Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Sign in to follow this  
Danijela

Епски ратник српске историје

Recommended Posts

Radomir_Putnik_in_1916-637x484.jpg

Можда није највећи српски војсковођа у историји, али је под његовом командом Србија остварила највеће војне успехе у модерно доба. Па ипак, то није помогло да га Отаџбина после смрти, у Ници 17. маја 1917, не заборави пуних девет година: његови земни остаци пренети су у родну груду тек 6. новембра 1926, када су глас против неправде – што славни војсковођа, без праве почасти, и даље почива дигли његови саборци.

%D0%BF%D1%83%D1%82%D0%BD%D0%B8%D0%BA1-21

Радомир Путник

Најпознатији српски модерни војсковођа, војвода Радомир Путник (Крагујевац, 12/24. јануар 1847.) је био војвода (српски пандан звању маршала, одн. фелдмаршала), као први од само четворице генерала произведених у тај највиши чин. Aли био је то и најкраће: од кад је унапређен, после Кумановске битке 1912, до смрти у Ници 1917. године.

Током војничке каријере, Радомир Путник је два пута био начелник Главног генералштаба, пет пута Министар војни и начелник Штаба Врховне команде Војске Краљевине Србије у Балканским и Првом светском рату. Није, међутим, умео да се улагује краљевима, па је неколико пута постављан на формацијски ниже место и пензионисан.

Борио се у српско-турским ратовима 1876—1878. као командант Рудничке бригаде. Ватрено крштење му је био српски пораз у бици код Калипоља, у Првом српско-турском рату – али је то, као оперативно-тактичка лекција, било нешто што је веома добро научио, па му је помогло у даљој каријери.

Током Другог српско-турског рата је одиграо важну улогу приликом ослобођења Ниша. За време српско-бугарског рата вршио је функцију начелника штаба Дунавске дивизије, која је учествовала у бици код Сливнице.

%D0%BF%D1%83%D1%82%D0%BD%D0%B8%D0%BA2%D0

Путник као поручник

Године 1879. послат је на шест месеци у Русију, да би се упознао са наоружањем у склопу руске војске. Кад се вратио из Русије, оженио се Љубицом Бојовић, ћерком генералштабног потпуковника Тодора Бојовића, са којом је имао седморо деце, а затим је положио пријемни испит за генералштабну струку.

Од 1886. до 1889. године био је начелник Обавештајног, а затим Оперативног одељења Главног генералштаба. Од 1890. обављао је дужност помоћника начелника Главног генералштаба. Пензионисан је 1896. године, на сопствени захтев, после низа сукоба са бившим краљем Миланом. Током пензије, хонорарно је припремао капетане за мајорски испит, и објавио дело „Служба ђенералштаба у ратно доба“

После Мајског преврата, и промене династије у Србији, реактивиран је у чину генерала и постављен за начелника Главног генералштаба. Тај положај је заузимао наредних дванаест ипо година. У Балканским ратовима, као начелник штаба Врховне команде (што је ратни формацијски пандан мирнодопском начелнику Генералштаба) унапређен је у чин војводе, после Кумановске битке.

У Битољској бици је одиграо кључну улогу и правилним распоредом снага је Турцима нанео велики ударац у Првом балканском рату. У наставку рата је командовао продором ка Јадранском мору, који се завршио опсадом Скадра.

%D0%BF%D1%83%D1%82%D0%BD%D0%B8%D0%BA3%D1

Војвода Путник у Куманову

У сукобу са Бугарском за време Другог балканског рата је нанео пораз бугарској војсци у Брегалничкој бици, где ипак није искористио победу да докрајчи Бугаре. Многи му то замерају, као највећу грешку у каријери.

У Првом светском рату био је начелник штаба Врховне команде, све до погоршања његове болести 1916. када га је на том месту наследио генерал Петар Бојовић.

