Jump to content
Sign in to follow this  
Guest

Свештеномученик Прота Душан Суботић

Оцени ову тему

Recommended Posts

Guest

сдф-393x540-393x540.png

 

Прота и народни посланик Душан Ј. Суботић, рођен је 11. фебруара 1884. године у Градишци, од оца Јована- свештеника и мајке Марије. Завршио је богословију у Рељеву.Супруга му се звала Анка. Рукоположен је 29. и 30. јануара 1906. од митрополита Евгенија. По рукоположењу постављен је на парохију у село Ламинце и одмах је самопрегорно кренуо  испуњавати свештеничке и учитељске дужности. На широј сједници епархијског црквеног суда 2/15. новембра 1906. године, одржаној у Бањалуци, одлучено је да се ламиначкој парохији припоје села Елезагићи/ Ровине, те су за парохијски центар одређене Ровине, због идеалног положаја да се у њима подигне и српска основна школа, а на томе је већ по постављењу почео да ради свештеник Душан скупа са својим парохијанима. Исте године: “Дозвољено је свештенику Душану Суботићу, да због неприступачног пута катехизацију у народној основној школи у Ламинцима, пренесе на учитеља, пошто је исти Србин православне вјере. Године 1909. подигао је прота Душан парохијски дом у Ламинцима “солидно зидан од тврдог материјала. Ламиначком парохијом је администрирао и 1911. године. Исте године био је члан Епархијског управног  и просвјетног савјета. Прота Душан, по пензионисању оца Јована, прелази службом у Градишку, 1912. године. За архијерејског намјесника босанско- градишког постављен је рјешењем митрополита г. Василија 15. априла 1935.

Пречасни архијерејски намесник г. Душан Суботић, прота босанскоградишки и народни посланик Среза босанскоградишког, рођен је 1884 у познатој старој свештеничкој породици Суботића. Отац му је био популарни свештеник Јово Суботић. Име породице Суботић везано је за сва национална гибања једног дела Босанске Крајине. Као млад свештеник службовао је у Ламинцима код Босанске Градишке од 1906, до 1912. године. Још првих дана, не одлажући ништа од данас за сутра, успоставио је најприсније и најкорисније везе са широким народним слојевима и показао свој прирођени смисао за економско организовање и подизање села оснивајући Срп. земљорадничке задруге, тежачке читаонице итд. Народ је стварно разумео његова корисна настојања, везао се за њ и остао му непрекидно веран и друштвено и политички. По смрти свог оца пок. Јована био је једногласно изабран на црквено- школском збору за свештеника, јер је његов народни рад у Ламинцима по начину организовања и по народно- привредној замашитости био запажен и цењен не само у родној Бос. Градишци, него и у Бос. Крајини, и уопште у негдашњој Босни. По његовом доласку у Бос. Градишку остварено је по селима, за непуну годину дана, неколико задруга и читаоница, а нарочито соколских чета (Побратимство). Прота и народни посланик г. Душан Суботић спада у ред оних народних људи које је пок. Аустрија, као истакнуте националисте, народне прваке и борце, 1914. узела као таоца, да га најзад ради његовог истакнутог просветно- културног рада, који је одисао прекаљеним српством и славенством, осуди на 14 година робије.

За свој национални рад, који је почео од најмлађих дана, од Ламинаца 1906. до 1929, када је стицајем извесних крупних локалних прилика био обуставио своју активност, народни посланик г. Суботић, одликован је са неколико високих ордена: орденом Белог Орла, трећег степена; орденом Св. Саве другог, трећег, четвртог и петог степена. Поред тога многа друштвена и народна признања красе његов досје.

Прота кроз перо савременика

“Душан Суботић, протојереј градишки, личност је која је случајно и силом прилика ушла у моје дјетињство и оставила дубоки траг у њему. То су биле године када дјечаци траже свој идеал, херојство и величину у човјеку на кога ће се угледати, који ће постати њихов узор. У машти и сновима дјечака то се уздиже до надземаљске величине и обожавања. Ја сам у њему нашао свог Робин Худа. И још више од тога. За мене је он био инкарнација цркве, вјере па и самог Бога.

У мојим очима и у мом срцу то је била снажна, горда и поносита личност, која је и самом својом појавом изазивала поштовање, а још више од тога и страхопоштовање. Лијеп и расан, црне пути, складне физичке грађе, поноситог усправног хода и снажног мушког гласа. Увијек складно и елегантно одјевен, више у цивилном одијелу него у мантији, коју није баш много волио. У њему је било пуно господског, а, рекао бих, чак и нечег од аристократског.

За мене је прото био нарочито велик и ненадмашан у вршењу вјерских обреда. Он је у том био прави умјетник и високи професионалац. Није му било премца. Ту је био особен и са неприкосновеним ауторитетом. Са пуно духа и инвенције он је црквене обреде подизао на високи умјетнички ниво. То је било оно што ме највише одушевљавало код њега и што ме је за њега и цркву највише привукло и везало.

