Jump to content
Милан Ракић

Ридигер Сафрански: Пропадамо, срам да буде онога ко то примети!

Rate this topic

Recommended Posts

Ридигер Сафрански (рођен 1945) познати је немачки писац, филозоф и теоретичар литературе. Изабрао је да студира теологију, али је сасвим случајно завршио на филозофији, где је на њега одлучујући утицај извршио Теодор Адорно.

philosoph-mit-bodenhaftung-ruediger-safr

Ширу популарност Сафрански је стекао монографијама о Шилеру, Е. Т. А. Хофману, Шопенхауеру, Ничеу, Гетеу и Хајдегеру.

Његова методологија одговара парадигми Георга Симела о „узајамном деловању“: Како аутор долази до идеје за своје дело, како дело повратно утиче на аутора; какав је човек на почетку, какав на крају интелектуалног пута.

Заједничко свим монографијама је представа о „слободном духу“ који се размењује између друштва и аутора, инспиришући некад једну, некад другу страну; водећи цивилизацију напред, једном као достигнуће колективног ума, други пут као надахнуће јединственог генија. Од 2012. године Сафрански је професор на Универзитету Берлин, где предаје филозофију и онтологију.

Крајем 2015. године Сафрански се јавно дистанцирао од немачке миграционе политике и у низу интервјуа осудио еуфоричну „културу добродошлице“ која ће се свима „обити о главу“. Као оштар критичар Ангеле Меркел, оптужио ју је да је „донела одлуку да поплави Немачку“ и пожалио се да су „Немци ушли у пубертет“. Његов став је да није проблем ислам као религија, већ политички поредак који он ствара.

За богати есејистички рад, Сафрански је управо добио годишњу награду „Борне“, названу по имену писца, новинара и борца за демократију из доба романтизма, немачког јеврејина Лудвига Борнеа. Награда ће бити додељена 28. маја у франкфуртској Цркви Светог Павла, политичком симболу националне демократије. У антимонархистичкој револуцији 1848/49. године, у тој цркви је заседао први народни парламент слободних немачких држава.

Са Сафранским је за Ноје цирхер цајтунг (издање од 6. 5. 2017) разговарао новинар Рене Шој. У интервјуу се даје пресек кроз актуелно стање немачког духа, онако како се он по Сафранском „шета“ између појединачних носилаца политичких одлука и јавности. Како је реч о упечатљивој друштвеној дијагнози водеће нације у ЕУ, тај разговор заслужује да се пренесе и нашим читаоцима.

Сви се боје ислама, али песмом терају страх

Ви живите далеко од обичног света, у приватној библиотеци, окружени пријатељима које никад нисте упознали. Мислите ли да сте последњи од своје врсте?

Рад је постао хектична активност. Свакодневица се одвија по диктату, људи се врте у млину бирократије и ситних преговора. Према закону контраста, у таквом времену истовремено расте потреба за спорим, заустављеним, развученим ритмом. Зато бих рекао да мој стил живота и те како има будућност. Ја сам свој властити газда и господар, имам дрскости да радим само оно што ме занима.

Звучи као химна у славу линеарности! Али дигитални свет није линеаран – он је мистериозно дубок, испреплетан, у непрестаном току, без почетка и краја. Мислите да штампана књига може преживети такав изазов?

Дефинитивно! Линеарност је у складу са људском природом. Човек је линеаран. Људи су линеарни. Наравно да нас као врсту фасцинира дигитални универзум који смо створили, али нас истовремено и исцрпљује. У дигиталном свету је све већ почело и ништа се никад не завршава. Дигитални медији функционишу по принципу лоше бесконачности. Наравно да користим и те медије, нисам изашао из пећине. Али штампана књига није само произвољни исечак бесконачног мрмљања, већ као линеарни медиј има свој оквир, има почетак и крај. У њој се људска коначност одсликава боље него у електронским информативним рекама. Књига је огледало људске смртности, и зато неће нестати.

У гостима код Канта и Хегела 

Читате ли новине, оне праве, штампане?

