Jump to content
  1. Orthophill

    Orthophill

  2. PredragVId

    PredragVId

  3. JESSY

    JESSY

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Zoran Đurović,
      б
      - Зоран Ђуровић: Св. Григорије Богослов, Писмо 80, Филагрију ретору 
      Ево једног примера из „Златног IV века”, од св. Григорија Назијанзина који у тренутку дубоког очаја црним бојама слика ситуацију у којој се он налази али и тадашње цркве, за које вели да су без пастира. Сам текст објашњава зашто су „без пастира” - зато што се зло толико укоренило да је скроз огољено. Само у смрти он види излаз за себе, али себе не види у Рају. Овај језгровити али тежак текст може да послужи за даља размишљања. Топло вам га препоручујем.
      Ево текста писма:
      80.1 Питаш ме како стоје ствари? Крајње лоше. Нестало ми Василија, нестало и Кесарија, нестао ми духовни као и телесни брат. Отац мој и мати моја оставише ме, говорим са Давидом (Пс 26, 10). 80.2 Телом сам болан, старост се обара на моју главу, гомиле брига скупиле се, послови загушили, у друговима немам поверења, Црква је без пастира. Добра пропадају, зла су разголићена, треба пловити ноћу а нигде нема светионика, Христос спава... 80.3 Шта још треба да претрпим? За мене једино избављење од зала јесте смрт. Али и тамошње је за мене застрашујуће, ако се суди по овдашњем.
      80.Τ ΦΙΛΑΓΡΙΩΙ 80.1 Ἐρωτᾷς πῶς τὰ ἡμέτερα. Καὶ λίαν πικρῶς. Βασίλειον οὐκ ἔχω, Καισάριον οὐκ ἔχω, τὸν πνευματικὸν ἀδελφὸν καὶ τὸν σωματικόν. 20Ὁ πατήρ μου καὶ ἡ μητήρ μου ἐγκατέλιπόν με20, μετὰ τοῦ ∆αυῒδ φθέγξομαι. 80.2 Τὰ τοῦ σώματος πονηρῶς ἔχει, τὸ γῆρας ὑπὲρ κεφαλῆς, φροντίδων ἐπιπλοκαί, πραγμάτων ἐπιδρομαί, τὰ τῶν φίλων ἄπιστα, τὰ τῆς Ἐκκλησίας ἀποίμαντα. Ἔρρει τὰ καλά, γυμνὰ τὰ κακά, ὁ πλοῦς ἐν νυκτί, πυρσὸς οὐδαμοῦ, Χριστὸς καθεύδει. 80.3 Τί χρὴ παθεῖν; Μία μοι τῶν κακῶν λύσις, ὁ θάνατος. Καὶ τὰ ἐκεῖθέν μοι φοβερά, τοῖς ἐντεῦθεν τεκμαιρομένῳ.
      Рим
      25.03.2016
       
      - Ведран Гагић: Свети Григорије Богослов – Епископима
       
      Зато плачем и падам пред стопама твојим, Царе мој Христе, […]. Изнемогао је пастир, борећи се дуго времена с погубним вуковима и препирући се с пастирима, нема више крепости у мојим погнутим удовима, једва дишем, преплављен сам напорима и нашом општом срамотом. Неки од нас се отимају за свештене престоле, устају друг на друга, поражавају и поражавају се безбројним несрећама, то су неумољиви ратници, изјављују мир, а хвале се крвљу. О када би их Божија правда поразила тајним шуљевима, и да због седишта, трпе казне на својим седиштима (1 Сам 5.9). Други су подељени на партије[1], смућују Исток и Запад, почевши Богом, завршавају плоћу. Од ових противбораца и други позајмљују себи име и бунтовнички дух. Павле је постао мој Бог, Петар твој, а Аполос његов. Христос је узалуд прободен клинцима.
      По именима људи, а не по Христу се називамо, ми који смо прослављени Његовим благим делом и крвљу. До те мере су помрачене наше очи том страшћу, или том сујетном славом, или богатством и том страшном злурадом завишћу, која исушује човека и с правом сама себе прождире тугом! Повод за спорове је Тројица, а истински узрок је невероватно непријатељство. Сви су дволични: ово је овца, која прикрива вука, ово је удица, која лукаво нуди рибама горки оброк. Такви су вође, а не заостају ни људи. Свако је мудар на зло чак и без вође.
      [1] У руском „на делове“
      Извор: Григорий Богослов, свт. Творения, т. 2, Санкт-Петербург. 1912 г., стр. 400.
      Напомена: важне исправке у преводу 30. јула 2019.
       
