Jump to content
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
Зосима

Упокојио се наш брат Крис Корнел

Оцени ову тему

Recommended Posts

Певач бендова Саундгарден и Аудиослејв изненада је преминуо 17 маја ,узрок смрти још није познат...:(

Иначе Крис је православац ...нека га Господ усели у насеља рајска,заслужио је...

Preminuo Chris Cornell, pevač bendova SOUNDGARDEN i AUDIOSLAVE

Крис као кум:

Image may contain: 1 person

Share this post


Link to post
Share on other sites

Иначе им`о је гласину, мог`о је у опери певати

Ево ова из Бонда 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Да су многи уметници кроз своја дела трагали за Смислом, то и није некаква новост. Да се Смисао најбоље може уочити кроз визуелни доживљај, сведоче нам многа ликовна дела, како црквена, тако и профана.

Можда Га ја мало теже пронаћи и уочити у музичким делима, сем ако она нису a priori настала за религијске потребе, али као теорема, веома велику потребу за доказивањем имају многе песме и уметници из света рок музике.

Иако су за рок музику везане многе контроверзе које се „врте“ око распусног живота музичара испуњеног дрогом, алкохолом и промискуитетним понашањем, постоје и многи другачији примери.

wBoktkqTURBXy81NDdjZjQwNGEwYWQ0MDBhNGNkZGVjZTZkMWM0ZjMxMy5qcGVnkZMCzQOOAA

Град Сијетл је као и многи други индустријски центри у Америци, 90-их година упао у велику економску кризу, која је резултовала депресијом. Како економском, тако и у сваком другом погледу. Ипак, тај период је „породио“ један нови правац у оквиру рок музике, који ево већ готово четврт века има своје присталице широм света, па тако и код нас у Србији. Неку врсту „неопанка“. Амери су га назвали „гранџ“, а „покер гранџ асова“ из Сијетла су „Нирвана“, „Алис ин чејнс“, „Прл џем“ и „Саунд Гарден“. Сваки особен на свој начин, а за нас је занимљив овај потоњи, по свом певачу Крису Корнелу.

Крис Корнел је рођен у Сијетлу 1964. године, а музичку каријеру, за коју је инспирацију нашао у опусу „Битлса”, почео је као гитариста у бенду „Шемпс”, који је изводио обраде туђих хитова.

chris-cornell-640x360

А онда је 1984. године основао „Саундгарден“. Ипак, требало је читавих седам година, до албума „Badmotorfinger”, и платинастог тиража, па да се за Корнела и екипу чује. И ван граница САД.

А планетарни успех стиже са плочом „Superunknown” из 1994. године. Синглови са овог албума, који је дебитовао на првом месту „Билбордове” листе, „Spoonman” и „Black Hole Sun” овенчани су и са две „Греми” награде.

Крајем деведесетих, Корнел започиње соло каријеру, али 2001. година означава још једну прекретницу у његовом музичком развоју, с обзиром на то да тада са неким члановима чувеног америчког састава „Rage Against the Machine” оснива бенд „Аудиослејв”. Истоимени албум ове групе достигао је троструки платинасти тираж широм света.

qfxktkqTURBXy8yZDg4YzY0Mjk5M2I5ZWQwZGQxOTNkZDYzNWNjZjIyZC5qcGVnkZMCzQOOAA

Током каријере овај певач, композитор и гитариста објавио је пет соло албума и сарађивао је са многим колегама. Као и многе музичаре, и његову каријеру пратиле су приче о зависности од наркотика и алкохола, што је и сам Корнел, познат и по снажном вокалу, са распоном од безмало четири октаве, признао у више интервјуа.

„Дуго ми је требало да схватим да је боље бити ’чист’. Лечење ми је доста помогло да избегнем тешку депресију у коју упадну готово сви који су били зависни од дроге и алкохола”, изјавио је једном приликом.