Уз доручак. Ту се слажем са Хегелом, он их је звао „реалистични јутарњи благослов“. Сваки пут га похвалим и кажем: Георг, добро си то рекао.

Не смета вам ова повика на новине да лажу, манипулишу, Lügenpresse и слично?

Из текстова је евидентно да на новинаре расте нормативни притисак. Посебно еклатантно у јесен 2015. године и кроз читаву 2016. годину у напетим месецима избегличке кризе. Тад су у Немачкој влада и медији у једном гласу певали лепу песму културе добродошлице. Било је неиздрживо.

Али сте се ви храбро укључили и критиковали усељеничку политику Ангеле Меркел.

Само сам указао на то да нема појма шта ради. Док се у ситуацију мало-помало вратио разум, дуго је трајало. Одакле долази тај нормативни притисак на новинаре? Да ли је задатак новина да читаоце информишу, или да их преобрате? Као што рекох, моралистичко тупљење је било неиздрживо.

Мислите да већина новинара проповеда, а не пише?

Ствар је у томе што многи не пишу оно што мисле, не зато што им је неко тако наредио, него зато што верују да истина може само погоршати ситуацију. Пишу о ономе што би хтели да буде – то је у њиховим очима искрени допринос цивилизацијском напретку. На дуги рок то не иде, нису читаоци блесави. Педагогија у служби наводно доброг води ка диктатури конформитета. Одједном сви говоре као на служби божјој.

Ако се мисли добро, шта вама ту конкретно смета?

Па то да су другачије позиције постале незамисливе. Пробајте да мислите „конзервативно“ и одмах сте каштиговани. Над Немачку се наднео шатор социјалдемократизације! Ко, на пример, тврди да национална држава остаје модел будућности, зато што други шири формати показују већи демократски дефицит, као на пример ЕУ–Европа, тај је одједном десно. А „десно“ се у Немачкој одмах ишчитава као десно-популистичко, десно-радикално, десно-екстремно, значи нацистичко.

У два корака сте прешли пут од nation-state до Гебелса, тако то сад иде код нас. Или други пример: ако кажете да она друштва која у кратко време приме јако пуно странаца губе кохерентност и отуђују се од себе самих, ако дакле изговорите то опште место антропологије, одмах сте нечовек и културни расиста. Ниче је говорио: „само у нападу је слава“. Данас се сви нешто поломише да ти докажу да мисле добро! Култури и уметности је одједном забрањено да буде хладна, дистанцирана и цинична. Оне данас морају да протресу и шокирају, али онако, ко бајаги. Молим једну провокацију, али да не боли!

На шта мислите?

Рецимо, модерни театар. Тамо се провоцира све у шеснаест, глумци врше нужду на сцени, крв шприца на све стране. Али на крају крајева, увек се све своди на јаки морални задатак: згражавај се над лошим! Поправи се! Просветли се! О једној заиста мрачној антропологији, о реално постојећем злу, о томе ни речи. Зато што смо ми људи тако добри! А човек је, знате, једна животињска појава. Одсецају се главе, ваде утробе, садисти седе на власти, воде се ратови за моћ.

Човек је човеку човек-вук!

Јесте ли увек били катастрофичар?

Ускоро ће нас на планети бити 10 милијарди људских егземплара, у не тако далекој будућности 15. Мислите да ће суживот код тако растуће густине хуманог фактора бити мирољубив? Да ће се хомо сапијенс фер и љубазно борити за животни простор?

Хобс, Шопенхауер, Ниче, Фројд, сви ти мислиоци су описали монструма у човеку као његову другу природу. Човек је човеку вук! Будимо љубазни и мирољубиви једни са другима, то су добродошли окови цивилизације. Но, не заборавимо сенке, останимо неповерљиви реалисти. Ако се питате шта је у историји људског духа специфично европско, шта је суштина европске културе, онда је то та поноћно црна скепса, суочавање са властитим понорима. Знати да поседујемо и једну застрашујућу страну, то спада у одрастање сваког Европљанина.

