Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

  1. александар живаљев
  2. RYLAH

    RYLAH

  3. Јелена011

    Јелена011

  4. Juanito

    Juanito

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      У суботу, дана 08. јуна 2019. године, када Црква прославља светог апостола Карпа и Алфеја, свету архијерејску Литургију у Пачетину служио је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим. Његовом Преосвештенству су саслуживали: протојереј Љубенко Јовић, парох бршадински, протојереј Горан Горановић, парох боботски, протонамесник Ненад Кесоња, парох пачетински, јереј Горан Тодоровић, парох бјелобрдски, јереј Вукашин Цветојевић, парох друге вуковарске парохије и ђакон Радован Арсеновић из Трпиње. 
       
      Овогодишња кума је била госпођа Душанка Гаглијано из Пачетина, а за идућу се годину кумства примио господин Срђан Секулић из Пачетина.  Владика Херувим је беседио после заамвоне молитве:
      - У име Оца и Сина и Светога Духа!
      Часни оци, драги народе Божји, нека је благословен данашњи дан милости и љубави Божје која нас је сабрала у Светониколајевски храм овде у Пачетину. Сабрали смо се да прославимо име Божје и светог апостола Карпа који је заштитник овога села. 
      Из житија овог великог апостола можемо да видимо да је био благе нарави, бистрог ума, велики ревнитељ за Реч Божју. Свети апостол Карп био је епископ на Криту, а највише сведочанства о њему имамо код светог Дионисија Ареопагита. Свети апостол Карп је као посланик Божји сејао семе Јеванђеља Христовог не само на Криту него и по васцелој васељени која је жедна љубави и мира који произилазе из Јеванђеља. 
      Апостоли су проносили Јеванђеље о Васкрсењу које је печат нашега живота, следећи Божју реч трудили су се да обоже народ учећи их да се крсте у име Оца и Сина и Светога Духа. 
      Господ Исус Христос је преко Апостола наложио целокупној јерархији наше свете Цркве да проповедамо Реч Јеванђеља и крстимо све народе у име Оца и Сина и Светога Духа. На крштењу добијамо печат и залог Небеског Царства да бисмо у Цркви кроз Литургију умножавали врлински живот. Суштина нашега живота је у Литургији, ако нисмо сједињени у Литургији ми не живимо као хришћани. Апостоли заједно са светим апостолом Карпом су нам преносили управо такво предање. Није случајно што смо данас окупљени да прво Литургијиски прославимо име Божје, а затим да одемо до наших поља и молитвом их учинимо благословенима и роднима. Родна поља су нам потребна како бисмо могли и биолошки живети. Помолили смо се да Господ благослови житна поља да би народ могао да живи, да од полодова дела руку својих може да живи и храни своју фамилију. Надамо се да ће свети аспотол Карп заштитити од свих пошасти од временских непогода. Надамо се да ће поља бити благородна како би и житнице биле пуне. 
      Нека сте благословени и нека је благословен данашњи дан који нас је сабрао да прославимо име Божје и светог апостола Карпа. Амин!
      Трудом ЦО Пачетин и надлежног свештеника оца Ненада Кесоње испред храма у Пачетину приређен је ручак за све присутне.

