Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Marjanovic

Model za primer i razmišljanje

Оцени ову тему

Recommended Posts

Kada se čitaoci u Srbiji susretnu sa terminom socijalno tržišna privreda, prvo što se zapitaju je, u čemu je prednost tog ekonomskog modela u odnosu na druge koji postoje.  Osnovna razlika između, primera radi, neoliberalnog ekonomskog koncepta i socijalno tržišne privrede koja se uspešno sprovodi u Nemačkoj je ta što ovaj drugi model vodi računa o jednakim šansama za sve i adekvatno štiti socijalno ugrožene slojeve.

Dok se neoliberalni koncept zasniva na stanovištu da je u ekonomiji sve podređeno neumoljivim mehanizmima konkurencije, socijalna tržišna privreda svoju doktrinu baštini na sprovođenju brojnih socijalnih mera čiji je zadatak da podmire potrebe građana koji nisu u stanju da u materijalnom pogledu vode računa sami o sebi. Shodno tome, insistira se na zakonskim i drugim regulativnim merama koje su prilagođene takvoj ekonomskoj orijentaciji. Politika socijalne sigurnosti suština je koncepta socijalno tržišne privrede u Nemačkoj. Predstava o pravednosti u socijalnoj tržišnoj  privredi polazi od pravednosti u startu (princip jednakih šansi),  koja je, pored principa socijalno države, utemeljena u ustavu Nemačke. Sa socijalno-političkog stanovišta, obe zahtevaju intervencije države  u tržišnu privredu, a to se upravo ostvaruje obilnim socijalnim davanjima kojim se štite egzistencijalno najugroženiji.

alex.jpg

Srž socijalno tržišne privrede je obezbeđivanje minimalnog životnog strandarda kroz programe socijalno zaštite koje finansira država iz budžeta. Jedna od privilegija koju uživaju građani u Nemaćkoj je ta da pravo na ostvarivanje socijalnih beneficija imaju svi, pa tako i oni koji nikada nisu uplaćivali za zdravstveno i socijalno osiguranje. Takođe, treba naglasiti činjenicu da je položaj radnika zakonski daleko kvalitetnije zaštićen u Nemačkoj nego u nekim drugim razvijenim zemljama. Sindikati imaju veoma važnu ulogu kako u životu kompanije tako i u zaštiti radničkih prava. Zakonski je propisano da su poslodavci dužni da sa sindikatima izrade kolektivne ugovore kojim će se urediti oblast prava i obaveza zaposlenih. Time je sindikatima data velika moć jer je poslodavcu onemogućeno da otpusti bilo kog radnika a da se sindikat prethodno ne saglasi sa tim ili da na bilo koji način šikanira i tlači radnike. Kolektivnim ugovorima se striktno preciziraju visina ličnih dohodaka, vrednost prekovremenog rada, nadoknade ili beneficije za ishranu radnika dok su na poslu  kao i mnoga druga pitanja važna za standard zaposlenih. Jedna od privilegija koju imaju radnici u Nemačkoj je da preko svojih izabranih predstavnika u takozvanim "radničkim savetima" mogu da odlučuju o gotovo svim važnim stvarima vezanim za rad kompanije (primera radi, poslovnih sanacija, broja zaposlenih koji će napustiti kolektiv...) sa izuzetkom investicione politike koja ostaje ekskluzivno pravo vlasnika kapitala.

fabrika.jpg

Zahvaljujući socijalno tržišnoj privredi, nemačka ekonomija raspolaže efikasnim regulativnim okvirom koji, verujući u funkcionisanje tržišta, spaja princip slobode sa socijalnom pravdom. Takav regulativni okvir znatno je doprineo tome  da se Nemačka posle nacionalsocijalizma i ratom upropašćene  privrede brzo ponovo obnovi, što je na međunarodnom nivou postalo poznato kao „privredno čudo“, i da dospe na položaj vodeće privredne nacije u svetu. Regulativna koncepcija socijalno tržišne privrede posle 1945. bila je osnova za uspehe privredne i socijalne politike usmerene na stabilnost i napredak. Uspesi ne leže, međutim, samo u najvećim stopama rasta zabeleženim do osamdesetih godina, i u visokoj konkurentnosti nemaćke privrede koja je zasluženo ocenjena kao „prvak sveta u izvozu“. Takođe su i podaci sa tržišta rada beležili izuzetno pozitivan trend. Nemački ministar privrede je 1971. godine opisao tadašnju situaciju na tržištu rada sa stopom nezaposlenosti od 0,8 odsto kao punu zaposlenost. Uz to se Nemačka u međunarodnim statistikama isticala sa relativno ujednačenom raspodelom prihoda, kao i sa najmanjim brojem dana štrajka među svim razvijenim nacionalnim privredama.

