Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Sign in to follow this  
Danijela

Манастири од којих је купљена џебана

Recommended Posts

tri-860x313.jpg

Када је 6. маја 1839. године, владика Петар Други Петровић Његош с Аустријом склопио уговор о продаји манастира Стањевићи с целим поседом за 17 хиљада фиорина (форинти), веровало се да ће тај потез смирити аустријске апетите и претензије.

За исти износ, две године раније, продат је и манастир Маине (Подмаине, Подострог). На такав потез Његош је био приморан, јер је Аустрија намеравала да обе резиденције црногорских владика присвоји или силом, или за новац.

Сличну судбину доживео је и манастир Подластва.

Географски положај ових манастира, наиме, био је стратешки у односу на тадашње границе и море, па је разумљива намера Аустрије да их се дочепа.

Сав новац добијен од продаје манастира искоришћен је за куповину „праха и олова“, односно, оружја и муниције.

Због чега су ова три манастира, сви у реону општине Будва, значајни за Црну Гору?

%D1%81%D1%82%D0%B0%D1%9A%D0%B5%D0%B2%D0%

Стањевићи

Стањевићи су поред села Побори, на 600 метара надморске висине. Као ктитор манастира помиње се деспот Стефан Лазаревић.

Господар Грбља, Ђурађ Ђурашевић Црнојевић, деда Ивана Црнојевића, подигао је на месту данашњег манастира дворац, а на брду Ђурђевцу војно утврђење, тврђаву Ђурђевац, са храмом посвећеном Светом Георгију. Штури историјски подаци казују да је, према уговору потписаном с Млечанима 1426, тврђава срушена 1435. јер је саграђена на терену Млечана. После турских упада у Цетиње 1714. године, и похаре Нуман паше, владика Данило прешао је у Стањевиће. Од тад је седиште митрополије. Ту је, по повратку из Русије, владика саградио храм, који је посветио Светој Тројици, а некадашњи дворац Црнојевића је обновио и претворио у манастирски конак 1724. године. По повратку владике на Цетиње, у манастиру је остала мања група монаха, а потом је владика Сава доградио комплекс. 1780. године у манастиру је отворена свештеничка школа, коју је похађао и Свети Петар Цетињски. Овде је Његош писао „Лучу микрокозму“, долазио је Вук Караџић, а за свештеника рукоположен Доситеј Обрадовић.

Први писани закон за Црну гору и Брда написан је и озваничен управо овде, 1798. године.

Руинирање манастира почело је с уступањем Аустрији, која је од њега направила утврђење, а обнова је почела 1994. Најпре је пробијен колски пут, онда обновљен храм, па редом. Иза манастира налази се дубока пећина, која је служила као црква, и у којој је такође писан део историје овог краја и Црне Горе.

%D0%BF%D0%BE%D0%B4%D0%BC%D0%B0%D0%B8%D0%

Подмаине

Подмаине (Подострог) је манастир на узвишењу изнад Будванског поља, око два километра северно од Старог града. Има две цркве: једна, посвећена Успењу пресвете Богородице, датира из осамнаестог века, и задужбина је владике Саве Петровића, а друга, мања, посвећена Ваведењу пресвете Богородице је саграђена још у петнаестом веку, као задужбина Црнојевића.

Не зна се тачно када је првобитни манастир саграђен ни ко је ктитор, али претпоставља се да је то било у доба владавине Немањића. Изнад улазних врата стоји натпис који говори о томе како је манастир подигнут на рушевинама неког старог храма 1630. године у време владике Рувима.
У 18. и 19. веку, манастир је уживао велики углед, посећивали су га сви виђенији Црногорци, Петар II Петровић Његош је овде написао део „Горског Вијенца“ и „Слободијаду“, долазио је Доситеј Обрадовић и многи други. Подмаине су биле и верски и културни центар Црне Горе. Овде се налазио и гроб владике Данила, док његове остатке кнез Данило није пренео на Цетиње.

