Jump to content

Оцени ову тему

Recommended Posts

Da, ali nije tema nacionalni sastav priobalnih mesta, već jurisdikcija crkve. Ako je kanonski to tačno, ne razumem problem.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 9 часа, Ненад. рече

Da, ali nije tema nacionalni sastav priobalnih mesta, već jurisdikcija crkve. Ako je kanonski to tačno, ne razumem problem.

Проблем је отворена подршка румунске цркве усташама за време НДХ на простору који је под јурисдикцијом СПЦ.

Даље, ова подршка данас иде у прилог усташке идеологије да нити је Срба у Хрватској били нити је било геноцида.

Штета само за усташе што и даље стоје на стотине српских цркава на том простору да сведоче о генодицу над Србима који су ту некад живели.

Овако подмукло помагање усташама за ситне паре из ЕУ фондова православним Руминима никако не иде на образ.

Што се тиче преплитања јурисдикција оно постоји свугде и нарочито у западној хемисфери где се бојим неће никад бити ни уређено, тако да ту одступања од канона је на неки начин уједно и практично решење да не дође до још горих компликација каквима су склони православни народи и цркве.

Дакле, овде је по среди једно чисто политичко питање под плаштом религије и тиче се великорумунских имбецилних претензија.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

To za pomaganje Hrvatima, iskreno, nisam znao. Jasno mi je da imaju Rumuni (donekle s pravom s obzirom na to kolika je to zemlja) pretenzije da postanu regionalna sila. To je bio i Čaušeskuov cilj. A za političku podršku danas, ako imaš neki relevantan izvor, bio bih zahvalan, jer mi je tema baš interesantna. Jedino što sam mogao da čujem za Rumune je da smo jedan od retkih narode koje gotive. Valjda imaju i neku poslovicu u smislu da Rumuni imaju samo dva prijatelja, Crno more i Srbiju, jer jedino sa njima nisu nikad ratovali. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Никада нисам мислио да некога увриједим или да износим антисрпске ставове.

Али мислим да је вријеме да почнемо у цркви да резонујемо на другачији начин.

Кључ за поштовање канонског устројства јесте одбацивање онога што смета томе.

Иначе ћемо бити као онај човјек из виђења светог Арсенија Великог, који је стално

вадио воду из бунара и сипао је у шупљи лонац.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Корак до Рашке митрополије

М. НИЋИФОРОВИЋ | 31. мај 2017. 13:00

Административни центар Рашко-призренске епархије спц биће у Новом Пазару. Срби у овом делу земље поздрављају одлуку Светог архијерејског сабора

Владика Теодосије са гостима Амфилохијем и Јоаникијем у порти Петрове цркве

Владика Теодосије са гостима Амфилохијем и Јоаникијем у порти Петрове цркве

 

ОДЛУКА Сабора Српске православне цркве да административни центар Рашко-призренске епархије, осим у Призрену, буде и у Старом Расу, односно Новом Пазару, обрадовала је Србе у овом делу Рашке области који већ дуже времена траже формирање Рашке епархије и обнову Рашке митрополије, која је у Новом Пазару постојала до 1766. године.

lg.php?cppv=1&cpp=sc1VyHxGMFAzcjhEQVViK1EwWTA3TUNjRXVBWmpVZ2ExTFQrcmFUa0xpUEpxTE9tYTJlMS9CdjZQMDVONDNtbnkxRmtjbmg2OUlLMzBrNGFmN3dRRkU5U3ZycTVGcE9hRXBRamVXbjJ1WGUxT3pjYmVsZzB5b2p0b3dZQzhsd0l0bzZGQVhlT3JRYi95djFSZkxqVVl5VUdiNXAybzhveDh0WWt4eE1jZ0R0bnhCcUpBOXpITlo2dmdSak44dDl0T2JZSmJRalpBWUhuUDE3S2xPMFVrdmJJUXVJYklrZjRabHlMOXFTK3Q0dzdyUjl6cWVyZHhMRjFRMDBSK0RZS1IzOUZUfA%3D%3D

- Верујемо да је ово значајан корак ка формирању Рашке епархије, а потом и обнављају Рашке митрополије - каже, реагујући на одлуку Сабора СПЦ др Добросав Никодиновић, председник Удружења "Рас", које већ дуго од највиших црквених органа тражи формирање Рашке епархије са седиштем у Новом Пазару. - Невероватно је да Стари Рас, где је Стефан Немања стварао прву српску државу, где је рођен Свети Сава и где су корени српске вере и културе, није седиште епархије која би Србима била велико охрабрење за опстанак на овим просторима. Овде су српске светиње светског значаја: Петрова црква, Сопоћани и Ђурђеви ступови, овај крај Цркви је дао четири патријарха. Формирањем Рашке епархије Црква би могла умногоме да помогне у заустављању сеоба Срба из овог краја, а тај проблем је алармантан.

