Jump to content
  1. ines

    ines

  2. Благовесник

    Благовесник

  3. Џуманџи

    Џуманџи

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Александар Милојков,
      Постављам ово питање, иако се са њим никада као студент, хвала Богу, никада нисам сретао. Али јесам као просветни радник. Но, сада имам проблем, тачније има га моја старија ћерка, која је студент Академије струковнох студија у Београду (бивша Виша медицинска). Она је студент друге године и све досадашње испите дала је из првог пута, са, у просеку, врло добрим оценама. Међутим, један испит из прве године још увек не може да положи. Пети пут већ покушава. Није једина, велики број студената није положио тај испит и пролазност је веома ниска. Девоке су жалиле и данас полагале испит пред комисијом. Али авај, у комисији је поново главну реч водила њихова професорка која је проблематична са својим критеријумима - постави питање, испричате јој СВЕ из литературе и онда вас решета потпитањима док вас не обори. Нажалост тако је било и данас пред комисијом. Од 30+ девојака, само су две успеле да добију прелазну оцену.
      Ја сад питам, какве су даље правне могућности да се ове студенткиње боре? Може ли се и коме обратити  у Министарству просвете, пошто је у институцији Аладемје проблем очигледно нерешив (изгледа да врана врани очи не вади - они штите своју колегиници, не студенте).
      Молим вас ако неко има конкретан предлог да ми појасни, како бих помогао свом детету, које већ пада у очај (а ја све то плаћам и не питајте како ми је).
    • Од Поуке.орг инфо,
      Положај Српске Православне Цркве одувек је био сложен и предодређен за борбу с тешкоћама и искушењима, како световним тако и духовним. Међу онима који су већ дуго забринути за будућност Православља често се говори о увођењу новопапизма, иза кога стоје Цариградска Патријаршија и патријарх Вартоломеј. СПЦ је заузела начелну позицију, утемељену на канонском предању, кад је раскол у Украјини у питању. Руска Православна Црква је у том смислу високо оценила принципијелност СПЦ и блаженопочившег патријарха Иринеја. Ипак, помесне Цркве грчког говорног подручја (не све), укључујући однедавно и Кипарску, приклониле су се, у најмању руку проблематичној, позицији Патријарха цариградског Вартоломеја. Како оцењујете будући развој догађаја који је веома потресао православну васељену?
      Проблем „новопапизма” који помињете нажалост постоји. Имамо следећу еволуцију: Цариградска Патријаршија – иначе Црква Мајка Српске Православне Цркве, што је чињеница коју нити имамо право да заборавимо нити је икада заборављамо – извршила је неканонски упад у јурисдикцију Руске Православне Цркве и „рехабилитовала” расколничке заједнице у Украјини, али, на жалост свију нас и на своју тешко избрисиву срамоту, није ни укинула ни ублажила раскол у Украјини него га је, насупрот томе, продубила и продужила. Доскорашњи расколи пренети су са тла Украјине на читав православни свет. Дошло је до прекида литургијског и канонског општења Московске Патријаршије са Цариградском Патријаршијом и са оним предстојатељима и епископима појединих Цркава који признају непокајаног расколника Епифанија – тачније грађанина Думенка – за легитимног митрополита кијевског и аутокефалног (!) поглавара Цркве у Украјини, где иначе живи и дела угледни и од свих Православних Цркава признати митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије, уз којега је преко сто канонских епископа са више од петнаест хиљада свештеника и монаха и са десетинама милиона верникâ. Несаборно једнострано признавање расколничких групација није, међутим, изазвало само раскол међу Црквама него и поделе и трвења унутар Цркава, о чему сведоче полемике међу епископима и теолозима у Грчкој и на Кипру.
      У новонасталом духовно-канонском хаосу Српска Православна Црква заступа, као  што с правом истичете, начелни став безусловне верности вековном канонском поретку Православне Цркве, којим нико нема право да се поиграва. Што појединци тај принципијелни став тумаче као сврставање уз једне против других, то је проблем њихове савести и њиховог схватања Цркве. Ми нисмо ни против кога, понајмање против славне и мученичке Патријаршије која је 1219. године дала аутокефални статус нашој Цркви, а у Светом Сави препознала личност достојну да буде први аутокефални српски архиепископ, али смо против поступака који угрожавају или нарушавају јединство Православне Цркве и доводе у питање кредибилитет Православља пред римокатолицима и инославним хришћанима уопште.
        Како ће се ствари развијати у будућности, тешко је предвидети, али ако судим на основу сличних претходних случајева из историје Цркве, надам се да ће у догледно време ова криза бити превазиђења. Дај Боже што пре!