Неколико година пошто је манастир продат Аустријанцима, откупио га је поп Филип Тањевић (Тановић). Иако га је, формално, поп „поклонио“ племену Маине, манастир  је практично све до 1953. био приватно власништво ове породице, док није национализован. Често је страдао: у Бокељском устанку, Првом светском рату, земљотресу 1979… Онда је 1995. припао поново Цркви, и тада је почела обнова.

%D0%BF%D0%BE%D0%B4%D0%BB%D0%B0%D1%81%D1%

Подластва

Манастир Подластва (у месту Ластва Грбаљска) се први пут помиње 1417. године, и један је од најстаријих манастира у Црној Гори. И једини је сачуван од некадашњих шест грбаљских манастира. Налази се иза превоја Топлиш, куда води стари пут ка Котору.  Верује се да га је подигао цар Душан 1350. године. Друга легенда говори да је овде и раније постојала црквица, а основано се претпоставља да је на том месту постојала и ранохришћанска базилика из V или VI века. Прича се да је одатле Сава Немањић, преко плаже Јаз где га је чекала галија, кренуо на једно од својих путовања на Свету Гору.

Уз цркву посвећену Успењу Богородице су конаци у којима је некада била и школа. У њему је 1427. године усвојен „Грбаљски статут„, својеврсни законик житеља овог краја. Ту је Петар I Петровић преговарао са Французима. Попут других сакралних објеката, и овај манастир је често рушен: прво познато рушење је из XV века, кад су Млечани запалили овај и манастир Св. Михаила на Превлаци. Запаљен је у сукобу са Французима, онда су га двапут похарали Аустријанци, страдао је у Првом светском рату…  Више пута је и обнављан. Манастир је тешко оштећен у земљотресу 1979. године, обновљен 1985, а на основу археолошких истраживања која су том приликом спроведена, с великом дозом сигурности утврђено је постојање ранихришћанске базилике на том месту, као и храма који је постојао пре XIV века. Сада је то женски манастир.


 

http://www.vucinic.me/manastiri-od-kojih-je-kupljena-dzebana/

Share this post


Link to post
Share on other sites

Његошу је та изнуђена продаја јако тешко пала. Како су то на неки начин биле и владичанске љетње резиденције Петровића, био је то жесток удар: на цркву, државу, породицу.