 

НЕПОЗНАНИЦА

ГДЕ ће бити новопазарски административни центар владике рашко-призренског Теодосија још се не зна. У граду је обновљена зграда некадашње Митрополије, а било је и најава да ће се, у случају формирања Рашке епархије, градити и владичин двор код Петрове цркве.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

После Сабора СПЦ поново муње над Теслином урном

У саопштењу после пролећног заседања највишег црквеног тела поново затражено да се земни остаци Николе Тесле из музеја пренесу у Храм Светог Саве или на плато испред њега
Аутор: Јелена Попадићсреда, 31.05.2017. у 22:00
hram-592ef9e8c215f.jpg
(Фото Д. Јевремовић)

Српска православна црква неће одустати од захтева за пренос Теслине урне у Храм Светог Саве, потврђено је јуче „Политици” у Патријаршији. Управо то је једна од порука Сабор СПЦ, чије је пролећно заседање завршено прошле недеље.

У званичном саопштењу највишег црквеног тела наглашено је да земним остацима српског и светског великана Николе Тесле никако није место међу музејским експонатима.

– Ова чињеница представља јединствен преседан и васељенску срамоту – још једном су поручили чланови Светог архијерејског сабора. Готово исту поруку Сабор је упутио и прошле године након завршетка пролећног заседања.

Највиши црквени великодостојници сматрају да би посмртни остаци нашег највећег научника требало да почивају у гробници, и то управо у Храму Светог Саве или евентуално на платоу испред.

Тако је СПЦ још једном актуелизовала питање преноса Теслине урне, око чега се у јавности полемише већ три године, с већим или мањим интензитетом.

Међутим, од прошле године, када је откривен споменик Николи Тесли на Врачарском платоу, иницијатива СПЦ није се помакла са мртве тачке. Управни одбор Музеја Николе Тесле последњи пут се огласио у марту 2014. године саопштењем у којем је наглашено да је Теслина урна „културно добро које не може бити сахрањено на гробљу нити изложено негде другде”. Неколико месеци касније, промењен је састав управног одбора музеја. На место тадашње председнице Ане Панић долази Братислав Петковић, некадашњи министар културе и информисања у влади Ивице Дачића и саветник председника Србије Томислава Николића. Иако је Петковић у више наврата јавно истицао да Теслина урна мора бити пренета у Храм, то се још није десило.

О судбини посмртних остатака овог великана требало би да одлучи Скупштина града Београда, али градска власт ово питање никада није разматрала. Како „Политика” сазнаје, о томе није било речи ни на Управном одбору Теслиног музеја, од када је на челу тог тела Братислав Петковић.

Из СПЦ-а подсећају да су представници републичке власти, али и Града Београда још крајем фебруара 2014. године потписали споразум о преносу посмртних остатака Николе Тесле под окриље Храма.

Своје потписе на овај документ ставили су Синиша Мали, тадашњи председник Привременог већа Града Београда, патријарх Иринеј и министарка Зорана Михајловић. Само неколико дана касније овај споразум је „замрзнут” уз образложење да ће бити спроведен када буде формирана нова влада. Ипак, прави разлог за одлагање било је веома оштро противљење једног дела јавности. Чак је и Министарство културе и информисања 2015. године поручило да би урна требало да остане у Музеју Николе Тесле.

Најгласнији критичари преноса Теслине урне били су чланови покрета „Спасимо науку”, организатори акције „Одбранимо Теслу”, коју је на „Фејсбуку” подржало готово 50.000 људи. Активисти ове организације протестовали су прошле године током обележавања 160 година од рођења Николе Тесле, противећи се евентуалном пресељењу урне.

Александра Павићевић, научни саветник Етнографског института САНУ и ауторка рада „Смрт, сахрана и посмртна судбина Николе Тесле”, наглашава да премештање Теслине урне заправо представља идеолошку манипулацију.

– Нисам заклети непријатељ преноса Теслиних посмртних остатака и сматрам да би требало да има свој гроб. Ипак, наша историја обилује примерима преноса посмртних остатака разних великана, али то је увек представљало својеврсни вид националне и верске манипулације. То се дешава и у овом случају – каже Александра Павићевић.

Интервју „прочитан” као сатанистички обред

Српска православна црква неколико пута је указивала на потребу измештања Теслине урне из музеја, што је кулминирало у јуну 2015. Повод је била фотографија настала током интервјуа са музичарем Робертом Аики Обри Ловом, познатијим као Личенс, који је вођен крај Теслине урне, за потребе видео-документације музичког фестивала „Резонајт”. Фотографија је на сајту овог београдског фестивала потписана са „Невероватна сеанса”. На то је СПЦ реаговала жучним саопштењем, закључујући да се у Музеју Николе Тесле спроводи „медитација са евидентним присуством спиритизма, па и некромантије” (призивања душа мртвих ради прорицања).

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 31.5.2017. at 6:50, Ненад. рече

у вези Темишвара и Арада, на 'који фазон' онда наше цркве тамо функционишу рецимо томе несметано? Због историјских околности? Постоји неки споразум из давнина којим гарантујемо да се Румунима не задиремо у њихову јурисдикцију?

И додатно, да ли наша црква омогућава Власима на истоку Србије службе и попове који причају влашк тамо где су већина?

 

On 1.6.2017. at 11:57, Ивановић рече

мислим да је вријеме да почнемо у цркви да резонујемо на другачији начин.

Кључ за поштовање канонског устројства јесте одбацивање онога што смета томе.

Иначе ћемо бити као онај човјек из виђења светог Арсенија Великог, који је стално

вадио воду из бунара и сипао је у шупљи лонац.