       Још на Критском сабору указали сте на мањкавости у савременим покушајима да Православље добије неку врсту „источног папе“, па сте и објавили текст о својим неслагањима с таквим приступом. Каква еклисиолошка позиција треба да се заузме у наше доба да бисмо избегли искушења централизације, али и анархије?
      На ово кратко питање могао бих да одговорим веома опширно – тако да одговор заузме цео Печат. Када би се сабрало све што је с тим у вези написано, били би то читави томови, а не само једна књига. Али овде ћу, поштујући расположиви простор, сажети тему на оно најбитније.
      У чему се суштински разликују православна и римокатоличка еклисиологија иако и једна и друга признају постојање првенства у Цркви? Римокатоличка Црква прихвата примат римског епископа, папе, као првенство власти, као врховни ауторитет при доношењу одлука које се тичу Цркве у целости. Папа је практично изнад сабора епископâ: чак и кад би били сабрани сви римокатолички епископи и нешто одлучили, папа има начелну могућност да стави вето и да само он донесе одлуку. Структуру Римокатоличке Цркве можемо сликовито да прикажемо као пирамиду у чијем подножју се налазе верници, изнад њих су свештеници, изнад ових епископи, а на самом њеном врху налази се папа. Оваква структура је нашла свој израз у познатој латинској изреци Roma locuta, causa finita (Рим је рекао, ствар је свршена). Истини за вољу, „пирамидално” устројство Цркве знатно је ублажено, премда не и укинуто, на другом ватиканском сабору (1961 – 1965) тако што је прихваћено учење Светог Писма и светих Отаца Цркве, у континуитету неговано и сачувано у Православљу, да Цркву сачињава Народ Божји, који обухвата све њене чланове без разлике – епископе, свештенике, монахе, вернике…
      а разлику од устројства Римске Цркве, Православна Црква не личи на пирамиду. Пре би јој одговарала слика дома, велике куће са много станова и укућана, где свако има своју специфичну функцију. Посебно важну службу врше епископи. Они општецрквена питања решавају на саборима, при чему ниједан од њих, чак ни онај који председава на сабору, није изнад сабора. Све одлуке се доносе или једногласно или већином гласова. Председавајући нема право вета и може бити надгласан, али то му не одузима достојанство првог међу епископима. Његово првенство није првенство власти него првенство части. Он јесте први, али не први изван или изнад сабора него први у сабору, „први међу једнакима” (primus inter pares), а никако не „први без једнаких” (primus sine paribus), на што већ вековима претендује епископ „старога” Рима, а одскора и епископ „Новога Рима”, односно Константинопоља, Цариграда, данас Истамбула.
      Обе претензије су за православно схватање природе и устројства Цркве неприхватљиве. Према 28. канону Четвртог васељенског сабора епископ Новога Рима задобија исто „преимућство части” које ужива епископ Рима у тада јединственој Цркви, али се при набрајању или у диптисима налази на другом месту, иза римског епископа, јер је римско првенство части старије и потиче из апостолске епохе. Ниједном од њих канон не приписује првенство власти. Такав појам у канонима Цркве уопште не постоји. Укратко речено, Цркву одликује саборност, а не монархија. Однос између првог по части епископа и епископског сабора је притом динамичан, али једини могућ: нити први може да одлучује сâм, без сабора, нити сабор сâм, без првог епископа, како налаже 34. апостолски канон. Богочовечанска равнотежа и хармонија одликују не само Личност Христову већ и Тело Његово, Цркву Божју. Мој скромни коначни одговор на ваше питање гласи: саборност је једини могући пролазак велике историјске Лађе зване Црква између Сциле централизације и Харибде анархије.
      Извор: Печат/Видовдан
    • Од Pokajnik_IL_Pokojnik,
      Dvoumio sam se oko toga u okviru koje sekcije foruma da smjestim ovakvu temu. A onda sam primjetio da postoji i ovaj dio o sektama. Moje je lično mišljenje, a kako se pokazalo, i mišljenje mnogih drugih ljudi, kako ovdje tako i u svijetu - da Islam nije religija, a ponajmanje "Abrahamska" religija, već destruktivni kult. Kroz tekst koji ću ovdje prenijeti da bih započeo ovu temu jasno je ukazano na to koja je to suštinska razlika između judeo-hrišćanske tradicije i Islama i zašto je laž ono što taj kult uporno tvrdi - a to je, da ima bilo kakve veze sa Hrišćanstvom, Judaizmom, da je Gospod Bog isto što i Allah. Ovo je lažna tvrdnja kako bi se Islamu obezbjedio status religije kroz tobožnje Abrahamsko naslijeđe. Mislim da je ova tema itekako relevantna danas dok postoje takvi fenomeni kao što je ISIS i dok izdanci radikalnih islamskih grupa sve češće i češće užasavaju, duhovno i moralno oslabljenu i mlaku Evropu svojim napadima. Islam nije religija već kult ljudske žrtve i Muhamed nije prorok već lažni prorok - Antihrist, a Allah je sam Satana.  Ovo ću pokušati da pokažem kroz ovaj i neke buduće postove na ovu temu. A nadam se de će se možda još poneko uključiti u diskusiju.
       