Иначе, није било новца ни за одржавање тих манастира. Сачувано је једно писмо у коме Његош пише игуману Стањевића да промјени она разбијена "сткла" (прозорска окна, уочи доласка једне стране делегације.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг инфо,
      1. Коначно лепо време
      2. Шетња кроз парк и разговор са неколицином драгих људи
      3. Домаћи еспресо
    • Од Логос,
      (Руска народна линија, 29. 6. 2018)
      У вези с чињеницом да су 12. јуна владе Грчке и Македоније, након дугогодишњег спора који се наставио од распада Југославије, постигле консензус о имену Бивше Југословенске Републике Македоније да та друга добија званично име „Република Северна Македонија“, манастири Свете Горе Атос 26. јуна 2018. године издали су посебну изјаву осуђујући положај грчких власти, извјештава Седмица. ru.
      Коминике Светог кинота Свете Горе о признању грчке државе „Северна Македонија“:
      „Света заједница Светог Атоса са великом тугом и жалошћу примила је вест о заједничком потписивању Споразума о имену суседне земље Скопља. Наравно, ми хришћани морамо да се трудимо свим силама да ујединимо све православце, да се отарасимо раздора, да постигнемо мир, и да на сваки могући начин избегнемо стварање жаришта фанатизма и верске и етничке мржње. Поред тога, пожељно је решити дугорочни проблем назива државе Скопља и пуне обнове односа, јер Свету Гору годишње посећује велики број ходочасника из суседне земље, који су ту ради мира у души у атмосфери истинског духовног јединства и љубави. Међутим неприхватљиво је, у име горе поменутих добрих циљева, решити овај велики национални проблем кроз импровизоване, нетранспарентне и исхитрене поступке, заузимајући ставове који су у супротности са научном истином, историјском стварношћу и сећањем, тако да то угрожава националну свест грчког народа.
      Грчка држава не сме да прихвати обавезујуће међународне споразуме, који – као што се показује масовни народни одзив који је у току – неће бити прихваћени од стране огромне већине нашег народа. Конкретно, као атонски монаси и чувари историјске, духовне и културне традиције, која траје више од хиљаду година, не можемо се сложити да се македонски идентитет уступа језику и народу који нису везани за древни македонски грчки дијалект и грчко порекло древних Македонаца. Не можемо схватити како се грчки политичари са факултетским дипломама, а међу њима и универзитетски професори, односе према приписивању македонског језика и етничке припадности људима чије се порекло и језик показују као словенски!
      Позивамо грчки парламент и владу да поштују вољу грчког народа и историјску истину. Свети Атос као непроцењив духовни и историјски центар Македоније и наше земље, где од времена његовог формирања мирно коегзистирају православни различитих језика и националног порекла, сматра да грчка држава признавањем македонског језика и националности презире историју и истину,  и представља издају националне свести хеленизма. Нека би заштитница Свете Горе Пресвета Богородица просветлила оне који руководе државом како би схватили своје грешке и како би их почели исправљати, да би се најзад постигао споразум који поштује истину и који представља основу за јединство и заједнички мирни пут два народа који деле исту веру у нашу православну цркву.
      Сви представници и старешине двадесет светих манастира Светог Атоса у заједничком договору“
      Од 1993. године, у међународној пракси, укључујући документе УН, на инсистирање Грчке, за име Републике Македонија користи се службени назив „Бивша Југословенска Република Македонија“ (Former Yugoslav Republic of Macedonia, FYROM, македонски: „Поранешна Југословенска Република Македонија“).
      Територија Републике Македоније, чије су границе успостављене после Другог светског рата, није идентична историјској области Македоније. Поред тога, постоје подручја Македоније (Егејска Македонија) у Грчкој и у Бугарској (Пиринска Македонија). Република Македонија је око 35,8% површине историјске Македоније (52,4% припада модерној Грчкој, 9,6% Бугарској).
      Године 1991. при распаду Југославије територија Македоније није претрпела измене. Али појава независне државе са именом „Македонија“ довела је до политичких спорова са Грчком у погледу тога да нова држава користи називе „Македонија“ и „Македонци“. У 2004. години, Сједињене Државе су званично признале Републику Македонију под овим именом. Али Европска унија је изјавила да ће наставити да користи претходно име земље – „Бивша Југословенска Република Македонија“. Европска унија је такође дала Грчкој гаранције да Македонија може постати пуноправни члан ЕУ тек после промене свог имена. Македонија је 2011. години поднела тужбу Међународном суду правде у Хагу, оптужујући Грчку за стварање препрека уласку Македоније у ЕУ и НАТО. Тај суд је 5. децембра 2011. године донео одлуку да Грчка нема право да блокира чланство Македоније у НАТО, ЕУ и другим међународним организацијама.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска

      View full Странице
    • Од Логос,
      Коминике Светог кинота Свете Горе о признању грчке државе „Северна Македонија“:
      „Света заједница Светог Атоса са великом тугом и жалошћу примила је вест о заједничком потписивању Споразума о имену суседне земље Скопља. Наравно, ми хришћани морамо да се трудимо свим силама да ујединимо све православце, да се отарасимо раздора, да постигнемо мир, и да на сваки могући начин избегнемо стварање жаришта фанатизма и верске и етничке мржње. Поред тога, пожељно је решити дугорочни проблем назива државе Скопља и пуне обнове односа, јер Свету Гору годишње посећује велики број ходочасника из суседне земље, који су ту ради мира у души у атмосфери истинског духовног јединства и љубави. Међутим неприхватљиво је, у име горе поменутих добрих циљева, решити овај велики национални проблем кроз импровизоване, нетранспарентне и исхитрене поступке, заузимајући ставове који су у супротности са научном истином, историјском стварношћу и сећањем, тако да то угрожава националну свест грчког народа.
      Грчка држава не сме да прихвати обавезујуће међународне споразуме, који – као што се показује масовни народни одзив који је у току – неће бити прихваћени од стране огромне већине нашег народа. Конкретно, као атонски монаси и чувари историјске, духовне и културне традиције, која траје више од хиљаду година, не можемо се сложити да се македонски идентитет уступа језику и народу који нису везани за древни македонски грчки дијалект и грчко порекло древних Македонаца. Не можемо схватити како се грчки политичари са факултетским дипломама, а међу њима и универзитетски професори, односе према приписивању македонског језика и етничке припадности људима чије се порекло и језик показују као словенски!
      Позивамо грчки парламент и владу да поштују вољу грчког народа и историјску истину. Свети Атос као непроцењив духовни и историјски центар Македоније и наше земље, где од времена његовог формирања мирно коегзистирају православни различитих језика и националног порекла, сматра да грчка држава признавањем македонског језика и националности презире историју и истину,  и представља издају националне свести хеленизма. Нека би заштитница Свете Горе Пресвета Богородица просветлила оне који руководе државом како би схватили своје грешке и како би их почели исправљати, да би се најзад постигао споразум који поштује истину и који представља основу за јединство и заједнички мирни пут два народа који деле исту веру у нашу православну цркву.
      Сви представници и старешине двадесет светих манастира Светог Атоса у заједничком договору“
      Од 1993. године, у међународној пракси, укључујући документе УН, на инсистирање Грчке, за име Републике Македонија користи се службени назив „Бивша Југословенска Република Македонија“ (Former Yugoslav Republic of Macedonia, FYROM, македонски: „Поранешна Југословенска Република Македонија“).
      Територија Републике Македоније, чије су границе успостављене после Другог светског рата, није идентична историјској области Македоније. Поред тога, постоје подручја Македоније (Егејска Македонија) у Грчкој и у Бугарској (Пиринска Македонија). Република Македонија је око 35,8% површине историјске Македоније (52,4% припада модерној Грчкој, 9,6% Бугарској).
      Године 1991. при распаду Југославије територија Македоније није претрпела измене. Али појава независне државе са именом „Македонија“ довела је до политичких спорова са Грчком у погледу тога да нова држава користи називе „Македонија“ и „Македонци“. У 2004. години, Сједињене Државе су званично признале Републику Македонију под овим именом. Али Европска унија је изјавила да ће наставити да користи претходно име земље – „Бивша Југословенска Република Македонија“. Европска унија је такође дала Грчкој гаранције да Македонија може постати пуноправни члан ЕУ тек после промене свог имена. Македонија је 2011. години поднела тужбу Међународном суду правде у Хагу, оптужујући Грчку за стварање препрека уласку Македоније у ЕУ и НАТО. Тај суд је 5. децембра 2011. године донео одлуку да Грчка нема право да блокира чланство Македоније у НАТО, ЕУ и другим међународним организацијама.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Драгана Милошевић,
      Свештеник је погледао из олтара, да би проверио да ли им је хор спреман за почетак Часова пре Божанске Литургије. И управо када се спремао да изговори „Благословен Бог наш“, један од његових најновијих неофита, Василије, је на театралан начин ушао у цркву, управо се вративши са свог последњег поклоничког путовања до једног од манастира. Василије је доскора био обичан, кратко ошишани младић који је, после завршеног факултета, почео да ради… Онда је у једној књижари открио књигу о Православљу и са великом ревношћу прихватио веру православну. Крстио се после уобичајене шестомесечне катихуменске припреме, током које је прочитао готово сваку доступну књигу о Православљу.