Почетак рата није дочекао у земљи, јер је био на лечењу у аустријској бањи Глајхенберг. Мобилизацијом је руководио његов заступник, генерал Степа Степановић. У Аустроугарској је најпре стављен у притвор, малтретиран, пуштен много касније, на инсистирање тадашњег аустроугарског начелника Генералштаба, Франца Конрада фон Хецендорфа:

Ја сам цару предложио пуштање Путника. Много је боље да Србима командује стари необразовани Путник, него један од млађих генерала школован у Француској„.

Колико се само тај човек, болесно опседнут потребом војног уништења Србије (предлагао је рат против Србије 1906, па затим 1908 — 1909, 1912 — 1913, у октобру 1913, и у мају 1914. године; само током 1913, двадесет пет пута је предлагао рат против Србије), преварио у процени, показао је ток Првог светског рата.

%D0%9D%D0%BE%D1%81%D0%B8%D1%99%D0%BA%D0%

Носиљка са војводом Путником

Иако већ тешко болестан, Путник је командовао српском војском за време све четири непријатељске офанзиве на Србију. На носилима и раменима својих војника, Путник је стигао у Скадар 6. децембра 1915. године, а 9. јануара 1916. је пребачен на Крф, где се лечио до септембра те године.

У међувремену, 8. децембра 1915, смењен је са места начелника штаба Врховне команде, али о томе није обавештен званично. Сазнао је случајно, у фебруару 1916, од благајника, који му је донео две плате без додатка. Незадовољство због нечовечног потеза краља Александра, пред смрт је овако описао:

Много сам патио и много сам мучен. Али све праштам – све заборављам. Само ме боли то што сам са положаја начелника штаба Врховне команде уклоњен онако, како ја ни свог рђавог посилног нисам терао натраг у команду. Да, ни посилног добар официр не тера од себе овако и на овај начин. А мене, тек мене су уклонили као најгорег, јер је требало неко да плати цех. И то ме боли – и болеће ме до гроба.

Putnik_krf-210x300.jpg

Путник на Крфу

Са Крфа је Радомир Путник отишао у Ницу да настави лечење, где је и преминуо. Иако је у том моменту боловао од бронхитиса, умро је од изненадне слабости срца. Уз све војне почасти, сахрањен је на руском гробљу у Ниви. Тачније, није покопан, већ је ковчег спуштен у подрум једне капеле, јер је било предвиђено да по завршетку рата буде пребачен у отаџбину. На жалост, његови посмртни остаци су у Краљевину СХС, пренети тек 6. децембра 1926. године, скоро десет година после смрти, и то после жестоког бунта његових ратника и ученика.

Један од српских новинара пролазећи руским гробљем запрепашћено је писао: „Велики вођа наше војске још лежи у црквеном прозору и отаџбина не може још увек да се сети свог великог сина коме толико дугује„. На то су му, наводно, два француска генерала рекла: „Или га пренесите у своју земљу и сахраните, или дајте да га ми Французи сахранимо„.

У Београду је како доликује, сахрањен 7. децембра на Новом гробљу, уз државне и војне почасти, које краљ Александар није могао да избегне. На улицама којим се кретала погребна поворка налазила се буквално цела престоница, мноштво народа из Војводине, као и бројна изасланства из осталих делова Србије.

%D0%BF%D1%83%D1%82%D0%BD%D0%B8%D0%BA4%D0

Капела војводе Путника на Новом гробљу

Радомир Путник уврштен је у ред највећих војсковођа Првог светског рата и српске ратне историје. Многи га називају творцем модерне српске војске. У оквиру школовања и обуке официра увео је различите новине, укључујући и решавање тактичких задатака. Српску војску је опремио новим наоружањем, на кључна места је поставио талентоване официре и није дозволио да се политика умеша у војне послове. Колико је водио рачуна о војсци, најбоље говори чињеница да је за време балканских ратова, наредио да дневнице потпоручника и војводе буду исте – три динара дневно.