Ви пледирате за више злобе?

У првом плану за више реализма. Са злобом мора рачунати свако ко познаје себе и своју најближу околину.

Рекао бих да уживате у улози провокатора.

Ако кажем да национална држава остаје оперативни модел за будућност, ако размишљам о условима друштвене кохезије, ако хвалим границе, шта је ту вама провокативно? Слажем се, то су конзервативне позиције, али то их не чини аутоматски лошим. Лош је само лењи ум.

Код нас је подсвесно на делу фантазија о хармоничном, мирољубивом, безграничном светском друштву, које се састоји од толерантних, пристојих, саосећајних људи. Онај ко те фантазије доводи у сумњу, тог јавно бичују! Кант је са извесном иронијом говорио о „вечном миру“ и свету без граница. Данас се о томе говори без ироније: имати државне границе је саморазумљиво, али штитити их сматра се непристојним. При томе нико и не примећује како је то нелогично.

„Welfare state“ није шведски сто за све госте света

Конкретно…?

Исти људи који хвале државу благостања очекујући да их заштити од свих могућих врста радних и старосних ризика, истовремено је поништавају идејом о свету без граница. Држава благостања је институција социјалног осигурања за ограничени број чланова. Она није шведски сто за глобалну заједницу.

Демократије су у принципу удружења која регулишу ко њима припада а ко не, ко сме да бира а ко не, ко има право на новац социјалне државе а ко не. Све време имамо посла са границама, како географским, тако и онима које се тичу понуде на столу. Демократије су заправо тако банални механизми, човека је скоро срамота да изговори ту истину.

Па то звучи као АфД!

Како звучи, није битно! Важно је само да ли је у таквим мислима нешто тачно. Сврха таквих етикета је блокада слободе мишљење. Подсвесно знамо сви да је ислам као политичка форма опасна претња за либерални Запад. Страх је ту, али нико се не усуди да то јасно каже, већ пева песмице да умртви рефлекс самоодржања.

„Ислам“ је пре свега Abstraktum. Многи муслимани су такође секуларни и демократски настројени као и европски староседеоци. Шта је ту проблем?

Па то да управо ти секуларни и демократски муслимани имају у међувремену проблема у властитој заједници! Они су ти који су изгубили битку са исламом, ми још не! Дефиницијску моћ унутар ислама поседују сада ауторитарне, нетолерантне експанзивне и милитантне снаге с практично неисцрпним агресивним потенцијалом.

Муслимани из муслиманског света траже заштиту у Европи, то је истина; али многи од оних који су овде већ дуже, мрзе друштво у коме живе. Висока подршка деспоту Ердогану од стране „Deutschtürken“ то доказује.

Док ми на Западу тешко можемо да дефинишемо од чега се састоји наш идентитет: у Немачкој би најтачнија мини-варијанта била „уставни патриотизам“, у исламу се све врти око самосвести, идентитета и колективне кохезије. Нама овде недостаје фантазије да себи уопште представимо шта то значи. Антизападна радикализација муслимана ће само расти.

Али зашто? Па нису ли они дошли овамо у потрази за бољим животом?

Јесу, али многи се већ осећају као губитници зато што нису довољно интегрисани, зато што не говоре наш језик, чак ни у другој и трећој генерацији. Радије се затварају. А кад их је све више, онда та врста дистанце према већинском друштву постаје све лакша.

А шта је са оним Турцима који су направили каријеру у Немачкој?

То да њих има заиста је охрабрујуће. Али они су мањина с којом се парадира кроз медије.

Кад нешто ‘оћеш, реци да нећеш!

Ако сам добро разумео, Немци не успевају да придошлице емотивно вежу за свој идентитет зато што га и немају, осим у форми „уставног патриотизма“. Немачки национални осећај је, по вама, поремећен?