      Извор: Епархија осечкопољска и барањска
    • Од Логос,
      У оквиру свечаности поводом прославе Светог Симеона Мироточивог, патрона Митрополије црногорско-приморске, синоћ, 22. фебруара, у препуној крипти Саборног храма  Христовог Васкрсења у Подгорици одржано је Косовско-метохијско вече на којем су представљене књиге „Меморандум СПЦ о Косову и Метохији“ и „Писма и апели за Српско Косово и Метохију“, Епископа Атанасија (Јевтића).
      Прилог радија Светигоре (звучни запис)
      Промоцији су присуствовали Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски чувар најсветијег Трона пећкога г. Амфилохије, Њихова преосвештенства господа епископи милешевски Атанасије, захумско-херцеговачки и приморски Димитрије, умировљени захумско-херцеговачки Атанасије и архимандрит Сава (Јанић), игуман манастира Високи Дечани, бројно свештенство и монаштво, вјерни народ.
      Епископ милешевски Атанасије казао је да је поимање Косова и Метохије одређено самим поводом окупљања око личности Светог Симеона Мироточивог и Светога Саве и њиховог дијела, 800-годишњице самосталног организовања Српске православне цркве односно, како је невео, 800 година зрелости управљања собом.
      „Наш народ српски, просторе на којима живи доживљава у свјетлости Јеванђеља Христовог с обзиром да су наши преци током 800 година организованог живота и дјеловања на овим просторима изабрали да слиједе задатак који је Господ Исус Христос дао својим ученицима: Ви сте свјетлост свијету.“
      Он је казао да када говоримо о Косову и Метохији треба да имамо пред собом оно шти су наши преци већ створили на том простору, имајући на уму Христове ријечи: Ко хоће за Мном да иде нек се одрекне себе и узме свој крст и иде за Мном.
      „Ми смо на испиту, али то је одговоран испит који није само за нас јер слиједимо Христову мисију- спасење свијета“, казао је владика и рекао да је врло битно да се сабирамо око онога око чега су се окупљали и наши преци.
      Књиге „Меморандум СПЦ о Косову и Метохији“ и „Писма и апели за Српско Косово и Метохију“ је представио протојереј-ставрофор др Велибор Џомић који је подсјетио да је Меморандум СПЦ о Косову и Метохији Свети архијерејски сабор усвојио 2003. године, и да је он од тада званични документ наше Цркве. Прво издање је објављено убрзо по усвајању, док је друго издање објављено 15 година касније:
      „Меморандум, о КиМ Светог архијерејског сабора СПЦ је један од најбољих, а свакако и најсажетији  документ о косовско- метохијској рани и проблему. Сав саткан од чињеница и истине, лако провјерљивих, али и потресних података, Меморандум служи српском читаоцу, али и иностраном како би се лакше упознао не само са ставовима и предлозима СПЦ о КиМ, него и са његовом историјом и проблемима, о којима не само говори него и свједочи Српска црква кроз свој епископат, свештенство и вјерни народ вјековним присуством, животом, страдањем и старањем за живот, безбједност, опстанак и напредак Срба, али свих осталих на КиМ.“
      Говорећи о књизи „Писма и апели за Српско Косово и Метохију“, отац Велибор је казао да косовско- метохијски циклус Епископа Атанасија започет прије шест деценија, није завршен и да управо то потврђује ова програмска књига о КиМ у којој је објављено десет писама и апела:
      „Епископ Атанасије и овом приликом, на свој начин, али из новог угла зацјељује живу косовско- метохијску рану свог народа кроз јасно указивање на погубан наум дириговане режимске трансформације КиМ као срца Србије у некакав “ Гордијев чвор“ или „канцер Србије“. Епископ Атанасије је један од ретких, чак и у нашој Цркви, који је то међу првима препознао и јавно реаговао.“
      Прота Велибор је истакао да су „Апели и писма“, без сумње, зборник новијих историјских извора о КиM у једном од најтежих периода у његовој историји, чији смо тужни, али не и безнадежни савременици. Од десет објављених докумената један је из 1982. године и један из 1999. а остали су новијег датума, од 2012 до 2018, што се поклапа са доласком Српске напредне странке и Томислава Николића на власт у Србији коме је у писму 2012. године указао на смисао и значај КиМ:
      „Још тада је, иако у том тренутку то нико није помињао, готово пророчки скренуо пажњу да се косовско- метохијско питање не може решавати референдумом и упозорио да ниједна Српска Влада, најмање Председник Србије, нема право да потпише било какву одлуку којом би судбина КиМ била предата у руке пљачкашима, окупаторима, злочинцима над Српским народом и његовим Светињама.“
      Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић је нагласио да су „Апели и писма“ програмска књига за очување Србије на КиМ, али и Срба на КиМ и кроз њих свих нас који смо, како је истакао, недостојни тог великог залога и благослова који смо наслиједили од предака и задужили од потомака: „У овој књизи се налазе одговори и на питања шта треба и шта никако не треба радити на КиМ.“
      Сабранима се обратио и архимандрит Сава, игуман манастира Високи Дечани, који је пренио поздраве и благослове Епископа рашко-призренског г. Теодосија и дечанске братије, а прије свега благослов Светога краља Стефана Дечанског.
      Свједочећи о стању на КиМ, отац Сава је говорио о забринутости нашега народа који је, поред свих страдања, храбар и одлучан да остане на својим вјековним огњиштима.
      „Забринут је наш народ због опасности, можда и први пут у својој историји, да се сами сагласимо са одсјецањем КиМ једном заувјек, не само политички већ од бића самога нашега народа. Суочавамо се са наставком раније, посебно за вријеме комунизма, започетог процеса тјерања да се сами одрекнемо КиМ и да народ и Црква прихвате то као најбоље рјешење.“
      Игуман дечански је казао да владика Теодосије са свештенством и монаштвом свједочи све што се дешава на КиМ и да је њихов посао да пале свијетло, а да народ мора да нађе начина да не дозволи да се одрекнемо КиМ.