Путник се увек истицао као присебна и разборита личност. Било га је веома тешко избацити из равнотеже и знао је да се понаша као господин и официр, и у победи и у поразу. У личном животу је био миран, повучен и скроман човек. У јавности никад није био разметљив и избегавао је претерано декорисање одликовањима, које ни сам није разумео. Једном је изјавио: „Моје декорације су испод мундира„.

Ипак, историја памти да су на његовим прсима засијали: Орден Карађорђеве звезде 1. и 2. реда, Орден Карађорђеве звезде са мачевима 2, 3. и 4. реда, Орден белог орла 3, 4. и 5. реда, Орден таковског крста са мачевима 5. реда, Орден таковског крста 2. реда, oрден Светог Саве 1. реда, Златна и сребрна медаља за храброст, Споменица рата за ослобођење и независност 1876—1878, Споменица рата 1885, Споменица за ослобођено Косово, Споменица рата 1913, Споменица краља Петра I, Орден Гвоздене круне 3. реда, Аустроугарска, Орден за војничке заслуге 1. реда, Бугарска, Орден Светог Михаила и Светог Ђорђа са лентом 1. реда, Енглеска, Орден Румунске круне 2. реда, Румунија, Орден Светог Станислава 1. реда, Русија, Орден Светог Станислава са мачевима 2. реда, Русија, Орден Светог Ђорђа са мачевима 4. реда, Русија и Орден Легије части 2. реда, Француска.

По овом војводи се у Канади једна планина зове – Путник.

 

Звање војводе у Србији носили су, као владари (краљ Милан Обреновић – с ознакама армијског генерала, краљ Александар Обреновић, краљ Петар Први Карађорђевић, краљ Александар Карађорђевић и краљ Петар Други Карађорђевић), четворица генерала (Радомир Путник, Степа Степановић, Живојин Мишић и Петар Бојовић), и двојица савезничких официра, као почасно звање (Црногорац, сердар Јанко Вукотић, и Француз, Луј Франше д’ Епере). Аустроугарски фелдмаршал Светозар Боројевић фон Бојна („Лав са Соче“) поднео је захтев да у војску СХС буде примљен у звању војводе, али је одбијен.


 

http://www.vucinic.me/epski-ratnik-srpske-istorije/

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Растко Немањић – у монаштву Сава, најмлађи син великог жупана свих српских земаља, Стефана Немање, имао је предсудну улогу за добијање самосталности Српске Православне Цркве.
       
      Напустивши управу облашћу Хум, око 1191. године, замонашио се на Светој Гори, где је 1197. сачекао оца, тада већ монаха Симеона. Пошто су обновили запустели манастир Хиландар, наговештен је даљи развој српског црквеног питања. После смрти Симеона у Хиландару (1199.), Сава се са очевим моштима враћа у Србију у студеничку Лавру – место покоја Преподобног – да измири завађену браћу. На Светој Гори и у Студеници, где је био игуман од 1206. до 1217. године, Сава посвећено ради на постављању темеља Српске Цркве оснивањем манастирâ, писањем типикâ, устројавањем поретка монашког и богослужбеног живота, као и превођењем и кодификацијом богатог византијског писаног црквено-правног наслеђа.
      Српска Црква постаје у потпуности независна тек након што је Сава 1219. године у Никеји благовољењем византијског цара Теодора Првог Ласкариса и благословом патријарха Манојла Харитопула Сарантена посвећен за првог архиепископа свих српских и поморских земаља. Овај догађај представља прекретницу у историји српског народа од предсудног значаја за даље просвећење, уређење друштва и изграђивањe културног и духовног живота Срба.
      Стекавши право да самостално посвећује архијереје и свештенство, под Савином управом, Црква оснива нове епархије. У манастиру Жичи, средишту архиепископије, Сава крунише свог брата Стефана Првовенчаног за краља и посвећује епископе Хума, Зете, Хвосна, Будимља, Дабра, Моравице, Топлице, Рашке, Призрена и Липљана. Номоканоном Светог Саве, првим правним кодексом Српске Цркве и врховним законом државе, написаним око 1220. године, Србија постаје правна држава вођена начелом сагласја световне и духовне власти.
      Мотив на блоку: манастир Жича и Свети Сава, детаљ фреске из манастира Милешева. Уметничка обрада: Анамари Бањац, академски сликар. Стручна сарадња: др Миљана Матић, кустос и ђакон Александар Секулић, Музеј Српске Православне Цркве у Београду.
       