Прекретницу у његовом животу, како је и сам признао више пута чини склапање брака са Вики Карајанис, када Крис који је иначе рођен и одгајан као римокатолик, прелази у православну веру. 

chris cornell 2

Иако се на први поглед кроз један део његовог музичког израза не може приметити утицај православља и религиозности уопште, ипак нека његова промишљања о животу, о односу према ближњем, о одрастању њихове деце, кћерке Антоније (Тони) и сина Кристофера, њиховог крштења у православној цркви, оснивање хуманитарне фондације за сиромашну и децу без дома, ипак указују да је Крис на неки начин спознао Смисао…

Нажалост, како су агенције јавиле, Крис је након јучерашњег концерта у Детроиту преминуо. Бог нека му души опрости.

01.png

Share this post


Link to post
Share on other sites

Након концерта се вратио на бину и свирао још сат времена за пар људи који су остали у сали...после неколико сати је извршио самоубиство :-( 

Нека га Бог у Царство своје прими.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      У дану када и даље прослављамо Рођење Бога у телу, као и празник првомученика и архиђакона Стефана, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин началствовао је Светом Архијерејском Литургијом у Храму Свете Тројице у Краљеву.     Владики су саслуживали архимандрит Тихон (Ракићевић), игуман Манастира Студенице, архијерејски намесник жички протојереј-ставрофор Ненад Илић, старешина Храма Свете Тројице протојереј-ставрофор Јован Ђорем са братством, јерођакон Паладије (Вукшић) и протођакон Александар Грујовић.   За време Литургије Епископ Јустин је рукоположио јерођакона Паладија (Вукшића), сабрата Манастира Студенице, у чин презвитера.     Ово молитвено сабрање својим присуством и појањем украсио је и хор Светотројичне цркве у Краљеву. Да радост буде већа овај хор данас управо и прославља спомен на архиђакона Стефана.  У својој беседи Епископ жички је вернима благовестио о Светој Тајни Оваплоћења и Спасења, са освртом на параболу о винограду из Еванђеља. На крају беседе Преосвећени Владика нас је подсетио на страдање нашег народа на Косову и Метохији и нарочито данас у Црној Гори.   Ово литургијско сабрање украсио је велики број верника као и уважени гости града Краљева: начелник Рашког округа Небојша Симовић, градоначелник града Краљева г. Предраг Терзић, председник Скупштине града Ненад Марковић, начелник Полицијске управе Жељко Рајковић, начелник Саобраћајне полиције Радован Чурлић, начелник Школске управе Бојана Маринковић,  директор Здравственог центра „Студеница“ Зоран Мрвић и остали многобројни представници значајних институција града Краљева.   По завршетку Литургије и причешћивању великог броја верника приређена је трпеза љубави, на којој се присутнима обратио старешина старог храма у Краљеву протојереј-ставрофор Јован Ђорем поздравивши све, пожелевши срећну славу хористима и захваливши се нашем оцу и Епископу Јустину на доласку и служењу.     Благодаримо Богу дародавцу свега на свему чиме нас је данас обрадовао, Епископу нашем што је са нама, свим помагачима на помоћи коју су даривали нашем храму, а нашем хору нека је срећна слава.     Извор: Епархија жичка
    • Од Логос,
      На Бадњи дан, 6. јануара 2020. године Господње, у саобраћајној несрећи, која се догодила у 15,45 часова на Ибарској магистрали код Прељине, погинуо је архимандрит Јован (Никитовић), игуман манастира Вујнa.
      Отац Јован је рођен у Горњој Трепчи код Чачка 1946. године у кући српског домаћина из Горње Трепче Рајка Никитовића и мајке Ковиљке. Они изродише четворо деце, три сина и једну кћер, који се сви до једног Богу посветише. Када је имао само седамнаест година, замонашио га је знаменити владика жички и бањалучки Василије (Костић). Било је то у манастиру Вујну, на храмовну славу вујанску, Светог архангела Гаврила 1963. године. Од 1965. године био је јерођакон, а у Студеници је 1968. године завршио тадашњу знамениту монашку школу. Исте године постао је јеромонах. Отац Јован је одликован чином архимандрита почетком августа 2013. године.
