Jump to content
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
александар живаљев

Иса Махмутовић који је одбио да руши Ловћенску цркву постхумно одликован Његошевим орденом

Оцени ову тему

Recommended Posts

Данас је након освећења у Бару прве Цркве посвећене Светом Петру Другом Ловћенском Тајновидцу, учињено и једно велико дјело исправљања историјске неправде и црквено је награђен један Частан Муслиман који одбио 1972. да руши Његошеву гробну Цркву Светог Петра Цетињског.

Да Господ да братољубље и чојство између хришћана и муслимана буду овим чином укријепљени у Црној Гори и свему свијету.

 

Митрополит Амфилохије је Златним ликом Светог Петра II Ловћенског Тајновидца постхумно одликовао Иса Махмутовића, који је приликом рушења цркве Светог Петра Цетињског на Ловћену почетком седамдесетих година прошлог вијека одбио да учествује у том непочинству и због тога остао без посла.

„Постхумно одликујемо Златним ликом Петра Другог Тајновидца Ловћенског Иса Махмутовића зато што је, вјеран Богу и судњем дану, одбио да руши цркву Светог Петра Цетињског на Ловћену, сачувавши тиме свој образ и образ Црне Горе“, рекао је Владика Амфилохије уручујући одликовање.

Одликовање је, уз бурно одобравање и аплаузе присутног вјерног народа, примио Исов син Ћазим, који је из Париза специјално допутовао на освећење цркве Светог Петра Ловћенског Тајновидца.

 


View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

Требало је више таквих људи. Враво Иса, браво Ћазим. Надам се да има и православних који су у тешким временима поступили исто.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Доброчинство Иса Махмутовића (1): Одбио да руши Његошеву капелу

„Нећу да рушим ничију светињу“

И кад су му рекли да је то задатак и припријетили да због тога може и без посла остати, енергично је бацио крамп и казао да нема тога ко му може наредити да руши било чију светињу

13023720_10207962347435465_1845536979_n.

Kад су крајем јуна 1972. године умукнуле мине на Ловћену и престало „надвикивање“ динамита и громова, кад су завршени припремни радови за изградњу Његошевог маузолеја – пробој 125 метара дугог излазног тунела до Језерског врха и платформа за будући споменик генијалном пјеснику, мислиоцу и владици – управник градилишта Мирко Живковић окупио је једног јутра бригаду радника Општеграђевинског предузећа „Титоград“, једног од извођача радова, и предочио им какав их сада деликатан посао чека.

По сјећању Васа Чавора са подловћенских Његуша, тадашњег радника обезбјеђења на градилишту, које је својевремено записао познати новинар и писац Момчило Поповић, Живковић је радницима, окупљеним испред планинарског дома на Ивановим коритима, објаснио да више нема минирања, да се сада морају латити само лаког алата неопходног да се разида и са ловћенске капе уклони стара капела, Његошево вјечно почивало. Док је објашњавао како се то мора извести пажљиво, камен по камен, да се сваки камен мора нумерисати како би капела касније у истом облику могла да се сазида на другом мјесту, из масе радника, углавном Муслимана и Албанаца из околине Бијелог Поља, са Kосмета, из Kрајине код Бара, Плава и Гусиња, огласио се стасити момак тридесетих година, планинским сунцем и вјетровима опаљеног лиса, са карактеристичним мексиканским брковима, и мирно, али одлучно рекао:

– Ја то нећу да радим!

13023435_10207962349675521_1997430671_n

На питање изненађеног и пренераженог Живковића зашто неће да ради, још мирније и одлучније је објаснио да је то светиња и да он неће да руши светињу.

Живковић није одустајао већ је покушавао да му објасни да то није никаква светиња него споменик који треба уклонити да би на његовом мјесту био подигнут много већи и љепши – да то, уосталом, није његова светиња:

– Ја сам рекао: нећу да рушим ничију светињу, а ако неко покуша да руши моју, може само преко мене мртвог!

– А ако је то наређење и ако због тога можеш добити отказ с посла? – покушао је Живковић и да припријети и тако уразуми одлучног бркајлију.

– Нема тога ко ми то може наредити, а што се тиче отказа не морате се мучити, већ га имате, ја одлазим сам – рекао он а са њим се солидарисали и готово сви остали радници.

Човјек све то, још одлучније и убједљивије, поновио и сјутрадан кад је на Иванова корита банула екипа инспектора Службе државне безбедности да испита да то није каква завјера и организација оних који су годинама на све начине покушавали да спријече рушење капеле и кршење предсмртног аманета славног, прерано преминулог црногорског владара. Поновио и отишао, без трага и гласа.