      Извор: Српска Православна Црква
    • Од Логос,
      Заједничко саопштење за медије Српске Православне Цркве и Антиохијске Православне Цркве и свега Истока, дато поводом посете Патријарха српског Иринеја и делегације Српске Православне Цркве Антиохијској Патријаршији.
      Из овог броја издвајамо текст: Патријарх српски Иринеј у посети Антиохијској патријаршији (ПДФ)

      У званичној и мирној посети Православној Цркви Антиохије и свег Истока, Његова Светост Патријарх српски Иринеј и делегација СПЦ су боравили од 1–7. јуна 2019. године. У овом, јунском, броју новина, читајте сажет извештај са овог значајног пута, који смо морали прилагодити новинском формату Православља, али који је пропраћен и бројним, јединственим фотографијама које одишу величанственим колоритом и душом дочека који је приређен Првојерарху српском и делегацији СПЦ. Читајте реаговање Митрополита црногорско-приморског Амфилохија на потезе државних власти у Црној Гори у тексту под насловом: Први пут у историји атеиста покушава да ствара своју цркву! 
      У Рубрици Разговор са..., читајте текст катихете Бранислава Илића који је на животна питања тражио одговоре од протопрезвитера-ставрофора Гојка Перовића, ректора Цетињске богословије. 
      О духовном животу хришћанског становништва Старе Србије, тачније Северне Македоније 1557–1766. године, за новине Српске патријаршије пише др Радован Пилиповић. Са проф. др Милошем Ковићем, историчарем, о косовско-метохијском бићу, у тексту: Косовски завет је потврда Светосавског завета, разговарала је Славица Лазић. Протојереј-ставрофор Зоран Андрић из Минхена за Духовско-видовдански број Православља, разматра у Рубрици Из посебног угла перспективе и значења питања еутаназије у данашњем свету. 
      А, поводом: 20 година архијерејског служења Епископа будимљанско-никшићког Јоаникија пише проф. Предраг Вукић.

      „Обрадовани смо преводима важне омилитичке грађе двојице врсних стваралаца на пољу ангажоване теологије“, написао је протојереј проф. др Љубивоје Стојановић за Православље, а поводом изласка из штампе књига Приручници за савремену црквену проповед, проте Славка Зорице, дугогодишњег професора и инспектора српских православних богословија. Како је уобичајено о различитим црквеним и културним дешавањима, годишњицама, обавештавамо вас кроз натписе у одговарајућим рубрикама...
       
      Извор: Православље
    • Од Логос,
      Свако угрожавање имовине српске цркве у Црној Гори би неминовно водило погоршању иначе добрих односа две земље, каже председник Србије Александар Вучић. Вучић је рекао да ће замолити власти или већину у Црној Гори да не подрже предложени закон, који је на то усмерен.
       