Како не би био, поред такве историје! Све што има везе са нацијом у Немачкој је одавно изгубило невиност. Али зато што без нације не иде, експериментишемо са супститутима. Немци су се навикли да камуфлирају властите интересе. Кад данас нешто хоће, онда почиње наивна игра: то користи светском миру, Европи, општем добру, лепоти, истини, бла-бла.

То је разумљива неуроза коју вучемо из прошлог века. Због ње нам тако тешко пада да схватимо – а где то, у шта то ми интегришемо новопридошлице? У владавини права важи: секуларно је хијерархијски изнад сакралног; демократске форме живота су обавезујуће и стоје изнад шеријата. Али то је за сваког религиозног муслимана увреда! Ако не увреда, онда шок. Тиме што одбијамо да то приметимо, што у име толеранције толеришемо нетолеранцију, показујемо слепило за реалност.

Останимо ту, код „слепила“. Јесмо ли ми размажени? Наивни? Да ли нас је дуги период мира у Европи учинио инертним и лењим? Да ли подсвесно уживамо у властитој пропасти?

Покушајмо са следећим објашњењем: дигитални свет преноси нас у универзални простор, ми комуницирамо у потпуном одсуству граница. Битан део дана проводимо у том „свуда“, а само мањи део живимо овде и сада. То мења наш доживљај стварности. Као последица дигиталне безграничности имамо муке да уопште мислимо у границама, да појмимо властите границе, или да изађемо на крај са границама у политичком дискурсу. Дигитални свет нас уљуљкује у сан варљивих близина. Верујте ми: раздаљине су праве. Простори су далеки. Дигитални тројанци нису ништа према непријатељима у реалном свету.

То је сулуда теза. Ви тврдите да ми, модерни људи, више не разликујемо виртуелну и праву реалност… па због тога имамо проблема са политичким исламом?

Али то заиста није лако разликовати. Узмите, на пример, реално постојећи тероризам у Европи. Он делује на два нивоа, конкретном и симболичном. Ту су саме акције и реалне жртве, али још је важније ширење страха и трепета. Тиме што у виртуелном простору стварају заразу и подстичу стварање паник-заједница, медији постају саучесници без властите намере. Свако од нас, хтео или не, већ живи у два света, виртуелном и реалном. Иако је у Немачкој вероватноћа да се постане жртва терористичког напада једнака оној да се добије на лоту, претња је свепристуна. Јавна места се претварају у тврђаве.

Опасно до резигнације или до багателизације?

С једне стране, кажете, опасност од имиграната се потцењује. С друге стране, тврдите, опасност од тероризма у Европи се прецењује. Како то иде једно с другим?

То иде сјајно једно с другим, зато што се ради о клатну између хистерије и отупелости. На једној страни претерани страх, на другој страни немар. Оно што недостаје је трезвена моћ закључивања. Изненадно и драматично човек примећује одмах, чак са непримереном страсти за сензационално. Постепено и растегнуто остаје непримећено.

Узмите, на пример, растућу сегрегацију у друштву. Како она није изненадна, већ пузајућа, свима је у слепом оку. Открићу вам један случај из поузданог извора, од пријатеља који у Берлину раде као професори. У средњим школама у Берлину, у којима су муслимани у већини, више се ниједан јеврејски ученик не усуђује да носи кипу.

С тим су се у међувремену сви ускладили, медији и политика немају воље да то заиста чују нити да се тиме позабаве. Ја не тврдим да ће свугде тамо где су муслимани у већини бити уведен шеријат. Само кажем да се развијају паралелна друштва и да су се домаћини навикли да отмено гледају на другу страну.

Али то је у најбољем случају анегдотска евиденција, не значи ништа.

Шта је стварност ако не ланац анегдота? Карика по карика, оде живот! Чињеница је да ми у Немачкој не желимо да знамо како се технички остварују случајеви сегрегације. То је од сутра експлозивни материјал.

Допустите, то је алармизам! Према вама, Немачка ће пропасти најкасније за двадесет година.