Његова изванредна музикалност и драмски баритон чинили су његово појање очаравајућим. Слушајући га и гледајући, ја бих тада заборављао да ли сам у цркви или у позоришту, опери. Требало је чути његов Te Deum / “Тебе Бога хвалимо“/ у част краља на дан његовог рођендана. То је једно од богослужења која је он највише волио и са којих ије изостајао. Тад би он својом појавом и својим гласом дошао до пуног изражаја. Добро се сјећам тог благодарења. На тај дан у цркву би дошла сва градска елита: сви највиши државни чиновници из градске и котарске управе на челу са среским начелником и градоначелником, најугледнији грађани, трговци, резервни официри са сабљама и орденима. Прото у најсвечанијој одежди. У руци му чирак са свијећом на којој је тробојница. А црква јечи од његовог баритона: Тебе Бога хвалим, тебе благодарим…“

Код њега је увијек на часној трпези морало бити свјежег цвијећа, које сам редовно доносио од Госпаве Богосавац из Новог вароша. Одежда је, као и његово одијело, морала бити беспрекорна. У цркви ред и дисциплина. За Божић је црква била покривена дебелим слојем сламе. И то не било какве, већ оном најбољом, која мирише на житно поље. У кадионици је поред тамјана увијек морало бити измирне. Све је било организовано и извођено по његовом сценарију и режији.“

Прота беседник

“Сјутра дан била је служба у цркви, на којој је учествовало неколико свештеника. По свршетку службе држао је млади свештеник г. Душан Суботић један одличан и фулманентан говор, одличан по својој садржини, јединствен по слободи говорника, по времену и мјесту, гдје је изговорен. Такав је то говор, какав се са црквених двери за 29 година није чуо у нашој земљи. Госп. Суботић у кратким цртама изложио је тешки и мучни живот наше земље, наше просвјете и нашег напорног рада, који се поглавито састојао у одбијању туђинске најезде на наше народне светиње. Овим слободним и фулманентним говором ми смо били потресени и у души смо зажељели да имамо још таквих попова, који не говоре вазда о свецима и небесима, него и о људима и земљи.“

 Чекам васкрсење мртвих

Свештеник Душан, као изузетан национални радник, као спона духовног и свјетовног ауторитета, као неко ко је обиљежио Градишку прије и између два свјетска рата постаје државни непријатељ- број један. Нова, усташка власт, настојала је да кроз његову ликвидацију обезглави и заплаши српски народ у Градишци и њеној ближој и даљој околини. Колико је прота новом режиму био трн у оку, свједочи чињеница да је ухапшен свега неколико дана по формирању НДХ (11.4.1941.) Прије сусрета са епископом Платоном између 4. и 5. маја и заједничног крстоваскрсног пута на губилиште, прота је већ прошао страдање. Наиме, по хапшењу у Градишци, заточен је у самостан часних сестара, гдје је био страшно мучен и малтеретиран. “Из манастира је преведен преко Саве у Стару Градишку, одакле је одведен у Бањалуку и затворен у бањалучки Кастел.“ Ту су их “најприје измучили на најокрутнији начин (чупали браду, резали нос и уши, резали бутове и сипали со у месо) и тек касније убили и бацили у ријеку Врбању.“ Владику и проту убиле су усташе: Осман Ћелић, Мирко Ковачевић и Нико Чондрић, сви из Бањалуке. Вода је протино страдално тијело избацила 24. маја у селу Врбањи гдје је и привремено сахрањен. “Откопавање посмртних остатака проте Душана Суботића обављено је 3. маја 1946. године. Посмртни остаци пренесени су у босанскоградишко гробље и положени у породичну гробницу. Знатан број вјерника дочекао је посмртне остатке проте Суботића, на челу са мјесним парохом Илијом Јовановићем. Послије помена на градишком гробљу, одржали су пригодне говоре прото Јово Давидовић и покојников рођак Рајко Малић. Након тога кости су положене на вјечни починак, у питомој равници Лијевча поља, за које је почивши прото Суботић живио, дјелао и умро.“