      Иначе, Никитовићи су стара фамилија, а засеок који по њима носи име налази се на улазу у Горњу Трепчу из правца Чачка, односно суседне Доње Трепче. Никитовићи носе своје породично име од времена кад је књаз Милош тридесетих година деветнаестог века забранио да се, слично као код браће Руса, крштеном имену у свакој генерацији додаје име оца и додатак „ић.“ Дакле, Никитовићи су добили породично име по Никиту Милинковићу, а који је 1827. године био ктитор храма Рождества Пресвете Богородице у бањи Горња Трепча. Ова светиња је метох манастира Вујна, док је село Горња Трепча део парохије старе цркве Успења Пресвете Мајке Богородице из суседног Мојсиња.
      Био је снажне, чврсте, грађе и пленио је оптимизмом и енергијом. Вазда расположен за беседу, а по знању о Вујну и знаменитом Вујанском крсту патријарха Павла, захваљујући блиској дугогодишњој духовно-монашкој вези са знаменитим оцем Јулијаном (Кнежевићем) и патријархом Павлом, није му било равна. Увек када су му обавезе допуштале био је на располагању путницима намерницима, вазда насмејан и спреман на примерену монашку шалу. 
      За оца Јована готово да није било вештине и посла у који се не разуме, који није био у стању да ваљано и спретно заврши. Зато је већину занатских и пољопривредних радова обављао сам, и то са великим жаром и разумевањем. Неуморан и марљив, просто није знао да стане кад је у питању обнова храма и градња конака.
      Од његове уже породице сви су ревносни бослужитељи. Пре неколико година упокојен брат оца Јована, Радован, на монашењу је добио име Арсеније. Као јерођакон био је возач владике жичког Василија, а потом је као јеромонах служио у више манастира и епархија. Сахрањен је на монашком гробљу у Вујну, у северном делу порте, крај гробова оца и мајке, као и Николе и Никодија Луњевице, браће краљице Драге Обреновић. Други Рајков син Милан добио је на монашењу име Јован и био је вишедеценијски игуман вујански. Отац Јован је био веома важан приповедач због многобројних сусрета са оцем Јулијаном, који је био игуман вујански у време боравка, боловања од туберкулозе и исцељења теолога Гојка Стојчевића, потоњег патријарха Павла.
      Јела, једина кћер Ковиљке и Рајка, из Горње Трепче, на монашењу је добила име Христина и дуго година била је придворна монахиња код владике жичког Василија (Костића). Као рођена сестра оца Јована, мати Христина већ годинама, на изузетно примерен начин, неуморно и веома успешно обавља послушање домаћице манастира Вујна.
      Трећи син Рајков, прота Драган Никитовић, рођен 1957. године. Мада најмлађи од четворо деце, био је веома угледни, омиљени духовник чачански, свештеник, протојереј, парох у древној задужбини Страцимировој, цркви Вазнесењској. Године 2009. године тешко је оболео и упокојио се.  
      Неизмерна трудољубивост оца Јована најбоље се видела када је било најтеже, на пример, када је претило да се стари конак из 1853. године уруши осамдесетих година двадесетог века. Заиста неуморан, успео је да прикупи потребна средства, као и да заинтересује Завод за заштиту споменика, па је прелепи, велики конак обновљен од темеља до крова. За овај градитељски подвиг он је тада добио чин игумана. Такође је потпуно обновио стари конак архимандрита Виктора (Гиздавића), одмах десно код главног улаза, а касније је подигао и јединствен летњи конак лево од улаза.
      У последње време за оца Јована такође није било одмора. У северозападном делу порте, између великог конака и звоника, подигао је још два веома лепа, мања, једноспратна конака. Последњи, такође изузетно леп, мањи конак подигао је недалеко од летњег конака, лево крај главне капије. Такође је за причу како је отац Јово подигао економске објекте, а госте без даха оставља призор када наиђу на огроман нови манастирски паркинг за више стотина аутомобила.
      Отац Јован је спадао у ред посвећеника, монаха који сваки динар који приходују, улажу у градњу и одржавање Богом поверених им манастира и конака. Био је један од оних посвећеника који искушења, препреке пред собом једноставно разнесу. Његова ревност у вери православној и неизмерна трудољубивост, ван сваке сумње, оставиће неизбрисив траг у срцима свештенства и монаштва васколиког Српства. И исто тако, несумњиво је да ће наш врли, новопрестављени отац Јован дати добар одговор пред Престолом Господњим.
      Нека Ти је слава, хвала и помен вечни, драги наш оче Јоване!
      Др Слободан М. Радуловић
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ

      View full Странице
    • Од Логос,
      На Бадњи дан, 6. јануара 2020. године Господње, у саобраћајној несрећи, која се догодила у 15,45 часова на Ибарској магистрали код Прељине, погинуо је архимандрит Јован (Никитовић), игуман манастира Вујнa.
      Отац Јован је рођен у Горњој Трепчи код Чачка 1946. године у кући српског домаћина из Горње Трепче Рајка Никитовића и мајке Ковиљке. Они изродише четворо деце, три сина и једну кћер, који се сви до једног Богу посветише. Када је имао само седамнаест година, замонашио га је знаменити владика жички и бањалучки Василије (Костић). Било је то у манастиру Вујну, на храмовну славу вујанску, Светог архангела Гаврила 1963. године. Од 1965. године био је јерођакон, а у Студеници је 1968. године завршио тадашњу знамениту монашку школу. Исте године постао је јеромонах. Отац Јован је одликован чином архимандрита почетком августа 2013. године.
      Иначе, Никитовићи су стара фамилија, а засеок који по њима носи име налази се на улазу у Горњу Трепчу из правца Чачка, односно суседне Доње Трепче. Никитовићи носе своје породично име од времена кад је књаз Милош тридесетих година деветнаестог века забранио да се, слично као код браће Руса, крштеном имену у свакој генерацији додаје име оца и додатак „ић.“ Дакле, Никитовићи су добили породично име по Никиту Милинковићу, а који је 1827. године био ктитор храма Рождества Пресвете Богородице у бањи Горња Трепча. Ова светиња је метох манастира Вујна, док је село Горња Трепча део парохије старе цркве Успења Пресвете Мајке Богородице из суседног Мојсиња.
      Био је снажне, чврсте, грађе и пленио је оптимизмом и енергијом. Вазда расположен за беседу, а по знању о Вујну и знаменитом Вујанском крсту патријарха Павла, захваљујући блиској дугогодишњој духовно-монашкој вези са знаменитим оцем Јулијаном (Кнежевићем) и патријархом Павлом, није му било равна. Увек када су му обавезе допуштале био је на располагању путницима намерницима, вазда насмејан и спреман на примерену монашку шалу. 
      За оца Јована готово да није било вештине и посла у који се не разуме, који није био у стању да ваљано и спретно заврши. Зато је већину занатских и пољопривредних радова обављао сам, и то са великим жаром и разумевањем. Неуморан и марљив, просто није знао да стане кад је у питању обнова храма и градња конака.
      Од његове уже породице сви су ревносни бослужитељи. Пре неколико година упокојен брат оца Јована, Радован, на монашењу је добио име Арсеније. Као јерођакон био је возач владике жичког Василија, а потом је као јеромонах служио у више манастира и епархија. Сахрањен је на монашком гробљу у Вујну, у северном делу порте, крај гробова оца и мајке, као и Николе и Никодија Луњевице, браће краљице Драге Обреновић. Други Рајков син Милан добио је на монашењу име Јован и био је вишедеценијски игуман вујански. Отац Јован је био веома важан приповедач због многобројних сусрета са оцем Јулијаном, који је био игуман вујански у време боравка, боловања од туберкулозе и исцељења теолога Гојка Стојчевића, потоњег патријарха Павла.
      Јела, једина кћер Ковиљке и Рајка, из Горње Трепче, на монашењу је добила име Христина и дуго година била је придворна монахиња код владике жичког Василија (Костића). Као рођена сестра оца Јована, мати Христина већ годинама, на изузетно примерен начин, неуморно и веома успешно обавља послушање домаћице манастира Вујна.
      Трећи син Рајков, прота Драган Никитовић, рођен 1957. године. Мада најмлађи од четворо деце, био је веома угледни, омиљени духовник чачански, свештеник, протојереј, парох у древној задужбини Страцимировој, цркви Вазнесењској. Године 2009. године тешко је оболео и упокојио се.  