То не, али ће се Немачка заиста променити. Чак и Ангела Меркел то каже. Нама овде недостаје један тако креативан дух као Уелбек, који себи може да представи и у сардонском хумору опише како се интеграција може одвијати и обрнуто. Неко у стању да тако супериорно као он описује атмосферу брода који тоне: отмено друштво се горе на палуби забавља, иако зна да су доње палубе већ потопљене. Али о пропасти није учтиво разговарати!

На љуту рану љуту метафору

Доведите ту мисао поштено до краја. Ви сте за то да Немачка подигне зид око себе?

„Зид“ је матафора. Ради се о контроли европских спољних граница. Ако је то зид, у реду. Довољно дуго сам живео у Западном Берлину да бих могао имати било какву симпатију према тој врсти грађевине. Али немојмо заборавити, ДДР је градио зид да би спречио људе да оду, да побегну. Контролисане границе данас би требало да их спрече да уђу. Међународне организације говоре о 50 милиона људи у Африци и Азији који се спремају за Европу. Велика сеоба народа је већ одавно почела, али ја немам осећај да је та чињеница допрла до опште свести.

Ако је тако, онда их један зид неће зауставити…

Није свеједно да ли ће се долазити у стотинама хиљада или у милионима. Људима у Европи тек сада постаје јасно шта то за њих значи. Или ће због лоше савести одустати од свог релативног благостања или ће га задржати и прихватити лошу савест. Или–или. Мислим да ће изабрати ово друго. И због тога ће Европа у целини прећи на ефикасну заштиту спољних граница. Једино не жели да се то раструби около. Међународне конвенције о политичком азилу нису механизам за регулисање економске сеобе народа овог века. Надам се да ћемо смислити нешто друго.

Само се надате?

Да, надам се. Ја сам врло неталентовани песимиста, креативни реализам ми је дражи од резигнације.

Гледате без страха у будућност?

Само хохштаплери и преваранти тврде да се ничег не боје. Ја се само не бојим да кажем шта мислим.

Превела и приредила Весна КНЕЖЕВИЋРТС

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 11 минута, Милан Ракић рече

Ви пледирате за више злобе?

У првом плану за више реализма. Са злобом мора рачунати свако ко познаје себе и своју најближу околину.

:)

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 часа, александар живаљев рече