Од капеле до маузолеја

Његош је саградио црквицу на Ловћену 1846. године и посветио је свом славном стрицу Светом Петру Цетињском. Пет година касније, 5. октобра 1851, предосјећајући скори крај, оставио је у тестаменту аманет и „потоњу жељу“ да буде сахрањен у тој црквици, али и проклетство ако му жеља не буде испуњена. Поновио је то, кажу, и четрнаест дана касније, трен прије него што је занавијек склопио очи. Због стравичног невремена које је тих октобарских дана 1951. године владало на Цетињу и Ловћену, жеља му је испуњена тек четири године касније. У ноћи између 12. и 13. августа 1916. године, Његошеви посмртну остаци су крадом враћени у Цетињски манастир, а аустроугарска далекометна артиљерија са бродова из Боке Kоторске је сјутрадан разорила капелу. Обновио је и 21. септембра 1925. године свечано отворио краљ Александар Kарађорђевић и Његош је по други пут починуо на Ловћену. Четрдесет и седам година касније, у љето 1972, црногорска власт на челу са Вељком Милатовићем, уз подршку југословенске власти, изгледа чак и Тита лично, срушила је и уклонила капелу са Ловћена, а умјесто ње подигла и двије године касније уз велику помпу отворила маузолеј, ђело Ивана Мештровића, у који је Његош по шести пут сахрањен, ни крив ни дужан што су му потомци толико пута потресали кости и кршили његов аманет.

И Kрлежа био против

Међу небројеним најпознатијим југословенским писцима, уметницима, људима од духа и науке, који су дигли глас против изградње маузолеја на Ловћену и рушења капеле, нашао се и Мирослав Kрлежа. Одговарајући на упит управе Музеја Цетиње шта, на основу приложених фотографија, мисли о пројекту Мештровићевог маузолеја, велики писац је одговорио да је о Мештровићу као кипару „одувијек имао суперлативно мишљење“, али да је у овом случају његов Његош „карикатура и као споменик и као статуа…“

Наставиће се…

Будо СИМОНОВИЋ, Слободна ријеч

Share this post


Link to post
Share on other sites

Доброчинство Иса Махмутовића (2): Одбио да руши Његошеву капелу

Заборав му име запретао

И кад су му рекли да је то задатак и припријетили да због тога може и без посла остати, енергично је бацио крамп и казао да нема тога ко му може наредити да руши било чију светињу

13023193_10207968923319858_640128036_n.j

Нико о „инциденту“ на Ивановим Kоритима у то вријеме није смио ни ријеч зуцнути, а камоли споменути име пркосног и поносног горштака, иновјерца којег ни новцем ни пријетњама и уцјенама нијесу могли навести да дигне крамп на „влашку“ светињу. Нашли се, наравно, они који су обавили тај грешни и нечасни посао, уклоњена је капела и на Језерском врху умјесто ње двије године касније постављена ледена мермерна тврђава у којој чами „пустињак цетињски“, заточен у мраку фараонске гробнице, а у мрак заборава пало и име човјека који се на тако необичан и несвакидашњи начин успротивио кршењу потоње Његошеве воље и гажењу његовог аманета.

Тако пуних тридесет и седам година. Овог племенитог човјека, односно његов узвишени чин, необични ововремени примјер чојства и јунаштва, гђекад спомињали само свештеници у молитвама својим док су јадиковали због рушења црквице на Лоћену и потресања земног праха владике Рада, и ријетки други који су памтили његово доброчинство. А он отишао у живот својим путем, ћутке, као да се ништа није десило, замео трагове, чак му и право име и презиме нестало у тмушама заборава, баш како је он желио – да се зна и памти да то није учинио ни за плату ни за фалу и да му, због тога, није стало ни до какве славе и признања.

Неки који су истицали овај свијетли примјер, чак и већ споменути Момчило Поповић, који ће га овјековјерчити у свом предсмртном роману „Милица“, гријешили су, кад у његовом имену, кад у презимену – чак и одборници једне од просрпских опозиционих партија када су прије коју годину предлагали да се једној од подгоричких улица, оној која води ка Цетињу и Ловћену, да име овог човјека.