      Uz odobrenje autora prenosim sledeći tekst ovdje:
       
      Lažni Prorok Muhamed i Trojanski Konj Zvani "Abrahamska Religija"
       

      Čuvajte se lažnih proroka, koji vam dolaze u ovčijem ruhu, a iznutra su grabljivi vuci. Po plodovima njihovim poznaćete ih. Zar se grožđe bere s trnja ili smokve sa čkalja? Tako svako dobro drvo rađa dobre plodove, a rđavo drvo donosi rđave plodove. Ne može dobro drvo doneti rđave plodove, niti rđavo drvo doneti dobre plodove. Svako drvo, koje ne rađa dobra ploda, seče se i u vatru baca. Dakle po plodovima njihovim poznaćete ih. – Evanđelje po Mateju, 7:15-20

      Sasvim je sigurno da je Isus ovim rečima predvideo pojavu takvih duhovnih grabljivaca kao što je bio Muhamed. Isina je da se u Hrišćanskoj istoriji jesu pojavljivali lažni proroci koji su u ime i na račun Hrišćanstva izvrtali Isusova učenja i pogrešno ih interpretirali zarad ostvarenja ovozemaljskih ciljeva. Međutim, mi ovde ne govorimo o pogrešnom ili izvrnutom tumačenju poruke nekog Proroka, već o direktnoj i otvorenoj poruci tog Proroka. Na primer - dok Isus direktno govori "voli bližnjeg svog" i čak "voli svog neprijatelja", ne deleći ljude po bilo kom osnovu - Muhamed govori "ubijte nevernika gde god da ga nađete" i "svaki nevernik je vaš rob i legitiman plen".

      Šta su bili direktni plodovi Hristovog života? Sasvim sigurno: širenje međuljudske ljubavi i tolerancije; širenje svesti o Božijoj ljubavi i milosti; širenje svesti o punoći i lepoti življenja u mudrosti; skromnost; samo-iskrenost; poštenje; čednost: istinoljubivost; milostinja i samilost prema svim ljudima bez obzira na njihovu veru i naciju; lečenje bolesnih; odricanje od moći zarad mira i ljubavi; i konačno pobeda nad smrću - otklanjanje od smrti i svakog zla.

      Šta su bili direktni plodovi Muhamedovog života? Sasvim sigurno: širenje međuljudske mržnje i netolerancije; širenje svesti o Božijoj okrutnosti i nemilosrdnosti; širenje bezumlja; obmana; nepoštenja; laži; pedofilija; višeženstvo; zastrašivanje; nasilništvo; mučenje i sakaćenje ljudi; ljudsko žrtvovanje; milostinja i samilost jedino prema pripadnicima svog kulta; glad za silom i moći; i konačno širenje i obožavanje smrti - priklanjanje smrti i svakom zlu koje se ne može ovde pobrojati.

      Isus je izrekao istinu o Muhamedu govoreći da je grabljivi vuk u ovčijoj koži, govoreći kako da ga prepoznamo po plodovima njegovim. Ali Muhamed je lagao o Isusu, kontrirao mu i pokušavao da ga umanji kako bi nahranio svoj ego. Muslimani govore da poštuju Isusa samo kako bi održavali prevaru koja se odlikuje u tvrdnji kako je Islam "abrahamska religija". Ali muslimani potpuno odbacuju Isusa i sve ono što je bila suština njegove poruke. Na primer, Isus je osuđivao taj primitivni ritual kamenovanja, Muhamed ga je aktivno zagovarao i njegovi sledbenici i dalje praktikuju ovakve grozote zajedno sa svim ostalim primitivnim i okrutnim praksama. Muslimani govore da je Isus najveći prorok pre Muhameda, ali je fascinantno kako ne uviđaju da Isus nadilazi Muhameda u svakoj kategoriji. Ovo je uočljivo kroz jednostavnu usporedbu gore pobrojanih plodova ove dve ličnosti - usporedbom ova dva života - Isusovog života prečistog sveca i Muhamedovog života nepismenog nasilnika, pedofila i zločinca. Islamski "Isa" nema gotovo ništa sa Hristom Jevanđelja. Nema ni traga od njegove ljubavi, miroljubivosti i božanstvenosti. Koja je glavna uloga "Isa" (Isusa) u Islamskom učenju? Da se vrati u vreme Sudnjeg Dana kako bi "polomio krst i pobio svinje". Drugim rečima uloga Islamskog Isusa jeste upravo a uništi i judaizam i hrišćanstvo - istinske abrahamske religije. Ovde je jasno da je ovakav "Isa", Islamski Isus niko drugi do sam Antihrist.

