси) проналазе. У њима, у тим речима (логосима) које неуморно јуре за Симеоном крије се и сама Реч (Логос), која жели да буде спевана и опевана. Која жели да се изнова оваплоти. Одатле сва та самоћа, ћутање, повлачење, анахореза тела, чула и мисли. Само је ту, верује Симеон, ту иза затворених врата – као иза каквог застора у скривеном врту љубавних уживања – могуће наслађивати се присуством Другог:
      Зато оставите ме и на миру пустите,
      о преклињем вас, да наричем и од Њега искам
      да ми се дарује изобилно и да гледам га неизмерно.
      Јер Он није виђен, нити сагледаван само,
      већ дарује себе сама, смешта се и пребива,
      те попут блага сакривеног у наручју бива;
      Ући у собу своју и затворити врата, дизати руке и хитати Другом: у тајни, празнини, тишини и снажно зазивати ништину, ћутање језика, далеко од испразности света. Удаљен од фолклорних обичаја маса, далеко од теолошких контроверзи доба (које ће га ипак невољно закачити) и дворских интрига престонице (Цариграда), далеко и од претераног занимања за унутрашња дешавања у самом манастиру у комје пребивао, Симеоново искуство није покушај бежања од живота. Напротив. Било је то кретање у сусрет самој ствари: (живој и неизвесној) игри с Вољеним. Због тога даље теку стихови:
      Јер Он невидљив јесте, ван дохвата руку,
      у исти мах опипљив и неопипљив сасвим.
      Но, у рукама га целог држе они достојни
      и – далеко од недостојних – у њиховим почива дланима.
      Шта ли је све ово?! О чуда! Јер имена нема.
      Други игра игру долажења и одлажења. Воли да се скрива, сасвим се помало откривајући. Час је у рукама, час из њих измиче. У онима који га траже изазива запрепашћеност. Сан или јава? Негде између? Симеона, напослетку, потреса незнање. Нешто страно, чудно, необично се дешава. Нешто несвакидашње. Безимено. Неописиво. Којим језиком, којим речима опевати љубавне игре Другог? Симе­он је збуњен. Симеон је задивљен:
      Пошто бејах задивљен и жуђах сачуваши га,
      руку пружах и замишљах да грабим и имам га,
      ал’ побеже из руку мојих и не задржах га.
      Испуњен жалошћу дланове своје отворих
      видевши у њима опет оно што претходно гледах.
      О неизрецивог чуда! О необичне тајне!
      Као што љубавник у ноћи пружа руку ка месту вољене, лутајући додиром по еросној географији тела, тако идиосинкратични језик овакве поетике тражи да неописиво опише Симеонову жељу спрам Другог. Одакле ова необичност? Симеонова поетика, чини се, представља плод намерне и свесне вишесмислености. Игра речима и синтаксом. Врцавост и субверзивност која успева да помери границе реченог и опеваног. Творба новог језика, новог начина мишљења и писања. Дивљи свет другости растура контуре узвишеног јелинског језика и даје места нечему другом да проговори. „Нова стварност тражи нове појмове“ – говорили су стари. Другости је потребна нова граматика, нова морфологија, нови дах и певање. Како другачије смртничка реч може поднети упад Речи (Логоса)? Како ако не тако што постаје еротизована, дивља и двосмислена:
      Јер занос рађа пламен и пламен заузврат занос,
      а оба огањ распирују који источник је суза.
      Опет, огањ бујице умножава,
      а оне огањ рађају где ромор божанских ме ствари захвата,
      као и старање за заповести и наредбе Твоје.
      Пламен, занос и умножавања љубавних игара, за којима, неочекивано, следе потоци суза. У свему, известан ро­мор божанских ствари. Онде где Симеон помиње ромор другости, ту би српски опскурни песник Ђорђе Марковић Кодер рекао „роморанка“: бескрајно разгранати, незаустављиви и унутрашњи ромор чистог језика. Говор самог Ло­госа, изрицање логосности саме. Логоса који не проповеда на телевизији, нити на друштвеним мрежама себе рекламира, већ Логоса који тихо ромори у ноћи историје и ког је тешко чути од различитих бука које стварају свет. И више од тога, роморење је роморење управо божанских ствари. Које су то ствари? Ствари једне будуће стварности, дах неког новог света који већ сада распаљује жудњу оних који овај дах слуте:
      Као издалека, заиста видех стварности будуће,
      а кад зажелех да их зграбим, распали се пламен жудње
      и мало по мало гледах огањ неописиви –
      најпре у мом уму, а затим и срцу –
      ове божанске жудње који ми сузе покрену
      и неизрециву слаткоћу у њима пружи.
      Поетика логоса клизи ка поетици ероса. Од опипавања рукама, грабљења у огњеним екстазама љубави, слутње нових светова, преко распаљивања унутрашњег пламена и кушања слаткоће. Наиме, слаткоће будућих божанских ствари. Слаткоће Другог и света другости који је у надолажењу. Слаткоће спајања песника и Вољеног. Химна се ближи крешенду, мистичком врхунцу. Симеону као да не преостаје ништа друго него да закорачи у језик еротике, језик тела и поетику библијске Песме над песмама. Како другачије, питамо се и ми са њим, представити ову тајну тајне сусрета с Вољеним? Симеон пева, у заносу се обраћајући Христу:
      Јер иако Те не видех целог, Ти се читав откри мени и
      будући неприступан зажеле да сасвим доступан ми будеш.
      Ти што си безграничан свему заиста мален постаде,
      како у мојим рукама, тако и на мојим уснама,
      попут слатких и блиставих дојки сагледаван,
      севајући као муња у вртлогу. О необичне тајне!
      Све у свему, Симеон Нови Богослов је – како у своје време, тако и данас – несвакидашња појава. Шокирао је своје савременике, шокира и нас овде и сада као људе које је веома тешко уопште нечим шокирати. Знамо још од Павла да је поетика логоса (али и поетика ероса) сасвим скандалозна. Симеон ће нас, са своје стране, научити још неким стварима. Прва је беспутност: као недостатак утврђених, прописаних и унапред датих путева ка Другом, нешто попут земље без путних знакова, путева и трагова, као неизвесност преко које треба пролазити. Друга је безразложност: као живљење без икаквог „зашто“, као живљење самог живота и постојања, као живота чији је једини циљ живљење саме љубави. Поетика је то, на крају, љубавне игре с Другим, тј. игре непрестаног мењања, покајања, корачања напред, пролажења, измицања и отворености. Са те тачке гледишта, постоји са­мо један циљ: продужити игру у бескрај.
      Лазар Нешић
      Извор: "Православље" бр.1179
×
×
  • Креирај ново...