13020118_10207968929320008_231390231_n

Недавно, боравећи у Бистрици бјелопољској сасвим другим новинарским поводом, у разговору са пензионисаним професором Ћемалом Махмутовићем, некадашњим директором овдашње основне школе и старим учитељем Милисавом Ђуровићем, који је прије више од шездесет година из родних Бјелопавлића дошао и остао у овој прелијепој, питомој долини, споменуо сам овај случај и пожалио се да не знам ко је и откуд је био тај човек.

– Ма, Исо Махмутовић, мој блиски, нажалост већ покојни рођак! Син Абаза и Паше ту из Радојеве Главе, имали само њега и ћерку Елифу-Белу – казао Ћемал Махмутовић, а потврдио Милисав Ђуровић, који, иако је дубоко закорачио у девету деценију живота још младићки бистроумно памти имена свих ђака и њихових родитеља, све што је живот у овом крају донио и однио за готово шест и по деценија откад је он овђе.
Није, дакле, ни Суљо, ни Хусо, ни Хасо ни Омербеговић, ни Махмутбеговић, ни Ризванбеговић – све имена и презимена која су спомињана у причама о овом догађају – но Исо Махмутовић!

Послије све било лако и склапање мозаика приче ишло брзо. У Недакусима на периферији Бијелог Поља нашао сам Исову сестру Елифу-Белу, удата за Авда Бекташевића, а који дан потом у Бијело Поље из Француске стигла и његова супруга Захида, родом такође од Махмутовића из Бистрице.

Нешто није било по вољи свевишњег

Занимљиво је да је 1972. године, у тренуку кад је отворен Његошев гроб и моћна дизалица подигла прву корпу камења од капеле да је спусти у подножје Језерског врха, ођедном као конац пукла специјална, више од 400 метара дуга сајла и све је одлетјело у провалију а радови су прекинути за десетак дана док из Шведске није стигла нова сајла.

По казивању поменутог Васа Чавора, које је записао Момчило Поповић, Свевишњи је још једном „опоменуо“ оне који су по свакуу цијену хтјели да попере маузолеј на Ловћену. У тренутку кад је осамнаест тона тешка Његошева мраморна скулптура допремљена у подножје Језерског врха и моћном дизалицом са транспортера спуштена на специјалну металну платформу са точковима, на којој ће бити извучена на врх Ловћена, готово из ведрог неба је сијевнуо гром у врх дизалице и жестоко ошамутио руковаоца – био је кажу Словенац – и неколико радника који су му помагали, али на сву срећу сви су прошли са лакшим озледама и траумама.

Нијесу се лако с душом растали

Kад су Исо Махмутовић и група Муслимана и Албанаца око њега одбили да руше „влашку светињу“, они који су се после њих латили тог грешног и богохулног посла,а били су, по прилици, све сами Црногорци-православци, временом су, кажу, доживјели мучан крај – нико од њих се није лако растао с душом нити умро природном смрћу. Још једном се обистинило да онај ко зло чини зло и дочека…

Наставиће се…

Будо СИМОНОВИЋ, Слободна ријеч

Share this post


Link to post
Share on other sites

Доброчинство Иса Махмутовића (3): Одбио да руши Његошеву капелу

Југословен до потоњег даха

И кад су му рекли да је то задатак и припријетили да због тога може и без посла остати, енергично је бацио крамп и казао да нема тога ко му може наредити да руши било чију светињу

rusev1.jpg

Исо Махмутовић је рођен 1938. године. Био љепотан и од ране младости цуре за њим уздисале по вашарима. Био весељак и бекрија, умио и запјевати и заиграти и зато је био омиљен и радо виђен у сваком друштву.

Рано се оженио и кад се десило то на Ловћену већ је имао четворо деце, али га ни то није омело да одбрани свој принцип и част, макар и по цијену отказа са посла. Отишао је потом у Сјеницу и једно вријеме радио у тамошњем руднику угља Штаваљ, а онда се отиснуо у свијет и обрео у Белфорту у Француској, близу швајцарске и њемачке границе.