Много смо измешали лончиће ..

А најбољи показатељ је све ово што се десило и дешава после Сабора, са једном темом која нема неке велике везе са Црквом.. 
 

Тема око сукоба са Румунском Православном Црквом је од несагледивог значаја и она захтева посебну тему на овом форуму..(ако форума и овог сајта уопште буде у ближој будућности..а то због мешања лончића којима сам и почео овај пост..)

Елем, ми ништа по питању Влаха нисмо конкретно урадили, а с друге стране се стално се позивамо на Темишварску епархију.
Да смо били при здравој памети, Темишварску епархију смо требали још пре 30 година, најмање, укинути ..Те би тако румунским (а и сопственим) националистима избили бар тај ''адут'' из руку .. Овако.. 

А доказа за ово има на претек.. Само је питање, интересује ли икога то..

Општи је утисак заинтересованих, да је интересената све мање те да им се број, сваким новим даном, рапидно умањује ..
 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Митрополија Старог Раса још неће бити откључана

М. НИЋИФОРОВИЋ | 04. септембар 2017. 16:02

Срби у Рашкој области чекају да се реализује мајска одлука Сабора СПЦ. Подршка црквеног врха да седиште епархије буде и у Новом Пазару. Постојбина Стефана Немање и Светог Саве заслужује већу пажњу

Светиња Манастир Сопоћани у Расу

Светиња Манастир Сопоћани у Расу

  • На мајском заседању Сабора Српске православне цркве (СПЦ) донета је и одлука да седиште Рашко-призренске епархије и владике Теодосија, осим у Призрену, буде и у Старом Расу, односно у Новом Пазару.

Ова одлука изавала је велику пажњу, одобравање и радост Срба у Рашкој области који већ дуже времена, најгласније преко Удружења "Рас", од Сабора и Синода СПЦ и патријарха Иринеја траже формирање Рашке епархије и обнову Рашке митрополије, која је у Новом Пазару постојала пуних 540 година, све до 1766. године.

- Мада смо својевремено добили пуну подршку од патријарха Иринеја, митрополита Амфилохија, владике Иринеја (Буловића) и других великодостојника наше Цркве, а у једном тренутку били на корак до циља, Рашка епархија још није формирана, нити је било шта учињено на обнови Рашке митрополије. Мајску одлуку Сабора СПЦ доживљавамо као подршку нашим напорима и делимично уважавање жеља и потреба овдашњих Срба, али и као помак, да ли мали или велики - видећемо, на путу до епархије, односно митрополије - истиче др Добросав Никодиновић, председник Удружења "Рас" у Новом Пазару.

Он наглашава да ће, ако буде требало, са делегацијом поново под патријарха.

 

ВЛАДИКА ПОЛОВИНОМ јуна владика Теодосије освештао је у новопазарском насељу Осоје темеље нове цркве. Окупљеном народу тада није рекао где ће бити други административни центар Епархије рашко-призренске и да ли ће се после мајске одлуке Сабора СПЦ нешто променити у Рашкој области. На ову тему још није било никаквих, бар не јавних, информација ни из Црквене општине за Рашку област...

 

- Повратак митрополије или формирање епархије, са владичиним двором, епархијском администрацијом и владиком који би стално "столовао" у Новом Пазару, било би велико охрабрење и знатно би допринело побољшању сигурности овдашњих Срба и подизању њиховог самопоуздања - уверен је др Никодиновић.

Професор Мирко Поповац, који живи у Дежеви подно Голије, где је Стефан Немања стварао прву српску државу, а Свети Сава српску веру и културу, истиче:

- Овде су Стари Рас, Петрова црква, Сопоћани, Ђурђеви ступови... Овде је толико векова постојала митрополија, овај крај дао је и четири српска патријарха. Просто је невероватно да део Србије где је "све почело" и где су такве светиње нема епархију.

 

Некадашње седиште Митрополије у Новом Пазару

nn%20%282%29.jpg

Срби у Новом Пазару подсећају да у Улици Реље Крилатице, недалеко од центра града, постоји добро очувана и обновљена зграда некадашње Митрополије, која је годинама под кључем, са плацем на коме би се могао изградити и епархијски двор. Помињу се и друге светиње, попут Петрове цркве и Сопоћана у којима би могло биди седиште рашког епископа или рашког митрополита.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Пошто се причести светим Тајнама, свештеник се окреће према народу и показујући Светињу, позива оне који су вољни да се причесте, заповедајући им да приступе са страхом Божијим и вером; наиме, да не презру свете Тајне због њиховог скромног изгледа, да не оклевају због тога што оно у шта верују превазилази разум, него да приступе имајући сазнање о вредности светих Тајни и верујући да оне нуде вечни живот онима који се њима причешћују.     2. Да би показали своју побожност и своју веру, верници се клањају, благосиљају и исповедају Божанство Исуса, за Кога верују да је у светим Тајнама; а да би своје славословље учинили блиставијим, користе се Пророковим речима: „Благословен Који долази у име Господње;… Бог је Господ и јави се нама“.    „Ја сам дошао, вели Господ, у име Оца својега, и не примате ме; ако други дође у име своје, њега ћете примити.“ То је својствено правоме Господу, то приличи Јединородноме Сину, да прославља Свога Оца. Одбеглом слузи пак својствена је самовоља и отпадништво.    Знајући то, и научивши шта је то што доброг пастира разликује од вука, пророк Давид још издалека благосиља Онога Који долази у име Господње. А Господом сматра Оца и вели да Онај Који се појавио јесте Сам Бог. Тим речима и верници благосиљају Христа, Који долази и сада се пред њима појављује.   Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије"   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Ćiriličar,
      Монах Јаков (др Арсовић)
       