Zbog svega navedenog, odgovorno se može reći da je socijalno tržišna privreda model za primer i razmišljanje kada je reč o Srbiji. Stiče se utisak da bi upravo takav ekonomski koncept posrnulu srpsku privredu mogao da izvede na „zelenu granu". Naravno, za to su potrebni i preduslovi, a onaj glavni je svakako vezan za adekvatna budžetska sredstva kao osnovnu potporu sprovođenja tog programa. U slučaju Srbije punjenje državne kase je nemoguće bez procesa reindustrijalizacije i sveobuhvatnog plana privrednog razvoja koji u našoj zemlji, kažu ekonomski eksperti, predstavlja nasušnu potrebu.

 gojko1.jpg

Autor: Gojko Vlaović novinar Danasa
Izvor: Demostat
 
 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Nemački koncept primenljiv u Srbiji

Srbija treba da preuzima sve ono što je dobro iz ekonomskih modela razvijenih zemalja Evrope i sveta pa tako između ostalog i postulate socijalno tržišne privrede koja se primenjuje u Nemačkoj.

Ljubodrag Savić, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu ističe da je razvojni faktor bitna stavka u ekonomijama takozvanih “država blagostanja” ali da se taj segment kombinuje i sa zakonskim rešenjima koja vode računa o socijalnoj pravdi i zaštiti najugroženijih slojeva društva. – U tom smislu Nemačka i koncept socijalno tržišne privrede koji se tamo primenjuje jeste model koji bi mogao biti koristan za Srbiju. U toj zemlji se veoma vodi računa o rastu BDP-a kao i da oni koji su vodeći u tom procesu, a to su preduzetnici, ne budu zakinuti za zaradu koju su ostvarili ali sa druge strane se veoma pazi da ono što je ostvareno bude pravednije i ravnomernije raspoređeno kako bi i radnici imali koristi od toga – kaže naš sagovornik.

Prema njegovim rečima jedna od osnovnih karakteristika socijalno tržišne privrede je veoma značajna uloga sindikata u funkcionisanju kompanija i ekonomije  uopšte. – U Nemačkoj šef sindikata ima veoma veliku platu na nivou one koju prima menadžment. To je zbog toga kako bi on mogao da bude nezavistan i nepotkupljiv te da na adekvatan i kvalitetan način štiti interese zaposlenih.  Sindikalci i poslodavci su ti u Nemačkoj koji treba u okviru socijalnog dijaloga da se dogovore o svim segmentima zaštite prava i obaveze zaposlenih. U slučaju da do toga ne dođe sindikati organizuju štrajkove.

Za razliku od Srbije, kad je štrajk u Nemačkoj to znači da na ulice da protestuje izlazi desetine ili stotine hiljada zaposlenih što pokazuje koliko su sindikati tamo uticajni, borbeni i kakvu istinsku snagu predstavljaju – navodi Savić. On dodaje da je osnovni preduslov za razvoj socijalno tržišne privrede po kojoj je Nemačka prepoznatljiva razvitak industrije što znači da Srbija ako želi da razvija sličan model mora pristupiti procesu reindustrijalizacije. – Za razliku od Velike Britanije koja se svojevremeno odrekla svog indusntrijskog razvoja i preusmerila se na sektor usluga u Nemačkoj se to nikad nije desilo i epilog toga je da je ta zemlja do pre samo par godina bila prvi izvoznik u svetu. Reindustrijalizacija i orijentacija ka izvozu je definitivno potrebna i Srbiji – ističe Savić.

trziste2.jpg

foto: Stanislav Milojković

Branko Pavlović, privatizacioni savetnik kaže da je svaki ekonomski model, pa tako i nemački, socijalno tržišne privrede, daleko bolji od neoliberalnog ekonomskog koncepta koji se sada primenjuje u Srbiji. – Taj koncept služi samo za pretvaranje država u neokolonije i svakako ga treba odbaciti. Svaka država je specifična i nije moguće kopiranje bilo kog ekonomskog modela koje primenjuju druge zemlje. Međutim, to nikako ne znači da ne treba biti upoznat sa svim drugim, naročito onim uspešnim modelima, i svakako treba preuzimati sva dobra rešenja koja su primenljiva i u slučaju Srbije. Shodno tome nemački ekonomski model socijalno tržišne privrede bi bio veoma koristan u našem slučaju. Trebalo bi slediti nemački primer upravljanja državnim preduzećima i socijalne zaštite. Treba učiti od te zemlje koja ne dozvoljava da značajne nacionalne sektore industrije preuzme strani kapital i koja sindikatima garantuje važnu ulogu u zaštiti prava zaposlenih – zaključuje naš sagovornik.

Autor: Gojko Vlaović
Izvor: Demostat
 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Државе благостања имају функционалне и независне институције система које не служе за ухлебљивање политичких паразита, како који освоји власт; имају функционалне економије из којих могу да плаћају све бенефиције; и немају народе који пасивно посматрају све шта им се дешава, маштају да се убаце у 'систем' (јер је то традиционално скоро једини начин да овде у нечему успеју), док истовремено гунћају и размишљају како да некажњено захебу тај исти систем кад то њима и неком њиховом одговара.