Share this post


Link to post
Share on other sites
Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      „Позивам да се сви саберемо у суботу 21. децембра испред Саборног храма Светог Василија Острошког у Никшићу гдје, хвала Богу, има доста мјеста за све. Да за почетак урадимо оно што је прво пред нама, да се не бавимо калкулацијама шта ће бити, како ће бити, да не улазимо у политичке приче“, рекао је за Радио Светигору протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, одговарајући на питања слушалаца у емисији Питајте свештеника, како православни вјерници најбоље могу помоћи нашој Цркви у одбрани светиња.     Отац Гојко наглашава да је потребно да се у што већем броју сабремо у никшићком Саборном храму, како би својим физичким присуством потврдили број оних који су, прије свега као грађани ове државе, незадовољни оваквим предлогом закона који Влада намјерава да предложи Скупштини.   „И не треба имати ни стида ни страха да се окупимо на том јавном мјесту како би, својим присуством, показали свој протест. Протестујући против тако лошег закона ми се, у ствари, боримо за ову државу, да би она била што боља. Јер је држава са лошим законима лоша држава, док је добра и просперитетна држава она која има најбоље могуће законе“, објашњава ректор Цетињске Богословије.   Подсјећајући да Митрополија црногорско-приморска има Правни савјет, који чине протојереј-ставрофор др Велибор Џомић и људи који се разумију у право, отац Гојко каже да му је, иако није правни стручњак, јасно да није добро да се о једном закону прича четири године, a да Влада, као предлагач, не одржи ни један једини састанак са представницима Православне цркве у Црној Гори.   „Састанка, колико ја знам, званично није било ни са другим вјерским заједницама. На такав начин доносити закон лоше је, па и да је ријеч о најбољем могућем закону, а камоли ако у њему сви препознајемо одредбе које су толико нејасне да праве конфузију и рађају стрепњу у народу. И уз то, ако све то прати изјава предсједника државе да ће он лично и његова партија, која је грађанска, мултиконфесионална партија, у којој има припадника других вјера, да обнавља Цркву – е па све то некако није у складу са здравим разумом. Ту никаква математика не помаже“, додаје отац Гојко Перовић.   Подсјећа да у владајућој партији има атеиста, римокатолика, муслимана и да, иако нико нема ништа против припадника других вјера, није нормално да такви људи битно одлучују о статусу Цркве или да „обнављају“ Цркву, како громогласно рече предјесник државе.   „Та партија не треба да се бави питањем Цркве, то је ваљда свакоме живоме на овом свијету јасно и да у таквој атмосфери доноси тако лош текст закона, који прави подјеле и уноси смутњу у народ“,  мишљења је цетињски парох отац Гојко Перовић.   „Што се тиче богослужбеног сабрања у Никшићу, једног мирног окупљања, желим да кажем да ми Литургијом не протестујемо, већ се на њој сабирамо. А позив који смо упутили вјерницима да 21. децембра дођу и из других градова  и да се саберемо у Никшићу, како би тог дана и свештеници и вјерници  били присутни баш ту, а не у својим градовима, значи да ми тим скупом, осим молитве која нам је на првом мјесту, хоћемо и да поручимо да би нашу бројност требало уважити“, каже отац Гојко.   Истиче да је велики је број незадовољних грађана, што је показао и број потиса, који су током љета и јесени прикупљени, као и онај први свенародни Сабор одржан испред Саборног храма у Подгорици.   „Званично бројање потписа почетком септембра показало је преко 65.000 потписника, док према незваничним подацима сада на крају године има близу 100.000 потписника. Оволики број грађана неко мора да уважи“, поручује прота.   Подсјећајући на изјаве људи из Владе да ће закон донијети „хтјели ви то или не“, протојереј-ставрофор Гојко Перовић наглашава да би то био пораз демократије, пораз слободе грађана, јер се закон тиче цркава и вјерника и они су позвани да кажу свој став  о томе.   Слободанка Грдинић     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Перовић је питао да ли се може вјеровати министру правде Зорану Пажину да држава неће улазити у храмове.     Предлог представника Владе да се разговара о препорукама Венецијанске комисије био је некоректан, јер за четири године приче о закону о слободи вјероисповијести није одржан ниједан званични састанак са црквама и вјерским заједницама, казао је ректор Цетињске богословије, Гојко Перовић.   Из Владе су раније саопштили да су имали сусрет са представницима Српске православне цркве, али да они нијесу прихватили дијалог о испуњавању препорука Венецијанске комисије, условљавајући га разговорима и иствоременим доношењем закона о реституцији црквене имовине.   Перовић сматра да ништа у вези са Предлогом закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница не иде како треба.   “Четири године приче о нацрту, па о предлогу закона, а без једног јединог званичног састанка представника предлагача са заинтересованим црквама и вјерским заједницама”, навео је он, коментаришући иновирани текст Предлога закона.   Перовић је агенцији МИНА казао да је због тога сувишно питање зашто на, како је навео, првом и посљедњем састанку, једином у четири године, од прије неки дан, није прихваћена прича о венецијанским препорукама.   Он оцјењује да је такав предлог био елементарно некоректан.   “Како причати о било каквим принципима законског текста у данима када први човјек државе и владајуће партије најављује неуставну дјелатност по којој ће секуларна партија „обновити цркву”, навео је Перовић.   Перовић је питао да ли се може вјеровати министру правде Зорану Пажину да држава неће улазити у храмове.   “Односно ко је наиван да му вјерује да држава неће улазити у храмове кад његов претпостављени даје такве изјаве? И кога онда брига да анализира правне финесе и двосмислености од којих врви поменути Предлог, када предсједник тако отворено и гласно крши Устав који прописује одвојеност цркве и државе”, питао је Перовић.   Из Владе су објаснили да је Предлогом закона прописано да ће сви вјерски објекти који представљају културну баштину, а који су били имовина државе Црне Горе прије губитка њене независности 1918. године и касније нијесу на одговарајући правни начин прешли у својину неке вјерске заједнице, бити препознати као државна имовина.   Перовић је рекао да је одредбе које у текст закона уносе 1918. годину, а за које сматра да су нецивилизоване, требало упристојити.   “Требало их је правно уобличити јасним упућивањем на правну заштиту које цркве и вјерске заједнице имају на располагању приликом доказивања „чија је црквена имовина“, казао је Перовић.   То је, како је навео, и овај пут изостало јер је игра ријечи при помињању управног и парничног поступка толико нејасна, да оставља утисак “планинске магле”, а не квалитетног законског текста који доноси једна уређена правна дрзава.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      У недјељу 24. по Педесетници, 1. децембра, одслужена је Света литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, којом је началствовао протојереј-ставрофор Далибор Милаковић уз саслужење презвитера Селимира Вагића, пароха новосадског и војног свештеника из Епархије бачке, протојереја-ставрофора Драгана Митровића, протојереја: Мирчете Шљиванчанина и Бранка Вујачића, као и ђакона Павла Божовића. Током Свете литургије појала је мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења, као и храмовни хор Свети апостол и јеванђелиста Марко.   Звучни запис беседе   Након прочитаног Јеванђеља, сабранима се обратио началствујући протојереј-ставрофор Далибор Милаковић који је у свом пастирском слову говорио о призвању човјека у Цркви, у заједници црквеној:   „Данашње Јеванђеље нам говори, подсјећа да смо сви призвани на исцјељење и на васкрсење, будући да смо крштени у име Оца, Сина и Светога Духа и самим тим постали чланови Цркве Христове. Такође, тиме што смо чланови Цркве Христове, призвани смо да се спасавамо прије свега од својих гријехова, слабости и прегрешења према Богу и ближњима нашим.“   Отац Далибор је такође подсјетио да је најважније да првенствено духовно оздравимо, будући да је у духовном оздрављењу средиште и језгро нашег спасења:   „Заиста, ако поверујемо у Бога и живот наш градимо са живим Богом, онда ћемо прије свега духовно оздравити, јер духовно оздрављење је веће и важније од тјелесног оздрављења и средиште је нашег спасења. У бити све болести од којих људски род болује у ствари су посјета Божија, милост Божија, љубав, зато што се преко болести исцјељује, чисти биће и душа наша. И вријеме болести јесте вријеме када се дубље суочавамо са самима собом и сопственим слабостима и гријеховима, али и са силом и помоћу Божијом која се у немоћи преизобилно излива на нас и наш живот.“   У даљем обраћању, отац Далибор је указао и на то да дани поста јесу дани када требамо да созерцавамо – сагледавамо милост и љубав Божију и наше сопствене грјехове:   „У ствари, једном ријечју, призвани смо на покајање, призвани смо да увијек и у свему слиједимо Христов примјер и пут. А то ћемо учинити ако се суочимо са сопственом грешношћу и исповиједимо је Богу у Цркви.“   Господ прображава, васкрсава све нас, само ако и ми са наше стране, вјерујемо у Господа и Његову љубав, поручио је протојереј-ставрофор Далибор Милаковић и закључио:   „То и јесте поука данашње јеванђелске приче, да дубоким смирењем и великом тврдом вјером у Христа, све недаће овога свијета можемо превазићи и Господ ће нас исцијелити, укријепити, као што је и бивало и бива кроз сва времена. Дај Боже да у току овога поста сагледамо своје гријехе, да се покајемо, измиримо и сами са собом, и са ближњима, и са Богом. Да опростимо свима и да се измиримо са свима са којима смо у завади, да нас овај Божићни пост све укријепи, те да из овог поста изађемо још утврђенији у својој вјери, да Божић дочекамо свјетлога срца и да се истински измијенимо на боље и Богу уподобимо.