Са злобом мора рачунати свако ко познаје себе

Јако лепа и истинита мисао. У градском превозу човеку углавном смрде сви осим њега.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Логос
      Свака литија коју сам предводио – од Никшића, Подгорице, Бијелог Поља, Херцег Новог – била је на неки начин изузетна, казао је синоћ Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски г. Теодосије у “Интернет литији” Радио-Светигоре.     Коментаришући молитвени отпор вјерног народа режимском насиљу над Црквом у Црној Гори које се манифестује кроз доношење и покушај примјене безаконог закона о слободи вјероисповијести, Владика Теодосије је рекао да је свака литија била “доживљај неба”.   “Не само ја, него и моји свештеници, монаси, народ – толико су имали жељу да дођу и буду са својом браћом у радости. Чак и молебан и литија је за мене био Васкрс”, рекао је Владика косовско-метохијски.   Додао је да га послије доласка са литија радост држала дуго времена.   “И онда смо хтели да се то понови. То је нешто што нам је Бог даровао – можда и да нас припреми за ово нешто ново кад треба да будемо у самоизолацији. Али, и кад смо чинили литије и сад када смо у својим домовима, треба да покажемо да смо хришћани и да је наше заједништво у духу и да не зависи од тога да ли сједимо заједно, да ли смо једни поред других, да ли стојимо или причамо… Једноставно, у молитви, у вери, у нади, у срцу да будемо јединствени”, поручио је Владика.   Поручио је да је то начин да наше заједништво заиста буде у Христу, јер гдје је Христос присутан, ту је заиста Царство небеско.   “То је оно чему тежимо и то је оно што нам је најпотребније као људима и као хришћанима”, поручио је Епископ  Теодосије.   Синоћну “Интернет литију” Радија “Светигора”, вјерни су могли да прате уживо и на званичној Фејсбук страници и Инстаграм профилу “Не дамо светиње”, као и на порталу Поуке.орг.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • By Логос
      У својој поруци митрополит Вриуле Пантелејмон изражава жаљење што  се у дневним службеним саопштењима не спомиње „Име Свете Тројице“ и  што се „занемарује наша вера у Онога који ће нам помоћи да молитвом превазиђемо ову нову пошаст“.     Међутим, митрополит Пантелејмон изражава наду да ће Пресвета Богородица услишати наше молитве и „спасити нас од ове несреће, јер је она и даље наша света заштита и непобедива војевода нашег народа“.   У својој поруци он даље каже: „Што више наших молитава оде с наших усана, постајемо духовнији, то више волимо Бога и радујемо се Његовој присутности у нашем животу“.   „Чеда моја, молим вас, овог пута, будимо  сви у кући Цркве. Пратимо свете литургије и молимо се након што се сваки од нас запитао зашто је Бог допустио ово искушење. Помолимо се Богу за наше болеснике. Помолимо се Богу да пружи здравље и снагу онима који раде на лечењу болесних, односно лекарима, медицинским сестрама наших болница и онима који свим средствима бране границе отаџбине.“     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • By Логос
      Епископ ваљевски Милутин: Закон треба да буде једнак за све, а не уперен против православља. Зато треба да кличемо до сињег мора да не дамо светиње!   Звучни запис беседе   Његово Преосвештенство Епископ ваљевски г. Милутин служио је 16. фебруара 2020. године молебан, а потом је предводио величанствену литију, у којој је молитвено учествовало више хиљада Обреновчана, од храма Силаска Светог Духа на Апостоле до храма Српских Светитеља.   После Ваљеваца, верници посавског намесништва дигли су глас против дискриминаторског Закона о слободи вероисповести и једнодушно изговорили: Не дамо светиње!. Ћелијске монахиње предвођене игуманијом Гликеријом носиле су икону Светог Јустина, као и делове његових чудотворних моштију. Беседећи, испред храма Силаска Светог Духа на Апостоле, где је служен молебан, ваљевски архијереј је рекао да протести и литије нису борба против црногорске власти него борба против закона безаконог.   Молебан и литију у посавском намесништву заједнички су организовале Црквена општина Обреновац и градско руководство на челу са градоначелником Мирославом Чучковићем, који је присуствовао молебном сабрању. Међу сабранима је био и в. д. директора Електропривреде Србије г. Милорад Грчић. Многобројни верници држали су иконе, међу њима је било и деце, као и оних који су дизали увис фотографије блаженопочившег патријарха Павла. Дирнут, владика Милутин је подсетио на речи патријарха Павла: „Боље да умремо као људи него да живимо као нељуди“.   