      Свети Григорије Богослов – Епископима – созерцање
      SOZERCANJE.WORDPRESS.COM Свети Григорије Богослов - Епископима Зато плачем и падам пред стопама твојим, Царе мој Христе, [...]. Изнемогао је пастир, борећи се дуго времена с погубним вуковима и...  
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Побожни старац Симеон назива се и Богопримац. Њему је Бог рекао да неће умрети док не види Христа Спаситеља. Он је то дочекао и примио је на руке малога Христа Бога. Зато се зове Богопримац. Том догађају је посвећен празник Сретење, празнује се 2. фебруара по старом (15. фебруара по новом) календару.     "И, гле, беше у Јерусалиму човек по имену Симеон и тај човек беше праведан и побожан, који чекаше утеху Израиљеву, и Дух Свети беше на њему. И њему беше Дух Свети открио да неће видети смрти док не види Христа Господњега. Духом вођен дође у храм; и кад унесоше родитељи дете Исуса да изврше на њему оно што је уобичајено по закону. И он га узе на руке своје и благослови Бога и рече:   ''Сада отпушташ с миром слугу Својега, Господе, по речи својој, јер видеше очи моје спасење Твоје, које си уговио пред лицем свију народа. Светлост, да просвећује незнабошце, и славу народа твога Израиља''.   А Јосиф и мати његова (Исусова) чуђаху се томе што се говораше за њега. И благослови их Симеон, и рече марији, матери његовој: Гле, овај лежи да многе обори и подигне у Израиљу, и да буде знак против кога ће се говорити. И теби самој пробошће мач душу, да се открију помисли многнх срца"(Лк. 2, 25-34).   Митрополит Амфилохије,  Епископ Данило -  Нема лепше вере од хришћанске
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Свети Трифун се роди од благочестивих родитеља у Фригији у селу Кампсади, недалеко од града Апамеје[1]. Док је још био мало дете, преблаги Бог благоволи уселити у њега благодат свог Духа Светог и подарити му дар чудотворства, да не само из уста овог детета него и из чудесних дела његових начини себи хвалу. И свето дете Трифун исцељиваше од сваковрсних болести и изгоњаше демоне из људи, о чему се опширно пише у Великим Житијама[2]. Ми ћемо овде изнети само једно од многобројних чудеса његових, да бисмо показали како је вслика благодат Божја била у њему, па ћемо прећи на страдање његово. Године 225 завлада римским царством цар Гордијан[3].
      Иако беше идолопокланик, он није гонио хришћане. Он имађаше лепу, паметну и мудру кћер, која се зваше Гордијана. Када стиже за удадбу, стадоше је због њене лепоте и памети просити за своје синове многи велики и славни кнежеви. Али, по попуштењу Божјем, у девојку уђе ђаво, и непрестано је мучаше веома, бацајући је у ватру и у воду. Због тога њени родитељи много туговаху и горко плакаху. И довођаху најчувеније лекаре, али јој они не могоше ништа помоћи. Потом сам ђаво, по наређењу Божјем, повика говорећи: Нико ме одавде истерати не може осим младића Трифуна.
      И одмах цар посла по целоме свету да пронађу Трифуна. И многе са тим именом довођаху, али ниједан не могаде истерати демона из цареве кћери. Тада пронађоше у Фригији, у селу Кампсади, седамнаестогодишњег младића светог Трифуна где крај језера чува гуске. И поведоше га у Рим. А кад се свети Трифун приближи Риму, осети ђаво његов долазак и, немилосрдно мучећи девојку, викаше: Нe могу више овде живети, јер се Трифун приближава! Кроз три дана стићи ће! Нe могу више да подносим! – Тако вичући, зли дух изиђе из девојке.
      Трећега дана стиже у град свети Трифун. И доведен у царски двор, би с љубављу примљен од цара. Јер га познаде цар према речима које изговори ђаво излазећи из кћери његове: Кроз три дана стићи ће! – А да би се јаче уверио да је Трифун исцелио његову кћер, цар замоли светог Трифуна да им покаже ђавола да га они виде својим очима. Светитељ проведе шест дана у посту и молитви, и доби одозго велику и силну власт над нечистим дусима. И седмога дана, при изласку сунца, цар са Сенатом дође к блаженоме, желећи да телесним очима виде ђавола.