       
       
      БОГОХРАНИМОМ СВЈАШЧЕНСТВУ ПОСЛАНИЈЕ
       
      Догматика, Пастирско богословље, Тумачење Светога Писма, Патрологија, Омилитика, све су то школски споменици који се у народу не појављују. Народ живи за себе, Црква ћути за себе, свештеници ћуте за себе. Мутна река живота све носи али у њој светиње нема. Ко ће побудити срца под благодат Божију? Ко ће сад проповедати, па да се чује и извршује?
       
      Отци и братие!
      Вас Христос стјажа својеју первосвјашченскоју жертвоју, мученици пролијаше живоје море кровеј, и постници море слез, да би церков могла всегда побједнују воспјевати уже на небесјех вселившихсја. Мир сеј побједајетсја упованијем нада небеснаго. Жертва и побједа тоже бивајутсушче велми благопријатна Господеви. Жертви хошчу сије јест дјелајте јакоже. Аз, да дјело ваше будет на небеси осушчествовано и плата ваша да не коснит.
      Где је дух наше свете вере? Да је целина, да има вид науке, да има силу струје, да се бори против света и побеђује! Догматика, Пастирско богословље, Тумачење Светога Писма, Патрологија, Омилитика, све су то школски споменици који се у народу не појављују. Народ живи за себе, Црква ћути за себе, свештеници ћуте за себе. Мутна река живота све носи али у њој светиње нема. Ко ће побудити срца под благодат Божију? Ко ће сад проповедати, па да се чује и извршује?
      Највише сада то пада у очи, да су свештеници закопали свој пастирски таленат, па и они живе и гледају шта се ради. А ради се то на њине очи да сујета, саблазан и грех гутају душе сваки дан, и да велика већина живих онако види, а не онако како би требало по науци дома и науци Цркве. Свештеници су се сложили са средином, она је парализовала све њихове пастирске идеале, исто толико рат траје, и какве опасности не прођоше кроз народ, па ипак масе не знају за страх Божији, не прибирају се морално, цркве празне, саблазни бесне, и душепогубно страдање остајe једнако у сили. Ох, нарочито, нарочито, саборне струје нестало је у клиру, нема примера и модела да подстичу. Има једна чврста ствар, крепка истина: свештеници имају те способности која је потребна да се народ подиже вером.. У народу има услова, да се прихвате они који имају поштовања, али то све стоји у једној стагнацији, инерцији, равнодушности, прећутности. Дошао празник, село ушорено, има црква, има свештеник, па ипак у цркву дође по изузетку. Зашто, оче свети, синоћ ниси прошетао се кроза стадо, зашто ниси проговорио коју реч оним сакупљеним разговорачима, зашто ниси поименице позвао да дођу на службу, зашто ниси дан раније смислио проповед која треба твоме стаду, него си се и ти угледао на њих, одслужио си службу у празној цркви, и то журећи, да се и то што пре сврши. Коме ти има да кажеш: „Овде слабо посећују цркву“. То је твоје дело и твоја савест, значи нема тих које ти приводиш Богу, и нема тих који тебе слушају. Дакле, дела Господњег код тебе нема. О, кад би ти хтео мало да се опоменеш шта је свештеник: О, кад би са дерзновенијем Христовог слуге подигао „обојудно острију меч слова Божија“, ти би секао коров са душа, стадо би чуло твој глас, и мало овда, мало онда, некога придобијеш сада, некога носле, и твој би квасац напредовао. Зашто толико ћутање код вас, о људи Божји, и како можете да ћутите? Псују пароха? Не поштују свештеника шта си урадио да те поштују? Раде празником кога си ти молио да не ради? Не посте – да ли подсећаш? Не раде ни то, ни то, ни то. Шта си ти до сада урадио? Где су ти они који тебе поштују јер су од тебе нешто примили. Како можеш да живиш тако далеко од свога стада? Христос је победио свет, и борцима против света даће достојаније – а ти гледаш шта свет ради, па мислиш тако данас мора. О, кад би ти видео парохије у којима је свештеников глас моћан, и свештеников дух жив. О, кад би ти промислио шта има твога у твојој парохији, и шта на души код тебе носе твоји парохијани! О, кад би ти мало про’одао да се службом понизиш и позивом узвисиш! Кад би мало сео у сељачкој кући, да разговараш са чељадима, па узгредно да запиташ: о посту, о псовци, о исповести, о празницима, и причешћу, о молитви, о свађи да тебе икад чују чега си ти свештеник, и којих врлина заставник. Они те познају као: водосветаша, колачосекача, парастосочтеца, требниконосца а од тога свега они ништа не разумеју, и тебе не знају, да је све памет њихова покренула, због твојих речи. По обредима спољних радњи, они те виде као чиновника, а кад би ти обрађивао њихове душе, они би видели у теби великог свештеника, а у свима искушењима пред очима би имали твој образац.