Преосвећени је нагласио да немамо непријатеље у Црној Гори, него само завађену браћу. „Тамо је Сатана непријатељ“, рекао је Епископ, додајући да се наставља борба за одбрану светиња мирна, достојанствена, молитвена, јер власт неће да попусти, да није дошло до позитивног решења током разговора који су вођени између Епископског савета и премијера Црне Горе. „Овај закон не поштујемо јер је овај закон безакон. Власт га се држи јер хоће да уништи православље. Закон треба да буде једнак за све, а не уперен против православља. Зато треба да кличемо до сињег мора да не дамо светиње“, казао је ваљевски архијереј, подвлачећи притом да литије и молебни нису борба против власти, него борба против дискриминаторског закона.   Позивајући народ да достојанствено хода обреновачким улицама и да не узвикује никакве политичке пароле, јер литија није политички скуп, владика Милутин је посведочио да смо хришћани и да чује онај ко треба да чује да је Христос пут, истина и живот. „Он ће победити. Зло се неће одржати. Ако смо са Богом, не бојимо се“, ускликнуо је Владика упитавши: „Чије су светиње у Црној Гори? Ко их је градио? Какве тапије се траже од Светог Симеона, од Светог Василија, од Петровића, од Његоша сјајног? Да ли то неко хоће да позове Светог Василија да да тапију? Не може, он је у вечности! Али, ако он дигне глас, ако прокуне, не смем ни да помислим шта ће бити. Шта ће тек поручити Свети Петар Цетињски који је у једној руци држао Крст, у другој мач?!, запитао се Преосвећени који је потом подсетио на дирљиву причу о болесној мајци која води сина на литије, бодрећи га да се не предаје, а који је пита докле ће ходати. Једва говорећи од бола, она му говори да може он то. „Мајка учи сина да буде Обилић, да буде јунак, да чува своју веру, цркву, а не да цркве гради са онима који не знају ни шта је то“, рекао је Владика.   „Наша вера је гоњена. Господа су безумници разапели на Крсту. Свети отац Јустин у својој беседи на Велики петак говори: „Господ Христос је и у пакао сишао, али га тамо распели нису. А ми смо Га распели! Зар људи нису гори од ђавола; зар земља није пакленија од пакла?“  Три века су Римљани гонили хришћане. Апостол Павле је рекао да ко хоће побожно да живи у Христу, биће гоњен. Не заборавите, Црква је најјача кад је гоњена. Надвладала је комунизам, надвладала је свако зло“, закључио је Епископ Милутин, још једном узвикнувши: „Не дамо светиње у Црној Гори, не дамо светиње на Косову и Метохији!“   Након одслуженог молебна, епископ Милутин је предводио литију од старе до нове обреновачке цркве. Поред ћелијских монахиња, предвођених игуманијом Гликеријом, у литијском входу су учествовали свештеници посавског намесништва, преподобни монаси, али и неколико хиљада Обреновчана који су певали патриотске песме, међу којима се посебно истиче незванична химна протеста у Црној Гори: „Не дамо светиње!“. По завршетку сабрања, ћелијске монахиње су отпојале тропаре Светом Николају Српском и Светом Јустину, архијерејски намесник посавски протонамесник Слободан Илић захвалио је Обреновчанима који су дигли глас против неправде, показавши да су свим срцем и душом уз своју браћу и сестре у Црној Гори, док је владика Милутин благословио све сабране пожелевши им свако добро од Господа.     Извор: Епархија ваљевска
    • By Логос
      У недјељу, 9. фебруара, вјерни народ васојевићког краја сабирао се у неколико литија, које су се, током дана, сливале ка духовном стожеру Епархије будимљанско-никшићке, манастиру Ђурђеви Ступови.     Једна свенародна литија кренула је из Азана, Полице и Будимља и спојила се са литијом вјерника, који су пристизали из Рожаја и Дапсића. Овај молитвени ход срео се, потом, са литијом која је кренула из Заостра и Биоче.   Величанствено сабрање вјерника који, на миран и достојанствен начин, исказују своје неслагање са противуставним и дискриминаторским Законом о слободи вјере, чекали су око 16 часова и Беранци, формирајући тако свенародну литију, каква се не памти у овом крају.   Крсни ход у одбрану свете вјере православне и светиња, предводио је Преосвећени Епископ Јоаникије са бројним свештенством и монаштвом, а народ је, пјевајући духовне пјесме и молитве, са иконама и црквеним барјацима, и ове вечери, показао какво је његово мишљење о тзв. Закону и слободи вјере, насилно изгласаним у Скупштини Црне Горе.   