      Islam tvrdi da je ultimativno usavršenje "abrahamskih vera" koje su mu prethodile - Judaizma i Hrišćanstva. Nebrojene i oštre kontradiktornosti između Kur'ana i Jevrejskih i Hrišćanskih Svetih Spisa objašnjavaju se time da su navodno Jevreji i Hrišćani ti koji su iskvarili svoje spise. Naravno svaka kritička analiza bi očigledno pokazala sasvim suprotno - da je upravo Islam izopačenje i degradiranje Hrišćanstva i Judajizma u mnogim instancama. Samo jedan primer bi ovde bio više nego dovoljan - ljudsko žrtvovanje je oduvek bilo osuđivano od strane abrahamskog Boga, čak i u vreme Mojsijeve "strogosti" - ali u Islamu se ljudsko žrtvovanje ohrabruje i Allah deluje kao večito nezasit ljudske krvi i patnje. Ovo je samo jedan od pokazatelja da Allah nije isto što i Adonai (Gospod Bog) Hrišćanstva i Judaizma - već sam Moloh koji je bio oklevetan u samoj Bibliji i kojem su bile prinošene ljudske žrtve u toj davnoj prošlosti. Zanimljivo je pomenuti u ovom kontekstu da je Moloh bio bog Meseca. Da li mislite da je slučajno što je upravo ovo globalno prepoznatljiv simbol Islama? Ako odbijemo da se priklanjamo ovakvim tumačenjima, onda iz jednog drugog ugla možemo tvrditi da Allah nije ništa drugo do alter-ego samog Muhameda. Ako se usporede dešavanja iz Muhamedovog života i Kur'anske objave veoma je lako uočiti da su sve ove "objave" dolazile u trenucima kada je Muhamedu bio potreban izgovor i opravdanje za nešto. Navešćemo neke od primera : Kada je Muhamed, budući razvratan kao što je bio, poželeo da uzme petu ženu, znači preko četiri žene kako je prethodno bilo dozvoljeno kroz "objave" Allaha, - isti Allah je hitro poslao novu "objavu" kojom je dozvoljavao da samo Muhamed ima veći broj žena nego što je propisano za ostale muslimane. Ostao je upamćen i zabeležen komentar njegove žene Ajše koja je rekla, prikrivajući svoju sumnju u njegovo poslanstvo: "Tvoj Allah je zaista revnosan da ispunjava tvoje zemaljske želje". Isto tako, dok je Muhamed bio slab na početku svoje misije u Meki želeo je da se približi i sprijatelji sa Hrišćanima, te stoga u to vreme pojavljuje se objava koja govori: "mi verujemo u ono što je objavljeno nama (Kur'an) i u ono što je objavljeno vama (Biblija) naš bog je isti kao i vaš bog" Sura 29:46. Kasnije, kada se Muhamed ustoličio u Medini i kada je osilio Allah mu tada objavljuje kako treba da se bori protiv "ljudi Knjige" (Hrišćana i Jevreja) i da im silom nameće Islam ili plaćanje poreza i inferiorni položaj. Ovakvih primera je zaista mnogo.

      Islam nije "abrahamska religija" kako se od početka pokušavao obmanjivački prikazati. Islam čak nije ni religija već destruktivni, predatorski kult. Koja je razlika između religije i predatorskog kulta? Religija teži tome da u čoveku probudi ono što je najbolje u njemu, dok predatorski, destruktivni kultovi čine upravo suprotno. Opet, opomenućemo se usporedbe onih plodova - usporedbe Hristovog i Muhamedovog života. Zar je Islam u svom primitivizmu i varvarizmu "unapređenje" prosvetljenog i samilosnog Hrišćanstva? Zar je beduinski razvratnik i masovni ubica veći Prorok od Princa Mira? Razlika između Islama i Hrišćanstva je duboka i nepomirljiva. Islam se vekovima koristio obmanom da ubedi ostale kako predstavlja kontinuitet abrahamskog nasleđa i kako deli iste vrednosti sa Hrišćanstvom i Judaizmom. Istina je da ne deli uopšte iste vrednosti, već je samo pokrao delove Judeo-Hrišćanskih mitova i prilagodio ih svojim potrebama. Istina je da je Islam, iz perspektive Hrišćanstva, zapravo lišen bilo kakvih istinskih vrednosti - da fanatični sledbenici Muhameda žive u potpuno izvrnutom svetu u kojem je ono što je za nas zlo - za njih dobro- i obratno. Hrišćanski Bog nije isti bog kao Allah koji je svodnik nebeskog bordela. Allah svojim "mučenicima" (krvoločnim fanaticima) obećava 72 device ako poginu za njega. U jednoj poslanici apostol Pavle govori nešto sasvim suprotno - kako ćemo nakon vaskrsenja biti poput anđela, odeveni telom svetlosti - bespolni - kako se nećemo "ni ženiti ni udavati".