      Није наш народ пропао толико да у њему није могуће пастирски служити. Изгубљених има доста, али највише има занемарених. Слушали би, кад би их неко мудро повео. Не би толико газили светињу, кад би их неко руком дотакао. Бистар је ипак наш народ, и мора се установити као чињеница, да би народ слушао кад би свештеник делао. Ради у недељу, јер никакве науке код њега нема. Псује! Кад је свештеник отворио Свето Писмо и тамо видео шта је псовка па поднео текст парохијанину да и он види. Не исповедају се кад је свештеник кога посебно и поименице запитао о исповести, и поучио га. Ти у парохији имаш две хиљаде душа, да ли и једна црпи науку са твојих усана? Има људи који се никад нису исповедили нити се причестили. Кад си се ти о томе заинтересовао и кад си им говорио како нису више чланови цркве, и како немају право на опело ни на сахрану на гробљу? О, несретни ценовници за сахрану каква ли је ваша цена у царству Христовом, кад се светиња до те мере гаси, да хришћани ништа не испуњавају, а зову се опет хришћани. Без науке, и без вере, и без труда, са товарима и вагонима греха, какво може бити спасење?
      Немојте, молим вас, никоме више да се жалите како је у вашој парохији, него све те жалбе упућујте на своју адресу. Све што раде, а не ваља, раде прво на ваш рачун и на вашу одговорност. И ма колико да то није ваше дело, ипак је ваше. Ако не видите, то не ваља. За све то што не ваља у парохији и Христос теби подноси жалбу и молбу, и све ти је дао, и опет све од тебе очекује. Јеси ли кад пробао духовну прју и парбу са Господом. Јеси ли му кад рекао: „Господе, Ти очекујеш од моје руке. Господе, Ти очекујеш моје речи, да ја почнем, а Ти да довршиш, да ја будим срца, а ти да их напајаш и крепиш, ја да отварам врата – Ти да улазиш, да будем Твој претеча, а Ти да будеш свакоме Месија, крешчајај огњем спасенија. Ја у тебе гледам верујући, а Ти у мене гледаш и свезнајући и свемогући. Па ћемо се срести, кад као свештеник дођем да Ти положим рачун, Теби, који иако си знао да си Син Божји, ипак си чекао док те Јован тако крсти по откровењу од Оца па да кажеш апостолима, што и мене треба да научи, да пођем за својом сенком, па тек после да ми се у души појави сведочанство о Теби. Ти од мене очекујеш да савршим све своје дело, па онда да дођем код Тебе. Авај мени, сва су моја дела у светињи и незапочета, а не извршена. Ја гледам стазе овога света, а то је и мојом душом завладало те се по свету руководим, а Твоје стазе не рашчишћавам, и кад би Те ја повео по мојој парохији, ја ни једно дело своје не бих имао да Ти покажем. Чији дух влада у срцима, Ти би ми рекао. Зашто моја црква да устаје против мене, Ти би ми рекао. По чему је то Мој народ, Ти би ми рекао. Првенство је рукодјелија код вас свештеника, а ја Христос примам које ми ви дајете, Ти би ми рекао. Како ви Мене називате именом које Мени припада, тако и ја хоћу вас да назовем именом које сам вам дао, Ти би ми рекао. Тражим из ваше руке не само то што можете дати, него и то што сам вам дао, а ви сте занемарили, мислећи да сам Ја давно био у Галилеји и далеко сам на небу, Ти би ми рекао. И ја, Господе, не могу поднети ни један Твој испит.“
      Братие! Славан контраст постоји и данас између пастира и стада: свештеник је читао Златоуста, а његови парохијани не знају Оче наш. Свештеник погледа на неки факултет, а деца кад изађу из основне школе, за две године забораве и веронауку и молитве. Свештеник купује неке научне књиге, а већина његових парохијана не зна како се треба прекрстити и које се речи том приликом изговарају. Свештеник очекује плату по уставу, док парохијанин и не зна каква је та наука коју од свештеника треба да прими.
      Рад свештеников свео се на званично, а пошто стадо не прима од пастира готово ништа у облику науке, то и не познаје га. Код толиких неопходних дужности зашто свештеник да буде тако далеко од својих парохијана? Где се изгуби његов утицај? Кад престаде народ обраћати се свештенику за савет? Одговор је прост и једнообразан: од онда, како свештеник постаде обичан човек, помешан са својом околином. Рушење поста и пушење је грех… То је главни узрок што је дух пастирски ослабио, и свештеник је остао у мрежама чиновничким, званичним и писарским. Ево још једног доказа: где данас родитељи поштују Бога, а деца њихова држе се у целости; покварена омладина и на селу и у вароши, то је наслеђе оних родитеља који не поштују Бога. И онда се може подићи глас и рећи: слика данашњег свештеника, то је његова парохија.
      А каква ли је то вера код свештеника, то само Бог зна!
      По већини парохија, народ умире као стока. Нити уме да позове свештеника за „напутие жизни“ (последња исповест и причест) нити свештеник уме да благовремено о томе научи људе.