Након Молебана Пресветој Богородици, окупљеном народу, најприје, се обратио свештеник Слободан Радојевић, парох рожајски, који је, током дана, са вјерницима своје парохије, пјешке стигао у манастир Ђурђеве Ступове.   „Захваљујући доласку нашег Митрополита Амфилохија у Црну Гору `90-их година и нашег владике Јоаникија, овдје, у Беране, Црна Гора је васкрсла. Подигнуто је преко 500 цркава, манастира, парохијских домова, црквених објеката и народ то види. Међутим, комунисти су под изговором братства и јединства убијали свештенике, а садашња власт, опет, под изговором да жели братску слогу у Црној Гори, истјерује Бога из Црне Горе и проглашава Га персоном нон грата. То нећемо дозволити никада.   Народ је, коначно, кренуо Христовим путем, а то је пут страдања, али и пут васкрсења. Овај народ је, коначно, кренуо правим путем, изабрао је страну Христову, Бога уселио у своје срце и са Богом, ових дана, корача градовима и кличе: Не дамо светиње!“, казао је о. Слободан.   Додао је да они, свих ових дана, позивају власт да повуче Закон, а не, како се покушава спочитати, да руше власт, да руше Црну Гору.   „Ми смо на овим просторима сви један народ, а само од Другог свјетског рата, па до данас, тровани смо да се дијелимо, па смо се дијелили на партије, на Црногорце, Србе, Бошњаке, не схватајући да смо прије 800 година од како постоји СПЦ и славимо Светог Саву, сви на овим просторима један народ“, поручи је он.   Обраћање оца Слободана Радојевића, пароха рожајског, сабрани народ је поздрављао срдачним аплаузом, кличући једном душом: Не дамо светиње!   Владика будимљанско-никшићки је казао да је цио православни свијет одушевљен жртвом, вјером, честитошћу, коју наш народ показује широм Црне Горе.   „Треба такви да будемо и у будуће и да са љубављу у срцу, са вјером у срцу, са отвореним срцем љубимо једни друге и чувамо јединство народа. Ово су велике народне скупштине, и у Беранама, и у Подгорици, и у Никшићу и у свим градовима Црне Горе. Оне имају највећи легитимитет пред Богом и пред људима. Свако наше окупљање око наших светиња, свако ко учествује у великим црквено-народним скупштинама, свједочи да је неприхватљив, а тиме и ништаван Закон који је донесен у Скупштини Црне Горе и да га овај народ никада прихватити неће!“, поручио је Епископ Јоаникије, чију архипастирску ријеч је народ поздравио са одобравањем.   Он је додао да би свака „нормална“ власт, када види оволико противљење народа и расположење већинске вјере, она би морала, ако има одговорности, да повуче било који закон, а камо ли кад је у питању антицивилизаторски, дискриминаторски, наказа од закона.   „Захваљујем вам, још једном, браћо и сестре, на овој вашој одлучности. Сваки ваш долазак брише значај овог закона. Пред Богом и пред људима свједочимо да не можемо да се помиримо са неправдом и, на такав начин, скрећемо пажњу власти, Европи, свијету да се овај закон повуче и да се више никад таква наказа од закона не донесе у Скупштини Црне Горе.   Ми се боримо за правни поредак у Црној Гори, боримо се да наша држава буде што боља, утемељена на праву и правди, на истини Божјој, на правој, истинитој вјери, свима онима којима је до вјере стало. У Црној Гори се, ако је игдје, за вјеру живјело, за вјеру гинуло и крв се проливала. И ви то свједочите овом вашом одлучношћу и љубављу према Светињама“, поручио је Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • By Логос
      У Подворју Московске Патријаршије у Београду, Храму Свете Тројице на Ташмајдану, свечано је 6. фебруара 2020. прослављен празник Свете Ксеније Петроградске, Светом Литургијом којом је началствовао архимандрит Михаило Биковић, игуман манастира Јовања, уз саслужење старешине овог храма проте Виталија Тарасјева и свештенства Руске и Српске Цркве.      У пуном храму у којем се иначе сваке суботе служи Акатист Светој Ксенији и Светој Матрони, у славу многопоштоване светитељке принето је много колача. Отац Михаило је поучио на тему свете тајне брака – спасењу које се жртвено, у чистој љубави и односу благословеном од Господа, тражи, о нади у Бога и љубави према Господу којом се човек испуњава како би Божанском љубављу волео и сваког човека: „Господ нам је дао слободу да се молимо за све што нам је потребно, али да се ограничимо тиме да буде „по вољи Божјој“, јер ми не видимо шта је преко брега, а Господ све види“.      Извор: Радио Источник

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...