      „КиМ није питање политике и територије. За нас је Косово и Метохија ризница нашег хришћанског идентитета. Без њега можемо лако да престанемо да будемо народ Божији јер се на њему налазе светиње које стално казују и опомињу нас ко смо били, шта јесмо и шта треба да будемо“, казао је архимандрит Сава и додао да су косметске светиње и светитељи обиљежили КиМ као свештени простор који је наш ДНК.
      Црква о КиМ говори вјековима, својим дијелима и молитвама, а у новије вријеме је врло јасно изнијела и свој став кроз Меморандум о Косову и Метохији и саопштења Светог архијерејског сабора СПЦ, који су јасно и недвосмислено рекли шта не би смјело да деси:
      „Ми тиме не преузимамо улогу политичара, нити намјеравамо да водимо револиције, али не смијемо да ћутимо и да се саглашавамо са оним што обесхрабрује наш народ. Људи су заплашени, збуњени….Већ су спремили кофере, бојећи се шта ће они, од којих су очекивали да буду заштитници Срба, не само сјеверно већ и јужно од Ибра, да договоре на тајним састанцима са онима са којима се добро разумију и кроје нам судбину. А они хоће да подијеле КиМ – тијело српскога народа.“
      Он је казао да је то само увод у једaн шири пројекат и процес расрбљивања, рассветосављења нашега народа и нагласио да је КиМ за нас Свети олтар коме се приноси хљеб и вино:
      „Хљеб са косовских житница а вино из метохијских винограда. Сво КиМ је у знаку хљеба и вина – Тијела и Крви Господње и зато је то простор који нико нема право да отуђи, преда, да га се одрекне. Ако треба вјековима да чекамо слободу борићемо се за бољи живот. Треба разговарати, радити на унапријеђењу нашега живота, али никада на овај начин када се говори о коначном рјешењу који ће неки договорити на тајним састанцима и онда обавјестити народ и Цркву. “
      Архимандрит Сава (Јанић) је упозорио да ћемо понијети велико проклетство, и као народ и појединачно, уколико будемо ћутали и позвао на молитву Богу да спријечи оне који одлучују о КиМ да учине зло.
      Његово преосвештенство умировљени Епископ захумско-херцеговачки г. Атанасије је у свом слову о КиМ указао на дугогодишњу комунистичку забрану, коју је усвојио и садашњи режим у Србији,  помињања назива Метохија због тога што се из самога имена закључује да се ради и манастирском посједу.
      „Ријеч КиМ испуњује цијело биће, срце и душу нашега народа. У овим књигама се бавимо њиме. Меморандум је био поклич једног слободарског, поносног и јуначкога народа, док власт жели да питање КиМ ријеши издајом. Најновија је тврдња да ћемо добити Републику Српску. Али не можемо мијењати, давати срце наше за једну покрајину.“
      Владика је нагласио да је посебно важно да наш народ остане на КиМ и да треба да помажемо свој народ. Указао је на недомаћинско понашање власти у Србији и лицемјерство Европе која је створила гасне коморе за дјецу, и сад ћути над свим што се дешава православним хришћанима у срцу Европе.
      „Сада на КиМ имамо око 1300 цркава и манастира, а највеће и најважније су у Метохији. Иако је власт избрисала Метохију, она се не може избрисати јер је дубоко укоријењена у наше биће заједно са Косовом и зато увијек треба говорити Косово и Метохија“, казао је владика Атанасије и додао да ћемо издржати, само треба да се стално молимо Богу да буде: Догодине у Призрену.
      Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Амфилохије је благословио Косовско-метохијско вече  истичући да косовско-метохијски разговор траје без прекида већ 600 и више година:
      „КиМ је у жижи свјетских збивања од 1389. године када су звонила звона у Нотр Даму у Паризу, а тако је то и у ово наше вријеме. На Косову је настављена битка свјетских размјера и представља почетак оног што се данас догађа у Украјини, Блиском истоку, Палестини. Та збивања су, дакле, наставак онога што се догађало на КиМ.“
      Осврнуо се на признање тзв. независног Косова од стране актуелне власти за коју је рекао да је рођена из Брозове Црне Горе:
      „Нема срамнијег чина за Црну Гору од тог признања, а следбеници истога, бившег, господара у Србији настављају ту причу. Кад ствари мјеримо историјски, мислим да Црна Гора и Србија никада нијесу пале на тако ниске гране као сада у ово наше вријеме.“
      Додао је да Црква, која је 500 година чувала душу и образ КиМ, нашега народа и цијелог Балкана, наставља то да ради и данас а да је ово што се догађа данас наставак пето вјековног ропства:
      „Наставља се шесто вјековна прича на Балкану, ми смо носиоци тога, а ове књиге које вечерас представљамо су свједочанства онога што је Црква радила и што ради и данас“, казао је Митрополит и подсјетио да не треба изгубити из вида још једно изузетно свједочанство, Задужбине Косова и Метохије које су доживјеле допуњено издање.
      Он је казао да је утјеха у мрачном времену издајства, али и смушености народа, то што никада није толико написано значајних дјела о КиМ као посљедњих 30 година.
      „Толико је написано драгоцјених свједочанстава о КиМ из којих проговара изворна душа народа. Црква  је све вријеме робовања и под турском влашћу, и прије ових савремених следбеника султана Мурата, била уз народ и чувала његову душу. Носећи крст, наша Црква чува душу хришћанске Европе Светих Петра и Павла, Светих римских епископа … душу Европе Фрања Асишкога.. Виктора Игоа, Шарл де Гола… То је Европа која је сада нестала.“
      Своје обраћања, на представљању књига „Меморандум СПЦ о Косову и Метохији“ и „Писма и апели за Српско Косово и Метохију“, Епископа Атанасија (Јевтића), Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је завршио стиховима Ловћенског Тајновидца: Нада нема више ни у кога, до у Бога и у своје руке. Надање се (не безнађе) наше закопало на Косову, у једну гробницу:
      „Нема светије, пророчкије ријечи од те ријечи владике Рада записане 1847. године када су Косово и наш народ били у много тежем положају него што је данас, али народ није изгубио наду, него је на тој косовско- метохијској гробници саградио наду и будућност.“
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Zoran Đurović,
      Зоран Ђуровић: Мушовића потомци – Борбаши за неверу
       