      Неизмерна трудољубивост оца Јована најбоље се видела када је било најтеже, на пример, када је претило да се стари конак из 1853. године уруши осамдесетих година двадесетог века. Заиста неуморан, успео је да прикупи потребна средства, као и да заинтересује Завод за заштиту споменика, па је прелепи, велики конак обновљен од темеља до крова. За овај градитељски подвиг он је тада добио чин игумана. Такође је потпуно обновио стари конак архимандрита Виктора (Гиздавића), одмах десно код главног улаза, а касније је подигао и јединствен летњи конак лево од улаза.
      У последње време за оца Јована такође није било одмора. У северозападном делу порте, између великог конака и звоника, подигао је још два веома лепа, мања, једноспратна конака. Последњи, такође изузетно леп, мањи конак подигао је недалеко од летњег конака, лево крај главне капије. Такође је за причу како је отац Јово подигао економске објекте, а госте без даха оставља призор када наиђу на огроман нови манастирски паркинг за више стотина аутомобила.
      Отац Јован је спадао у ред посвећеника, монаха који сваки динар који приходују, улажу у градњу и одржавање Богом поверених им манастира и конака. Био је један од оних посвећеника који искушења, препреке пред собом једноставно разнесу. Његова ревност у вери православној и неизмерна трудољубивост, ван сваке сумње, оставиће неизбрисив траг у срцима свештенства и монаштва васколиког Српства. И исто тако, несумњиво је да ће наш врли, новопрестављени отац Јован дати добар одговор пред Престолом Господњим.
      Нека Ти је слава, хвала и помен вечни, драги наш оче Јоване!
      Др Слободан М. Радуловић
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Логос,
      Презвитер Слободан Лукић, парох црмнички, одржаo је у недјељу, 15. децембра, у парохијском дому при Цркви Светог Николе у Старом Бару предавање на тему „Витлејемска радост“ на којем је казао да је Божићни пост, припремни период за сусрет са Богомладенцем у празнику Његовог рођења, добра прилика и благословен период у коме требамо да себе преиспитамо и измјеримо према Божићу, истини и радости коју он носи.     Отац је казао да је Божић најрадоснији хришћански празник, али да треба да се запитамо да ли доживљавамо радост тог празника на начин на који би требало, да ли смо уопште свјесни шта значи та радост коју носи Божић:   „Рођење Сина Божијег, Његов долазак у свијет представља, да тако кажем, вансеријски догађај, потрес, како каже Свети Јован Дамаскин, послије којег започињемо ново искуство нашег односа са Богом.“   Говорећи о слободи коју нам Божић дарује, отац је подсјетио да је Адам скривио Богу, отпао од Бога, нарушио и обезвриједио слободу коју му је Бог дао и зато је у доласку Бога на овај свијет, поново обновљена та слобода.   „Само у тој истини да у Богу, Његовом доласку на земљу, у сусрету са Њим, имамо слободу, можемо да се суочимо са изазовима које је Црква имала непрекидно, а које и ми данас имамо. Ових дана се сусрећемо са парадоксом када људи, којима је Бог дао да врше власт, желе да донесу закон којим се гарантује слобода вјероисповједања. У самом називу тог закона лежи један парадокс. Треба да се пропише закон који ће да омогући да слободно исповједамо вјеру, а Божић је тај закон који нам даје слободу да вјерујемо, из кога цијела Црква црпи своје постојање и мисију.