      А свети Трифун, пун Духа Светога, и гледајући духовним очима на невидљивог духа, рече: Теби говорим, душе нечисти, у име Господа мог Исуса Христа, јави се на очигледан начин присутнима, и покажи им свој наказни и бесрамни лик, и исповеди немоћ своју! – И тог часа се појави ђаво пред свима у облику црнога пса: очи cу му биле као пламен, главу је вукао по земљи. И утшта га светитељ: Ко те, демоне, посла овамо да уђеш у девојку? И како си се дрзнуо да уђеш у боголико створење ти који си сам безобличан и немоћан и испуњен сваке гадости? Одговори ђаво: Послан сам од оца мог, Сатане. Он је поглавар свакоме злу. Он седи у аду. Он ми нареди да мучим ову дсвојку. Опет га упита светитељ: И ко вам даде власт да иступатс против створења Божјег? А демон, и не желећи, но приморан невидљивом силом Божјом, каза истину гласно, говорећи: Ми немамо власти над онима који знају Бога и верују у његовог јединородног Сина Исуса Христа, за кога Петар и Павле умреше овде. Од њих ми бежимо са страхом, сем када нам буде допуштено да некога нападнемо споља помоћу лаких искушења. Они пак који не верују у Бога, и у Сина Божјег, а ходе по свима жељама својим чинећи дела која су нам пријатна, – над њима добијамо власт да их мучимо. А дела која су нама пријатна јесу ова: идолопоклонство, богохулство, прељубе, враџбине, завист, убиства, гордост. Оваквим и сличним делима, захваћени као мрежама, људи се отуђују од Бога Творца свог и добровољно постају пријатељи наши, и с нама ће заједно примити вечне муке.
      Чувши то, цар и они што са њим беху препадоше се и ужаснуше; и многи се тада одрекоше незнабоштва и повероваше у Христа. А верни се утврдише у вери, и прославише Бога. Свети Трифун нареди демону да иде у место огњено, у ад. И демон ишчезе. А цар подари светоме многе дарове, и отпусти га с миром дому његовоме. Но светитељ, све што доби од цара раздаде успут сиромасима. И дошавши у своју постојбину, он упражњаваше своје уобичајене подвиге: исцељиваше болеснике и угађаше Богу светим и непорочним животом.
      После цара Гордијана зацари се Филип[4]. Али и он није дуго царовао, јер би убијен од својих војника. После њега дође за цара Декије[5] мучитељ. Он диже љуто гоњење на хришћане: безброј верних поби стављајући их на разне муке, а многе плашљиве одврати од Христа и склони на идолопоклонство; свима пак својим епарсима и намесницима широм царства нареди да немилосрдно проливају крв невиних хришћана који неће да се поклоне идолима. У то време беше на Истоку епарх Аквилин. Код њега би оптужен свети Трифун: да је хришћанин, зналац лекарског заната, проходи земље и лечи болеснике, а уједно их учи да верују у Христа, и заводи многе; царске наредбе не Слуша, и руга се великим боговима.
      Одмах бише послани војници у Фригију да траже Трифуна. И убрзо га пронађоше. Јер се није могао сакрити светилник који гори ревношћу за Бога и светли правом вером и добрим делима. Па и сам св. Трифун, када чу да га траже, не побеже од њих у пустињу, нити се сакри у горе и гудуре земаљске, него се наоружа молитвом и крсним знамењем, и смело приступи тражиоцима, и предаде им се, и весело иђаше к епарху Аквилину, који се тада налазио у граду Никеји[6].
      Када Аквилин са великом гордошћу седе на судијску столицу, окружен оружницима, управитељима, слугама и мноштвом народа, доглавник Помпијан рече му: Младић, послан из града Апамеје твојој величини, ево стоји пред светлим судом твоје власти. Епарх Аквилин рече: Нека каже своје име, и постојбину, и фортуну = судбину[7], па онда исповеди веру своју. Светитељ одговори: Име ми је Трифун, постојбина ми је село Кампсада, близу града Апамеје, а судбину ми не признајемо, нити се икада спомиње. Јер верујемо да све бива по промислу Божијем и неисказаној премудрости Његовој, а не судбином, нити током звезда, нити случајно, као што то ви верујете. Ја сам животом слободан, само Христу јединоме служим. Христос је вера моја, Христос – слава моја, и круна хвале моје. Епарх рече: Држим да до сада ниси чуо за царско наређење, да сваки човек који себе назива хришћанином и не клања се боговима, буде предат на смрт. Опамети се дакле, и напусти ту варљиву веру, да не би био у огањ бачен. Одговори свети Трифун: О, када бих се удостојио да у огњу и у свима другим мукама скончам за име Исуса Христа, Господа мог и Бога! Епарх рече: О Трифуне, саветујем ти да принесеш жртву боговима. Јер видим да си млад телом, а савршен умом, па не желим да зло погинеш! Одговори свети Трифун: Имаћу савршен ум, ако Богу мом принесем савршено вероисповедање, и као скупоцену ризницу чврсто сачувам побожну веру у Њега, и будем жртва Ономе који је мене ради принео себе на жртву. Епарх рече: Огњу ћу предати тело твоје, а душу ћу твоју подвргнути најљућим казнама. Светитељ одговори: Ти ми претиш огњем угасивим, коме је крај пепео. A ja вама неверницима претим огњем неугасивим, вечним. Отступи од сујете, и познај истинитог Бога, да се не покајеш после, када будеш запао у огањ вечни.