      И сотоне од борбаша за неверу потврдише да је Ава пророк! Наиме, послах 01 октобра 2018 обавештење Влади Димитријевићу, са којим се повремено приватно препишем, а који је ударна песница сајта „Борба за веру“, да сам објавио одговор Петровићу: „Послах и овим твојима да објаве одговор. Мада, какви су то бандити, не верујем да ће објавити“.

      И оствари се пророштво! Следећег дана борбаши за неверу објавише приопћење, које вам преносим у целости, јер ја нисам јајара, што би рекао прост народ, као ови борбаши:   
       
      Уредништво: Зашто Жељка, Ђуровићу?! Зашто?! Зашто Жељка???!!!
      уторак, 02 октобар 2018
       
      Недавно се, поводом текста др Миодрага Петровића, електронским писмом нашем сајту обратио папопоклоник у православној мантији, „свештеник“ Зоран Ђуровић, тражећи да објавимо његов одговор у складу са законом.
      Није било никакве потребе да се дотични позива на законе, јер смо ми увек објављивали текстове одговора на полемике, чак и ако тамо има увредљивих израза на рачун сајта (типа „зурлоти“, и слично).
      Објављивали смо све: од обичних па до екстремних екумениста и новотараца, какви су свештеници Милић Драговић и Велибор Џомић.
      И сада бисмо објавили текст дотичног да он у том тексту није назвао брата Жељка Жугића Которанина, једног од најблиставијих канонских умова Православне Цркве, човека чистог и целомудреног, истинског православног хришћанина, ОБЕЛЕЖЕНИМ, ругајући се његовом телесном хендикепу и чињеници да он живи као мученик и страдалник овде на земљи.

      Тиме је несрећни Ђуровић показао да папољупство води ка душевном дну, описаном у Писму. Он наиме, спада, у ругаче, оне који ће у последње дане доћи и који ће живети по својим сопственим жељама (Друга Петр. 1,3), па излива свој ругалачки дух на све и свја.
      Због тога не објављујемо његов текст, а Господ зна и види, па нека суди.
      Напомена Уредништва:
      Ово саопштење је, први пут од оснивања сајта, пре десет година, написано тако што су најпре неким члановима Уредништва РУКЕ "ОКОВАНЕ У ДВОЈЕ ВЕРИГЕ".
      Који чита да разуме!
       