      После годину и нешто више, одлучио је да крене у обилазак манастира. Овде је почела његова промена. Постао је много ревноснији и озбиљнији у погледу своје вере, али је, такође, почео да се понаша све чудноватије, баш као и овог недељног јутра. Василију није било довољно да улази у цркву попут свих осталих. Са чланка његове руке висила је бројаница, чинио је метаније на уласку у брод цркве и опет, пред очима читавог сабрања, испред буквално сваке иконе у цркви. Био је то призор због кога нико није могао да прати службу Часова.
      И тада, непосредно пре него што је требало да почне Литургија, Василије је дошао до олтарских двери и свештенику рекао да мора да се исповеди или ће, у супротном, бити у „великом проблему са светим старцима у том и том манастиру“. Свештеник који је имао пуно стрпљења за младе ревнитеље, отишао је да исповеди младића.
      „Ја сам најгори од свих грешника!“, почео је Василије као и обично. Затим је прочитао списак својих грехова(тог јутра је било свега четири странице!). „Учинио сам само две стотине метанија, уместо уобичајених три стотине, и прочитао сам само четири акатиста, тако да се нисам у потпуности припремио за свето Причешће“, рекао је. „Уз то, морао сам да попијем и шољу кафе, али пошто то ионако сви раде, могу ли, ипак, да се причестим?“.
      Свештеник је све ово већ чуо раније. Шта да му каже: „Прочитао си толике молитве, а ипак си морао да попијеш шољу кафе?“.
      „Старац манастирски ми је рекао да морам да прочитам све ове молитве, али нисам могао да останем будан да бих их завршио и зато сам морао да попијем кафу. Али, уосталом, зар свако у овој епархији не доручкује пре Литургије? Чуо сам да епископ тај и тај, чак пије кафу са оним безбожним римокатолицима непосредно пре Литургије. Уз то, било је око три часа после поноћи, а сада је већ готово десет“.
      „А зашто своје молитвено правило ниси започео раније?“, питао га је свештеник.
      „У књизи коју сам читао пише да правило мора да се чита после поноћи, јер је то право време за битку против демона. Осим тога, на телевизији је у емисији „Суботом увече уживо“ била Мадона. Ух… њен спот ме је довео у велико искушење… тако да сам морао да вршим све те метаније“.
      Свештеник стварно није знао одакле да почне.
      „Оче“, наставио је Василије,„зар не мислите да је време да се више окренемо Предању, да се решимо ових парафинских свећа и да почнемо да користимо праве воштане свеће? То је много православније. Уз то, стварно ме нервира то што је хор прочитао половину песама уместо да их поје. И то по погрешном календару. Било ми је потребно три часа да поновим бдење по правом календару! Бојим се да ћу морати да пронађем епархију која је православнија од ове. Зар сам ја једини у овој парохији који зна како ствари правилно треба да се раде? Осим тога, позвао сам свога Старца да се упозна са вама, тако да ће вас он упутити у све ово. Рекао ми је да све морам да радим правилно, као што то они у манастиру чине, иначе ћу горети у паклу“.
      Свештеник је већ почео да губи стрпљење, почео је да гледа на часовник: „Добро Василије, види, овде има много питања и ми треба о њима да поразговарамо, али не сада када читава црква чека да завршиш. Када си се последњи пут исповедио?“.
      „Јуче, у манастиру. Мислим да сам коначно пронашао Старца достојнога да му будем послушан“.
      „А ко је то?“.
      „Јеромонах тај и тај из манастира у планинама. Доћи ће да служи са вама идуће суботе“.
      „Слушај Василије“, рече свештеник забринуто,„тај човек је пре неколико година рашчињен и ја зато не могу да служим са њим. Ко ти је уопште дао благослов да се виђаш са њим? Зар њему да постанеш послушник? Зар си нашао њега овде да позиваш?“
      „О, зар се и ви, такође, придружујете прогону тог праведника? У свом срцу сам осетио да је он истински православан! Осим тога, он ме је јуче крстио, надокнадивши све оно што ви нисте учинили…“
      Василије је полако падао у ватру: „Шта ја уопште тражим овде? Требало је стварно да одем и да будем са њим, као са правим мерилом Православља.А не у овој модернистичкој, екуменистичкој епархији. Мој духовник је, можда, и рашчињен, али он је послушан Богу, а не овим безбожним епископима! Знам то јер сам то осетио у свом срцу“.
      „Зашто онда желиш, да се и поред свега, причестиш овде?“, упитао га је свештеник.
      „Шта? Зар бисте ви да ме лишите и мога права на свето Причешће?!“, поче да негодује младић и изјури из исповедаонице.
       