      Досадно је бројити какве су се све немани и зверови испречили на светињу Цркве, и колико је рад свештеника занемарен, да тешко нама ако то и сами свештеници не виде и не осећају, него су се изгубили у таласима народних греха, и обичних појмова. За све данашње изгубљене душе, одговараће прво и најпре свештеници. Душу Лутерову тражиће Бог из руку папе Лава VI. Душу Ничеову тражиће Бог из руку Дарвинових, душу Лава Толстоја тражиће Бог из руку Жана Жака Русоа, француског Јеврејина; душу Лењинову тражиће Бог из руку Марксових; душе данашњих хулитеља и псовача биће тражене из руку данашњих попова. Шта мислите, ви, оци и братие, да је то само форма бити сасопственик Престола Божијег. Ви примате са Трпезе живога Бога, а то је освештење свих ваших чинорадњи. Можете ли ви од Бога примити светињу, а ваши парохијани то Богу да плаћају хулом? Зар ви не видите, кад псују Бога, псују и вас, и да су те хуле и псовке ваша хвала пред Богом, и цела архива псовачка вас очекује на небу. Да ли сте питали себе: за шта вас награди Христос, и шта о вашем раду да каже? Кога сте на земљи чули да вас хвали што и ваше попадије иду непристојно обучене и вама командују, што и приличан број од вас млако проповеда у народу о посту и покајању. Ви сте опоганили дух свој римском и светском науком.
      И вама се нешто чини да ће овај рат скоро да се сврши. А кад ће овај рат скоро да се сврши, на шта ли се односи девета глава Апокалипса? Односи се на онај „бездан“ и „скакавац“; и на ово време односи се и 2. глава пророка Јоила и 2. глава друге посланице Солуњанима, и крај пророштва Даниловог, и прича о жетви и Јеванђељу, и речи Јована Кронштатског, и речи Богомпробуђеног чобанина у Румунији Петра Лупу. И страшни догађаји стићи ће од лица Божијег, кад се ускоро подигне десница Бога Израиљевог да целом свету покаже да Бог постоји.
      Па зар да нас затекне све на спавању општи гњев Божји. Не дај Боже. Дај Боже да смо бар толико будни, да наше срце не нађеш заробљено ни науком, ни трговином, ни сумњом. Ако је потребно да падамо, нека падамо на путу за Вавилон. Ти си овај рат спремио још пре пророка Јоила, а ми човечанство, спремамо рат још од пада Цариграда, од кад мрачни Запад помрачи и Источну Цркву. Ти да будеш са нама, а ми да будемо с Тобом. Па руши овај свет који Тебе одавно руши.
      Господе, поврати Србе. Они Ти овако несретно греше тек после 1880. године, и знају да Теби греше. Дај свештеницима дерзновеније да осете Твоју небеску струју, да плану као лавови, и због њихових речи да се на род постиди од псовке, отварај срце народу да исповеда све своје грехе. Буди осетљив што су наши прости ђедови толико волели Твоје име и љубили Твоје стопе, да си ти прошапутао у њиховом срцу шта ће од нас бити. Ми јесмо пропали земаљски, али Ти не дај да пропаднемо за навек. Отргни нас од наших зала, и дај нам да се међусобно слушамо као и наши стари. Најтеже је пропасти од своје руке, а то данас ми радимо. Презри, Господе, псовке псовача, и одбаци их, али отвори разум псовачима, да виде шта раде. Ко се год покаје, и престане са псовком, опрости му и унапреди га на путу спасења. Да будемо крстобранитељи, а не крстоборци.
      Свештеници српски, чујте ви ову реч, да би преко вас Бог чуо цео наш народ. Прођите једном кроз парохију са апостолским упутом, и извршите једно огромно дело, видите очима својим шта народ дугује Богу. Кад не можете у дому Божјем да мисионарите, јер је празан, идите по кућама. За десет дана уђите бар у једну кућу без Требника, и без расписа. Седите на споредно место. Извињавајте се дуго што сте дошли. Постаните досадни са извињавањем. Кад вас домаћин дома почне молити да кажете смер ваше посете понизно питајте псује ли се Божанство у кући? Од кад се псује? Псују ли сви? Ко у овој кући чита Оче наш? Колико се пута преко дана прекрстите? Колико има година како се нисте причестили? Постите ли? Радите ли недељом? Зашто радите? Радите ли празником? Радите ли на други дан Васкрса? Одрасле чланове, пажљиво и насамо, питајте о блуду. Масе једне казаће вам да то није грех, јер никад од вас нису чули да је то грех, а чули су од господе и научника да је то „природни стицај“. Па да видите очима каква чуда спречавају те људе те нису за светињу, нити могу у цркву да дођу.
      Не живите више тако изоловани и беспослени, ако Бога знате! Спасавајте народ од пожара. Размишљајте о свему што се дешава у парохији. Водите рачуна о свему. Установите смисао и правац ваше службе. Све што знате о вери, преносите. Загрејте прво здрави део народа, док га још има, па болесне постепено прикључујте здравом стаду. Будите живог ока, а не равнодушног. Не оставите ни једну појаву у парохији да је не обрадите својом мишљу. Потражите све предмете ваше дужности. Пошто сте вашу епархију заробили и претворили у агенцију за регулисање принадлежности и породичних питања, сад узмите маслинову гранчицу и тражите везу са народом, са постом и са бисагама, и са простим речима, без хигијене, без шешира, без мантије од танког луксузног штофа.
      Обуците се у благообразије Слова Божјег и свакога дана мислите како ћете издржавати Христа, не вашу породицу. На породицу можете гледати да ли се о њој Христос стара. Изломите ту ограду око себе, спасавајте народ, јер наилазе времена гора од времена Атилиног.
      Предње примите братски, до разума и срца.
       