      Захваљујем се борбашима за неверу на потврди пророчког дара којим ме Господ удостоји, као што сам се захвалио Петровићу што је за мој текст рекао да га је написао Институт! Неки пак борбу за неверу називају чорба за веру, јер су то плаћеници на задатку разбијања СПЦ. Нема раскола који они нису подгревали. Стално су држали артемитима страну док се Петровић није са њима раскантао, а равноземљаш Никодим, кога су гурали у раскол, одбио артемитску великодушну понуду да им се прикључи. Сада не преносе више Артемија; нити њих артемити – Једина Истина је Артемије, више не преносе. Пукла тиква међу ревнитељима! Ложили су бесомучно Никодима (равномозгаша), али кад овај прекину општење са СПЦ, погоди га damnatio memoriae, као и пре њега артемите. Онда су узели да пилатовски оперу руке од њега, рекавши да се држе Пирејског, који инсистира да се не прекида општење ни са екуменистима док их сабор не осуди.[1] Интересантно је да су са Артемијем наставили да имају сношај и кад је овај прекинуо опћење са СПЦ. Расколили су се са њима и предали их тами најкрајњој када су Влада Димитријевић и Никодим, његово духовно чадо, одбили придруживање артемитима и кад се Петровић са њима посвађао. Дакле, не руководе се чорбаши принципима, него интересима и секташењем. И са црним ђаволом би склопили савез ако би им то ишло у корист.

      Један од најревоснијих борбаша, који је био главни апологета артемита, а и данас је на списку њихових аутора-лаика, је обележени Жељко Жугић Которанин.[2]
      Да кажем коју о прокаженима и ругању. У Старом Завету 4Цар 2, 23-24, читамо о ругању на телесни недостатак: „Потом Јелисије отиде оданде у Ветиљ; и кад иђаше путем, изидоше мала деца из града и ругаху му се говорећи му: ходи, ћело! ходи, ћело! А Јелисије обазре се и видећи их прокле их именом Господњим. Тада изидоше две медведице из шуме, и растргоше четрдесет и двоје деце“. Морал: Није лепо ругати се човеку са телесном маном.
      У Новом пак Завету, Јн 9, 1-3: „И пролазећи Исус виде човека слепа од рођења. И запиташе га ученици његови говорећи: Рави, ко сагреши, овај или родитељи његови, те се роди слеп? Исус одговори: Не сагреши ни он ни родитељи његови, него да се јаве дела Божија на њему“. Стари су у оваквој болести видели обележеност од Бога неког човека због греха, па сад личног (овде би пак био обележен по предзнању Божијем, јер је овај слеп од рођења па није могао сам да сагреши) или наслеђеног, свеједно. Ис овде уводи и једну другу могућност, непознату Апостолима, а то је да би се прославио Бог, без обзира што је овај обележен, и говори нам да нису све болести и недаће последица греха. Зато бих упозори Владу Димитријевића, који воли да тумачи знаке, да буде мало опрезнији: Када крст Јн Павла Другог уби младића у колицима, да не ликује, јер изгибе силан свет приликом сахране Василија Великог, као што једнако гину људи кад иду на поклоњење Оцу Пију или Василију Острошком.
      На крају, Апостолска правила, кан. 57: Да се одлучи онај ко се руга сакатом човеку. Дакле, Писма и Предање једнодушно осуђују овакво ругање. Где сам се ја то наругао Жељку као болеснику? Нигде. То само учитавају психопате од борбаша (ово им је медицинска дијагноза). Њима је требало само да нађу неки изговор, ма колико неоснован или глуп био, да не објаве мој текст у коме сам открио голотињу Петровића и њихову. Рачунају на глупост њихових читалаца јер их свакодневно хране смећем и лажима.
      Они се само пројектују, као и њихов, такође психопата (као да је неко развалио врата Лазе), Чејовић који се руга папи Јн Павлу Другом.

      Факат је да је Которанин обележен. Сад је питање да ли на добро или зло. Факат је да је и Хокинг био обележен. Ако верујемо да су нам и власи побројане, онда је свакако Стивен био обележен, што се види из тога да му је 1962 откривено да је оболео од амиотрофичне латералне склерозе и по прогнози лекара требало је да умре за 2 године, а он се пресели у бољи живот тек 2018! - за 56 година пробио црту! Свакако се радило о знаку. Свих тих деценија се борио са Богом, али је на крају узео да тврди да овај универзум нема потребе за Творцем. Да ли је тај прокламовани атеизам резултат протеста и неприхватања означености од Творца? Мени се чини да јесте. Поготово ако се узме у обзир да је он био сексуално здраво орјентисан и активан колико је могао са телом које је имао.