      МАНАСТИРСКИ ЖИВОТ И ПАРОХИЈСКИ ЖИВОТ

      Ово је можда екстремни, али не уопште и редак пример онога шта може да се деси када верници – нарочито они који су духовно незрели – почну да, из погрешних разлога и у погрешном духу, посећују манастире. Манастир је, између осталог, место где се литургијски и духовни живот практикује на један максималистички начин. Овај максимализам се изражава на много начина, укључујући ту и дуге службе по пуном типику, строгу подвижничку дисциплину и врло строге ставове у погледу свега, од начина изражавања и облачења, до понашања у личном животу.
      Многи бркају монашки максимализам и строгост са неком врстом конзервативног национализма. То је, међутим, велика грешка. Манастири ваплоћују православну културу без обзира на националну обојеност. Православна култура је безвремена, васеленска и саборна култура коју су нам предали свети Оци и МатереПравославне цркве, кроз лично учеништво и послушност. Монашка култура није ништа друго до послушност Евангелију, кроз послушност духовним оцима који предају Предање живљења по Евангелију у његовој пуноти. Отићи у посету православном манастиру није исто што и посетити неку другу заједницу. То значи ући у ону живу хришћанску културу коју Свети Оци предају из покољења у покољење.
      Монаштво као пут покајања, коренито се разликује од начина живота у свету, са породицом, на послу и у парохији. Парохије су линије фронта где се Црква сусреће са светом, где се световна култура освештава и преображава Евангелијем. Људи у свету се баве световним пословима и нису у стању да воде онакав активан литургијски живот какав се води у манастиру. Парохијски живот је ретко максималистички по свом етосу, а често и не може такав да буде. Но, парохија, ипак, није никакав компромис, нити је другоразреднији начин хришћанског начина битовања. Бити хришћанин у свету значи објављивати Евангелије свету, живети Христом и сведочити Христа кроз пуно и активно учествовање у световној култури. Ово је веома узвишено призвање!
      Монаси и монахиње имају другачије призвање: да буду „не од овога света“ и да устројавају свој живот искључиво на Евангелију и на предању Цркве. Врло је важно свагда имати на уму да нема разлике између богослужења у парохијама и оних који се служе у манастирима. Нема разлике ни у правилима поста, молитве и побожности. Главна разлика је та што се људи у парохијама баве световним пословима, а монаси не. Манастири су одсудно важни за живот парохија: они представљају ризницу Живога Предања, у његовој чистоти, где људи могу да опитују Евангелије на најконкретнији могући начин. Монаштво може да утиче на њихов живот, да надахне верне да свој живот у већој мери посвете Христу и Евангелију, као и да дарује духовно укрепљење и исцељење.
      Али, како нам то показује прича о Василију, постоје и пет великих искушења у која људи могу да падну приликом обилажења манастира. Сва ова искушења имају своје средиште у духовној гордости и прелести која иде заједно са гордошћу.
       
       
    • Од Иван Недић,
      У којим манастирима се може оставити име за помињање на 40 литургија? Оставите и контакт (телефон и др.)
×
×
  • Create New...