    • Од Логос,
      Након поклоњења пред моштима Светог Василија Острошког, епископ Варнава присутнима је испричао како је у младости исцељен водицом из Острога. Јеромонах Серафим (Кашић) замолио га је да то своје сведочење и писмено достави. Епископ је обећао да ће то учинити, и 4. септембара 1964 доставио исписано сведочење, које је отац Серафим преписао у манастирски љетопис, приложивши оргинал. Пише владика Варнава:     ,,У Господу драги оче Серафиме, како сам желео да Вам сместа испуним жељу и пошаљем опис из чуда Св. Василија Острошког, али због неодложих разлога нисам могао учинити, хитам да сада учиним, верујући да нисам закаснио.   Како држим за сигурно да Ви то преписујете у посебну свеску, то ћу Вам догађај изнети у контексту овог писма.   Био сам у четвртом разреду гимназије. Било је то у зиму 1929. године. У Сарајеву је владала епидемија шарлаха. А било је и на пар дана пред Св. оца Николаја, наше крсне славе, у кући се за славу ужурбано спремало. Мајка је месила посне колаче и спремала бакалар. Наша кућа се држала светих правила и закона и мој отац је био спреман и да не слави, пре него да се на Светог Николаја омрси.   И тада је гром ударио из ведра неба. Ја сам се тога дана једва вратио из школе. Одмах сам легао у постељу. Али, већ сутра ујутру кола за хитну помоћ одвезла су ме у болницу. Шарлах.   Кућа је нагло изменила цео изглед. Из градског физиката дошли су људи и на кућна врата ставили цедуљу са натписом ‘заразна болест’. На плакату је била насликана мртвачка глава, знам смртне опасности за посетиоце.   Свети Никола те године је прошао у нашој кући тужно. Кућа је била закључана. Једина брига укућана била је моје здравље, мој живот. Био сам најтежи болесник у целом заразном одељену. Већ су ме морали и везати. У врићици и бунилу хтео сам да скачем кроз прозор. Кад је докторима изгледало да је све свршено и изгубљено, допустили су да мајка дође и буде са мном у последњим часовима мог земаљског живота.   Када је мајка дошла, нисам је препознао. Већ сам био примио канфор инјекцију. Последњу помоћ. И тада, кад су сестре и болничари разишли, када је мајка остала сама са мном, извадила је из ташне једну малу боћицу. У њој је била света вода острошка.   Дубоко, жарко и потресно, како само мајка може, моја мила мајка молила се Богу, и Светој Мајци Божијој, и Светом Чудотворцу Острошком. Ја се нисам могао сам подићи. Мајка ме је три пут запојила Светом Водицом, даром Светом Василија Острошког. Ја сам отворио очи. Препознао сам драгу родитељку и молитељку, своју сузну помоћницу. Помогла ми је да се придигнем и прекрстим. Заједно са њом очитао сам Оче наш и пао у слатки сан, окрепљујући сан, који ми је донео здравље и живот до данашњег дана.   Тако је Свети Чудотворац Василије Острошки учинио оно што сва медицина није могла.“   (Преузето из књиге: Јањић, Јован, Светолоносац у мраку: Свети Исповедник Варнава (Настић), Београд, 2018, стр. 145-146.)   Приредила:  Миланка Тешовић, мастер теолог     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      У молитви је неопходно свесно, промишљено, крајње смирење. Треба имати на уму, ко говори и шта говори. Посебно је то потребно за време читања молитве Господње: Оче наш. Смирење руши све подмуклости вражије. Ах! како је много у нама тајне гордости. Ето, говоримо, ја знам то ми није потребно; то није за мене; то је сувишно; у томе ја нисам грешан. Колико личног мудровања!     Почетак и основа и извор твоје мислености, твоје речи и твоје делатности треба да буде смирење, сазнање своје ништавности и пуноће Божанства, Која је саздала и испунила све и Који дејствује cвe у свима (l.Kop. 12, 6). Ко је заражен гордошћу, тај је склон да према свему испољава презир, чак и према светим и Божанственим предметима: гордост мисаоно уништава или скрнави сваку добру мисао, реч, дело и сву творевину Божију To је најсмртоноснији дах сатанин.   Када се молиш, говори у свом срцу против разних вражијих помисли и распаљености: Господ је све за мене. Тако, у току целог свог живота, при нападу страсти и при свим наговарањима вражијим, у болести, у жалости, у невољама и напастима, говори: све је за мене Господ; ја сам не могу ништа да урадим, ништа да претрпим, савладам, победим, Он је сила моја.   Све молитве подразумевају велику беду и сиромаштво наше пале природе; оне подразумевају такође да је Господ непрестано текући Извор сваког савршенства, свакога добра, да је Он наша неисцрпна Ризница. Треба делатно имати у молитви и у свако време сиромаштво духа. Благо сиромашнима духом (Мт. 5, 3).   