13023534_10207975434242627_1707403912_n

Исо Махмутовић са супругом Захидом и децом

– Ту смо се скућили и заувијек остали – казује Исова супруга Захида. – Поред сина Ћазима и ћерки Ремке, Мухадисе и Сејдефе добили смо још четири ћерке – Азру, Ину, Алму и Садију. Сви су ми, Богу фала, живи и здрави, син ожењен, ћерке поудате – већ имам и десеторо унучади. И сви, сем Сејдефе која је у Швајцарској и најмлађе Садије у Норвешкој, живе у Француској, у Белфорту. Само се моме Ису не даде да мало поживи и види срећу деце. Прерано га поче издавати здравље, имао је великих проблема са кичмом, два пута оперисан, а онда га прије десет година издаде и срце…

13023657_10207975446162925_1893352538_n

Kапела у Долима код Плужина грађена по узору и димензијама некадашње капеле на Ловћену

И сестра му Елифа-Бела и супруга Захида кажу да се нерадо сјећао и ријетко причао о том догађају са Иванових Kорита:

– Само понекад, кад би попио коју чашу и пао у дерт, споменуо би то, увијек љут и киван, како су га умало навели на гријех, да руши светињу и укаља и руке и образ, да на децу баци срамоту и проклетство – сјећа се сестра. – И никад се тиме није фалио, нити је у томе видио нешто чиме се треба зорити.

13022216_10207975453643112_1683863176_n.

Маузолеј на Ловћену

– Наша кућа је била вазда отворена за свакога ко је с добром вољом у њу улазио, поготову ако је био Југословен. Ту мој Исо никад није гледао шта је коме на глави него шта му је у срцу. Ето, кад нам се син женио 1988. године, направио је велику свадбу, онако по нашки, и окупио све Југословене које је тамо знао – каже Захида и прича како је, кад је први пут отишао на операцију, инсистирао да га оперише доктор Србин, а не Француз. – Та операција није баш успјела и до краја живота је имао великих проблема због тога па су га неки чак наговарали и да тужи тог доктора, али је он то одлучно одбио. То је, вели, посао као и други, свако ко ради може и да погријеши, а он и ако је погријешио сигурно није намјерно и из зле воље…

– Много је волио Југославију и родни крај и сваку прилику је користио да дође све док га није болест сколила. Имао је велику жељу да се једног дана сви заједно вратимо овамо. Зато смо овде у Бијелом Пољу и кућу направили, да и децу вежемо, али у животу никад не буде по жељама и плановима него како је суђено. Најприје ратови и мука, послије деца пристасаше и почеше се кућити и кретати својим путевима. Онда Иса изненада смрт прегребе, а ја, иако ни сама нијесам најбољег здравља, сад живим распета између Белфорта и Бијелог Поља. Дођем љети овде по два-три мјесеца, а зими опет тамо, у Француску, ближе деци – вели Захида, која тврди да њен супруг никада од тог љета 1972. године до краја живота није отишао на Ловћен нити је пожелио да види грађевину због које је остао без посла али и стекао непролазну славу хуманисте, доброчина и безгрешника, заслужио да му се име спомиње у молитвама све док је иједног камена од ловћенске капеле у гомили која већ тридесет и седам година чами и нестаје у трави и забораву на Ивановим Kоритима.

Довео сина да служи ЈНА

– Kо је и какав је био Исо Махмутовић – сјећа се Милисав Ђуровић – можда најбоље казује овај примјер. Негђе, колико се сјећам, 1986. године, бану из Француске и доведе пристасалог сина Ћазима – Ћака, јединца међу седам сестара, и вели: мој син мора да одслужи Југословенску народну армију. Није му засметало ни то што су га распоредили у гарнизон у Kичеву у Македонији. Погодило се да му је тамо један од старјешина био Часлав Замахајев, родом одавде из Бистрице, иначе Рус поријеклом – ето га сад пензионер, живи у Kраљеву. Kажу, послије се фалио да је Ћако био баш добар војник…

Интернационална кућа

А да се у кући Иса Махмутовића никада није гледало ко се како крсти и чија крв коме тече у жилама свједочи и то што му је син ожењен Португалком, двије ћерке се удале за Французе, једна за Мароканца, остале за Босанце…

– Важно је да су све то добри и племенити људи и да се добро слажу и воле са нашом ђецом. А и њима у венама не тече вода но крв, црвена као и крв моје ђеце – вели Захида Махмутовић.

Kапела се умножила

Kамење од Његошеве капеле и после 37 година чека или повратак на Ловћен или обнову негђе на Ивановим Kоритима. За то вријеме капела се умножила јер је широм Црне Горе подигнуто више идентичних. Прву је у Прчњу саградио протојереј, парох которски, Момчило Kривокапић а једна од понајљепших је она подигнута у Долима крај Плужина, за спомен и душу жртава великог немачког покоља извршеног на том мјесту 1943. године.