Тако да...шта друго има ново? :) 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 сат, GeniusAtWork рече

Државе благостања имају функционалне и независне институције система које не служе за ухлебљивање политичких паразита, како који освоји власт; имају функционалне економије из којих могу да плаћају све бенефиције; и немају народе који пасивно посматрају све шта им се дешава, маштају да се убаце у 'систем' (јер је то традиционално скоро једини начин да овде у нечему успеју), док истовремено гунћају и размишљају како да некажњено захебу тај исти систем кад то њима и неком њиховом одговара.

Тако да...шта друго има ново? :) 

И још једна ствар - имају народе у којима су сви исти, тако да је смешно лако спровести било који систем. У народу са људима ”који неће ни шта они хоће” социјализам не може да функционише. Једино амерички систем са што више слободе и прилика. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 часа, Marjanovic рече

Osnovna razlika između, primera radi, neoliberalnog ekonomskog koncepta i socijalno tržišne privrede koja se uspešno sprovodi u Nemačkoj je ta što ovaj drugi model vodi računa o jednakim šansama za sve i adekvatno štiti socijalno ugrožene slojeve.

Слажем се са тим да "социјално тржишна привреда" њемачког типа штити социјално угрожене, али је та прича "са једнаким шансама за све", некада омиљена код социјалдемократа, британских лабуриста, али и либерала, знатно компликованија, хоћу да кажем, тешко остварљива.

Share this post


Link to post
Share on other sites

А на шта ће Србљи да се угледају кад Немачка за коју годину уђе у рецесију због извозно оријентисане привреде, која је тотално надувана, нереална и полако им постаје оптерећење?

Оћемо опет да кукамо за Југославијом?

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 часа, RYLAH рече

кад Немачка за коју годину уђе у рецесију због извозно оријентисане привреде, која је тотално надувана, нереална и полако им постаје оптерећење?

Пише данашња Политика да им тренутно недостаје милион занатских (индустријских) радника.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Управо сада, александар живаљев рече

Пише данашња Политика да им тренутно недостаје милион занатских (индустријских) радника.

Пре неку годину Кина имала стопе раста од по више од пет посто. Сад покушавају да заджр рецесију коју не могу да избегну, само да одложе.

Као што је кинеска привреда структурисана на погрешним основама који се сад приказују, и као што ће морати да прође период кризе (као што је прошао и Јапан деведесетих), тако је немачка привреда направљена на неодрживим основама и веома је рањива на спољне утицаје.

Има феноменална Фридманова анализа око Европе, окачио сам је малопре на ону моју тему од Фридмана. АКо имаш сат и по времена, одслушај, а одна нађи његове анализе где се далеко дубље упушта у све то. Није једини, али је најјаснији у свему, и његове анализе су се до сада показале невероватно добре, прецизне и предвиђале су догађаје на средњи рок са невероватном тачношћу.

Ево, малопре сам окачио, подастакнут баш овом темом, његово предавање на тему европских перспектива, а можеш да потражиш и још које, сва су му добра, посебно кад даје за сад невероватну пројекцију будуће осовине моћи Турска - Пољска. И ја сумњам да ће баш и то да погоди, али далеко од тога да је човек за потцењивање.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 4 часа, RYLAH рече

А на шта ће Србљи да се угледају кад Немачка за коју годину уђе у рецесију због извозно оријентисане привреде, која је тотално надувана, нереална и полако им постаје оптерећење?

Оћемо опет да кукамо за Југославијом?

Rep bitka izmedju Hajeka i Kejnza ce biti veoma popularna u tom slucaju:

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 часа, RYLAH рече

Има феноменална Фридманова анализа око Европе, окачио сам је малопре на ону моју тему од Фридмана. АКо имаш сат и по времена, одслушај, а одна нађи његове анализе где се далеко дубље упушта у све то. Није једини, али је најјаснији у свему, и његове анализе су се до сада показале невероватно добре, прецизне и предвиђале су догађаје на средњи рок са невероватном тачношћу.

 

Оде Риле у неолиберале...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Заиста је надувана прича о назови немачком успешном моделу. О битним детаљима требало би питати управо саме раднике, немце. Оно што је потпуно изостављено, а итекако је битно, јесте анационални карактер овог социјалног модела. Једна од изнесених неистина, јесте спомињање наводне обнове и некаквог уздизања немачке привреде након национал-социјализма. Да дотични писац оних редова заиста јесте упућен у то каква је била социјална политика и у каквом стању је била немачка привреда у време нацинонал-социјалима (али без острашћености према политичким фигурама из тадашње власти), не би тако олако дизао у небо овај социјални модел о коме пише.

Треба бити истинољубив по свим питањима у политици, а нарочито о пореклу, усмерености и сврси неке социјалне политике. Данашња Немачка није никакав позитиван модел а ми као народ имамо бољих модела за вођење здраве економије, социјалне политике, а у складу са нашим националним становиштем и хришћанском вером.

http://www.czipm.org/srednjisistem.html

 

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 57 минута, Тројкаш рече

Заиста је надувана прича о назови немачком успешном моделу. О битним детаљима требало би питати управо саме раднике, немце. Оно што је потпуно изостављено, а итекако је битно, јесте анационални карактер овог социјалног модела. Једна од изнесених неистина, јесте спомињање наводне обнове и некаквог уздизања немачке привреде након национал-социјализма. Да дотични писац оних редова заиста јесте упућен у то каква је била социјална политика и у каквом стању је била немачка привреда у време нацинонал-социјалима (али без острашћености према политичким фигурама из тадашње власти), не би тако олако дизао у небо овај социјални модел о коме пише.