“   Истиче да се сваки аспект црквеног живота темељи на Божићу, доласку Бога у овај свијет:   „Ту црпимо своју слободу и вјеру, богослужење, тако да све ово што нам свијет нуди као слободу су сурогати слободе вјере, јер ништа не може да замјени слободу коју нам доноси овај празник за који се припремамо.“   Истичући да је Христос – Црква гоњена од самог почетка свог постојања и да ће тако бити у све вјекове њеног постојања, отац је казао да су хришћани позвани да живе у овом свијету, али не од свијета.   „Наш идентитет је у Христу Богу – Светој Тројици, будућем вијеку, али настављамо да живимо у овом свијету, свједочимо и позвани смо да својом вјером преображавамо овај свијет. И црквено-народни сабори су окупљања око Христа, то је суштина. Црква и овим сабором само потврђује своју суштину, и у свим искушењима, прогонима каква год да су, само потврђује, свједочи оно што она јесте – Тијело Христово, сабирање око Христа, његових јаслица онако како смо призвани да радимо“, поручио је свештеник Слободан Лукић, парох црмнички.   Предавање оца Слободана „Витлејемска радост“ одржано је у оквиру циклуса разговора о вјери и животу „Исток са висине“ које организује Црквена општина Бар.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      У недјељу 26. по Духовима, 15. децембра 2019. љета Господњег, када наша Света црква молитвено прославља Светог пророка Авакума, Светог Цара Уроша и Преподобног Јоаникија Девичког, саборно и молитвено било је у острошкој светињи. Светом литургијом у Доњем Острогу началствовао је јеромонах Никита, дугогодишњи сабрат острошке светиње, сада клирик СПЦ у Епархији буеносајреској и јужно-централноамеричкој, а саслуживали су му протојереј Никола Маројевић парох никшићки и јерођакони Роман и Зосима, острошка сабраћа.     После читања зачала из Светог јеванђеља, сабранима је бесједио о. Никола, који је тумачећи прочитане приче и говорећи о смрти казао да ”морамо имати сјећање на смрт, али да то сјећање не смије да паралише нашу душу”.   – Смрт је пратиља живота и она без живота губи смисао. Уколико је смрт крајња тачка живота, његова посљедња станица како многи вјерују, онда овај живот тешко да има неки дубљи смисао. Напротив, смрт је само један у низу неопходних човјекових корака. А најгори је крај иза кога ништа не остаје, као код овог безумног богаташа у причи. Ово може бити и прича о два пута, путу живота и путу смрти; о два човјека, једном тјелесном и другом духовном; и коначно двије службе, служење оном тварном, материјалном и пролазном и служење оном духовном, непролазном и вјечном – казао је о. Никола.   Нагласио је да већина људи у овом животу смисао живота налази у стицању ствари које се гомилају без реда, а да је мали број оних који заиста живе духовним животом и свој живот посвећују Господу испуњавајући божанске заповијести, трудећи се да очисте своје срце и умноже своју љубав према Богу и ближњем, ојачају вјеру и стекну смирење.   – Овдје видимо житнице које су препуњене и живот душе која остаје пуста. А истинска житница на коју нас упућује Христос, наш благу учитељ и тихи родитељ, је човјеково срце. У ту ризницу треба смјестити све најљепше што може учинити човјек у овом животу. Добра дјела, чисте мисли и љубав праву. Само се у тој ризници може примити Господ, једина сила која се раздјељује а не нестаје, него испуњава све оне који се у Њега надају, вјерују и знајући да само оно што је добро никад не умире – казао је о.Никола и нагласио да само човјек чија је душа окренута вјечном Извору живота и Сунцу правде, може наћи толико жуђени мир.     Извор: Митрополија црногорско-приморска

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...