      Александар Вучић је тако одговорио на питање шта мисли о предлогу Закона о слободи вероисповести у Црној Гори.
      -Добио сам анализу предложеног акта за црногорски парламент и ми ћемо и преко Венецијанске комисије покушати да замолимо да се тај акт не усвоји, пошто није добар за српски народ који има своју Цркву у Црној Гори. То није некаква митрополија или епархија, већ Српска Православна Црква у Црној Гори, истакао је Вучић. 
      Каже да је предложени акт лоше решење и да може само да упути молбу да се то не усвоји, пошто то не може да захтева.
      -Као председник државе који брине о положају Срба и који не жели да кваримо односе са Црном Гором, већ да градимо добре односе, имам молбу према властима или већини у Црној Гори да такав захтев не усвоје. То је моја молба, нада и жеља, јер Српска Црква вековима постоји на том тлу и она није заштита и уточиште само српском народу, већ и онима који се осећају Црногорицима и припадницима других народа или националности, поручио је Вучић.
      Према његовим речима, то је много више од свега и то је његова молба властима у Црној Гори, ако желе да је чују и услише.
      -А, ако не, то је њихово право и могућност и то ћемо разумети и умети у складу са тим да се понашамо, додао је Вучић.
      Таква одлука, наиме, како је указао председник, у значајној мери би покварила врло пристојне и добре односе, које Србија и Црна Гора данас имају.
      -Свако угрожавање имовине Српске Цркве у Црној Гори би неминовно водило стварању лоших односа, а томе се нити надам, нити то желим, већ желим најбоље односе Србије са Црном Гором, навео је Вучић.
       
      Извор: РТС, фото: predsednik.rs
    • Од александар живаљев,
      Каубој православац и 40 Американаца посетили Косово
      Фотограф Лари Ангијер и његови земљаци из Џексона, Питсбурга и Сан Дијега обишли су православне светиње у Србији, Црној Гори, Републици Српској и Босни и Херцеговини   Аутор: Александар Апостоловски Политика, недеља, 09.06.2019. у 23:30 (Фотографије приватна архива) Први православни каубој Лари Ангијер и још четрдесетак Американаца из Џексона, Питсбурга и Сан Дијега провели су недавно десетак дана у Србији и региону, обилазећи српске светиње. Потомци Срба који су почетком 19. века, у време „златне грознице”, кренули на Дивљи запад, надалеко су се прочули експлозивним начином на који прослављају православни Божић. У Џексону, граду у Калифорнији, после литургије, пуцњавом из кратких и дугих цеви обзнањују рођење Христово, а како је фотограф Лари из тих крајева, заинтересовало га је ко су ти момци који се са једнаком страшћу моле и пуцају. Ваистину, жестоко!
      Тако је Лари, оригинал Американац, истражујући потомке српских досељеника, завршио у реци, где га је у православље превео старешина Цркве Свети Сава Марко Бојовић. Кум на крштењу био му је иконописац Милоје Милинковић, који је осликао цркву у Џексону.
      Није Лари, крштено Лазар, први пут у Србији. Својим објективом већ је направио велики број антологијских слика српских цркава и манастира, објављујући их у бројним публикацијама у САД. Али ово путовање било је посебно. Са свештеником који га је бућнуо у реку у Џексону, поменутим Марком Бојовићем, оцем Брацом Кршићем из Сан Дијега и још 40 Американаца који су примили православље, ове године, када Српска православна црква прославља осам векова самосталности, обишли су светиње у Србији, Црној Гори, Републици Српској, Босни и Херцеговини и на Косову и Метохији. У госте их је примио, у свечаном салону Патријаршије, патријарх српски Иринеј. Био је то више него срдачан сусрет, као када деца дођу да посете родитеља кога дуго нису видела. Хиљаде километара раздаљине брзо нестану у разговору, јер време сусрета је кратко, а настоји се да се што више каже. Неколико дана касније патријарх је са сарадницима отишао у Сирију.