Треба бити истинољубив по свим питањима у политици, а нарочито о пореклу, усмерености и сврси неке социјалне политике. Данашња Немачка није никакав позитиван модел а ми као народ имамо бољих модела за вођење здраве економије, социјалне политике, а у складу са нашим националним становиштем и хришћанском вером.

http://www.czipm.org/srednjisistem.html

 

 

 

Ekonomski sistem Treceg Rajha je bio korporativizam sa jakom spregom sa drzavom koja je stvarala trqznju za proizvodima njemacke industrije tako sto je ratovala ili se spremala za rat. Drzava je digla agregatnu traznju nepotrebno i vjestacki smanjila nezaposlenost, pa poslije rata se zemlja uzdigla srecom jer je bila primalac pomoci Marsalovog plana kao prva linija odbrane od SSSR-a. No nakon toga je Njemacka napravila dobar sistem. Problem je sto je i on sada nerealno narastao eksploatacijom drugih Evropljana kao jeftine radne snage i trzista za njemacke proizvode nefer sistemom kontrole EU uz francusko saucesnistvo.

Ako cemo realno - prevelika koncentracija kapitala, bogatstva i moci na jednom mjestu u vidu fasistickog korporativizma ili komunistickog etatizma ili monopola rijetko izadje na dobro.

A ovo "kinovijsko zadrugarstvo" je mozda dobro za seoski zivot koji nije okrenut profitu, poput jevrejskih kibuca. Ali to ne puni budzet i ne pravi novca za socijalnu i zdravstvenu pomoc i operisanje drzavnog aparata. Plus - neprimjenljuvo je van poljoprivrede i sela. Ovakva sanjarenja o zadrugarstvu su mnogi nasi imali, najzadnjiji Nedic i Ljotic koji nisu bili poznati po ekonomskom napretku kojeg su obezbijedili.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ћириличару, ништа од наведеног није тачно, осим критике немачког корпоративизма. Маршалов план је био стручни механизам за поробљивање немачког народа и потпуну окупацију Немачке, након што је народ у огромном броју изгладњен на смрт.
Некоме се може и не мора допасти да живи у сељачкој држави. Сувишно је истицати Недића и Љотића као неуспешне у примени нечега налик средњем систему. У време окупације, Недићева влада је успевала да уради онолико колико је то заиста било могуће. Тек по ослобођењу би било реално да се оствари она социјална правда, о којој сви толико говоре. Наравно, нама још увек траје окупација и ми управо због ситуације у којој смо морамо тражити модел социјалне политике по мери србског човека, радника.
Да се разумемо, индустрија је потребна, и то оне врсте у којима би се исказали многобројни таленти наших људи из свих струка, нарочито из области војне технике и такозваног IT сектора. Не треба површно доживљавати средњи систем горе наведен, о коме говори Свети Николај.
Оно што је толико честа појава и данас међу нама, јесте популизам у изношењу разноразних страних модела, међу којима готово нема оних који заиста представљаји систем са националним карактером који би био независан од унутрашњих либерално-економских утицаја (тајкуна као чинилаца) и без притисака од страних банкарских организација. Чудно је да се и међу нама православним хришћанима, тек мали број окреће социјалној политици која је макар слична оној у средњем систему...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од WiseMan,
      Japan će 2020. godine biti domaćin Olimpijskih igara, a grad Hofu će biti domaćin odbojkašicama Srbije. Ceo grad već je postao "srpski": otvaraju muzej posvećen Nikoli Tesli i posadili 300 srpskih šljiva!

      Predsednik Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju "Adligat" Viktor Lazić boravi u japanskom gradu Hofi, odakle nam je poslao mnogo zanimljivosti i sam iznenađen onim što je video.
      Grad Hofu se nalazi u blizini Hirošime, poznat je po proizvodnji soli i haiku poeziji, a predstavlja i glavnu izvoznu luku za Mazdina vozila.
      Na inicijativu nekadašnjeg ambasadora Japana u Srbiji Tadašija Nagaija, predsednika Društva Japan-Srbija, koji besprekorno govori srpski jezik a poreklom je iz grada Hofu, pokrenuta je saradnja između grada Hofu i Srbije. 
      Potpisan je protokol o saradnji sa Odbojkaškim savezom Srbije pa će ovaj grad biti domaćin srpskim odbojkašicama tokom Olimpijskih igara 2020. godine.
      Japanci su prijateljstvo sa Srbijom shvatili ozbiljno, pa je ceo grad već u znaku naše zemlje! 
      U tržnim i sportskim centrima mogu se videti srpske zastave i plakati koji govore o srpskoj kulturnoj baštini i sportskim uspesima. Na mnogo mesta je istaknuta srpska zastava i simpatična maskota srpskih odbojkašica - japanska devojčica u srpskoj narodnoj nošnji i sa srpskim kikama, kao i simbol dobrodošlice, navijački uzvik: "Napred Srbija!".