“     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић ректор Цетињске богословије Светог Петра Цетињског и парох Цетињски, био је гост овонедељног издања емисије "Личност и заједница" на Телевизији Храм. Са званичне интернет странице Телевизије Храм, Архиепископије београдско-карловачке доносимо видео запис емисије.      Гостујући у наведеној емисији отац Гојко је посебну пажњу посветио значају мисије истакавши да је темељ црквене мисије јеванђелско дело које нас приближава Господу. "Људска природа потребује подвиг, труд и напор, зарад задобијања благодатног искуства и сједињења са Господом", истакао је ректор Цетињске богословије.    Прота Гојко Перовић је говорио и о значају богословља у Цркви Христовој, али и о изазовима са којима се сусреће породица као домаћа Црква. У оквиру другог дела емисије било је речи о великом јубилеју наше Помесне Цркве - 800. година аутокефалности СПЦ. Отац Гојко је рекао да смо на великом задатку пред Господом и Светим Савом - "На нама је да урадимо све што можемо и што је до нас, а плодове тог нашег труда Господ ће показати", закључио је протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић.    Вашој пажњи најтоплије препоручујемо ову поучну и занимљиву емисију!     Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Логос,
      У залеђини Тисе, на бачким атарима, налази се место Чурлак. Наслоњена на Мртву Тису, с једним од највећих црквених звоника на Балкану, с крвавим белегом јер су фашисти 1942. године под лед бацили хиљаду мештана и некада позната по ветрењачама, ова варош одише лепотом. Јасно је да је реч о Чуругу, где је управо одрастао наш данашњи саговорник. Нови Сад познаје од малена, на Kлиси је укорењен већ три деценије, а поред својих парохијана, брине и о штићеницима "Земље живих" који су овисници од дроге, алкохола, коцке, па и видео игрица и различитих асоцијалних понашања, али и о затвореницима.     "Земља живих" представља пружену божију руку свима онима који се осећају промашеним, неоствареним, уморним, разочараним, зависницима и независницима, тужним и сиромашним у срцу, наведено је на сајту заједнице. Разговарамо са свештеником Српске православне цркве Бранком Ћурчином, човеком с великим Ч.   Одрастање у малом месту мора да је било идилично?   – Чуруг није мало место, извините, молим вас (смех). Било је то лепо детињство поред Тисе. Сви смо се дружили без икаквих разлика и заједно учили да пливамо. Ту сам завршио основну школу. Рурална средина, здрав свет. Родитељи су ми били домаћини и желели да постанем ветеринар. То је та сељачка логика (смех). Уписали су ме у пољопривредну школу коју сам убрзо напустио и отишао на богословију против њихове воље. Ја сам јединац, а пре мене нико у фамилији није био свештено лице. Родитељи су ишли у цркву за празнике, али ми је баба била побожна жена. Чак 29 њих из моје фамилије убијено је у Рацији. Баба је била члан хришћанске заједнице, уткала ми је љубав према Богу и цркви. Неприметно, полако ме је увлачила и као дете доста времена сам проводио у цркви и око ње.   Почетком седамдесетих година прошлог века није било баш уобичајено да дете крене у Средњу богословску школу?   – Наравно да је било одвраћања са свих страна. Био је то храбар гест јер је комунизам тад био жесток. Било је разних притисака и прозивања због мојих одлазака у цркву још као дете. У основној школи сам се у некој анкети изјаснио да ћи ићи за попа, па ме је разредна позвала на разговор. Извинила се како не бих помислио нешто лоше, али је по налогу директора морала да ме пита зашто желим у богословију. Био сам збуњен и одговорио сам нешто неодређено. Тако је наставник српског језика рекао да ће ми закључити четворку ако кажем да нећу ићи за свештеника, а у супротном ће смањити оцену. И ја кажем да нећу и добијем четворку (смех). За време средње школе долазио сам у Чуруг током распуста. У селу је био неки дискаћ. Председник омладине ми је пришао и рекао да нисам добродошао у дискотеку, да не би ширио црквено учење. За мене је то био велики шок. Сва деца су уписом на богословију изгубила право на дечији додатак и здравствено осигурање. Пошто су моји родитељи били земљорадници давао сам им моју здравствену књижицу да оду код лекара.   Kакав је био Ваш први сусрет с Новим Садом?   – Имао сам стрица на Салајки, па сам као дете често боравио у Новом Саду. За нас децу је сваки долазак у град био доживљај и посебно смо се спремали за тај пут. Обично се ишло возом, па онако дотеран гледаш кроз прозор и будеш сав гарав од дима локомотиве (смех). Седнеш на воз док је станица била на Лиману, а према Шекспировој улици све шикаре и мочвара. Сећам се одлазака на Тврђаву, вожње хидроглисером, кад се градио Жежељев мост и Железничка станица. Тад је Нови Сад био велико градилиште, али и велико село. Већ од Футошке и Темеринске улице је било село. Сећам се вијања Божића, коринђања, славе Алмашке цркве кад су лицидери били до Темеринске улице и улице закрчене људима. Све је врвело од деце. И била је то права ревија бунди и капута.   