      Наравно да ја нисам судија ни Хокингу ни Которанину. Рачуне сви полажемо заједничком Шефу. Оно што при свести осуђујем, као што и код Петровића осудих, је мржња према људском роду и интензиван злочиначки рад на разбијању СПЦ. Нека се не варају, и полажу наду што и званично нису изопштени из Цркве, јер су већ сами себе осудили. Которинана сам поменуо само у једној реченици као сарадника Петровићевог. На његове тезе немам шта да одговарам јер сам давно писао против артемитског лудила којему је овај био апологета. Жељко је неук човек, али га то не оправдава што пише глупости и што подгрева и производи расколе. Он ми није био тема.
      Ко год је читао неки од мојих текстова сасвим јасно види да када помињем неке физичке мане да уствари говорим о духовној изопачености. Тако говорим о Злом Патуљку, искомплексираном човеку који се окружио високим калуђерима, који је исте спречавао да се школују, држао их у духовној потчињености, зомбирао их, опрелестио и извео из СПЦ; зато је он духовни патуљак. Велим потом за Максима Врљавог да је такав јер је врљав духовно па не разликује десно од левог; Николаја Туњавог који муца артемизам и у потаји наноси духовну штету онима који се исповедају код њега.

      Када се све ово зна, разуме се да су борбаши морали да нађу изговор. Разобличио сам им Академика са којим машу не би ли завели наивне. Портрет који је изашао је болан. Не изнех и овај бисер од Петровића, јер узех само да главно набројим, али сам већ имао у свести где се налазе хришћани у извору. Лапљење је опак процес за научника, а сасвим је сигурно стигло М. Петровића. У свом нападу пише на мој рачун: „Таква домишљања и подметања озбиљан научник никада себи не би дозволио. Ни у једном византијско-словенском извору римокатолици нису названи крстјанима, јер ови су правоверни, православни верници који себе, нарочито од расцепа Цркве (1054) одвајају од римокатоличких заблуда и новотарија“.
      Извантупио је Петровић, да се народски изразим, јер је он сам то био навео. Пише: „У 51. глави Законоправила  Светога  Саве пренет  је  византијски спис који у 27 тачака излаже заблуде Латина и других римокатолика. Од тих 27 тачака овде доносим само 1.: 'Папа римски и они који су хришћани западне стране изван Јонске луке: Италијани, Лонгобарди,  Франци који се и Германима називају, Амалфићани, Венецијанци и остали...'“. Што би могли да кажемо у Петровићевом духу: Свети Сава у Законоправилу Латине назива хришћанима! Добро је да сам ја тај неозбиљни научник који подмеће.
      Овај његов превод се налази у његовом тексту: „Томос  љубави“  и  „два  плућна  крила“ као  потпоре „папском примату" и унији, а објавио га је 20 априла 2009.[3] Давно беше, ко ће сада да се сети, а Ђуровић је ситничав.

      Према томе, борбаши су по сваку цену морали да спрече да се објави мој одговор. Такође лажу да им је ово први пут, јер мени никад нису дали да код њих објавим неки демантиј. Јер они нису новинари, како рекох, него јајаре. Мора им се признати да су барем лукави као змије, а безазлени као сотона. Наиме, они су укапирали давно да сам за њих стрептомицин и највећа опасност из СПЦ. Интересантно је да кад год би ме неки од наших Владика нападао, они би одмах стали на њихову страну. Тако су држали страну Атанасијеву, па Амфилохијеву. Сутра да ме нападне Папа Франциско за нешто, они би стали на страну Папе!

      Прошло је, чорбаши, време спаљивања књига. И неке Владике су покушале да ми урежу језик у грлу и у томе нису успели. И то екуменисти! Лепо вас опева Песник у Смрт Попа Мила:
      Устави га турска стража
      На капији од Никшића.
      Каза им се, и нареди,
      „Зовите ми Мушовића!“
      Када чуше Турци ко је,
      Отрчаше капетану;
      Мало затим и Мушовић
      На капију градску бану.
      Па кад виђе попа Мила
      На бијесном вранцу своме,
      Доласку се изненадном
      Обрадова његовоме.
      „Откуд јутрос, Јововићу?“
      Веселијем гласом рече,
      „Зар од књаза црногорског
      У мој тврди град утече?
      Примамо те објеручке,
      Све ћемо ти опростити,
      Животу ти, харамбашо,
      Вјеруј, неће ништа бити!“
      Плану Мило: „Доста више!
      Не будали без потребе;
      Ја сам доша, капетане,
      Да на мегдан зовем тебе!...
      Те ријечи као муња
      Погодише капетана.
      Преблијеђе пред хајдуком
      Из јуначке Марковине,
      Јер је знао да од сабље
      Његове се лако гине.
      Не смје мегдан да прихвати,
      Препаде се својој глави,
      А на славу и на прошлост
      Куће своје заборави.
      Нијесу му као и он,
      Страшљивице били стари,
      Но јуначки, три вијека,
      Са Никшићем управљали.
      Излазили на мегдане
      Најбољијем јунацима,
      Сјекли главе црногорске
      По брдима и кланцима.
      Данас сабља Мујагина
      Наче славу куће ове;
      Нема срца да позиву
      Јуначком се одазове.
      Већ у страху, кукавички,
      Знак на кулу стражи даде;
      Јекну плотун са главице,
      Поп погођен с коња паде.
      Вранац стрекну и побјеже
      Натраг, преко воде Зете,
      А на Мила са сабљама,
      Низ главицу Турци лете.
      Па се грабе ко ће прије
      Махнут сабљом по соколу,
      За чије је име чуо
      И цар Хамид у Стамболу.