      Samo kroz ovih nekoliko oskudnih primera više je nego jasno da Islam nikako nije ono što tvrdi da jeste - da je tvrdnja kako je to "abrahamska religija" nešto što je oduvek služilo samo kao trojanski konj pomoću kojeg su muslimani i u prošlosti i danas pokušavali da obmanu Jevreje i Hrišćane, i pomoću kojeg su na račun crpljenja harizme judeo-hrišćanske tradicije pokušavali i pokušavaju obmanuti i ostatak sveta.

      "Dobar čovek iz dobre riznice svoga srca iznosi dobro, a zao čovek iz zle riznice iznosi zlo; jer njegova usta govore ono čega je srce puno." – Evanđelje po Luki, 6  
    • Од Иван Ц.,
      Зна ли неко како се решава овај проблем?
      Јавио ми се проблем са слањем смс порука, чак не и ка свим бројевима, него онако, насумично... не може да се пошаље смс...
      Има ли неко идеју како се то решава?
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Цетињски свештеник Игор Балабан повео је двадесетпрву по реду „Интернет литију“ која је и ове недеље емитована на радију и youtube каналу „Светигора“, Фејсбук и Инстаграм страници „Не дамо светиње“ и телевизији „Нови“.     „Црква је једна и једина масовна организација или скуп вјерника у Црној Гори који је потпуно независтан“ нагласио је отац Игор додавши да Црова нема никакву потребу за било каквим клијентелистичким односом према власти.   Он је је рекао да је то њен услов постојања – да би била Црква само таква мора и да буде. „Онога часа када се ставља у службу било које политичке идеологије, било којег интереса, државе или нације, чак и циља коме крајња станица није Царство Божије – она тога часа долази у опасност да престане да буде Црква“ релао је отац Балабан, службеник Митрополије црногорско-приморске.   „Власти овога свијета су склоне томе да све подреде својој власти“ објаснио је тежње наше власти отац Игор нарочито нагласивши да у режиму могу да одлуче да буду невјерници и то је право које им нико не треба одузети „али ни нама нико не може одузети право да будемо вјерници“.   Дио разговора посвећен је инциденту који се 21. маја догодио у Бару када је група младића који су прослављали Дан незавиности и у „заносу“ напали свештеника Николу Радовића испред Парохијског дома у Бару. Том приликом оцау Николи је група младића псовала српску мајку и пријетила говорећи да “попови убрзо више неће моћи да се шетају по Црној Гори”,   „У Бару сам као дијете одрастао током рата у Босни и никада није било никакви инцидената. Ово је плод анти-црквене и анти-српске пропаганде која се огледала у нападу на оца Николу“ прокоментарисао је са чуњем отац Игор Балабан.   Отац Игор је нагласио да је јасна разлика између ових политичких скупова и молитвених литија у Црној Гори. „Чули смо да се момак који је препознат као виновник осјетио понешен у атмосфери масе. То говори о маси која није слична литијама које би се зауставиле када крене езан са џамије“ подсјетио је на диван примјер суживота у Пљевљима отац Игори Балабан.   Балабан објашњава да је благослов видјети праву хришћанску рекацију оца Николе Радовића „А видите како прави Хришћанин реагује – Отац Никола је забринут а не озлојеђен. Када је чуо шта му вичу није изашао да се обрачува већ да помогне“ рекао је отац Игор похваливши гест оца Николе који је понудио помоћ у плаћању новчане казне младићу који је препознат као виновник тог недјела.   Отац Игор се на на крају придружио поруци да је одлучан да истраје на путу Божијем – “Ходећи стазама Светих Божијих људи, уздајући се у њихову помоћ, поручујемо још јаче и гласније – Не само светиње”.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Креирај ново...