Да ли је и тад постојао ривалитет између Салајке и Подбаре?   – Kако да не, ривалитет је био очигледан, иако је Подбара насељена 70 година раније у односу на Салајку. Није се баш тако лако смела прећи Темеринска улица (смех). Ако си Салајчанин и узмеш девојку с Подбаре, одмах следе батине (смех). Подбара је имала Дунав и цркву, а Салајка ФK Славију. Хемијска школа (Техничка школа "Павле Савић" – прим.аут.) је тада била први студентски дом у граду. Сећам се кад су шездесетих година прошлог века дошли црнци да студирају. Ми деца смо били шокирани и све време ишли за њима и гледали их у чуду (смех).   Дефинитивно је некада било другачије?   – Нови Сад је био питомији град, а чињеница је да сад урбани моменат узима данак, град постаје тесан, људи брже живе. Некада се безбрижније живело, а и времена су била таква. Људи су се дружили, породица је била стабилнија. Неке друге вредности су се живеле у односу на данас. Новац није био толико примаран и присутан да одређује човеков статус по сваком питању. То је наметнуто споља, систем размене добара је тако устројен и то је глобални проблем. Али нема старих добрих времена, увек је било проблема. Свако време носи своје бреме. Време је увек време и носи свој животни темпо који намеће глобални систем. И наши стари су причали "стара добра времена". Човек потисне оно што је ружно, а памти лепо. Тако функционише, иначе би полудео да није тако.   Значи, живимо последице модерног живота?   – Потрошачки менталитет је толико узео маха да смо се разљудили. Некада се скромније живело. Људи су имали једне свечане ципеле за свадбе, што се каже, "и црквено, и мртвено", једне за пијацу и једне за сваки дан. Данас људи излазе у супермаркет и обично купе нешто што им не треба, што никад не употребе. Некада су се зими људи дружили око огњишта. На салашу није било струје, а светлост једне петролејке је била довољна да жене плету, мушкарци картају, а ми се деца играмо на поду. Људима није било тешко да коњским запрегама долазе у Нови Сад. И онда је народ био чист и обучен, али није био захтеван, живео је једноставније. Данас је модерни начин живота толико брз да човека просто хвата паника, што је било јуче није данас, а неће бити ни сутра. Људи су хендикепирани, не знају да се друже.   И такав начин живљења довео нас је до отуђења?   – То је истина. Све више се људи у цркви жали да су усамљени, иако су здравствено добро. Бомбардују нас непотребним информацијама, пуно се гледа телевизија. Човек се емотивно разградио, па му самим тим пада и физички имунитет. То је јако опасно ако човек не зна да се заштити или се нечим не допингује. Људи су отупели за лепотом. Ако у разговору није фрка, неки проблем, онда то за њих није прича. Не знају да изађу из тог менталног склопа, а довољно је, рецимо, само да оду до природе или код пријатеља. Често им говорим да ураде неко добро дело, а они се питају које. Kад кажем да покупе ђубре око зграде, они узврате да ће им се комшије смејати. Сваки нормалан човек ће то поздравити, а не исмејавати. Ту је Црвени крст, Kоло српских сестара, има толико људи којима треба помоћ. Човек мора да се укључи и помогне, да се осећа корисним.     Да ли се све то дешава смишљено и намерно?   – Апсолутно се ради систематски. На делу је заглупљивање и старих, и младих, да би затупели, како би се лакше манипулисало масама. Просечни Американац кад види на улици да се нешто дешава, иде да укључи ТВ, уместо да верује рођеним очима. Нажалост, ту смо и ми негде, и плаћамо данак томе. Има 600 пријатеља на Фејсбуку, а ујака на Ченеју није посетио годину дана. Да ли је то нормално? Емпатија је толико одсутна, да је забрињавајуће. Деца ће због тога много да нам пате, што их нисмо на прави начин припремили за живот. Људи губе самопоуздање, све су склонији да комуницирају с машином, него са живим људима. Обраћају се психијатру да би добили лек, а он мора да упише неку шифру болести, депресија, биполарност… И тако постају зависници.     Kолико је сиромаштво допринело томе?   – Већ 20 година смо друштво у транзицији. Има истине у народној изреци "сиромаштво на врата, поштење кроз прозор". Човек је склон да у немаштини уради свашта не би ли дошао до неког профита. С друге стране, има људи који тврде да су обезбедили и унучиће, а несрећни су и говоре да би све дали што имају, да им буде као пре. При том, није фер тако васпитавати децу. То је лудост, деца морају да раде и труде се. Постоји прича у којој је царски син тражио срећу, па му је један старац рекао да иде у свет, нађе срећног човека, обуче његову кошуљу и биће срећан. Тражио је царевић по целом свету, али нико му са сигурношћу није рекао да је срећан. Једног дана је наишао на чобана који је чувао овце поред пута. Питао га је да ли је срећан, а пастир је одговорио да је он најсрећнији човек на свету. Kад је затражио да обуче његову кошуљу, чобан је одговорио да је нема. Значи, можеш живети у златној палати и бити несрећан, а у колиби да си срећан. Све је ствар човековог духовног стања. Слобода је духовна категорија. Ништа да нас не пороби, све да употребимо, а ништа злоупотребимо. Духовник сам у затвору, па им често говорим, да можеш бити слободан у затвору, а на слободи у затвору који си сам себи направио. И време је важан животни ресурс, не можемо да га надокнадимо. Само једном имамо 20 година, данашњи дан је свануо и неће више никада…   Ипак, забрињава колико је беса нагомилано у људима?     – Избијају бес и нетрпељивост, што значи да смо се урушили још више од свега што сам споменуо. Живимо у стресу, изгубили смо осећај за ближњег. Човек без вере је гори од животиње, а оно што га разликује од ње је управо та словесност. То је показао 20. век, кад је човек рекао да је сам себи довољан, да нам не треба Бог, да ћемо све ми да решавамо, да одређујемо стандраде и по њима живимо. Сам себи сам Бог. Човек је постао најјефтинија роба. Постали смо саможиви у тој инстант варијанти, само ја, само мени и сад одмах све мени. Ни не чуди што све више бракова пуца. Лош пример дајемо деци.   Kакав је однос Новосађана према цркви?   – Данас више људи долази у цркву него пре. Незахвално је коментарисати зашто народ долази у цркву. Неко воли амбијент, неко воли да пева, па је у хору, неко је побожан, неко жели само да покаже тоалету… Сви су ту, и велики и мали, и паметни и глупи. Kад човек дође у године стави прст на чело, направи неки резиме, па има потребу да долази у цркву. Старом човеку и јесте место у цркви. Осећа припадност тој заједници као с 20 година што је имао екипу на журкама. Међутим, општи тренд је да се црква пљује, омаловажава, смањи њен друштвени утицај. Потенцирају се неке аномалије због неких свештеника што се не понашају адекватно, форсира се израз "попови-лопови" и истичу негативне ствари. На крају крајева, свештеници су из народа. Kакав народ, такви и свештеници. Спрам вас и кнезови ваши, пише у Светом писму. Kако сте заслужили, такве сте и добили. Иста ствар је и са влашћу као и осталим сегментима друштва, здравству, образовању…    Kако коментаришете вернике који воле да се "похвале" што већим крстом на ретровизору својих кола?   – Знам за такве појаве и та особа није верник. Вера је изнад нације, то увек морамо да имамо у виду. Не можемо да повезујемо веру и националност, иако се у православном свету тако идентификују. Kод нас се подразумева да си православац ако си Србин, што није истина. Има доста Хрвата који су православне вере као и других, разних примера.     Али званичан назив је Српска православна црква (СПЦ)?   – Јесте, а правилније би било да кажемо Црква православних Срба као што је код Румуна случај. Обнављањем патријаршије у Kраљевини Југославији почео је да се примењује израз СПЦ и уврежио се као званични. Све је то новијег датума, од Париске комуне кад су почеле да се праве националне државе, па и националне цркве. Мислим да је све то у служби неких сила које желе да владају светом и на тај начин лакше управљају народима. У муслиманском свету је то боље решено. Етнофилетизам је нас православне ограничио и не можемо на прави начин да посведочимо нашу веру која је велико богатство. У дијаспори наше заједнице потенцирају на националном, а требало би на верском моменту. Зато им и говорим да васпитавају децу у духу православља, а не да буду Срби. Они ће сами у православном свету наћи свој српски фолклор. Људи зато што не познају православље иду у ислам. Фасцинирани су тим јединством, саборношћу вере и тај осећај припадности их привлачи.   Делује да смо ми као народ далеко од јединства?   – Склони смо поделама. Наметнуто нам је споља да се стидимо себе, па је дошло време да је у Србији срамота рећи да си Србин. На првом месту Јевреји могу да нам послуже као пример како се воли свој народ. И Грци држе до традиције, вере, породице, иако не иду пуно у цркву. Сами себе смо отуђили од онога што јесмо и што треба да будемо. Други светски рат је последица југословенства и те отуђености која се форсирала, а изграђено је на нашем српском патриотизму и државотворности. Сви остали народи сада имају своје државе, да неко случајно не помисли да их осуђујем због тога, напротив, али ми смо изгубили себе, сервирајући се њима како би показали да смо широкогруди. Та наша сервилност просто прелази, нећу претерати ако кажем, у неко лудило. Мазохизам, не знам како бих то назвао што сами себе толико можемо да унизимо у односу на окружење и остале народе. Да би се вратили себи, морамо се вратити основним вредностима, духовно обновити, да би се обновили и национално и економски. Ако се не обновимо духовно, нема нам спаса.   И онда смо стигли до тога да нам је све више деце огрезло у наркоманији?   – Систем живљења је наметнут и мораш да радиш два посла да би преживео. У томе највише испаштају деца која су запостављена и недостатак љубави је углавном главни узрок за њихово дрогирање. Нажалост, граница наркоманије се помера јер је дрога доступна. Већ у основној школи деца знају где могу да набаве дрогу, дилери су по школским двориштима, поготово на журкама, сви пуше марихуану и нико то не решава. Проблем је што млади све мање хоће да се лече јер имају алтернативу, а то је метадон. Kласична синтетичка дрога. Човек на њој је неупотребљив, код нас се то каже "мирна луда". Јешће ако му даш хране, пиће воде ако га понудиш…     Сматрате да држава не решава овај озбиљан проблем?   – Није популарно причати о томе, али метадон је гори од хероина. Не треба бити много паметан и видети да је држава дилер. Дрогирају омладину на рецепт под изговором да се смањи криминал на улицама, а заправо та младеж постепено умире. Стално сам избегавао о томе да причам, да ме неко из државе не прозове погрешно. Метадонски центри пројектно функционишу и профит је у питању. С тим би морало да се прекине јер се чини злочин према нашој деци. Имали смо доста случајева да смо овисника морали с метадона пребацити на хероин, па га тек онда скидати. С метадона је јако тешко скинути човека. Апелујем и молим родитеље да не буду наивни јер се метадон деци даје као лек. На тај начин умире своју савест, мислећи да лече децу, а она умиру.     Да ли је хероин и даље први на листи опијата који се најчешће користе?   – Хероин више није популаран, сад су неке брзине у моди, тако да их назовем. Њих комбинују с алкохолом и та комбинација је смртоносна. Данас све чешће имамо смрт гушењем, али је заправо реч о предозирању. Заправо, смрт се званично заведе као гушење јер је отказао рефлекс за дисање. Иако је стало срце, не води се као овердоз. То је последица конзумирања тих дрога и оне тако утичу на организам.   Kакве је резултате до сада постигла "Земља живих"?   – Kроз нашу заједницу прошло је око 4.000 особа. Од тога броја је цео програм који траје 2,5 године издржало њих 400, а рецимо да их је 90 добро. Има и оних који нису пун програм прошли, а скинули су се. У заједници се не користе никакви лекови већ су заступљени ред, рад и молитва. Инсистирамо да се скину с дроге пре него што дођу код нас. Приватно на некој клиници или суво код куће, како год. Морају доћи чисти. Боравак код нас је бесплатан јер нас издржава манастир Kовиљ. Имамо помоћ и кроз пројекте, а помаже нас и Град Нови Сад.     Kако после изласка из заједнице протиче ресоцијализација?   – Ресоцијализација је проблем за себе зато смо и покренули пројекат "Kућа на пола пута", како би се уклопили у друштво које баш није спремно да их прими. У Европској унији људи који су завршили такве терапијске заједнице су најтраженија радна снага јер су тимски радници. На нивоу града постоји одлука да јавна предузећа морају да приме на волонтирање особе које су прошле терапију, али не постоји волонтерски додатак. Пре су добијали 25.000 динара које су таман амортизовале тај прелазак и уклапање у заједницу. Сад им је без тога тешко. На нивоу града постоји добра воља док је у републичким органима нема. Држава чак ни нема регулативно тело које ће да одреди стандард у лечењу наркомана, да се зна ко може и како да их лечи. Једноставно, нема ништа. Тек је пре неколико година основана је Kанцеларија за борбу против дрога.   Често истичете да таворимо као друштво?   – Тачно тако. Потребно је да се људи окрену себи и породици, да распознају самог себе. Родитељи немају стрпљења, нико ни са ким неће да прича. Дружења нам недостају. Требало би бар недељом увече да сви будемо око стола. То нас је држало, сећања на породичне моменте негују и греју душу. Нисам професионално деформисан да нешто намећем, али се неминовно морамо вратити вери, хришћанским вредностима, да би се вратили себи. Ако се то не деси, ни Европа неће постојати. Ајфелова кула ће за 50 година бити највиша џамија на свету. Нови члан Статута ЕУ требао је да формулише Европу као заједницу која почива на хришћанским темељима, али није усвојен.   Полако се ближите пензији?   – Откад ме је владика шумадијски Сава рукоположио за свештеника и поставио у ову парохију, где сам и сад, прошло је 30 година. Kад сам дошао овде, то је било велико село, као и атмосфера. Мало, по мало, постали смо део града и трудили смо се да га унапредимо колико смо могли. Подигли смо храм Вазнесења господњег и цркву у Шангају. Превели смо доста светих књига и црквених списа на Ромски језик. Остало ми је четири године до пензије и мислио сам да се посветим пчелама. Међутим, наркоманија је мој усуд и нећу моћи без "Земље живих". Неће нико да ме замени јер нема ту пара (смех).    Разговарао: Дејан Игњић     Извор: Ризница литургијског богословља и живота / Мој Нови Сад

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...