      Американци су кренули ка Опленцу, Жичи, Студеници, па преко Дрине и Вишеградског моста стигли до Андрићграда, Сарајева и манастира Тврдош. Стотине километара прешли су наши Американци, памтећи речи публицисте Винсента Росија. И он је Американац који је примио православље. Наиме, обишавши светиње у Србији, а посебно на Косову и Метохији, Роси је рекао: „Србија је мала земља само по географском простору који заузима.”
      Ла­ри Ан­ги­јер Дочекивали су домаћини госте из Џексона хлебом и сољу, као да су род рођени. Истине ради, то заиста и јесу. Увече, у манастирским конацима, сабирали су се утисци, причале приче, размењивали видео и фото записи. Колико је познато, Лари, или по српски Лазар, који слави славу Светог Севастијана Џексонског, није палио логорску ватру. Група поклоника упознала се са духовношћу и културом земље и народа из којег је потекао син српских досељеника из Рисна, преподобни архимандрит Севастијан Џексонски (Дабовић), први српски православни монах рођен на тлу Америке.
      Познат међу досељеницима, али и у матици, као „отац српског православља у Америци”, био је заслужан за оснивање неколико српских цркава у Сједињеним Америчким Државама. Биле су то наше прве богомоље на новом континенту. Утемељитељ православља на америчком тлу, Дабовић је у сећању Срба у САД остао због апостолског, мисионарског и књижевног четрдесетшестогодишњег рада.
      Подаци кажу да је Севастијан крстио више људи од било ког свештеника западне хемисфере. Свети Николај (Велимировић), који је био његов велики пријатељ и сахранио га у манастиру Жича 1940, назвао га је „безгрешним човеком” и „највећим српским мисионаром модерних времена”. Необично је да се нико од великих српских редитеља није сетио да о првом монаху СПЦ и српским копачима злата на Дивљем западу сними велики филм.
      Учешће у литургијској заједници у манастиру Светог Василија Острошког и боравак у Острогу испунили су душу православних Американаца. „Стајати поред живог светитеља и целивати његове нетљене мошти – каква је то божанска снага”, казао је Лари. Како описати сусрет са руком Светог Јована Крститеља на Цетињу? „Прођеш свет и све континенте, а ни слично не видиш”, помислио је.
      На крају, или на почетку, јер изгледа да је Косово и Метохија почетак свих почетака, или крај свих крајева, како једнако говоре и наше душе и велике силе, ходочасници из Америке обишли су манастир Дечани и Пећку патријаршију.
      Пред кивотом Светог Стефана Дечанског ређају се молитве за православни род и васцели свет. Пећка патријаршија, отворена за свакога ко је на боготражитељском путу, примила је и ову децу америчког континента, макар и накратко, под своје скуте.
      Како изгледа Косово и Метохија данас, за Ларија и 40 Американаца? Више албанских застава него било чега другог, приметили су у чуду, јер у Сједињеним Државама сви се клањају само једној застави – америчкој. За Ларија је несхватљиво клањање барјаку неке друге државе. Узгред, за разлику од Стејт департмента, православни каубој Косово сматра делом Србије. Штета је што се, поред фотографије, не бави и политиком.