      Овим стиховима да разгалим мало срце мог другара Димитријевића, јер је он књижевник, само не знам да ли ће се и он препознати у овим стиховима, јер је у вашем друштву (не знам да ли се на владу односи она сибилинска реченица: што су... неким члановима уредништва руке оковане у двоје вериге). Не би ме изненадило ни да је Петровић интервенисао да се мој одговор не објави.
      Јајаре од борбаша не дају да иде мој одговор, али су зато пустили пљувачину од Вукмана Чејовића,[4] човека који је учествовао у довођењу Мила Ђукановића на власт,[5] и који је по одласку за Немачку постао члан фашиста и зилот. Иако борбаши избегавају да од анатемисаних зилота објављују текстове, кад је Ђуровић у питању, ваља се! На Чејовићеве душевне онаније се нећу освртати.
      Да су борбаши опседнути са мном, и да сам их ујео за срце тако што сам разобличио до краја Петровићеве неосноване тезе, види се и из тога што су пустили и други пљувачки текст од неког анонимуса,[6] а за кога мислим да је мој бивши цимер, О. В., шакал који је пред вратима зграде тукао свог оца. Наравно, текст је 80%  лажи и 10% полуистина, а остало гратис увреде. Лицемерје борбаша се види и у томе што је овај текст насловљен са: Отворено писмо Зорану Ђуровићу, а не дају моје одговоре! Но ваљда је свима јасно да је реч о полусвету који са хришћанством нема никаквих додирних тачака.
       
      Зоран Ђуровић
      Рим 7.10.2018
        [1] Уредништво: О објави архимандрита др Никодима Богосављевића да прекида општење са владиком Милутином, http://borbazaveru.info/content/view/10813/77/
      [2]  Последњи текст Српска Црква у загрљају јереси, су  му пренели јул 18, 2018, http://www.eparhija-prizren.org/?p=32645.
      [3] http://borbazaveru.info/content/view/974/57/.
      [4] http://borbazaveru.info/content/view/11039/1/.
      [5] На 19. мин. https://www.youtube.com/watch?v=blS82PbRhbQ&t=1257s.
      [6] http://borbazaveru.info/content/view/11041/1/.
    • Од Поуке.орг инфо,
      Кога си примио у себе? Онога ко је жалост? Не, Христос је Радост. Он је решење твојих проблема.
      Зато је важно прихватити и веровати да решење постоји.

      • Ја не могу да се оженим, оче! Никад се нећу оженити!
      Ако си уверен да се нећеш оженити, решење не постоји. Али, ако кажеш: „Ја знам да ће ми Бог ускоро послати решење, и чекаћу са надом. Са ишчекивањем.“

      Рекао сам једној жени:
      • Веруј, да онај за кога ћеш се удати, заиста постоји овог тренутка.

      Имала је тридесет година, па сам јој рекао:
      • Дакле, он је жив. Ви се једноставно нисте срели. Оживи у свом уму жељу, наду, молитву. Шта је уствари молитва? Зар молитва није ништа друго него свим својим бићем желети да се догоди оно што желим другоме?

      И тако доживи онога за кога ћеш се удати, и моли се за њега.

      • Али, ја га не познајем.

      • Није важно што га не знаш! Душа твоја зна да се неко припрема да те сретне, и то ће се заиста десити.
      То ишчекивање, та психологија наде, доноси практична решења у нашем животу, када ми најмање очекујемо. Наравно, људи који непрестано тугују, ропћу и посматрају живот са очајем, не проналазе решење, њима се дешава управо супротно, они су пригрлили роптање, плач и безнађе, те не налазе решење. Чак и када им Бог пошаље неко решење у животу, они се опет враћају пређашњим навикама.