      Аквилин се ражљути, и нареди да светога обесе о дрво и бију. Чувши то, блажени Трифун одмах скиде са себе своје хаљине, па смело и радосно предаде дивно тело своје у руке мучитељима. Они му везаше руке позади, обесише га, и стадоше бити.
      И три сата би жестоко бијен, и показа мушко триљсње: jcp нити jaукну, нити уздахну, него ћутке примашс безбројие ударце. A пoсле тог бијења рече му епарх Аквилин: Покај се, Трифунс, и одбаци своје безумље! Обећај да ћеш се поклонити боговима, јер нико не може избећи горку смрт који се противи царевом наређењу. Одговори светитељ: И ја теби кажем: Нико који се одрекне Небеског Цара, Христа, неће моћи наследити живот вечни, него ће бити послан у огањ вечни који се никада не гаси. Епарх рече: Цар небески није други до Зевс[8], син Сатурнов. Он је отац и богова и људи. Ко се њему не клања, не може жив бити. Њему треба и ти да се поклониш, да би се показао достојан овог слатког живота. Одговори светитељ: Нека твоме богу Зевсу буду слични сви који му се клањају, и сви који се надају на њега! За њега казују, да је био први врач и најбезаконији, и пагубни чаробњак, отац сваког прљавог дела и безбожја; после његове погибије људи који су следовали његовим злим делима, направише му златне и сребрне идоле, и прогласише га себи за бога, да би својој нечистоти и безакоњу имали заштиту, како се нико не би усудио да их кори за њихова гадна дела, пошто им је бог био такав. Следећи безбожним предањима и лажним баснама, ви се клањате мртвим и немим идолима. Нe марите за Бога живог, који небо утврди, земљу на водама заснова, ваздух разли; и када свакој сазданој ствари даде постојање и облик, постави над свима господара, човека, кога најпосле створи; и пошто човек би преварен од завидљиве змије, и западе у безбројна зла, сажали се Бог Логос, добровољно се оваплоти, постаде човек, и на крсту умре, и би погребен, и у трећи дан васкрсе, узнесе се на небо, и седи с десне стране Бога Оца, док Га не позна сва твар; затим ће опет доћи с неба са силом и славом великом, и свакоме дати по делима његовим. Он је Бог над боговима и Цар над царевима, и Судија живих и мртвих. А они које ви сматрате за богове, гореће у вечном огњу са свима који им се клањају.
      После тога, када једном епарх Аквилин пође у лов, нареди да светог Трифуна привежу његовом коњу за peп. И то беше не мала мука за светитеља: прсти му на ногама отпадаху, не само зато што беше љут мраз а он бос, већ што га и коњске копите дохватаху и гажаху, те му се и стопала распадоше. А мученик, гледајући к Богу, и загревајући се његовом љубављу, ништа не даваше на ове патње, већ певаше речи Давидове: Утврди стопе моје на стазама својим, да не сврну кораци моји (Пс. 16, 5). И опет: Управи стопе моје по речи својој, Господе, и нека никакво безакоње не овлада мноме (Пс. 118, 133). А често понављаше и речи светог Првомученика, говорећи: Господе, не прими им ово за грех! (Д.А. 7, 60).
      Вративши се касно из лова, епарх поново изведс преда се мученика, и рече му: Ваљда си сада, бедниче, већ донео мудру одлуку да принесеш жртву боговима? или још остајеш при своме старом безумљу? Светитељ одговори: Ти си сам пун безумља и незнања, јер те је ђаво ослепио, те не можеш да познаш Творца свих и да Mу ce поклониш. A ja сам мудар, јер не отступам од истине која ме спасава. – И нареди епарх, те одведоше светога у тамницу, а сам отпутова у околину, и остаде тамо неколико дана.
      А када се врати у Никеју, он опет изведе на суд светога Трифуна, и упита га: Је ли те дуго тамновање научило да се покориш царевој наредби и поклониш се боговима? Светитељ одговори: Бог мој и Господ, Исус Христос, коме служим чистим умом, поучавајући ме научи ме и утврди ме, да веру у Њега држим непроменљиво и непоколебљиво. Њему, једином истинитом Цару и Богу потчињавам се, и Њему се клањам, а гордост твоју и гордост цара твог презирем, и одбацујем оне које ви поштујете. – Тада епарх нареди слугама: Оштре клинце укуцајте му у ноге, па га тако водите по граду и бијте. Слуге то одмах урадише. И би светитељ вођен, или тачније, вучен по целоме граду и бијен; у ногама је осећао силан бол, не само од укуцаних клинаца него и од љутог мраза и снега. Јер беше тада велика зима. Па ипак, дивни страдалник, имајући Христа пред собом, и гледајући на будуће уздарје, све то поднесе с радошћу.