К Р А Ј

Будо СИМОНОВИЋ, Слободна ријеч

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 4 часа, Милан Ракић рече

са карактеристичним мексиканским брковима

 

пре 4 часа, Милан Ракић рече

Био љепотан и од ране младости цуре за њим уздисале по вашарима. Био весељак и бекрија, умио и запјевати и заиграти и зато је био омиљен и радо виђен у сваком друштву.

Овај Иса неки мој брат. :)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Док си се Ти, Господе, крштавао у Јордану, показа се Света Тројица, јер Родитељ (Отац)  гласом сведочаше о Теби називајући Те љубљеним Сином, а Дух у облику голуба, потврђиваше речи, Христе Боже, Који си се јавио и свет просветио, слава Теби! (тропар Богојављења)   Богојављење Господа нашег Исуса Христа     Емисија о богослужбеним особеностима празника Богојављења (Радио Беседа)   Навечерје Богојављења - Крстовдан   Свети Јован Златоуст: Беседа на Богојављење   Реч на Богојављење Господње   Преподобни Јустин ћелијски: Беседа на Богојављење   Синаксар на Крштење Господње   Свети Јован Шангајски: Беседа на Богојављење   Епископ новосадски и бачки господин Иринеј: Беседа на Богојављење, 19. (6.) јануара 2015. године   Блаженопочивши Епископ јегарски Јероним: Беседа на Богојављење Господње   Катихета Бранислав Илић: Христе, Боже, Који си се јавио и свет просветио, слава Теби!   Стихире Богојављења, поју монаси манастира Ватопед   Светогорски типик за Богојављење   Протођакон Радомир Перчевић: Тропари на Великом водоосвећењу   Верски календар: Богојављење Господње   Тропар Богојављења (ТВ Храм)   Кондак Богојављења (ТВ Храм)   Величаније Богојављења (ТВ Храм)     Сабор светог Јована, Пророка, Претече и Крститеља Господњег     Успомена праведника слави се похвалама, а теби је, Претечо, довољно сведочанство Господње да си се заиста показао часнији и од пророка, јер си се удостојио да у реци крстиш Онога Кога си проповедао. Зато, пострдавши за истину, радујући се, објавио си радосну вест онима који су у аду, о Богу Који се јавио у телу и узео грех света и Који нам дарује велику милост. (тропар светом Јована)   Емисија о богослужбеним особеностима празника Сабора светог Јована Пророка, Претече и Крститеља Господњег (Радио Беседа)   Синаксар на Сабор Светог Јована Крститеља   Преподобни Јустин Ћелијски: Беседа на Сабор светог Јована Крститеља   Верски календар: Сабор Светог Јована Крститеља   Митрополит Амфилохије: Свети Јован - Глас вапијућег у пустињи   Митрополит Амфилохије: О светом Јовану Крститељу   Епископ крушевачки Давид: Беседа на Сабор Светог Јована Крститеља   Епископ аустријско-швајцарски Андреј: Беседа на Сабор Светог Јована Крститеља   Катихета Бранислав Илић: Свети Јован - Земаљски Ангел и небески човек   Радио Светигора: Како је рука Светог Јована Крститеља доспјела у Цетињски Манастир   Тајна празника: Сабор светог Јована Крститеља (ТВ Храм)   Тропар Светом Јовану Крститељу (ТВ Храм)   Величаније Светом Јовану Крститељу (ТВ Храм)     Извор: Ризница литургијског богословља и живота 
    • Од Логос,
      Исусе, који седиш на престолу светлом као огањ, међу Ангелима, са беспочетним Оцем и Твојим Божанским Духом, благоизволео си да се родиш на Земљи од неудате девојке, мајке Твоје. Због тога си и обрезан био као осмодневно дете. Слава Твојој доброј одлуци, слава Твоме промислу, слава Твоме снисхођењу, Једини Човекољупче! (тропар Обрезања Господњег)     Обрезање Господа нашег Исуса Христа     Емисија о богослужбеним особеностима празника Обрезања Господњег (радио Беседа)
        Тајна празника: Обрезање Господње (ТВ Храм)   У сусрет празнику: Обрезање Господње (радио Беседа)   Беседа протосинђела Павла на празник Обрезања Господњег   Катихета Бранислав Илић: Христе Боже, који си обрезан у осми дан, слава теби!     По свој Земљи рашири се глас твој, јер је примила реч твоју, којом си је божански научио. Природу ствари си објаснио, људске обичаје украсио, царско свештенство, свети оче Василије, моли Христа Бога да спасе душе наше. (тропар Светом Василију Великом)   Свети Василије Велики, Архиепископ Кесарије Кападокијске     Емисија о богослужбеним особеностима празника светог Василија Великог, архиепископа Кесарије Кападокијске (радио Беседа)