      U pojedinim prodavnicama prodaju se srpska vina, ajvar, pinđur i pirotske tapiserije, a čak su i pojedini srpski recepti prevedeni na japanski i odštampani na listovima koje Japanci rado besplatno uzimaju. 
      U sportskom centru mogu se videti crteži srpskih sportskih uspeha koje su nacrtala japanska deca!
      "Prijateljstvo prema Srbiji ovde se oseća na svakom koraku. Već na železničkoj stanici vide se plakati o prijateljstvu sa nama. Razgovarao sam sa nekoliko direktora državnih institucija i svi su veoma zainteresovani za saradnju, tako da verujem da će uskoro uslediti još konkretnih projekata. Najviše me je oduševilo kada su me predstavnici gradske vlasti odveli da vidim dvadesetak posađenih srpskih šljiva! Grad Hofu je, u znak prijateljstva sa Srbijom, odlučio da širom gradskih parkova posadi čak 300 srpskih šljiva, koje opravdano doživljavaju kao simbol naše zemlje. Ovaj grad ima najviše sunčanih dana u godini, pa je veoma pogodan za uspešno gajenje šljiva. Japanska šljiva ovde izuzetno dobro uspeva, a kažu da su ove godine i prve srpske šljive već dale svoj plod", ispričao nam je Viktor Lazić.
      Nikola Tesla u Japanu
      Lazić je u Hofu došao i kako bi prisustvovao postavljanju izložbe o Nikoli Tesli koju u ovom gradu 26. januara otvara Muzej Nikole Tesle. Ovaj srpski muzej organizuje zapažane gostujuće izložbe u celom svetu i na najbolji način predstavljaju Teslu i Srbiju. 

      Naročito je bila uspešna nedavna izložba u Šangaju, koju je videlo čak pola miliona posetilaca!
      Kustos Velimir Mrđan u pratnji trojice kolega stigao je u Hofu kako bi propratio prenos i postavljanje više od tri tone teških eksponata u Muzeju nauke "Solar". Istovaru eksponata prisustvovali su i predstavnici lokalnih japanskih medija, a interesovanje za izložbu je veliko, pa se očekuje i značajan broj posetilaca. Specijalno za ovu priliku bista Nikole Tesle iz ambasade Srbije u Tokiju preneta je u grad Hofu. Biće štampana i posebna brošura o Tesli, a ceo grad je oblepljen promotivnim plakatima koji pozivaju građane da posete izložbu. 
      Pošto je grad Hofu poznat kao japanski grad soli, zgrada muzeja u kojem se priprema izložba izgrađena je u obliku kristala soli, a s obzirom na veliki broj sunčanih dana ovaj muzej je posvećen Suncu, sa kvalitetnim teleskopom uz pomoć kojeg posetioci mogu da posmatraju našu najvažniju zvezdu.

      Izvor: DDL
    • Од Милан Ракић,
      Svemogući i milosrdni Bog podario nam je radost ovoga dana, kada duša ispunjena snagom Kristova uskrsnuća klikće: Slava ti Kriste pobjedniče! Slava ti jer si pobijedio smrt, da bi nama vratio život! Slava ti jer si pobijedio tamu groba, da bi nama dao svjetlo života! Slava ti jer si pobijedio Sotonu i zlo, da bi nama podario anđeoski život! Slava ti jer si pobijedio spone ovoga svijeta, da bi nas obdario životom u nebu. Slava ti jer si pobijedio bezakonje grijeha, da bi nam dao milost živjeti u čistoći srca slaveći Boga. Slava ti jer si nas oslobodio od svakoga ropstva, da živimo u slobodi djece Božje! Slava ti jer si svojom smrću smrt lišio svake snage, te učinio da ona i za nas nepovratno umre. Slava ti što si se izložio ljudskoj mržnji da bi nas ispunio svojom ljubavlju.