      А када га опет доведоше епарху, удиви се мучитељ таквом трпљењу светитељевом, и упита га: Докле ћеш, Трифуне, бити глув за муке? Докле ћеш бити неосетљив за љуте патње? Светитељ одговори: Када ћеш ти познати силу Христову која у мени борави? када ћеш престати да кушаш Духа Светога, бедниче? Зар још ниси схватио, да је свемоћ Христова непобедива? – На то се мучитељ разгневи, и нареди да му руке вежу наопачке. И пошто га обесише о дрво, гвожђем га бездушно бише, па му затим свећама слабине палише. И док мучитељеве слуге то са великом ревношћу чињаху, мученика изненада обасја светлост с неба, и диван венац спусти се на главу његову. Када то мучитељи видеше, попадаше од страха. А свети Трифун, осетивши помоћ која му дође с неба, испуни се радости и весеља, и говораше: Благодарим Ти, Господе, што ме ниси оставио да без помоћи будем у рукама непријатеља мојих, него си заклонио главу моју у дан борбе, и дао ми прибежиште спасења, и примила ме десница Твоја. И сада Ти се молим, Господе: буди свагда са мном, утврђујући ме и штитећи ме! И удостоји ме да несметано довршим подвиг овај, еда бих се удостојио добити венац правде са свима светима који су заволели свето име Твоје, јер си Ти прослављен вавек, амин.
      После тога мучитељ опет изведе преда се светитеља, само без окова. И ласкаво му стаде говорити: Трифуне, принеси жртву великоме Зевсу, и поклони се царевом лику, и ја ћу те отпустити с почастнма и даровима. А свети Трифун, осмехнувши се, рече: Ја самог цара презрех, и безумне наредбе његове попљувах, па зар да се бездушном лику његовом поклоним? Нe било тога! Што се пак тиче Зевса и других лажних богова твојих, питај међу вама оне које сматрате за мудре, какве све басне измишљају око њих, трудећи се да покрију њихова гадна дела. Са тих разлога они им и имена променише, називајући Зевса небом, Јунону[9] ваздухом, Цереру[10] земљом, Нептуна[11] морем, Аполона[12] сунцем, Дијану[13] месецом. Ти исти баснотворци ваши дадоше имена богова ваших обичајима и страстима људским, називајући гнев и рат Марсом[14], блудну похоту Венером[15]. И тако, напустивши Бога и Творца свију, безумно напунисте васељену идолима, и претпостависте твар Творцу. Па не само што ви сами, отпавши од здравога разума и од правога пута, стрмоглавце срљате у душегубну провалију, него се трудите да и нас са собом повучете, како бисмо и ми постали учесници ваше пропасти и погибије. Али, нећете успети, варалице! јер нећете моћи с правога пута скренути и к идолима вашим склонити оне који се истински надају у Бога јаког и живог.
      Чувши то, Аквилин се удиви таквим речима његовим. Али се и жестоко разјари, те нареди да свирепо бију мученика. И би светитељ дуго и немилосрдно бијен по целоме телу. А када мучитељ виде да тај непоколебљиви стуб не може покренути, и од вере Христове одвратити, донесе овакву пресуду: Трифуну Апамијском да се отсече глава, пошто се противи царској наредби, и није хтео да принесе жртве боговима, иако је био стављен на велике муке.
      И одмах га дохватише војници, и одведоше ван града на место посечења. А свети мученик, окренувши се Истоку, помоли се Богу говорећи: Господе Боже богова и Царе царева, Светији од свих светих! благодарим Ти што си ме удостојио да без сметње довршим овај подвиг. И сада се молим Теби: Нека се не косне мене нечастива лоповска рука невидљивог непријатеља, и нека ме не одвуче у дубину погибли, него ме помоћу светих Анђела Твојих уведи у мила насеља, и начини ме наследником царства Твог жуђеног! Прими у миру душу моју, и све који буду спомињали мене слугу Твога, и у спомен мој буду Ти приносили свете жртве, услиши са висине светиње Твоје, и погледај на њих из светог обиталишта Свог, дајући им обилне и непролазне дарове, јер си једини добар и издашан давалац вавек, амин.
      Док се светитељ тако молио, и пре но што је посечен био, Господ прими свету душу његову у руке Своје. To би 250 године. Тело пак његово остаде мртво на земљи. А браћа из Никеје, помазавши мирисима чесно тело његово и увивши га у чисте плаштанице, хтедоше да га сахране у Никеји, да буде заштита граду њиховом. Али светитељ им се јави у виђењу и нареди им да мошти његове пренесу у село Кампсаду, где се родио. И они поступише по његовом наређењу.
      Тако свети Трифун, од младости Богу посвећен, пошто многе људе приведе Христу, и безбројне болеснике исцели, и пошто велике муке поднесе за Истину, би увенчан непролазним венцем од Оца и Сина и Светога Духа, једног у Тројици Бога, коме слава вавек, амин.
       