      View full Странице
    • Од александар живаљев,
      Каубој православац и 40 Американаца посетили Косово
      Фотограф Лари Ангијер и његови земљаци из Џексона, Питсбурга и Сан Дијега обишли су православне светиње у Србији, Црној Гори, Републици Српској и Босни и Херцеговини   Аутор: Александар Апостоловски Политика, недеља, 09.06.2019. у 23:30 (Фотографије приватна архива) Први православни каубој Лари Ангијер и још четрдесетак Американаца из Џексона, Питсбурга и Сан Дијега провели су недавно десетак дана у Србији и региону, обилазећи српске светиње. Потомци Срба који су почетком 19. века, у време „златне грознице”, кренули на Дивљи запад, надалеко су се прочули експлозивним начином на који прослављају православни Божић. У Џексону, граду у Калифорнији, после литургије, пуцњавом из кратких и дугих цеви обзнањују рођење Христово, а како је фотограф Лари из тих крајева, заинтересовало га је ко су ти момци који се са једнаком страшћу моле и пуцају. Ваистину, жестоко!
      Тако је Лари, оригинал Американац, истражујући потомке српских досељеника, завршио у реци, где га је у православље превео старешина Цркве Свети Сава Марко Бојовић. Кум на крштењу био му је иконописац Милоје Милинковић, који је осликао цркву у Џексону.
      Није Лари, крштено Лазар, први пут у Србији. Својим објективом већ је направио велики број антологијских слика српских цркава и манастира, објављујући их у бројним публикацијама у САД. Али ово путовање било је посебно. Са свештеником који га је бућнуо у реку у Џексону, поменутим Марком Бојовићем, оцем Брацом Кршићем из Сан Дијега и још 40 Американаца који су примили православље, ове године, када Српска православна црква прославља осам векова самосталности, обишли су светиње у Србији, Црној Гори, Републици Српској, Босни и Херцеговини и на Косову и Метохији. У госте их је примио, у свечаном салону Патријаршије, патријарх српски Иринеј. Био је то више него срдачан сусрет, као када деца дођу да посете родитеља кога дуго нису видела. Хиљаде километара раздаљине брзо нестану у разговору, јер време сусрета је кратко, а настоји се да се што више каже. Неколико дана касније патријарх је са сарадницима отишао у Сирију.
      Американци су кренули ка Опленцу, Жичи, Студеници, па преко Дрине и Вишеградског моста стигли до Андрићграда, Сарајева и манастира Тврдош. Стотине километара прешли су наши Американци, памтећи речи публицисте Винсента Росија. И он је Американац који је примио православље. Наиме, обишавши светиње у Србији, а посебно на Косову и Метохији, Роси је рекао: „Србија је мала земља само по географском простору који заузима.”
      Ла­ри Ан­ги­јер Дочекивали су домаћини госте из Џексона хлебом и сољу, као да су род рођени. Истине ради, то заиста и јесу. Увече, у манастирским конацима, сабирали су се утисци, причале приче, размењивали видео и фото записи. Колико је познато, Лари, или по српски Лазар, који слави славу Светог Севастијана Џексонског, није палио логорску ватру. Група поклоника упознала се са духовношћу и културом земље и народа из којег је потекао син српских досељеника из Рисна, преподобни архимандрит Севастијан Џексонски (Дабовић), први српски православни монах рођен на тлу Америке.
      Познат међу досељеницима, али и у матици, као „отац српског православља у Америци”, био је заслужан за оснивање неколико српских цркава у Сједињеним Америчким Државама. Биле су то наше прве богомоље на новом континенту. Утемељитељ православља на америчком тлу, Дабовић је у сећању Срба у САД остао због апостолског, мисионарског и књижевног четрдесетшестогодишњег рада.
      Подаци кажу да је Севастијан крстио више људи од било ког свештеника западне хемисфере. Свети Николај (Велимировић), који је био његов велики пријатељ и сахранио га у манастиру Жича 1940, назвао га је „безгрешним човеком” и „највећим српским мисионаром модерних времена”. Необично је да се нико од великих српских редитеља није сетио да о првом монаху СПЦ и српским копачима злата на Дивљем западу сними велики филм.
      Учешће у литургијској заједници у манастиру Светог Василија Острошког и боравак у Острогу испунили су душу православних Американаца. „Стајати поред живог светитеља и целивати његове нетљене мошти – каква је то божанска снага”, казао је Лари. Како описати сусрет са руком Светог Јована Крститеља на Цетињу? „Прођеш свет и све континенте, а ни слично не видиш”, помислио је.
      На крају, или на почетку, јер изгледа да је Косово и Метохија почетак свих почетака, или крај свих крајева, како једнако говоре и наше душе и велике силе, ходочасници из Америке обишли су манастир Дечани и Пећку патријаршију.
      Пред кивотом Светог Стефана Дечанског ређају се молитве за православни род и васцели свет. Пећка патријаршија, отворена за свакога ко је на боготражитељском путу, примила је и ову децу америчког континента, макар и накратко, под своје скуте.
      Како изгледа Косово и Метохија данас, за Ларија и 40 Американаца? Више албанских застава него било чега другог, приметили су у чуду, јер у Сједињеним Државама сви се клањају само једној застави – америчкој. За Ларија је несхватљиво клањање барјаку неке друге државе. Узгред, за разлику од Стејт департмента, православни каубој Косово сматра делом Србије. Штета је што се, поред фотографије, не бави и политиком.
×
×
  • Create New...