      Да бисмо добили решење од Бога, веома је важно изграђивати Христов дух. Христос нам говори о љубави, смирењу, праштању, молитви, милосрђу и доброти. Ко обитава у таквом божанском расположењу, тај се саображава са Христом, и он му даје решење. Јер када смо у сагласју са Богом, Који је решење свих проблема, немогуће је не пронаћи излаз.
      Али када не живимо у складу са духом Христових заповести… Христос нам говори: „Праштајте непријатељима својим“, а ти у себи желиш зло другоме. На пример, неко је болестан, а ти у дубини душе кажеш: „То је и заслужио!“ на тај начин испољаваш злурадост и проклињеш га. После тога ти не можеш добити решење од Бога, јер си се удаљио од Духа Христовог и божанског расположења, које је љубав, смирење и милост.

      Дакле, решење проналазе људи који обитавају у расположењу љубави и црквеној атмосфери. Они бивају просветљени од Бога. Не налазе решење када они то зажеле, не данас, него можда већ сутра или после мало дужег временског периода. У сваком случају, ти ћеш слушати глас своје душе, који ће ти рећи: „Ево решења твог проблема“. И видећеш светло на крају тунела, видећеш излаз из онога што те мучило и узнемиравало.
    • Од Поуке.орг инфо,
      Нисмо се родили да би плакали. Можемо плакати у неким тренуцима, пет минута, пет дана. Али не цео живот. У реду је да плачеш да би се твоја душа измирила са Богом, да би добио опроштај који ти Христос дарује, да би примио Тајне опроштаја: Причешће и Исповест, али не можеш цео живот плакати и туговати.
      Кога си примио у себе? Онога ко је жалост? Не, Христос је Радост. Он је решење твојих проблема.
      Зато је важно прихватити и веровати да решење постоји.

      • Ја не могу да се оженим, оче! Никад се нећу оженити!
      Ако си уверен да се нећеш оженити, решење не постоји. Али, ако кажеш: „Ја знам да ће ми Бог ускоро послати решење, и чекаћу са надом. Са ишчекивањем.“

      Рекао сам једној жени:
      • Веруј, да онај за кога ћеш се удати, заиста постоји овог тренутка.

      Имала је тридесет година, па сам јој рекао:
      • Дакле, он је жив. Ви се једноставно нисте срели. Оживи у свом уму жељу, наду, молитву. Шта је уствари молитва? Зар молитва није ништа друго него свим својим бићем желети да се догоди оно што желим другоме?

      И тако доживи онога за кога ћеш се удати, и моли се за њега.

      • Али, ја га не познајем.

      • Није важно што га не знаш! Душа твоја зна да се неко припрема да те сретне, и то ће се заиста десити.
      То ишчекивање, та психологија наде, доноси практична решења у нашем животу, када ми најмање очекујемо. Наравно, људи који непрестано тугују, ропћу и посматрају живот са очајем, не проналазе решење, њима се дешава управо супротно, они су пригрлили роптање, плач и безнађе, те не налазе решење. Чак и када им Бог пошаље неко решење у животу, они се опет враћају пређашњим навикама.

      Да бисмо добили решење од Бога, веома је важно изграђивати Христов дух. Христос нам говори о љубави, смирењу, праштању, молитви, милосрђу и доброти. Ко обитава у таквом божанском расположењу, тај се саображава са Христом, и он му даје решење. Јер када смо у сагласју са Богом, Који је решење свих проблема, немогуће је не пронаћи излаз.
      Али када не живимо у складу са духом Христових заповести… Христос нам говори: „Праштајте непријатељима својим“, а ти у себи желиш зло другоме. На пример, неко је болестан, а ти у дубини душе кажеш: „То је и заслужио!“ на тај начин испољаваш злурадост и проклињеш га. После тога ти не можеш добити решење од Бога, јер си се удаљио од Духа Христовог и божанског расположења, које је љубав, смирење и милост.

      Дакле, решење проналазе људи који обитавају у расположењу љубави и црквеној атмосфери. Они бивају просветљени од Бога. Не налазе решење када они то зажеле, не данас, него можда већ сутра или после мало дужег временског периода. У сваком случају, ти ћеш слушати глас своје душе, који ће ти рећи: „Ево решења твог проблема“. И видећеш светло на крају тунела, видећеш излаз из онога што те мучило и узнемиравало.

      View full Странице
×
×
  • Create New...