      Извор: Ризница литургијског богословља и живота
       
       
    • Од JESSY,
      Данас Света Црква слави три Велика Јерарха: Светог Василија Великог, Григорија Богослова и Јована Златоустог. Три човека, три сунца на небу Цркве Христове. Они су као људи обучени у сунце,
      тако су свети. И не само то: они су људи који су постали сунце, постали светлост целе васељене, зато се и називају Учитељима Васељене. Постали неугасива светлост.

      Е, то није привилегија људи - неугасива светлост у свету земаљском, то не постоји! Коју то светлост олуја смрти не угаси? Која то свећица може да одоли ма коме поветарцу земаљских сумњи, земаљских мука, земаљских искушења? А шта тек да кажемо када на човека насрне пакао, када на њега груну демони својим урлањем? Шта остаје од светлости људске? Ништа, ништа! Светлост ума људског - малена свећица, светлост савести људске то је мала свећица. Све се то брзо угаси.

      А ето, велики Светитељи, чули сте данас њихово Свето Еванђеље, Господ говори ученицима Својим, значи и њима тројици: "Ви сте светлост свету, ви сте видело свету". Како Господе, како? Ми на земљи, ми знамо за мрак и таму и помрчину. Још је речено у Светој Књизи, Светоме Еванђељу, да је само Једна Истинита Светлост - Господ Христос. То је Неугасива Светлост! Он, Бог који је постао човек, ето - Једног Сунца! Не! Сто милиона сунаца у телу људском, у бићу људском, ето Неугасиве Светлости. Како? Тако што ни смрт, не једна, све смрти не могу угасити Господа Христа, угасити Светлост Његову Божанску. Васкрсом је победио смрт и тиме обасјао пакао Својом Божанском Светлошћу, обасјао и испунио све светлости, све светове Неугасивом Светлошћу! Сад се у ускршњој песми пева, да се данас испуни све и сва светлошћу, и пакао и земља и небеса. Да Христос, сама Вечна Неугасива Светлост!

      И ту Светлост, живу и неугасиву, Он је пренео у Ученике Своје. Зато и вели: ви сте светлост, ви христоносци, ви који имате мене у душама вашим, у савестима вашим, ви сте светлост свету. Ви обасјавате све! Људи знају шта је добро а шта је зло; људи воле добро, а мрзе зло; људи знају шта је Бог, а шта је ђаво; и онда врше вољу Божју, а беже од ђавола. Они су постали светлост свету јер су испунили Еванђеље Господа Христа, јер су на земљи, за живота, непрекидно испуњавали и извршавали заповести Господње.

      Чули сте како се данас завршило Свето Еванђеље великих Светитеља, великих Апостола. Спаситељ вели: "Који изврши моје заповести и научи, тај се велики може назвати у Царству Небеском". Ето како се Господ уселио у њих. Кроз вршење заповести у њих је ушло Неугасиво Сунце. Светитељ постаје неугасива светлост, човек постаје неугасива светлост када врши Еванђеље Христово, када живи њиме, већ на земљи почне да живи као у Царству Небеском. И шта је светлост? Светлост то су: Свете Тајне и Свете Врлине. И кад их човек извршује, када живи у њима и помоћу њих, онда се све у њему запаљује Божанском Светлошћу: и ум се запаљује божанском светлошћу и светли, и савест се запаљује божанском светлошћу и светли, и воља се запаљује божанском светлошћу и светли. Све што је човеково, тело његово, светли тако јако и силно да никаква смрт неће моћи спречити да васкрсне тело човеково на дан Страшнога Суда, тело што је Господ даровао људима Својим Васкрсењем.