За време молитве и при читања речи Божијих треба имати страхопоштовање према свакој мисли, према свакој речи, као према самом Духу Божијем, Духу истине. Сумњу и презир према речи треба одсецати као отров духа лажи; а како су сумња и презир плод умишљености и гордости, онда гордост треба из корена одсећи и бити као мало дете, које у простоти тепа пред Богом, мало дете, које зна и говори само оно, чему је научено од родитеља, савете са стране, супротне родитељским, не слуша и не зна, а неће ни да слуша, ни да зна. Јер Дух Свети је научио свете људе, као просту децу и незлобиву, да моле, да благодаре и славослове Бога оним молитвама, које Црква ставља у наша уста.   На молитви буди као дете, које тепа, сливајући се у један дух са духом изговорене молитве. Сматрај себе ни за шта, молитве прихватај као велики дар Божији. Свог телесног разума сасвим се одреци и не обраћај пажњу на њега, јер телесни разум надима (1. Кор. 8,1), сумња, уображава, хули. Ако за време молитве или ван ње враг омета твоју душу некаквим хулама или гадостима, немој да клонеш због њих, него реци са чврстином у свом срцу: ради очишћења баш од тих и сличних грехова дошао је на земљу Господ наш Исус Христос; због тих и њима сличних слабости духа је и дошао Многомилостиви да нам помогне; и када кажеш те речи са вером, твоје срце се истог тренутка успокојава: јер ће Господ твоје срце очистити. Уопште, ни од каквог греха, као од привиђења, не треба клонути, него се уздати у Спаситеља. О, неизмерно милосрђе Божије! О, највеће служење Богочовека нама грешнима! и до данас Он служи нама човекољубиво, очишћујући и спасавајући нас. Тако, да се посрами сила вражија!     Извор: Православие.ру
    • Од Логос,
      Епископ Варнава Настић рођен је 31. јануара 1914. године у Гери, Индијана (Сједињене Америчке Државе). У Америци је живео до своје осме године када је, по завршетку другог разреда основне школе, заједно са родитељима дошао у Сарајево. Овде је наставио своје школовање и, са одличним успехом, завршио основну школу и гимназију са вишим течајним испитом, а потом је, заједно са оцем, отишао у Охрид код Владике Николаја (Велимировића) да затражи благослов за упис на Богословски факултет у Београду.   Иначе, отац Епископа Варнаве, Атанасије је, по сведочењу Владике Николаја, "активно учествовао у српском верском покрету Богомољци и материјално подржавао путовања њихових проповедника." После краћег разговора и добијеног благослова, Атанасије је упознао Епископа Николаја и са синовљевом жељом да постане монах. Владика се овоме обрадовао, али му је, ипак, рекао "да за сада иде и студира, а да ће се он молити Господу да му испуни и другу жељу." Тако се Војислав уписао на Богословски факултет Српске Православне Цркве у Београду, са жељом да свој живот целокупном својом личношћу посвети Богу.   Међу најсветлијим ликовима у "страсној четрдесетогодишњици", како је време од 1945. па наовамо назвао Ава Јустин Поповић, свакако је лик Епископа Варнаве Настића који је знао да су хришћани позвани да се обуку у новог човека, сазданог по Богу у праведности и светости истине (Еф 4,24), а то значи, да се обуку у милосрђе, доброту, смиреноумље, кротост, дуготрпељивост и, поврх свега у љубав (Кол 3, 12,14). Да иду за правдом, побожношћу, вером, љубављу, трпљењем и кротошћу (1. Тим 6, 11). Да се уклањају од зла и чине добро (Јн 5,29; 1. Пс 37,27; Рим 12, 9; 1.Сол 5, 22: 2. Тим 2, 19; Јн 11). Да мисле све што је истинито, поштено праведно, чисто, достојно љубави, што је на добром гласу, што је врлинско и достојно похвале (Фил 4, 8). Јер који чини добро, од Бога је (3. Јн 11), а плод Духа је у свакој доброти, праведности и истини (Еф 5, 9; Гал 5, 22,23). Дакле, Епископ Варнава је знао и био свестан да Господ љуби правду и неће оставити преподобне своје, и да ће их довека сачувати (ср. Пс 36, 28)."   Он је смерно носио свој крст петогодишњег робовања у комунистичким казаматима Сарајева, Стоца, Зенице и Сремске Митровице, а потом и још дванаест година у кућном притвору у манастирима: Ваведење, Гомионица, Крушедол и Беочин. Увек се у својим страдањима борио да љубављу и смирењем победи зло и оне који су том злу тако предано и верно служили. А побеђивао је, јер је, по речима протосинђела др Стефана Чакића, "био једна изузетна личност, једна несаломљива енергија, један бескомпромисан борац за истину и правду, један ватрени родољуб, један свети архипастир Цркве Христове, једна неугасива звезда водиља нараштајима који долазе, један скоро недостижан пример доброте, честитости и поштења". Комунисти му нису дозволили да се врати на своју епархијску катедру. Умро је 12. новембра 1964. године под сумњивим околностима у манастиру Беочину, где је и сахрањен.   Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...