      Doista, Gospodine, u svome tome što danas osjećamo u svojim srcima, ćuti se prisutnost punine koju nam posreduješ svojim svetim uskrsnućem. Ne možemo se hvaliti svojim zaslugama, niti ponositi svojim ljudskim djelima, jer sve što god činimo odiše ljudskom ispraznošću, koja potom vodi prema nepodnošljivom zadahu groba. No upravo zato si nam ponudio iskustvo svoga uskrsnuća koje je započelo na tvome praznome grobu, koji je bio prvi znak da si ti živ i vječan, pobjednik smrti i groba božanskom snagom iz koje struji nebeska punina.
      U tom duhu promatramo tvoje učenike, žene i apostole, kako dolaze na grob, gdje se susreću s jednom drugačijom činjenicom od one koju su kao ljudi očekivali, gdje otkrivaju da ljudska istina o životu ne može izraziti sve što život je, da ljudska riječ ne može obuhvatiti to što ti jesi, živi i uskrsnuli. Tvoji učenici dolaze na grob opterećeni ljudskim brigama, shrvani ljudskim iskustvom smrti i utučeni ljudskim promišljanjima.
      Ljudi počesto traže i u srcima nose neku svoju ‘puninu’, kao što je bio slučaj i apostola prije nego su se uvjerili da si uskrsnuo. Ali nijedna ljudska punina ne može ispuniti srce gladno života, srce gladno Boga, srce gladno tebe, Uskrsli! Idući do tvoga groba morali su se lišiti svega ljudskoga: svih svojih pomišljanja i promišljanja, svih svojih uvjerenja i nadanja, svake ljudske snage i moći, svih stremljenja i očekivanja, svakog ljudskog načina promatranja života, jer je sve ljudsko pred smrću nemoćno. A smrt je ipak toliko korisna nama ljudima da nam ukaže da je neumoljiva, te da sve što je ljudsko vrlo lako liši snage i života. No upravo zato si ti i pokazao svojim učenicima da se, hodeći do tvoga groba, trebaju osloboditi svega ljudskoga. Štoviše, upravo na svome praznome grobu počeli su shvaćati što znači vjerovati u Boga koji nadvisuje sve ono što je ljudsko i zemaljsko, smrti podložno, i koji je toliko velik i dobar da nas obdaruje vječnim i neprolaznim darom života. A taj vječni i neprolazni dar života je čudesan jer je neograničen, jer nadilazi svako ljudsko poimanje. Obdarivši nas tvojim uskrsnućem, obdario nas je darom u kojem nema ničega smrtnoga ni ograničenoga, ničega nedostatnoga, jer tvoje uskrsnuće je istinska punina, ničim okrnjena ni nagrđena.
      Zato su se iz tvoga groba, Kriste Gospodine, rodili novi ljudi, oni koji su razmatrali tvoj prazni grob i dopustili da se ti uskrsli po vjeri nepovratno nastaniš u njihovim srcima prožimajući i njihove živote onom silom koja je po uskrsnuću postala očita u tvome tijelu. Tvoji učenici, a potom i povlašteni svjedoci tvoga uskrsnuća, doživjeli su iskustvo praznoga groba kao poziv na preobrazbu vlastite pameti, koja više nije bila prosvijetljena samo ograničenim svjetlom ljudskoga razuma, već onim neusporedivim svjetlom vjere o kojem svjedoči onaj ‘drugi učenik, koji prvi stiže na grob i vidje i povjerova’. Do toga trenutka, dok im je u svijest bilo utisnuto iskustvo tvoje muke i smrti, morali su osjetiti ljudsku nemoć pred neumoljivom moću smrti, gospodarice tame i ispraznosti. No to im je bila prigoda shvatiti da nas ti ne ostavljaš u vlasti ispraznosti, ako je se mi odreknemo, te ako sva svoja nadanja usmjerimo prema tebi, ako sve svoje sile života otvorimo vjeri u tvoj slavni uskrsli život koji je život u punini. Trčali su na tvoj grob i na njemu počeli razumijevati Pisma koja su najavila i tvoju pobjedu nad smrću i grobom, koja je ujedno bila pobjeda našega oslobođenja iz vlasti grijeha i propasti.
      Zato danas, obasjani uskrsnom radošću, tebi zanosno kličemo, Kriste uskrsni pobjedniče. Danas u prašinu pred tobom satiremo i pokopavamo svaku ljudsku ispraznost i prazninu, a svoj život ispunjavamo tvojom prisutnošću. Želja nam je da do pepela sagore sva svjetovna traženja i očekivanja, sve ljudske motivacije i želje, sva uvjerenja i sve nade, jer otvaramo srce tvojoj uskrsnoj punini koja nas pretvara u nove ljude rođene iz tvoga uskrsnuća. Danas poput učenika oslobađamo srce od ispraznosti nevjere i robovanja ljudskim strahovima, grijesima i žalostima, a trčimo u radosti slobode kojom si raskinuo naše spone i okove. Imajući tebe živoga još snažnije se okrećemo vjeri i dajemo tvojoj ljubavi da nam ispuni i zapali srca ognjem neugasivim, kojim je plamtjelo tvoje sveto uskrsno tijelo. Hvala ti što te nitko ne može oteti iz naših srca, pa osnaži naše korake da možemo trčati svijetom naviještajući i šireći životom radost tvoga uskrsnuća u našemu tijelu.
      fra Ivan BODROŽIĆ, profesor patrologije na KBF u Zagrebu

       
    • Од Boko90,
      PRIČA JEDNE UČITELjICE
       
      Zvala se gospođa Nada. Prvog dana školske godine u petom razredu svojim učenicima ispričala je jednu laž. Poput većine učiteljica rekla je deci da ih sve podjednako voli. Ali to je nemoguće jer je u prvom redu za klupom na svom mestu sedeo dečak, po imenu Marko.
       