        Житије Светог оца Василија Великог, архиепископа Кесарије Кападокијске   Преподобни Јустин Ћелијски: Беседа на празник Св. Василија Великог изговорена 1967. године у манастиру Ћелије   Митрополит Амфилохије: Свети Василије Велики бранитељ истинског учења Цркве Божје!   Литургија Светог Василија Великог   Емисија Светотајинско богословље: Литургија Светог Василија Великог (радио Беседа)   Анафора Светог Василија Великог, архиепископа Кесарије Кападокијске   Хришћански траг: Свети Василије Велики (ТВ Храм)   Катихета Бранислав Илић: Свети Василије Велики – богоносни светитељ   Свети Василије Велики: О богатству   Свети Василије Велики: Утеха болесноме   Свети Василије Велики: Прва беседа о Великом посту   Свети Василије Велики: Друга беседа о Великом посту   Свети Василије Велики: Изненадна непогода   Свети Василије Велики: Беседа о благодарности       Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Логос,
      -Из тескобе светских метропола у бескрај ковиљске светиње-   Његово Преосвештенство викарни Епископ мохачки г. Исихије, био је гост у овонедељној емисији "Личност и заједница" на Телевизији Храм, Архиепископије београдско-карловачке.      Гостујући по први пут у наведеној емисији, Владика Исихије је открио свој животни пут. Услед очеве дипломатске службе, већи део детињства и младости провео је у иностранству. Поред Москве, где је и рођен, живео је у Пекингу у Кини, Рангуну у Бурми, Картуму у Судану и у Вашингтону у Сједињеним Америчким Државама. Основну и средњу школу је похађао на енглеском и на српском језику. Године 1985. завршио је Дизајнерску средњу школу у Београду и стекао звање ликовног техничара дизајна графике. У периоду од 1987. до 1991. године, студирао је психологију на Универзитету Дистрикта Колумбије у Вашингтону (САД), као и на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Дипломирао је богословске науке на Православном богословском факултету Универзитета у Београду 2018. године.     На самом почетку духовне и материјалне обнове свештене обитељи манастира у Ковиљу, које је започео данашњи Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије, отац Исихије се као искушеник придружио ковиљском братству 1991. године, да би у монашки лик био пострижен руком Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког г. Иринеја, на празник Сретења Господњег 1995. године. У чин јерођакона је рукоположен од тадашњег Епископа јегарског и игумана ковиљског г. Порфирија, 18. јула 1999. године, а недељу дана касније рукоположен је у чин јеромонаха. Достојанством архимандрита одликован је 21. новембра 2014. године и, на предлог игумана и ковиљског братства, постављен је за намесника ковиљске обитељи.     На редовном пролећном заседању одржаном у Пећкој Патријаршији и Београду од 29. априла до 10. маја 2018. године, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве изабрао је архимандрита Исихија (Рогића), за викара Епископа бачког, са титулом епископа мохачког. Епископ Исихије говори енглески и руски језик.     Преосвећени епископ мохачки је у емисији „Личност и заједница" говорио о својој жељи да ступи у тада новоосновано братство ковиљског манастира, о годинама духовне и материјалне обнове Светоархангелског манастира, о прераној смрти блаженопочившег владике Јеронима као и о односу психологије и духовништва у нашем времену.     У првом делу емисије владика је говорио о свом животу и многобројним животним путевима и изазовима. Казујући о почетку равноангелног монашког живота, викар Епископа бачког је посебно истакао значај Светоархангелске обитељи манастира у Ковиљу, који је према његовом сведочанству "крајичак неба на земљи".    Са пуно хришћанске љубави Епископ Исихије се присетио првог сусрета са Митрополитом Порфиријем, тада јеромонахом, који га је 30. децембра 1990. Лета Господњег и крстио у Светоархангелској обитељи, а који је од тада, до данас остао његов духовни отац.      "Смрт владике Јеронима је за нас био велики губитак, али живећи као хришћани, ми знамо и осетимо да смо са њим остали у молитвеној вези", истакао је Епископ Исихије, присећајући се лика и дела блаженопочившег епископа јегарског Јеронима који је остао запамћен као врсни литургичар и обновитељ богослужбеног благољепија свештене обитељи у Ковиљу.    Говорећи о значају духовног руковођења Епископ је подсетио да је "духовништво данас у великој потражњи, јер народ долази у Цркву, многи имају недоумице и свакоме од нас је потребан духовни отац који може да нас руководи, како бисмо се на истински и правилан начин изграђивали ходећи путем спасења."      На питање о значају заједнице "Земље живих" која делује по благослову Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког др Иринеја, Владика Исихије је истако да заједница врши јеванђелски подвиг који у први план ставља човека и његово целокупно оздрављење и враћање Богом дане целовитости.       Извор: Телевизија Храм / Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Логос,