      Зато је Спаситељ и дао заповести Своје да ми људи побеђујемо сваки мрак само испуњујући Његове Свете Заповести о Крштењу, о Светоме Причешћу, о вери, о љубави, о посту, о молитви. "Ко се у Господа Христа крсти, у Њега се облачи". Господ се усељује у њега. Ето шта је Света Тајна (Крштења): Сам Господ се даје онима који се крштавају, а то значи - даје им се Вечни Живот. Јер, шта је смрт за Господа Христа? Даје му се Вечна Правда, даје му се Вечна Истина, јер сам Господ Христос јесте Вечна Правда и Вечна Истина. Која то лаж овога света и неправда овога света може да уништи Истину Христову, Вечну Истину, Божанску Истину и Правду Његову?

      А свете врлине: вера, љубав, нада, пост, молитва, шта је то? То није ништа друго него Свете Тајне преведене у наш живот. Наше тело? Шта више дајете ви мени? Господ Христос васкрсао, даје теби и мени да живимо Њиме. Живот наш постаје Богоживот: да осећамо Њиме, да деламо Њиме, да вршимо Свето Еванђеље Његово, Свете Заповести Његове. Ето, ето како се распаљује и запаљује светлост у твојој души, светлост неугасива. Не једно сунце, стотине сунаца ниче у теби! И како мрак овога света може да угаси твоја христолика сунца? Господ нуди божанске силе за човека, за заиста дивна дела, заиста бесмртна дела. Свете мисли, света расположења, света осећања пламте у хришћанину кад се кроз молитву моли за сав свет, кроз пост кад очисти себе.

      Господ је дошао у овај свет, Он - Бог Истине, Бог Вечнога Живота и запалио неугасиве светлости на земљи. И та светлост, ето, уселила се и у велике Светитеље Божје, у велика Три Јерарха. Они су заиста светлост постављена: Светиљка која светли свима који су у кући. То су Три Јерарха. Светле свима који су у кући Божјој, у овоме свету, у овој васељени.То је Кућа Божја, и људи виде путеве из смрти у бесмртност, из греха у покајање, из лажи у истину, из неправде правди! Све то виде и имају у себи силе, ако хоће, да ослободе себе и од лажи и од смрти и од греха. Ти и ја, где смо? Ми смо у Кући Божјој, у свету Божјем, а ту, у томе свету Божјем, у тој Кући Божјој, сунца су са нама. То су неугасива сунца.

      Гле, Три Сунца, три лика сунца на Небу Цркве Христове, Три велика Светитеља очекују да ти пођеш к њима. Да, ти можеш сваког момента узлетети на небо и стати пред њих. Како? Молитвом. Обрати им се, и не сумњај! Њихова сила, њихова светлост, њихова божанска моћ растераће сву таму из твоје душе. Нека је тама не само од греха, нека је од свих смрти и од свих ђавола, они, они су увек јачи од сваког мрака, од сваке таме, од сваког искушења које те може снаћи. Свакоме од нас Господ је дао силу да стајемо на змије и на шкорпије и на сваку силу вражију.

      Да, то је сила коју је Господ дао Светим Апостолима, дао је Својим Светитељима, ту силу даје и свакоме од нас. Хришћани, крштени. Да, даје несумњиво, јер ево, ту силу имају у изобиљу Свети Јерарси Божији. Свети Јерарси. Ти прибегни њима и они ће, тебе ради и с тобом, згазити сваку шкорпију и змију, и стати на сваку силу вражију у теби. А сила врага, сила ђавола у теби и у мени јесте грех, јесте страст, и то, ти и ја, можемо победити обрађујући се Господу молитвом, и Светим Великим Јерарсима. И нама је Господ дао ону силу коју даје Светим Апостолима.

      Прва и главна болест свакога од нас је грех. Само душа без греха јесте здрава душа. А ту силу безгреховну, ето, у изобиљу имају велики Свети Јерарси. Само треба да се сетимо њих, да их славимо, да видимо ко су и шта су, да њихова света учења и света Еванђеља примимо и остваримо и остварујемо у животу као што су они остварили.