      Gospođa Nada je promatrala Marka prethodne godine i primetila da se retko igra sa ostalom decom, odeća mu je neuredna i da se ne kupa redovno. Marko je takođe znao biti neugodan. Došlo je do toga da je gospođa Nada zaista uživala da piše velike masne jedinice crvenom hemijskom olovkom na njegovim zadacima. U školi gde je gospođa Nada predavala, nastavnik je na kraju godine bio dužan da pre nego što napiše svoje mišljenje o svakom učeniku, pročita mišljenja ostalih nastavnika od prethodnih godina. Gospođa Nada je ostavila Markov izveštaj za kraj. Kada ga je pročitala doživela je veliko iznenađenje.
       
      U prvom razredu, za Marka je pisalo, „Marko je bistro dete i uvek se smeje. Uredan je i lepo vaspitan. Pravo je zadovoljstvo poznavati ga“.
       
      U drugom razredu, „Marko je odličan učenik, svi ga vole, ali ima problema kod kuće jer mu je majka neizlečivo bolesna“.
       
      U trećem razredu, „Teško je podneo smrt svoje majke. Trudi se koliko može, ali njegov otac uopšte ne obraća pažnju i ako se nešto ne promeni, to će se loše odraziti po njega“.
       
      U četvrtom razredu, „Marko se povukao u sebe i ne pokazuje interes za školu. Nema mnogo prijatelja i ponekad spava na času“.
       
      Gospođa Nada je sada shvatila u čemu je problem i postidela se. Još joj je gore bilo kada su joj učenici doneli božićne poklone umotane u ukrasne papire, svi osim Marka koji je svoj poklon doneo nespretno umotan u običnu papirnatu kesicu. Gospođa Nada je uz veliki napor otvorila baš njegov poklon između svih ostalih. Neka deca su se počela smejati kada je otkrila ogrlicu od plastične imitacije kamenja, gde su neki vidno nedostajali, kao i do pola ispunjenu bočicu parfema. Utišala je dečji smijeh tako što je rekla da je ogrlica predivna i stavila je oko vrata, a parfem je stavila sebi na ruku.
       
      Marko je ostao poslednji posle škole da bi joj rekao:
       
      “Gospođo Nado, danas ste mirisali kao nekada moja majka.”
       
      Pošto su deca otišla, plakala je skoro sat vremena. Od tog dana je prestala predavati deci. Umesto toga počela je učiti ih. Gospođa Nada je obratila posebnu pažnju na Marka. Kako je radila s njim, tako je živnuo. Što ga je više poticala, brže je napredovao. Na kraju godine Marko je postao jedan od najboljih učenika u razredu. Pored toga što je slagala da podjednako voli svu decu Marko je postao njen omiljeni učenik.
       
      Sledeće godine je pronašla Markovu poruku da je ona i dalje najbolja učiteljica koju je imao u svom životu.
       
      Šest godina je prošlo pre nego što je dobila novu poruku od Marka. Napisao joj je da je završio srednju školu, treći u generaciji, ali da je ona i dalje najbolja učiteljica u njegovom životu.
       
      Posle četiri godine, dobila je još jedno pismo da mu je ponekad bilo teško, ali je završio fakultet sa najboljim ocenama. Uveravao je gospođu Nadu da je ona i dalje najbolja učiteljica koju je imao u svom životu. Pismo je bilo potpisano sa dipl. ing.
       
      Ali ovde nije kraj priči. Stiglo je još jedno pismo tog proleća. Marko je rekao da je upoznao jednu devojku i da će se venčati. Objasnio joj je da mu je otac preminuo pre nekoliko godina i pitao je gospođu Nadu da li bi pristala da na venčanju sedne na mesto obično rezervisano za mladoženjinu majku. Naravno da je gospođa Nada pristala. I kao što već pogađate, stavila je onu ogrlicu i onaj parfem.
       
      Zagrlili su se i Marko joj je šapnuo:
       
      „Hvala gospođo Nado što ste verovali u mene. Hvala vam mnogo što ste mi omogućili da se osećam posebnim i da mogu postići nešto u životu“.
       
      Gospođa Nada, je sa suzama u očima, šapnula:
       
      „Marko, grešiš, ti si taj koji mi je omogućio da postignem nešto u životu. Pre tebe ja nisam znala kako da učim druge“.
       
      Послато са SM-G935F користећи Pouke.org мобилну апликацију
       
       
    • Од Justin Waters,
      Ideja o elektronima koja će vas naterati na razmišljanje
      Evo jednog pitanja o kom verovatno nikad niste razmišljali: zašto su svi elektroni isti? Svaki elektron u kosmosu ima identičnu masu, identično naelektrisanje, a ako bolje razmislite, nema razloga da to bude tako.

      Zato je fizičar Džon Viler osmislio novu hipotezu koja bi mogla da pruži odgovor na tu nedoumicu. Vilest smatra da su svi elektroni isti zato što zapravo predstavljaju jedan te isti elektron. 

      U njegovu tezu uključeno je mnogo komplikovanih proračna, ali jednostavno rečeno: moguće je da je svaki elektron u kosmosu zapravo jedan te isti elektron koji prelazi u različite delove vremena. baš kao što elektron može da se kreće prostorom kada je obasjan svetlošću, možda postoji način da se pošalje nazad u vreme. U tom slučaju, elektroni koji mogu da putuju u prošlost su pozitroni - antimaterijske komponente elektrona. Dakle, ne samo da su svi elektroni jedan te isti elektron, nego to važi i za sve pozitrone. 