      У петак, 10. јануара 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету Литургију у храму Свете Петке у крагујевачком насељу Виногради. Епископу су саслуживали: протојереј Драган Брашанац, протонамесник Мирољуб Миладиновић и ђакон Урош Костић. За певницом је појао протојереј Драгослав Милован, чтецирали су г. Владан Степовић и г. Радојко Борисављевић. Верницима се беседом обратио Владика Јован говорећи о миру Божијем:   Звучни запис беседе     “Христос се роди браћо и сестре!   Рођењем Христовим и Његовим доласком у свет, са неба је сишао и мир и вера и добра воља међу људима. Највеће чудо које се догодило, једино што је ново под сунцем, јесте рођење Христово, то јест Господ наш Исус Христос. Дакле, Христос је дошао у овај свет да палу и огреховљену људску природу уздигне на небо, да је обожи, и да човека поново уведе у рај. Зато је и Божић први празник из којег проистичу сви други празници, јер да није било Божића не би било ниједног другог празника. Бог је сишао да донесе тај мир за који су људи мислили да треба да дође од овога света, а мир овога света је варљив. Само је мир Божји прави мир, дуготрајни мир, онај мир који човеку даје спокојство. Из таквог мира произлази радост што је човекова природа доласком Христовим поново уздигнута до неба.    Славећи Божић, браћо и сестре, ми у ствари славимо Бога који је постао човек. Славимо истовремено и човека који је тим очовечењем Бога задобио дар обожења, дар вечнога живота и непролазног достојанства. Падом првог човека достојанство је било унижено све до доласка Господа у овај свет. И Он је вратио поверење и радост јер је Бог опет са човеком. Наше достојанство неће бити понижено ако живимо онако како Бог од нас тражи, а Бог не тражи много, Он тражи да га волимо свим срцем. На Божић је Бог загрлио својим вечним загрљајем човека и људску свечовечанску природу и све видљиве и невидљиве светове. И док човек осећа тај загрљај Божији он се радује.    И заиста, има ли шта топлије од загрљаја човека са човеком? Од искреног загрљаја, не лицемерног и фарисејског, него истинског загрљаја, да осетимо другог човека као себе самог. Тим загрљајем је Бог нас загрлио. Од мене и тебе зависи да ли смо у загрљају Божјем, или смо у загрљају нечастивог. Овај други загрљај је хладан јер нема љубави у њему, а Бог је све учинио из љубави према нама. Од тог тренутка када је Бог загрлио човека, човек није више сам. Чим човек није у загрљају Божјем, он осећа празнину. Ми не можемо никад у потпуности бити испуњени ничим, као што можемо бити испуњени Богом. Кад је срце испуњено Богом, кроз целог човека струји благодат Божија.    Само вера у Бога, љубав према Богу и према човеку краве све наше залеђености и недостатке. Нисмо изгубљени, нити смо подложни смрти и ништавилу ако смо у загрљају Божијем. Човек треба да заслужи загрљај Божији. Да човек осети ту топлоту Божју. Од Божића је радосно бити човек, рађати се на земљи и живети на земљи. О тој радости говори нам и ово данашње Јеванђеље, када се молитвено сећамо страдања 20 000 мученика Никомидијских. Када човек верује у Бога, онда сва непријатељства која су усмерена против њега не значе ништа, јер кад човек прелази из овог живота у вечни живот, он одлази с песмом јер се радује сусрету са Богом. Најглавније за нас је да нам имена буду написана у књизи живота.    Наше име је уисано на нашем крштењу, и ту књигу носимо са собом и овде и горе. То је невидљива књига, као што је и Бог невидљив, али је свуда присутан. Зато невидљива рука Божија уписује наша дела у ту књигу. Али, и онај други уписује наша лоша дела у ту књигу, зависно од тога коме служимо. Само је мир Божији истинит. И зато ако човек живи у миру са Богом, он живи у миру са собом. Ако мир није од Бога, онда је он лажни мир. Господ се управо појавио онда када је чаша била препуњена безакоњем, када је зло надвладало добро.    