      И гле, и теби и мени дата је та божанска сила да ђаволе изгонимо. Ту силу Господ је дао Цркви Својој, Светим Апостолима и Светитељима, и она је наша, свеопшта. Сви ми сачињавамо једно тело у Господу Христу и сви ми, сви ми нисмо ништа друго него малена и нејака и слаба браћа великих Светитеља Божјих, Светих Јерарха - Василија, Григорија и Златоуста. Ми њиховом силом имамо власт не само над страстима које убијају нашу душу, него над самим творцима греха, првобитним творцима греха и смрти, ђаволима! И заиста, док се ђаво не згрчи, не сабије у једну немоћну нулу, када на њега груне молитва Светога Златоуста или Василија или Григорија Богослова, који то ђаво у мени, у теби, у малом човеку, и кроз највећи грех, а да га један од ових Светитеља, или они сви заједно, не могу уништити? Увек јачи Богом, увек јачи Господом Христом! Ништа им није немогуће! Безобзирце беже све смрти од њих, беже сви ђаволи од њих, све таме и помрчине беже од њихове божанске светлости.

      Да, несумњиво нама свима је дата сила да васкрсавамо мртве. То нам је дато као хришћанима. Кроз сваки грех, кроз сваки грех уздише душа и васкрсава покајањем, ма колико смрти било у теби. Ма колико пута умро данас, гле, ту су велика Света Три Јерарха, са Апостолском силом и моћи, са Апостолском свемоћи да васкрсавају мртве, да васкрсавају душу твоју, тебе из свакога греха, ослобађајући те од њега. Свети Оци васкрсавају душу твоју из сваког гроба страсти! Какве силе Господ даје дошавши у овај свет! Таква сила, таква светлост зрачи из Његових Светлоносаца, из Његових Светитеља, а посебно и нарочито из Његових великих Учитеља Васељене.

      И ми, који имамо толике силе око себе, такве моћнике, такве бесмртнике, такве победитеље, нећемо имати изговора ако останемо у својим гресима, ако останемо у својим страстима. Јер гле, ми онда добровољно остајемо у тами, остајемо у паклу своме. Тако је лако васкрснути себе из свих смрти. Ето покајања - ето помоћи Светитеља Божјих! А они, чиме се одликују? Одликују се тиме што непрекидно живе Вечном Божанском Љубављу, и ту Љубав изливају на све нас, на све нас немоћне и слабе. Једино што се тражи од нас то је да ми сами кренемо ка Господу добровољно, по слободној вољи својој, еда бисмо стекли заслуге, еда бисмо стекли небеске венце. Ја и ти и сваки човек је слободно биће, има слободну вољу: може изабрати и Бога и ђавола, може изабрати и зло и добро! Свакога дана, сваке ноћи, можеш заспати у злу, заспати занавек, изгубити душу по својој доброј вољи. Сваки од нас по својој доброј вољи може кренути ка Небу, може вршити Заповести Господње, може постити постове еванђелске, може се молити молитвом еванђелском, може имати љубав еванђелску, вршити све заповести Христове. Ето излаза из свих наших гробова, ето излаза из свих нашим помрчина и тама!

      А Бог је пун љубави и нежности за свакога од нас, за сваког покајника. Прилећу и спасавају Света Три Јерарха од сваког греха, јер су они испунили још на земљи чудесну заповест Свемилостивог Господа Христа који каже: Ако ти човек сагреши на дан десет пута и дође и каже: кајем се, опрости ми, по слабости својој може грешити за десет пута на дан, али по сили еванђелске љубави опроштај, опроштај, јер знај да је тај човек у греху, у паклу, и ти опраштајући му дижеш га из пакла! Али, све зависи од њега, његовог покајања, да се каје, и од твоје љубави, да ли ћеш прихватити кад те моли.

      Зато данас славимо као велике Учитеље наше, као велике Светитеље Божје, оне који нас ослобађају од свакога греха, васкрсавају нас из сваке смрти, из свих наших гробова, само ако смо покајнички расположени и ако имамо уздаха и вапај и молитву за њих. Они свакога од нас разбуђују на све што је еванђелско, на сваку еванђелску врлину.

      Нека у нама увећавају нашу веру, нашу љубав, нашу молитву, наш пост, наше трпљење, наше смирење и све остале свете врлине. И нека нас кроз све те врлине воде у Царство Небеско, да и ми живећи на земљи испуњујемо заповести Христове, да се не би изгубили у смрти из овог света, да се не би обрели на путу за пакао. Нека нас Господу молитве Великих Јерараха, и свете врлине, блиставим и сунчаним стазама из овог света воде у онај свет и дају нам Царство Небеско. Да бисмо заједно са Великим Светитељима Божјим, са чудесним Василијем Славним и Григоријем и Златоустим, еванђелским Светим Јованом, славили Чудесног Господа кроза све векове и вечности. Амин.

      Свети Јустин Поповић
       1967. године у манастиру Ћелије
      https://dodjiividi.blogspot.com/2013/02/1_11.html
       
×
×
  • Креирај ново...