      To je interesantna ideja, ali još nije dokazana. Pre svega, postavlja se pitanje zašto na svetu postoji tako mnogo elektrona u odnosu na pozitrone. Takođe, ako jedan elektron može da prelazi u različite vremenske periode do beskonačnosti, zašto ne postoji beskonačan broj elektrona? 

      S druge strane, ako je Viler u pravu, možda isto važi i za sve druge čestice - od protona do neutrona do egzotičnih neutrina, odnosno da je sve što nas okružuje zapravo jedan proton, jedan neutron i jedan elektron.
       
      Izvor: B92.net
    • Guest
      Од Guest,
      - Ма какви! Имао сам је уцртану на карти, али сам карту изгубио. А пут сам заборавио – каже он тако мирно, да му човек мора поверовати – А баш сам мислио да вас одведем тамо. Штета.
      - Штета – уздахнух.
      - Али могу да вам причам о њој, то нисам заборавио.
      - Причај, причај! – узвикнуо сам како би и сваки петогодишњак.
      - Ух, што је тамо било добро друштво! Много сам ја од њих научио.
      - Ма од кога? – сестра је зашкиљила.
      - Како од кога? Од Велимира. То је највећи мудрац у шуми. Њега сви увек послушају. Он је заиста врло паметан.
      - А ко је Велимир? – упитах.
      - Велимир, пуж са једном чарапом. Знате, пужеви имају само једно стопало, што им уопште не смета и баш се вешто њиме служе, па зато имају само по једну чарапу. Елем, он је увек говорио да је најгора ствар на свету – брзоплетост. Све треба радити натенане, промишљено. И баш због непромишљености је имао много мука са својим најбољим другом.
      - А ко је то био? – сестра и ја гракнусмо скоро углас.
      - Ех, ко... – уздахну деда озбиљно – Шаљивџија каквог свет још није видео: Папагвин Пингај.
      - Какво је сад то име? – упитасмо.
      Страно. Родитељи су му били странци: његов отац био је стари морски вук, бродски папагај Летило Крештић, а мајка славна бaлeрина о којој су писале новине од Кине до Енглеске, Лили Пин – Гвин. Јасно, Папагвин Пингај је сувише неозбиљан да каже било шта о својој породици, али ми је Велимир, пуж са једном чарапом све лепо испричао. Летило и Мими су се срели у Марсеју... Или је то била Венеција... – присећао се деда – И одмах су се заволели, без обзира што је он био папагај, а она пингвин. Папагвин се тако испилео на великом прекоокеанском броду, али га није држало место: наследио је немиран дух свога оца и љубав према позорници од своје мајке. Још као пиле прикључио се неком циркусу, али када је једном дошао у Шарену шуму, пожелео је да тамо и остане. Каква је то шума!
      - А како он изгледа? – упитао сам радознало.
      - Е, то је тек занимљиво: крушкаст је као пингвин, али је зелено-црвен као папагај. Више воли да се гега, него да лети и уопште је врло пристојан, осим што је понекад сувише брбљив и брзоплет. Због тога, а и због мене, и дан данас има црну флеку на репу који је некада био црвен као залазак августовског сунца на пучини океана.
      - Па шта се догодило, реци нам? – брзо изговори моја сестра.
      - Кад сам први пут дошао у Шарену шуму Велимир је мислио да је најбоље да ми шуму покаже Очијућко Лукавић, лисац, иначе шумско шуњало и велики љубитељ пилића, ћурића и уопште пернате живине. Сад, поред тога што је био шуњало, Очијућко је био и велики зевзек, па сам касније сазнао да су се он и Папагвин Пингај тако као такмичили ко је од њих двојице већи шаљивџија. Стигли смо били, углавном, до једног шупљег дебла (а тек сам касније сазнао да је врх тог дрвета био омиљено место за смишљање вицева Папагвина Пингаја) наговори лисац мене да припалимо један бусен маховине на том дрвету, да тобоже истерамо пчеле и тако помогнемо меди Момчилу да дође до меда. Међутим, како је стабло било шупље, пламен брзо сукне навише и – ватра опрли ватрено црвени реп Папагвина Пингаја. И ето.
      - И још увек је тако, још увек му перје није израсло? – упита моја сестра сумњичаво.
      - Сигурно да јесте – одговори деда уверљиво – Али, Велимир ми је рекао да код ретких врста, а Папагвин Пингај је то свакако био, перје се обнавља са новим бојама.
      - И да ли се Папа... гвин наљутио на тебе? – промуцао сам ја страно име.
      - Не, какви! Тај је знао шта је добра шала. Сигурно још увек зна.
      - Сигурно... – рекох ја као одјек.
      - Ако се сетим којим се путем долази до Шарене шуме, сигурно ћу вас одвести тамо, да упознате то чудно друштво – заврши деда брундајући.
      Извор: Блогослов
×
×
  • Create New...