И зато и ми живимо у овом времену када се доста потире оно што је светиња. Зар то не видимо сада и у Црној Гори где власт устаје на живог Бога и живу светињу Божију. Кад човек тако устаје на светињу, он је стварно безумник, за њега Бог не постоји. Али браћо и сестре, ко је год ратовао са Богом није рат добио. Зло се побеђује добрим. Нека би дао Бог да и ми будемо добри и да се радујемо Богу и Божићу”, поручио је Епископ Јован у виноградском храму.     Извор: Епархија шумадијска
    • Од Логос,
      На Бадњи дан 2020. године, уснуо је у Господу игуман Манастира Вујан aрхимандрит Јован (Никитовић). Отац Јован је рођен у  Горњој Трепчи код Чачка, у побожној породици Никитовића 15.09.1946. године као Милан Никитовић. Од оца Рајка и мајке Ковиљке. Мајка почившег нам архимандрита Јована изродила је три сина и једну кћер. Колику је љубав према Господу дубоко у срце усадила у њих, говори и то да се све четворо деце окренуло Богу. Два сина и ћерка одлазе у манастир: протосинђел Арсеније, схимонахиња Јелена и архимандрит Јован. Најмлађи син Драган постаје свештеник.     Отац Јован са петнаест година одлази у Манастир Вујан, где 1963. године бива замонашен и на постригу добија име Јован. Јерођакон постаје 1965. године. Завршио је Богословију Светих Кирила и Методија у Призрену. Отац Јован након десет година у Манастиру Вујну  наслеђује тадашњег игумана оца Мирона 1976. и постаје игуман Манастира Вујан. Отац Јован је све до 2014. године опслуживао прву парохију брђанско-прислоничку. Године 2013. године добија чин архимандрита.   Као игумана, оца Јована је дочекао осиромашени манастир. Залагањем оца Јована, уз помоћ Божију, у времену комунизма и прогона Цркве, отац Јован успева да обнови манастир и за свога овоземаљског живота од опустошеног манастира створи оазу мира, спокоја и молитве. Иза себе је оставио много духовне деце, која су по реч утехе, подршке и духовне очинске љубави долазили код оца Јована.       Опело је, на дан када Црква прославља Светог архиђакона Стефана, служио Преосвећени Епископ жички Г. Јустин, уз саслужење великог броја свештеника и свештеномонаха. Након прочитаног Јеванђеља народу се обратио парох брђански протонамесник Звонко Рацић који је све подсетио на пастирски рад оца Јована од када је на месту игумана вујанских. Својом беседом свима присутнима се обратио и протојереј-ставрофор Љубинко Костић и подсетио нас да је само Господу позната дужина дана које ћемо провести на земљи. Отац Љубинко је нагласио да је отац Јован гајио прелепу аврамовску особину гостопримства, и да је све који су долазили у Манастир Вујан увек дочекивао пуна срца.   Беседом се обратио и Преосвећени Владика Јустин. Он је нагласио да је добро што су својим беседама свештеници који су боље познавали оца Јована дочарали његов рад, живот и дело свима онима који га нису довољно познавали. Отац Јован одлази од нас по промислу Божијем, по призиву Божијем, у дан када се Господ рађа, када прима људско тело и постаје Богомладенац Христос и својим присуством у свету, својим животом, својим страдањем, Васкрсењем, Вазнесењем на небо свима нама даје реч утехе, мир и благослов да се ничег не уплашимо у овом свету, да живимо у складу са заповестима Његовим.   Владика се обратио сестри Јелени која остаје у овој светој обитељи, уверавајући је да ћемо се сви молити за душу оца Јована, али да ће брига о њој бити брига прво Епископа Јустина, а потом и свих свештеника, монаха и монахиња. Неће бити остављена, биће увек у молитвама са својим братом, а са нама у Цркви Божијој војинствујућој да се молимо за душу његову, да се и ми припремамо за дан када нас Бог позове. Велика је тајна живота јер се нико од нас не рађа  по својој вољи и велика је тајна смрти јер, нико од нас не одлази тада када би хтео, него када буде призван и прибран. Нека Господ Бог призове и прибере слугу свога архимандрита Јована у месту светлом, у месту цветном, у месту одмора тамо где нема болести, туге и жалости него где је живот вечни, рекао је Епископ Јустин.     Извор: Епархија жичка

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...